Može li šut protiv rogatog?

 

Milan St. Protić

danas 21.03.2026. 07:21

Foto: Danas/Aleksandar Roknić

 

Čuh i videh kako predsednik Srbije komentariše Zorana Đinđića. I ne može da sakrije svoj kompleks. Svoju inferiornost. Svoju zavist. Sam je svestan da mu ne vredi. Sam je svestan da je Đinđić bio ličnost, a on patuljak. On prosto ne podnosi nikog ko je bolji od njega. A Zoran je od njega bio bolji za tri koplja. Dotični mu, pravo rečeno, ni do kolena nije dosegao.

 

Đinđić je studirao kod Habermasa, dotični o Habermasu, kladim se, blagog pojma nema. Đinđić je bio Evropljanin, dotični je sapet u svojoj limitiranosti. Zoran je bio čovek od formata, dotični je osoba bez biografije. Osim vlastodržačke.

 

Pojede ga ljubomora.

 

Ako je Zoran bio Mocart, ovaj je Salijeri.

 

No, ono što je najvažnije jeste sledeće. Zoran je bio protivnik sistema. Pretnja sistemu. Zato je ubijen. Ovaj je proizvod sistema, njegov protagonist i glasnogovornik.

 

To je fundamentalna razlika. Nepremostiva i nenadoknadiva. Zoran Đinđić i ovaj su neuporedive kategorije. Dve dimenzije. Dve galaksije, dva sveta. I u ličnom, i u političkom smislu. Sitna duša ostaje sitna duša. Nema mu pomoći.

 

Ima li je nama?

 

Budimo spremni na sve. Režim i njegov kolovođa, očito, upotrebiće sva sredstva na svom raspolaganju da bi se očuvali na vlasti. U svakom gradu i svakoj opštini. Koristiće podvalu, prevaru i manipulaciju. Koristiće policiju i svoje huligane. Svoje tužioce i sudove. Podmićivaće građane i pretiće im. Već uveliko to rade.

 

Ovo što predstoji nisu izbori. Moglo bi se reći da nas čeka poricanje izbora. Obesmišljavanje. Negacija. Biće to još jedno ispunjavanje puke forme. Ružne i rogobatne. Turobne. Ali, takva je vladajuća klika u Srbiji. Za njih nema ni uverenja, ni ograničenja. Jedino gola vlast.

 

Za njih je aposlutno neprihvatljivo da bilo gde i bilo kad izgube izbore. Takav scenario je jednostavno nezamisliv. I nedopustiv. Oni nemaju takmaca, oni imaju neprijatelje. A zna se šta se čini i kako se ophodi s neprijateljem. Sve je dozvoljeno. Svako nasilje, svaka nečasnost, svaka prljavština. I laž, i obmana. I demonstracija sile.

 

Jednima dele milostinju, drugima uteruju srah u kosti. Jedne teraju na poniznost, drugima lome kičmu.

 

Primetno je koliko su ljudi širom Srbije uplašeni. Drhte im glasovi, mere svaku reč, paze da se ne zamere. Ponavljaju pesmicu o svom zadovoljstvu postojećim stanjem, očekuju da se ništa ne menja, izgovaraju usiljene pohvale vlastima.

 

Pogledi im se sklanjaju od kamere. Unezvereni. Zbunjeni. Izgubljeni.

 

Primetno je i do koje mere su takve izjave neiskrene. Poručene. Odglumljene. Posledica opšte bojazni. Zna narod s kim ima posla. I sklanja se s političkog megdana. Zna narod šta je i ko je režim, a šta su i ko su opozcionari. I priklanjaju se jačem. Neuporedvo jačem.

 

Veži konja gde ti gazda kaže.

 

Mislim da je pogreška što na studentskim izbornim listama nema studenata. To jest, ima ih u tragovima. Trebalo je da većina kandidata budu studenti. Time bi se pred glasačima pokazala autentičnost studentskog pokreta. Ovako, studentska lista bez studenata, liste koje studenti podržavaju, ne deluju dovoljno ubedljivo. Ako su se studenti odlučili za političku arenu, morali su da uzmu direktnog učešća. Danak neiskustvu. Odlika mladih ljudi je da misle da sve znaju. A ne znaju. Jedno je probuditi Srbiju. Drugo je pobediti na izborima. Simpatiju stanovništva nije lako pretočiti u konkretan rezultat. Autentičnost bi svakako pomogla.

 

I 1996. Miloševićeva vlast je sudskim rešenjima preinačavala ishod izbora. Bilo je potrebno osamdeset osam dana studentskih i građanskih demonstracija i intervencija Evropske unije da bi tadašnji režim ustuknuo. I septembra 2000. izborni rezultat nije bio dovoljan. I tad su državni organi odbili da uvaže realnost DOS-ovog trijumfa. Protest od 5. oktobra bio je reakcija na tu zloupotrebu. I tad je morao da dođe ruski ministar spoljnih poslova kako bi privoleo Miloševića na abdikaciju. Toliko o lekcijama iz prošlosti.

 

Mogu se pokazati dragocenim.

 

Trebalo bi da posotji plan za svaku situaciju. Za svaku eventualnost. Morala bi postojati rezolutna volja da se ne prihvati nametnuto. Otpor.

 

Spremajmo se za nove demonstracije. Masovne, uporne, beskompromisne. Kao onomad. Drugačije, sva je (ne)prilika, neće ići.

