Misliti svojom glavom, ili "peitharchia"?

(pankerke: Pusi Rajot)

Pošto je čovek "život svestan samoga sebe", suprotnost između samostalnosti i konformizma prati nas od rođenja, jer je porodica prva sredina u kojoj mi stičemo brojne identitete: "mi", kao i identitet "ja". Znači, od detinjstva smo stalno razapeti između potrebe da budemo solidarni sa porodicom, s jedne strane, i da, s druge strane, razvijemo sopstvena shvatanja i verovanja – sopstveni identitet. Ove prve strukture identiteta koje smo stekli u porodici imaće presudnu ulogu kroz čitav naš život počev od škole, pa do radne sredine, ljubavnog života, novostvorene porodice... Načini da se postane čovek nisu istovetni, oni se razlikuju od jedne do druge porodice, od jedne do druge grupe, od jedne do druge kulture. Dok građanska i demokratska kultura za podsticanje "relativnog konformizma" kod građana koristi sugestiju i propagandu (ali pri tome ne uništavajući čovekovo "ja", jer bez tog "ja" ta tradicija bi izumrla), dotle se despotska kulturna tradicija koristi zastrašivanjem i terorom kako bi prouzrokovala "apsolutni konformizam" te neutralisanje čovekovog "ja".

Kada je despotska tradicija Rusije, nesposobna da nalazi rešanja za brojne životne probleme carstva, početkom XX veka doživela metamorfozu u komunizam, bio je to beg u utopiju. Bilo je to odbijanje suočavanja sa problemima despotske prošlosti te ponavljanje svih grešaka koje su u carevini već bile načinjene. Kada se obećani utopijski raj počeo pretvarati u pakao, ugrožena država se sve više oslanjala na vojsku, koja je tako postala jedina uzdanica opstanka. Ali kako ni ideologija "perestrojke" nije mogla vratiti nadu u bolji život, započeto je sa političkom instrumentalizacijom verskih, etničkih i drugih tradicija. Umesto izgradnje građanskog društva i demokratije, dogodila se još jedna despotska metamorfoza, gde je centralno mesto dobio "inženjering za stvaranje kolektivističkog ruskog identiteta" – identiteta oslonjenog na tradiciju, konkretno na religiju, te na carsku političku matricu – Moskve kao "trećeg Rima".

Podsetimo se – ruski carevi (poput vizantijskih), kao i, kasnije, sekretari komunističke partije, bili su apsolutni gospodari života i smrti, kao i gospodari svih dobara svojih podanika, a carski poredak politički nije mogao biti oboren stoga što je "odraz nebeskog poretka". Najveća vrlina koja se kod podanika u carstvu očekuje (a čiji učinak treba da bude učvršćenje "nebesko-zemaljskog poretka") nije ništa drugo do "disciplina" (peitharchia) – "poslušnost pred vlašću"! Da bi čitava stvar bila dobro utemeljena i sa ideološkog stanovišta, bio je neophodan ipak jedan međukorak – neko je caru morao staviti "božiju krunu" na glavu. Car ju je dobijao od patrijarha. Car je kao hrišćanin podređen patrijarhu, a patrijarh je kao podanik države podređen caru! Na papiru patrijarhova vlast je naizgled najveća u zemlji. Despot se, naizgled, strogo drži verskih zakona i poštuje svog verskog poglavara, a u praksi verski poglavari su potpuno zavisili od despota i, zapravo, nisu posedovali nikavu stvarnu vlast. Crkva je zato, radi bezbednosti svoga opstanka, morala da vodi računa da tako "usmeri" vernike da oni bespogovorno priznaju despotovu apsolutnu vlast. Za uzvrat, car je crkvi garantovao apsolutnu vojnu zaštitu.

Preinačenje "cara" u "seketara komunističke partije", a ovoga u "predsednika", ideološka je kamuflaža sa ciljem da se kod podanika stvori privid promena, i to promena na bolje. Članice „Pusi Rajot“ se nisu dale zavesti, nisu poverovale u tu maskaradu i to je njihova najveća greška u očima vlasti, usudile su se da misle svojom glavom, a ne glavom despota. Otežavajuća okolnost je da su to svoje mišljenje (u vidu performansa) izvele ni manje ni više nego baš u crkvi, što mu dođe isto kao kada bi neke njihove preteče, neke "pusi babuške", takav performans u doba Staljina izvele ni manje ni više nego u zgradi Centralnog komiteta Partije. E, što je mnogo mnogo je! A kako i u XXI veku postoje zemlje u kojima Vizantija živi i posle Vizantije, onda u njima svaki buntovni akt koji ugrožava "Poredak" istovremeno biva kažnjen i od strane Crkve i od strane Cara, pardon, predsednika, pardon, nezavisne grane vlasti, sudstva.

