Scenaristkinja Stanković: „Mileva Ajnštajn često nepravedno zapostavljena i zanemarena u istoriji“

 

 

KULTURA Autor: N1 Beograd 20. dec 202420:24 13 komentara

 

Beogradska scenaristkinja Selena Stanković dobitnica je nagrade NEM Award u Zagrebu, za scenario „Mileva Frau Ajnštajn“ koji govori o životu srpske fizičarke i matematičarke. Iz kog ugla je ispričala priču o Milevi Ajnštajn, otkriva za N1 autorka nagrađenog scenarija. Pročitaj više:

https://n1info.rs/kultura/scenaristkinja-stankovic-mileva-ajnsatjn-cesto-nepravedno-zapostavljena-i-zanemarena-u-istoriji/

 

 

***

Komentar

***

 

 

Spisateljica je shvatila tržište je sve – moral je nebitan. Što veća laž (Mileva pisala naučne radove Albert  ih prisvojio)  – veća zarada. 

A trebalo je da bude - bilo kakve SOLOBODE pa ni umetničke nisu moguće bez ODGOVORNOSTI. 

Forman je uradio "Amadeusa" po pašvili Puškina "Mocart i Salijeri" 1831. Delo je kopija "Šegrt i Rafelo" W. H. Wackenroder - kreirao greh zavisti; ali je bio odgovoran, nije napisao, na primer,  Mikelanđelo ubio Rafela. 

Dvostruka laž: da je Amadeus za života bio ikona; da je on orginalni kompozitor – genije koji je stvarao muzičke  topose. 

SVET (muzički svet) se tada nije "vrteo" oko Mocarta - on se "okretao" oko Pičinija, Gluka, Pajzijela, Gretrija, Gasmana, Bocerinija, Sartija, J.C.Baha, Mislivečeka, Salijerija, Čimaroze,..., Solera. A zašto je bilo tako? Salijeri je poput drugih ikona tih vremena stvarao - nove muzičke topose - Amadeus  nije stvorio nijedan topos - već je varirao te stvorene tuđe topose. Ako je ko kome zavideo onda je Amadeus mogao da zavidi Salijeriju, Pizjelu, Pičiniju, Gretriju.... obrnuto NE! 

"La Cecchina" (1760.) Nikole Pičinija je do 1790., imala više od 70 (!) - različitih produkcija - u 50 gradova Evrope (prva opera u Kini i SAD). Smatrali su je "najsavršenijom od svih bufo opera". Gretrijeve su opere izvođene, 60 god, po 500 puta... Kad se događa "greh zavisti" u Beč stiže Soler a njegove tri opere ("Una coza rara"...) se izvode preko 100 puta, Mocartove najpoznatije (Figaro i Don Žuan) imale su tada samo nekoliko izvođenja (skinute sa repertoara). Car Josef II je izveo dvoboj Salijeri – Mocart 7.02.1786., Šenbrun, da napišu jednočinke na temu pozorišni  bekstejdž: Mocart - "Der Schauspiel Director", Salijeri "Prima la musica e poi le parole" – publika presudila: pobedio Salijeri.

 

Zoran Stokić

23.12.2024.

 

Da li je "Amadeus” najpogrešnije shvaćeni oskarovski film svih vremena

 

 

Istorijska drama koja se vrti oko rivaliteta između dvojice kompozitora, Volfganga Amadeusa Mocarta i Antonija Salijerija, osvojila je osam Oskara, među njima i za najbolji film.

 

Izvor: Tom Džudri - BBC

Da li je "Amadeus” najpogrešnije shvaćeni oskarovski film svih vremena

BBC

Premijerno prikazan pre 40 godina, Oskarom ovenčani film Miloša Formana Amadeus često se optužuje za istorijske netačnosti – ali kritičari ovog filma možda maše poentu.

 

Kad je premijerno prikazan pre 40 godina, Amadeus je privukao prvobitne talase pohvala.

 

Istorijska drama koja se vrti oko rivaliteta između dvojice kompozitora, Volfganga Amadeusa Mocarta i Antonija Salijerija, osvojila je osam Oskara, među njima i za najbolji film.