 

Ne saplićimo jedni druge na opozicionoj strani. Nemojmo to činiti, za Boga miloga. Nauk iz pogubnog razilaženja u poslednjiim beogradskim izborima valjda je naučen. I shvaćen.

 

Biće problema na svakom koraku. I problema, i provokacija, i iskušenja. Biće svega. Ništa nas ne sme iznenaditi. Ni iznenaditi, ni šokirati. Ni obeshrabriti.

 

Blagotvorno bi bilo kad bi se negde režim porazio i naterao na odstupanje. Probijanje te psihološke barijere je od ogromnog značaja za buduće izborne okršaje protiv vladajuće partije i njenih satrapa. Jednom da priznaju gubitak vlasti. Jednom. Posle će sve biti lakše. A nisu nepobedivi. Uprkos svemu, nisu.

 

Potukli smo svojevremeno Miloševića, možemo potući i ove. Neophodni su hrabrost, volja i istrajnost. Svima je sve jasno. I nama i njima. Jer, ne radi se o tome ko će vršiti vlast: Radi se o tome da li će Srbija biti demokratska. Ulog je, dakle, mnogo veći od osvajanja jedne opštine. Ulog je sutrašnjost ove zemlje. NJena dobrobit i njen boljitak.

 

U Srbiji se autokratija ruši na ulici. Izbori su tek prva runda. Potreban, ali nedovoljan uslov. Pobeda zavisi od naše vere u pobedu. Od našeg samopouzdanja. Naše odlučnosti. Pa šta ako je najmoćniji čovek u Srbiji? Pa šta ako u svojim rukama drži svu moć? Pa šta ako raspolaže svom silom i svim uticajem? Opet je mediokritet. Bio i ostao. Naoružan, on je strah i trepet. U utakmici jedan na jedan, nigde ga nema. Patuljak, kažem.

 

I od takvog zaziremo. Izbegavamo frontalnu borbu, ne izazivamo ga i ne čikamo. Ne govorimo mu u lice ko je i kakav je. NJegov se nabeđeni oreol mora oboriti. Mora se razoriti njegov kult ličnosti. Mora se pokazati da se od njega ne plašimo. Ni od njega, i od njegovog režima.

 

Nije Srbija njegova. Nema na nju tapiju, niti mu ju je iko dao. On je bedan običan uzurpator vlasti, kukavica i nesposobljaković. Blam za ovu zemlju. Nedorastao, nezreo, egoističan. Kao razmaženo derište. Eto, to je on. Sve ostalo je fabrikacija. Medija, ulizica, sistema. Za pare.

 

Oterajmo ga na isto ono mesto na koje je car Dušan oterao rimskog papu Klimenta Šestog sredinom četrnaestog veka. Baš tamo.

 

U pobedu, junaci i junakinje!

 

Možemo, ako hoćemo. Jamčim.

 

 

 

***

Komentar

***

 

 

 

Socijalizacija u despotskom sistemu je uspešna ako stanovnike pretvori u podanike - izdresira - tako da ostanu u emocijalnom smislu na nivou dece, a u ekonomskom smislu da ostanu siromašni. To je kao kada vlasnik kučeta, dresira kuče, nemoj da primaš hranu od drugoga, samo te ja hranim, zato mi budi veran. Kod podanika se "stvori"  uslovni refleks – kao takvi ne predstavljaju nikakvu smetnju despotskom sistemu. To je ta tiha većina sa društvenim karaktorom čija je parola "ćuti, može da bude gore" – koja u sinergetskom dejstvu sa vlašću (agitpropaganda, sila) održava despotski sistem (vlast je iznad zakona). Što smo udaljeniji od početka despotske socijalizacije (počela je 1945) to su nam šanse za promenu manje – jer je sve manje građana a sve više podanika.

 

*

 

Protić: "Ako je Zoran bio Mocart, ovaj je Salijeri". Šta je problem sa ovim iskazom? Zavodi. Vređa Salijerija. Biti istoričar, znači biti dužan da znaš da je Salijeri (muzička ikona tih vremena, koja je stvorila nekoliko važnih muzičkih toposa) ZLUPOTREBLJEN u pravljenju mita o A.Mocartu, koju je započeo Puškin 1831. Takođe to je nepoznavanje čina stvaranja, romantičarsko verovanje u genije – pojedinca. A.Mocart je danas ikona muzike samo zato što je tada postojalo stotine "Mocarta"  (Paizjelo, Sarti, Soler, Gluk, Gasman, Salijeri, Gretri, Gosek, Ševalje, Lebrun,  J. Hajdn, M. Hajdn, J.K.Bah, Arne,  F.E.Bah, Misliveček, Jameli, De Majo, Guglielmi, padre Martini, Kafaro, Pičini, Sakini, Lukeze, Gazaniga, Šuster,...,Bokerini, Maldera, Samartini, J.A.Benda, Stamic i sinovi, Zajdler, Vajnrauh, Vagenzajl, Rihter, Elzner, Švindl, Vanhal, Kožulah, Dušek, braća Vranicki, Starcer, Nojman, Roseti) koji su stvarali muzičke topose – koje je u svojim delima iskoristio A.Mocart – nema njih nema ni dela A.Mocarta. 

Stvaranje je KOLEKTIVNI čin (ne "kolektivistički" kao u komunizmu) – stvara vreme. Ako to prevedete u ravan politike, sociologije – za promene (stvaranje budućih uspešnih dela) nije dovoljan JEDAN Zoran – da bi "ON" bio uspešan potrebni su i one stotine drugih "Zorana".

 

Zoran Stokić

22.03.2026.