Zoran Stokić

17. 08. 2012

Kad izostane empatija

“Biti slobodan je zapravo negativno stanovište čitavog fenomena, dok je biti odgovoran njegovo pozitivno stanovište. Sloboda se može izroditi u puku samovolju, ukoliko se ne živi u smislu odgovornosti. Zato bih želeo poručiti da se kipu Slobode na Istočnoj obali pridruži i kip Odgovornosti sa Zapadne obale”

Viktor Frankl

Čarls Darvin je 1872. napisao naučnu raspravu o emocijama, u kojoj je iznosio argumente u prilog empatiji kao "činiocu opstanka vrsta". Za razliku od sisara, vodozemci ne pokazuju nikakav znak empatije (čak i jedu sopstvene mladunce). Primetimo da je Darvinovu socio-biološku ideju anticipirao kineski mudrac Meng Ce (3 v. p.n.e) kada je napisao: "Svi ljudi imaju um koji ne podnosi da vidi patnju drugih." Savremena socio-neurologija je potvrdila da su oni bili na dobrom tragu. Dok je kod sisara ta radnja instinktivna, ona je kod čoveka naučena (za nju postoje predispozicije), tj. svako dete mora da "poveže" u svom mozgu neuronska kola za empatiju, kako bi ona mogla da dolaze u fazu rezonance u društvenoj praksi. Slično je i sa "povezivanjem" neuronskih kola koja detetu omogućavaju da se kasnije koristi simboličkim jezikom.

Rano detinjstvo isto onoliko koliko i nasleđe određuje dalji tok života čoveka. Dete je biološki nesamostalno i da bi preživelo potrebno mu je okruženje. To društveno okruženje predaje mu dva specifično ljudska impulsa, bez kojih ono ne bi stasalo u čoveka: predaje mu sposobnost simboličkog jezika i empatije. Simbolički jezik je jezik kojim mi izražavamo unutrašnje iskustvo kao da je čulno iskustvo.  Simbolički jezik je jezik u kojem je spoljašnji svet simbol unutrašnjeg sveta, simbol naše duše i našeg duha. Znači, simbolički jezik nadilazi profanu definiciju po kojoj simbol predstavlja "nešto što stoji umesto nečeg drugog"! S druge strane, empatija, mišljenje sebe u drugom, je osnovni preduslov društvenosti, tj. socijalizacije. Kao najznačajnija komponenta emocionalne inteligencije, empatija nam daje emocionalnu pismenost. Već oko prve godine života dete se uči da uočava emocije drugih, tj. započinje sa razvojem socijalno-kognitivnih veza.

Ukoliko u porodici ne postoji pozitivna empatska atmosfera (kod, na primer, ljudi koji su preživeli holokaust, kod ratnih veterana i sl.), dete neće naučiti da se u daljem životu koristi emocionalnim saznanjem, ostaće "hladne glave i zaleđenog srca". Kretanje krož život tih emocionalno slepih osoba nalikuje kretanju po minskom polju: samo je pitanje trenutka, tj. okolnosti, kada će "eksplodorati", a budući da nemaju saosećanja niti samilosti prema drugima, posledice njihovih postupaka najčešće budu katastrofalne po društvenu zajednicu. Skeniranje mozgova psihopata pokazuje pomanjkanje sistema neuronskih mreža koje se stiču u amigdali, u moždanom modulu koji je veoma bitan za čitanje emocija, te zato oni nisu u stanju da opažaju emocionalni bol dugih.

Slučajevi poput Brejvikovog i "Betmenovog" (ubica iz bioskopa u Denveru), ali i slučajevi poput Slobodana Miloševića ili Ratka Mladića, to vrlo dobro ilustruju. Procene govore da u svetu danas živi oko 3% emocionalno potpuno slepih osoba (psihopate). Ako tom broju dodamo i one osobe koje su emocionalno slepe u velikoj meri (narcisoidne osobe, makijavelisti i tsl), stanje na našoj planeti postaje veoma "eksplozivno". Kako se boriti sa tom pošasti? Teško, jer su se društveni procesi neverovatno ubzali. Kao što je primetio Preston, "u današnje doba imejlova, putovanja na posao, čestih selidbi, predgrađa-spavaonica, razdaljine sve više onemogućuju automatsko i tačno opažanje emocionalnog stanja drugih, bez čega je empatija nemoguća".

Ako je, pre nego što dođe do tragedije, veoma teško detektovati potencijalnog Brejvika ili "Betmena" jer žive u anonimnosti, nema opravdanja da na najvažnije funkcije u državama dolaze emocionalno slepi ljudi poput Hitlera, Staljina, Pol Pota, Miloševića. Jer, budući da su javne ličnosti, bez obzira na njihovu sposobnost prerušavanja, savremena društva poseduju i sredstva i institucije koje su u stanju da ih detektuju, tj. demaskiraju pre nego što počine neko veliko zlo! A to će biti moguće i u Srbiji samo pod jednim uslovom: da naša kulturna i politička elita jednom savlada istorijsku lekciju o pogubnosti koju su svetu donosile "etike uverenja". Jer ljudi koji su vođeni "etikom uverenja" (koja je, pride, uvek apsolutna, esencijalistička), na primer hriščanin, musliman, hindus i ini, ispunjavaju svoju dužnost u skladu sa verskim zapovestima, a što se tiče ishoda, tj. posledica njihovih postupaka – e, to područje je prepušteno Bogu. Oni, pak, koji su vođeni "etikom odgovornosti" (građanska društva) smatraju da "moraju odgovarati za predvidive posledice svojih postupaka"! Kao što kaže Fihte, "ove posledice možemo pripisati svom vlastitom delovanju".

Zoran Stokić 23. 07. 2012.

Bolonja kao alibi

"Sve se može improvizovati sem nasleđa"

Milan Kašanin

Misija intelektualaca bi trebalo da bude u funkciji rasvetljavanja stvari. Ali, kada je reč o kulturi, ako ne govorite kritički o njenim primarnim elementima, idejama, načinu zaključivanja, verovanjima, stavovima, pogledu na svet, ako kulturu svodite samo na njene sekundarne elemente ("vrhunsku kulturu": umetnost i tsl.), stvari – umesto da se rasvetljavaju – zamagljuju se. Nigde se u svetu nije dogodilo da se "kultura rata" sama od sebe preokrene u "kulturu mira", te, izvesno, neće ni kod nas! Kultura je kontinuiran, kumulativan, simbolički i progresivan proces, a svaki čovek je "proizvod" izvesnog niza kulturnih podsticaja. Ima kultura koje stimulišu ljude na rat i onih koje ih stimulišu na mir. Ratovi su dezintegratori one kulture koja ljudima omogućuje da prožive život vredan individue. Naši ratovi iz 90-tih nisu imali samo ekonomsku cenu – potpuno razorenu privredu koja sada nije u stanju da puni državni budžet – nego su uništili kulturnu osnovu građanskog društva i moral. Dogodio se diskontinuitet i regres, a taj se poremećaj odmah, 1991. godine, odrazio na sve elemente društva, pa i na obrazovni sistem osnovnih i srednjih škola. Na univerzitetu, kao najinertnijem društvenom sistemu, taj se poremećaj počeo zapažati tek od 1998. Pošto nas je 2000. uskratila za 6. oktobar i lustraciju posle jedne naopake ratne ideologije, dogodio nam se politički proces poricanja odgovornosti za učinjena (ne)dela.

Prelazak na sistem obrazovanja nazvan "Bolonja" došao je kao "kec iz rukava" patriJotima, zato što je uspešno prikrio stanje duha i operacionalne sposobnosti većine naših studenata. Da je zadržan stari način fakultetskog obrazovanja, odmah bi izašlo na videlo da oni, zapravo, više nisu u stanju da regularno polažu ispite. Ovako, za glavnog krivca neuspešnih studija proglašen je "bolonjski sistem", tj. nastavnici fakulteta i njihova nesposobnost primene istog... Ali, ta optika je principski pogrešna i zato veoma štetna po budućnost naše zemlje: ako se bolest pravilno ne dijagnostikuje, ona se ne može izlečiti.

Kada brucoš dođe da studira, podrazumeva se da je on u prethodnom školovanju stekao neophodna znanja i usvojio određene moralne norme i da tako opremljen stupa u zgradu fakulteta. Poražavajuća cena razorene građanske kulture, međutim, je ta da nam svršeni srednjoškolci sada dolaze na studije a da nisu u stanju da grade predikatske rečenice, da se bave analizom i sitezom, da se simbolički izražavaju, apstarahuju itd.  Kako od njih, onda, očekivati sposobnost baratanja osnovnim logičko-teorijskim pojmovima kojima se nauke služe pri predviđanju i "objašnjavanju" stvarnosti? Naučna metodologija, za njihovu ravan zdravorazumskog znanja, ostaje nedostižna himera, pa onda nije čudno ni to što za njih naučni problemi i naučne činjenice, korelacije, uzročnost, hipoteze, teorije, zakoni, naučno predviđanje, determinizam – ostaju tek mrtvo slovo na papiru.

Vrednosti se mogu utvrditi samo poređenjem. Kad smo saznali da BU nije na listi 500 najpoželjnijih univerziteta u svetu, patriJoti su nam se jako zabrinuli! Oni se nisu zabrinuli što je, u periodu od 1991. do 2012. godine, trećina profesora i asistenata BU u dijaspori, trećina pomrla u društvenom haosu, a preostala trećina političkim diktatom prisiljena da učestvuje u lažiranju stvarnosti. Kada ste ih čuli da kažu da Harvard, Oksford i ini jesu univerziteti čiji je godišnji budžet veći nego budžet države Srbije? Kada ste njih čuli da o BU govore kao o instituciji koja kasni "svega" 700 godina u odnosu na najpoznatije univerzitete u Evropi? Kada ste ih čuli da govore pod kakvim se neakademskim uslovima razvijao naš Univerzitet od 1905. do 2012? – Nikada. Oni na fakultete i nauku gledaju isto kao i na ratni megdan, ili sportski meč.

Kada god neko govori o našem BU, mora imati na umu i činjenicu da se on razvijao paralelno s balkanskim ratovima, s I i II svetskim ratom, komunizmom (kao neprijateljem kritičkog mišljenja) i s ratovima iz 90-tih – znači, on je stasavao ne u akademskim uslovima, nego u društvenim uslovima nalik na vojni logor! A kako su se razvijali drugi fakulteti u Evropi? Radi poređenja citrajmo zapažanje Luisa Manforda: "U prvim nacrtima za koledže u Oksfordu i Kembridžu, srednjovekovno urbanističko planiranje dalo je svoj najoriginalniji doprinos izgledu grada: čitav kompleks zgrada i čitav predeo potpuno je odvojen od mreže puteljaka i ulica. To je bio društveni pronalazak prvoga reda: da nema ničega drugog, srednjovekovni doprinos bi bio izvanredan. Sama nezavisnost univerziteta od normi trga i grada rezultirala je posebnim autoritetom koji on uživa: snaga poverenja istine, potvrđene metodama logike i dijalektike, naučnog metoda."

Univerzitet se u početku uspostavljao kao korporacija koja je tražila školski monopol, te je odmah došao u sukob s crkvom, ali ne i s državnom vlašću. Pravnu autonomiju dobija ili od gradova, ili od vladara. Postao je deo opšteg javnog poretka, s delimičnom kontrolom od stane duštva. Državne vlasti su univerzitete uzdizale u red korporacija s posebnim privilegijama: njihovi članovi su oslobađani od noćne straže i vojne službe, a naročito su uživali ekonomske povlastice (slobodni od plaćanja taksi, poreza, trošarina, dobijali olakšice za plaćanje stanarina i namirnica). Iako su imali pravo da naplaćuju studije, ti prihodi univerzitetima nisu bili dovoljni za održavanje nastave, pa zato dobijaju sredstva i od vladara, gradova, pa čak i od crkve...

I na kraju, kao što reče Milan Kašanin: "sve se može improvizovati sem nasleđa". Naše je bilo kakvo je bilo i tu se ne može ništa promeniti, ali od onog što mi činimo danas – zavisi kako će naš univerzitet i društvo izgledati sutra. Odgovornost je na nama! Pri donošenju odluka,  međutim, uvek se moramo držati empirijskih činjenica, a ne potrošenih ideologija, gusli, mitova i ratnih doboša.

Zoran Stokić

03. 06. 2012.

Crkve kao čuvari statusa quo

"Bez intelektualnog napretka ne bi bio moguć ni trajni moralni napredak."Volter

Pronalazak vatre i konzumiranje kuvane hrane direktno su uticali na našu evoluciju, jer se smanjenjem organa za varenje čovečiji mozak uvećao oko tri puta. Prve kulture koje je stvorio čovek počivale su na tehničkim i tehnološkim znanjima pravljenja oruđa, oruđa za pravljenje oruđa, magiji, metalurgiji. Da bi magija bila moguća, čovek je morao verovati u red i jednoobraznost prirode. Njegovi pokušaji da uopšti fenomene i tako opstane uspevali su polovično, te se tako stvorio prostor za pojavu drugih simboličkih struktura: mita, umetnosti i religije. Istraživanja antropologa i sociologa dokazuju da je magija daleko starija od religije, te da je antireligiozna. Tako nam Frejzer pokazuje da najprimitivnija živa plemena u Australiji i danas na tokove prirode pokušavaju da utiču magijskim radnjama, ali im ne pada na pamet da te prirodne sile "umilostive" religijskim molitvama i žrtvama.

U razvoju ljudske kulture ne možemo utvrditi neku fiksnu tačku gde prestaje mit, a počinje religija. Primitivne religije najenergičnije afirmišu život. Mitovi i primitivne religije se mogu interpretirati i kao sistemi koji uporno negiraju fenomen smrti. O tome najjasnije svedoče mnogobrojni kultovi obožavanja predaka. Ali, koliko god se mitovi i religije uzdigli u svojim uobličavanjima, oni, ipak, ostaju trajno ukorenjeni u prizemnom carstvu primarnih doživljaja. Razvoj novih naučnih disciplina pomogao je čoveku da skine tamni veo sa porekla mnogih stvari, pa i sa porekla mitova, vere i bogova.

Prolazeći kroz faze animizma, totemizma, politeizma i monoteizma, religije su nudile uopštavanja pomoću pseudoobjašnjenja. Naši daleki preci su verovali da je celokupna priroda u svim svojim pojavnim oblicima nastanjena "životnim principima", tj. dušama. Evolucija predstave o duši vodila je dalje ka duhovima i demonima. Možemo reći da animizam i totemizam ne predstavljaju religiju u današnjem smislu te reči. Ali, kao što je to već istakao Renek, "ono što je osnovno i duboko u religijama potiče od animizma, čija je posledica kult mrtvih, i od totemizma koji je prethodio antropomorfističkim religijama i prožeo ih svojim elementima"! Pojava stočarstva i zemljoradnje iz korena je promenila pretpostavke za dalji razvoj religijske svesti. Namesto ranijih ritualnih plesova kojima se potpomaže hvatanje plena, sada dolaze različiti kultni obredi plodnosti. Preobražen u pastira i ratara, čovek uviđa da je zavisan od atmosferskih pojava. Totemi postepeno migriraju sa zemlje u visine planina, oblaka, sunca i neba. A još kada su novi oblici rada stvorili privatno vlasništvo i kaste, kada su stvoreni potpuno novi društveni odnosi i prve civilizacije, dolazi do preoblikovanja totema-životinje u totem-boga. Totem od životinje postaje čovek poput plemenskog poglavice, faraona, cara. Tako, na primer, vavilonska boginja Ištar, koja je prvobitno bila obožavana kao krava, transformiše se u boginju zore i polja, a zatim u boginju neba, da bi, sa pojavom despotske države, postala boginja rata i despotove palate.

U fazi despotskih država, monoteističke religije ("monoteizam nije ništa drugo do imperijalizam u religiji" – Brested) pretvorile su se u ideologiju koja je bila u funkciji održanja tekućih društvenih sistema. U ranom hrišćanstvu Isus je bio revolucionar. Međutim, kada je hrišćanstvo u doba Konstantina postalo državna religija, Isus je postao podupirač države. Rano hrišćanstvo, koje je bilo religijska zajednica siromašne braće, bez hijerarhije i bez birokratije, pretvara se od Konstantinovih vremena u hijerarhizovanu instituciju. Sociološki faktori su izazvali teološke promene – promene u društvenoj funkciji hrišćanstva. Ljudi više nisu očekivali istorijsku promenu, stvarni istorijski svet više nije trebalo menjati, ideolozi hrišćanstva su ubedili ljude da se ono čemu su se bili nadali, zapravo, već dogodilo. Spolja gledano, država, društvo, zakon, ekonomija – sve je moglo ostati kao što je oduvek bilo, jer je u kasnom hrišćanstvu spasenje postalo unutrašnje, duhovno, postalo je neistorijska stvar, zajemčena verom u Hrista i njegovim žrtvovanjem. Religija ugnjetenih postala je religija gospodara.

Pa i kada su se ontološki, kosmološki i fizičko-teološki dokazi o postojanju boga svi odreda pokazali neuspešnim, religije su i dalje tvrdile, ni manje ni više, nego da na polju saznanja i polju koordinacije vrednosti poseduju apsolutne istine! Ali zato Ramakrišnin učenik Vivekananda kaže: "bolje je da čovečanstvo, sledeći razum, postane ateističko, nego da slepo veruje u dve stotine miliona bogova koje niko nije dokazao. Možda postoje proroci koji su prešli granice čula i ugledali ono što se nalazi iza toga. Mi ćemo u to poverovati tek onda kada i sami budemo mogli da učinimo to isto, dotle ne!"

Nauka je pokazala da su religijski stavovi iz kosmologije, geologije, epistemologije, fizike, biologije... pogrešni. Premda su religije kroz vekove bile podloga etici, ipak se moramo zapitati: kakvoj etici? Etici koja je u državama održavala društveni i politički status quo, pa joj nije smetalo da postoje robovi, da žene budu obespravljene, a u Indiji čak da žene budu spaljivane kada im umre muž? Da bi očuvali status quo, moralu hrišćanskih (muslimanskih) teologa nije smetalo da 389/642. god. spale aleksandrijsku biblioteku, ili da 1600. spale Đordana Bruna, tj. spreče razvoj kritičkog mišljenja i razvoj građanske etike, etike koja nas može iz sfere emocija i iracionalnog prevesti u sferu empirije i racija, sa ciljem sprečavanja ponavljanja uvek iste ratničke istorije koja je vođena u ime apsolutnih istina.

I zato, svaki teolog koji hoće da se bavi granicama nauke i njene etike, može to da uradi pod dva uslova: da ne zaboravi granice religije i, budući da je nauka "otvoreni sistem", da se seti činjenice da su spoznajne granice nauke uvek samo sadašnje.

Zoran Stokić
18. 02. 2012.

Sociološki relativizam

"Nikakva misaona aktivnost nije opravdana osim u onoj meri u kojoj dopire do istine i valjanosti, a izbegava zablude i laži."
John Macmurray

Antički filozofi su smatrali da kao što je ptici data sposobnost letenja, a ribi sposobnost plivanja, isto tako je čoveku data sposobnost mišljenja, i to jednom zauvek. Ta analogija o čoveku urođenoj sposobnosti mišljenja održala se, doduše, preko dva milenijuma, ali je netačna i vodi nas u pogrešnom smeru. Mišljenje nam nije dato na poklon, nego njega svaka generacija iznova izgrađuje, stiče, mukotrpno, malo-pomalo, putem obrazovanja, tj. kulture. Antropolog Tejlor u svojim "Primitivnim kulturama" 1871. godine kaže da je kultura "ona složena celina koja uključuje znanje, umeće, umetnost, moral, zakone, običaj i bilo koju drugu spsobnost i naviku koju je čovek kao član društva stekao". Naše mišljenje niti je plod instinkta, niti je proizvod čulnih utisaka, a ne proizilazi ni iz samih opažanja, već je uvek plod kompletnih "akcija", plod je grupa operacija (fizičkih i logičkih) koje učimo u kulturi. Kultura stvara od nas ono što jesmo, ona svojim momentom, masom i težinom "stimuliše" naše odrastanje i humanizovanje.

I dok ptica, šta god radila, uvek ostaje ptica i, isto tako, riba nikada ne može da se "oneribi", dotle nam istorijske, antropološke i sociološke činjenice pokazuju da čovek može da se dehumanizuje, onečoveči. Zatim, dok je pticama i ribama njihovo društveno ponašanje potpuno urođeno i nije plod kulturnog nasleđa, tj. automatsko je, dotle je čovekovom kulturnom nasleđu bila potrebna i genetička podrška, da bi on kao "kulturna životinja" preživeo! I premda su praljudi, poput drugih životinja, živeli u čoporu – a to znači da je baš taj čopor određivao šta je ispravno, a šta ne, šta je "istina", a šta "laž" – ipak, kako je vreme evolucije proticalo, čovek je postepeno razvijao i svoju drugu "tačku oslonca", svoj um, mišljenje i svest. Mi smo potomci surovih iskustava Homo sapiensa, koji je svoj hod započeo vođen dvema orijentacijama: jedna je tražila da se "poistoveti sa čoporom", a druga je bila "orijentacija prema umu i mišljenju". Stotinama hiljada godina život pojedinca zavisio je od sposobnosti njegove grupe, plemena, kao celine, a ta plemena su, opet, mogla da prežive samo ako su njihovi članovi bili čvrsto povezani kulturnom matricom. Kulturne matrice kao istorijske evolutivne tvorevine varirale su mitove, religije, tehnike, nauke – sve sa istim ciljem: da preko subjektivnog i kolektivnog simulatora dođu do tačne predstave stvarnosti, koja bi im zatim obezbedila tačno predviđanje događaja i uspešan opstanak!

Naše ideje i verovanja, naši metodološki postupci, činili su da predmeti našeg promišljanja budu stvarni. I dok je u faraonskom Egiptu stvaran bio Oziris, za nas je danas stvaran kvadratni koren iz minus jedan, tamna materija i Hiksov bozon. Međutim, ne zaboravimo da ideja može bila istinita ne samo zbog svoje usklađenosti sa stvarnošću, već i zbog svoje stvaralačke moći, te da ideje nisu pojedinačnog porekla, već da su kolektivne predstave. One su satkane od mentalnih stanja jedne društvene grupe, plemena, naroda. Da ne bi bio izopšten iz čopora, plemena, naroda ili nacije, čovek će prihvatiti da je istina ono što većina u njegovoj grupi želi da bude istina. Evolucija naše vrste učinila je, međutim, da ta naša animalna priroda bude uravnotežena sa našom sposobnošću mišljenja. Štaviše, svi naši animalni iracionalni stavovi i odluke prolaze kroz prizmu našega uma i bivaju prerađeni u razumne stavove i odluke. Kulturna matrica određuje merila društvenog zdravlja.

Matrica naše kulture nije nikada kritički tretirana, ispitivana, sa pozicija univerzalnih ljudskih normi, nego se njena "ispravnost", usled sociološkog relativizma koji je u Srbiji naročito izražen od kraja II svetskog rata, uzima kao gotova činjenica. U našem slučaju to vodi ka tragičnim posledicama: ka daljem regresu društva i države. Kulturna matrica u kojoj su um i kritičko mišljenje sekundarni, a animalno je primarno – uvek vodi ka racionalizaciji iracionalnih strasti, vodi ka opravdavanju iracionalnih, animalnih postupaka u okviru čopora, plemena, naroda.


Naša vizantijsko-osmanska i komunistička kulturna tradicija stavaljala je etiku i vrednosti izvan čovekovog domašaja. Vrednosti su čoveku uvek nametane. I gore od toga: saznajni i vrednosni sudovi su bili pomešani, pa se ljudski život iscrpljivao u duhovnom haosu i pometnji. Istorija naše prakse u poslednjih 800 godina pokazuje da mi, uprkos stalnom pozivanju na hriščanstvo, nismo razvili etičke kategorije kao što su ljubav prema bližnjima, ljubav prema istini, ljubav prema dobroti i lepom, odgovornost, mišljenje, nezavisnost, sloboda, ljubav prema drugima, čovečnost, plemenitost, ublažavanje patnje i druge. Naravno, kada bismo našeg čoveka anketirali, on bi se, takoreći, stoprocentno pozvao baš na ove etičke kategorije, ali to nije u skladu sa onim što je zastupljeno u njegovoj praksi, niti sa onim što taj čovek zaista oseća, niti sa onim što, da tako kažemo, ima u svojoj glavi, tj. sa karakternom strukturom njegove ličnosti.

Rezultat autoritarne kulturne matrice našeg društva jeste da pojedinac uvek čeka da neka spoljna sila (bog, despot, sultan, partijski sekretar, EU, majčica Rusija) umesto njega reši njegove probleme! Autoritet ga je uvek i ugrožavao i štitio. Ta nemogućnost da se emancipuje od autoriteta vodila ga je ka snižavanju ljudskih potencijala, nesreći, bespomoćnosti, pokornosti, nedostataku ljubavi i poštovanja prema drugima, smanjenju produktivnosti, ka neodgovornosti za postupke. Sociološko i političko relativizovanje Heraklitovskog tipa ("i dobro i zlo su jedno", "put prema dole i prema gore je jedan isti put", "bolest čini zdravlje ugodnim i dobrim", "rat je otac svega i svega kralj... i sve nastaje kroz borbu i po nuždi") neprestano ga je ometalo da razvije svoje misaone i kritičke sposobnosti.

Naša situacija bi se stoga mogla najbolje predstaviti u formi "sociološko-psihološke paranoje". Paranoidna osoba može biti inteligentna i služiti se delimično čak i kritičkim mišljenjem u nekim sferama života, izuzev u onima u kojima je paranoidna. Na primer, naše tzv. patriote pokazuju zavidan stepen paranoje prema evropskoj individualističkoj građanskoj kulturi, te kad s njima započetne diskusiju o evropskim vrednostima, vi nailazite na zatvoreni sistem misli; u razgovoru, oni će poreći neke očigledne činjenice, iskriviti druge, te uz obilje pseudo-iskaza koji su međusobno protivurečni ili očigledno lažni zaključiti da je za Srbiju najbolje da se ugleda na Kubu i Teheran, tj. da nikako ne napušta svoj kolektivizam u kom se klatno pomera čas u stranu staljinizma, čas u stranu fašizma.

Zoran Stokić
6. 02. 2012.

Graditi ili ratovati?

Apsolutnu konfuziju i krajnju neodređenost u pokušaju evropeizacije Srbije zabeležila je i generacija Stevana Sremca. Njega je posebno uznermiravalo to što u tim "nazovigradovima, u tim vulgarnim varošicama, podjednako nema ni tradicionalne ni gradske evropske kulture". Isto je, nažalost, i danas! Umesto da postane građanin, radan, uman, tolerantan, koji se sa drugima udružuje oko zajedničkih projekata i gradnje, naš čovek je ostao lukav podanik, dovitljiv, sav usmeren na sopstveno preživljavanje, kakav je bio i u doba Osmanskog Carstva. Dok građanin ima svest da kvalitet njegovog života zavisi od drugih građana, njihovog morala i operacionalih sposobnosti, dotle se podanik ne miri sa zakonima i uslovima građanskog društva, ne želi da o njima bilo šta zna, on misli da može da preživi pojedinačno i nezavisno od drugih. I dok je proces kritike i učenja na greškama upravo ono što omogućuje napredak građanskom društvu, dotle za podanika nema dokaza koji bi mogli da ga uvere da greši, da je u zabludi, da radi u korist sopstvene štete. I gore od toga: on čak ne ume ni da razgovara, već se gotovo uvek svađa, a njegove političke, istorijske i ostale rasprave se uvek pretvaraju u megdan u kome on po svaku cenu (pa i cenu života) mora da pobedi.

Jedan od prvih fizičkih zakona je zakon slobodnog pada. Urbanistički haos u kome danas živimo izložio je svakoga od nas opasnosti direktnog upoznavanja sa posledicama tog zakona u vidu tragične mogućnosti da nam s vrha neke građevine vrlo lako padne cigla na glavu. Ako ta cigla padne i ubije nepoznatog prolaznika, "podanik" na to neće reagovati (osim emotivno), neće tražiti, apelovati, insistirati da se takve stvari ne smeju događati. On će reagovati samo ako je ta cigla usmrtila člana njegove porodice. Jasno je da takvo pojedinačno reagovanje onda ne može imati nikakvog društvenog učinka. I kad bi mu neko tumačio da je ta smrt povezana sa zakonom slobodnog pada, sa sociološkim, političkim i urbanističkim haosom, to bi za njega bila uvreda, a njegov tumač nečovek. Bez želje da se kao ličnost razvija, podanik ne želi da zna za bilo kakve društvene, istorijske, fizičke zakone. On na društvo gleda kao da je ono "prirodni proizvod", kao da nije plod delatnosti – građevina – brojnih prethodnih generacija. Sve fenomene podanik objašnjava samo iz ugla svoga ličnog iskustva!

I dok su građani inertni na manipulacije, podanik je idelan objekat za manipulatore. Nema te besmislice u koju on nije poverovao, od Karađorđevih vemena pa do naših dana. Poslednjih 20 godina veruje da je moguće biti u ratu (sa najmoćnijim državama sveta) i konstantnom ratnom metežu, a istovremeno biti zaposlen u uspešnoj privrednoj grani, živeti bezbedno u uređenim, urbanim gradovima sa savremenom infrastrukturom, rešiti stambeno pitanje, školovati decu u vrhunskim školama, koristiti prestižne medicinske usluge te uživati blagodeti "švedskog" penzionog fonda.

Stare civilizacije su stvorile magiju, mitologiju, religiju sa ciljem upravljanja stvarima i događajima, one su verovale da su u stanju da kontrolišu vremenske tokove. Građanska društva i novostorena nauka su tu stvar izokrenuli za 180 stepeni. Bilo bi dobro kada bismo mogli da kontrolišemo vreme, klimu, tektoniku planete Zemlje, ili jata zvezda, ali budući da nismo, prva sledeća aproksimacija je da se, pomoću znanja i razumevanja, svim tim pojavama prilagodimo. Isto važi i na planu spoljne politike: nije defetizam i beznađe ako se na osnovu poznavanja socioloških činjenica tvrdi da male i velike države ne mogu biti ravnopravne. Taj "zakon neravnopravnosti" između malih i velikih država je u spoljnoj politici u istom rangu sa zakonom slobodnog pada u fizici. Zato, ako glasate za one političare koji za Srbiju traže ista "prava" koja imaju SAD, Kina i Rusija, ili ako vam govore o "partnerstvu" male države sa nekom velikom, znajte da ćete i dalje tabanati "prokletom avlijom" kao podanik. Birač-grđanin bi, međutim, te političare suočio sa deplasiranošću takvih zahteva i postavio im kontra-pitanje: zašto se život u Srbiji toliko razlikuje od života u Danskoj, Švajcarskoj, Švedskoj, Češkoj i zašto više nalikuje životu u Venecueli (gde kao kolateralna šteta sociološkog haosa dnevno strada pedeset troje ljudi)? Onaj ko ne ume da objasni taj fenomen, znajte, ne može ni Srbe da izvede iz "proklete avlije"!

Beograd, 30. 12. 2011.
Zoran Stokić

Ne bojmo se evropske kulture!

Jedan od retkih momenata kada je Srbija išla u korak sa ostalim narodima Evrope vodi nas ka pojmu nacije i nacionalne države. Taj paralelizam sasvim je slučajan, budući da se "proleće naroda" u Evropi događalo u 19. veku, u isto vreme kada su konačno popustile i stege osmanskog carstva. Ovu promenu nagovestio je Gete kao svedok bitke kod Valmija, kada je u svoju svesku zapisao: "Od ovoga mesta i dana započinje nova era u istoriji sveta" – jer u tom mestu i danu bila je rođena nacija kao ideologija novog zajedništva – pojava potpuno nepoznata u Antici i na Istoku! Nacija je rastočila društvene podele na klase tako što je proklamovala princip jednakosti rođenjem. Aristokrata i najsiromašniji seljak tu su povezani zejedničkim osećanjem pripadnosti određenoj naciji.

Da bi se ta nova ideologija distancirala od careva, kraljeva, aristokrata i njihove ratničke istorije, ona u prvi plan izvlači seljaštvo, koje sada postaje "živi muzej nacionalnih korena". Na početku 19. veka nacije, međutim, još nisu imale svoju istoriju. Nacija – inkarnacija savremenog naroda – prema francuskoj "subjektvinoj koncepciji" je posledica racionalnog i ugovornog izbora, dok je prema nemačkoj "objektivnoj koncepciji" nacionalna pripadnost određena na osnovu etničkih i kulturnih kriterijuma. Bilo kako mu drago, neko se sada morao latiti izgradnje nacionalnog identiteta. Romantičari, književnici, istoričari, lingvisti, slikari, kompozitori... dali su se na veliki posao kreiranja zajedniče prošlosti, kreiranja nacionalnog jezika, mitova, folklora i istorije. Istorijski roman, koji je 1830. stvorio Valter Skot, bio je efikasno sredstvo da se u narodu snažno proširi emocionalna percepcija nacionalne istorije, te da se narod indentifikuje sa njenim herojima. U obrazovnim institucijama, pozorištima, operama uči se da svoja nacija nikada ne osvaja teritorije svojih suseda, već da se ona uvek samo brani od uzurpatora!

Ako stvari tako stoje, zašto, onda, Srbija toliko kasni u organizaciji društva i države, i u kvalitetu života, kakvi postoje u jednoj Švedskoj, Danskoj, Švajcarskoj, Češkoj, na primer? – Zato što pre stvaranja nacionalne države nije imala građansko društvo. Francuskom revolucijom građanstvo te zemlje je osvojilo javnu vlast u njoj i svoje vrline prenelo na nacionalnu državu. Kada su Obrenovići i Karađorđevići sa svojim sunarodnicima stvorili našu nacionalnu državu, oni su u nju zbog naše predistorije mogli uneti samo despotsku i seosku kulturu. A to nije kultura građanskih vrlina, već izolacije i samodovoljnosti, kultura straha od drugog i drugačijeg, straha od novog.

Da bismo stvar sagledali u njenim korenima, moramo se na vremenskoj osi, ipak, vratiti unazad, ka Antici. Aristotel svrstava među "političke životinje" ne samo čoveka, već i pčele, mrave i – ždralove. Dalje, u odnosu na pred-politička i despotska društva (jednako kao i pčelinja i mravlja), gde se vodi "običan život", on smatra da kvalitativno višu formu čini "polis", zajednica koja ne počiva na nasilju, iskorišćavanju i prinudi, jer omogućuje svojim građanima "kvalitetan, dobar, uspešan život"! A da bi čovekov život bio uspešan i srećan, sve moguće njegove komponente (od prava, ekonomije, politike, pa sve do praktičnog života) moraju u polisu biti integrisane tako da, kroz razvijene vrline građana, teže i pojedinačnim višim ciljevima, ali istovremeno i uspešnom vođenju i opstanku te političke zajedice kao celine. Budući da je helenski polis, tj. grad-država, u praksi činio zajednicu građana i negrađana, Aristotel navodi i kriterijume za sticanje građanskog statusa: da su oba roditelja, ili makar jedan od njih, građani, kao i da taj status može biti poklonjen onome ko je to zaslužio zbog svojih ličnih kvaliteta. Građanin, kaže on, može biti samo onaj ko je sposoban da "učestvuje u našoj politici i kulturi".

Bez dobrog vaspitanja ne može biti građana. Korišćenje razumom, poštovanje normi (u polisu "vrhovna vlast treba da pripada mudro sastavljenim zakonima"), način ophođenja, samokontrola, hrabrost, empatija, obzir, učtivost, istinoljubivost – najmanji su zajedniči sadržalac koji ljude čini građanima. Na građanskom društvu zasnivala se i antička demokratija (koja se tokom vekova smenjivala sa oligarhijom, monarhijom i tiranijom).

Kada su varvari razorili grčko-rimski civilizacijski krug, kao društveni ideal je, tokom narednih 1000 godina, umesto polisa i njegove gradske kulture, na scenu stupilo stanovništvo sela. Ponovno izranjanje gradova iz milenijumske tame stavilo je, u 12. veku, srednjevekovni feudalni zapad pred pravi Gordijev čvor: da li odabrati seoski svet ili gradski svet? Zatvorenu ili otvorenu privredu? Stalne društvene krize doprinele su, međutim, rekonstrukciji gotovo zaboravljene antičke institucije građanskog društva. Počev od sredine 16. veka, aristokratija je – bez obzira koliko to danas delovalo paradoksalno – zapravo bila glavni zagovornik ponovnog uspostavljanja i jačanja građanskog društva. Prava res publica, čiji je nosilac, umesto monarha, postalo građansko društvo, utemeljuje se na jurisdikciji, ne na legislativi. Evropa je stvorila sistem kulturnih i političkih normi čiju su delotvornost i plodnost u ostvarivanju "kvalitetnog života" potvrdili vekovi. Današnja demokratija u njihovim državama ne bi bila moguća bez moći građanskog društva. Gde nema građanskog društva može da postoji samo imitacija demokratije. Nije sramota učiti od drugih, a pogotovu ako nam od toga zavisi opstanak. Bez pomoći Evropljana mi nismo u stanju da izgradimo građansko društvo. Tu u potpunosti važi kineska poslovica o ribi i pecanju!

Beograd, 29. 11. 2011.
Zoran Stokić