 

Šta možemo naučiti o komunizmu iz filmova Miloša Formana

Film i istorija: Zašto je 1971. bila izuzetna godina za kinematografiju

Holivud i Al Paćino: Zašto je Kum 3 bio toliko omražen

Miloš Forman je odneo kući nagradu za najbolju režiju, Piter Šefer je dobio Oskara za najbolji adaptirani scenario, a nominovana su obojica glavnih glumaca: F. Mari Abraham, koji je igrao Salijera, pobedio je Toma Halsa, koji je igrao Mocarta.

 

Ali u godinama koje su usledile, rastao je animozitet prema nečemu što su ljudi doživljavali kao pregršt istorijskih grešaka u Amadeusu.

 

Naš novi letak donosi ti magiju prazničnih poklona!

 

Spremi se za doček uz naš novi letak!

Članak u Gardijanu naveo je da "šale sa prdežom ne mogu da sakriju koliko je urnebesno pogrešno sve ovo“, dok je BBC komentarisao da je "film besramno neodgovoran prema istorijskim činjenicama“.

 

Salijeri, istakli su kritičari nije bio pobožni neženja (kao što potvrđuju njegova supruga, osmoro dece i ljubavnica), a na kraju krajeva radi se o čudnoj vrsti omraženog rivaliteta kad je Mocart poverio muzičko obrazovanje vlastitog sina Salijeriju.

 

A što se tiče Mocartovog nepristojnog humora, ta vrsta drske neuviđavnosti zapravo je bila uobičajena u srednjeklasnom bečkom društvu.

 

Najšokantnije od svega, slavni Mocart nije bio ubačen u neobeleženi grob za siromašne.

 

Ako je ovo istorijski omaž, glasi glavna pritužba, on onda liči na nespretno petljanje cara Josifa II po pianoforteu i njegovu pogrešno odsviranu svaku drugu notu.

 

Ali ova vrsta cepidlačenja možda potpuno maši poentu.

 

Formanov cilj sa Amadeusom može da se doživi radikalno drugačije od tipičnog biografskog filma, a on je da iskoristi fikcionalizovanu verziju epskog sukoba između muzičkih kompozitora da bi stvorio alegoriju za globalni rivalitet druge polovine 20. veka: Hladni rat.

 

Najprostije rečeno, film se možda ponaša neodgovorno prema 1784. godini zato što je njegova prava preokupacija 1984.

 

Radnja filma počinje u Beču 1823. godine.

 

Ostareli dvorski kompozitor Salijeri urla kroz zamandaljena vrata svojih odaja da je ubio Mocarta, a potom samom sebi reže grkljan.

 

Nekoliko dana kasnije, dok se oporavlja u ludnici, pristiže sveštenik da sasluša njegovu ispovest. Ona ne razočarava.

 

Salijeri priča da se kao dečak zarekao na čednost Bogu iz zahvalnosti za, kako on to vidi, intervenciju u vezi sa smrću njegovog oca koja je utrla put njegovom muzičkom razvoju.

 

Skačemo više godina unapred i Salijeri je sada eminentni kompozitor na dvoru Josifa II (Džefri Džons), gde nestrpljivo iščekuje upoznavanje sa muzičkim genijem Mocartom.

 

Njegov entuzijazam značajno splasne kad sretne čoveka uživo – ispostavlja se da je ovaj lascivni prostak sa iritantnim kikotom.

 

Ubeđen da je božja namera da se podsmeva njegovom vlastitom mediokritetstvu, Salijeri baca raspeće u vatru i zariče se na odmazdu.

 

Kad umre Mocartov otac, Salijeri iskorištava ovu nesreću za vlastiti pakleni plan: obmanuće Mocrta da je njegov otac ustao iz groba da ga zaduži da mu napiše rekvijem, potom će ga ubiti i predstaviće remek-delo kao vlastito.

 

Mocart, u groznici i pod dejstvom alkohola, umire, ostavivši Salijerija ogorčenog i osuđenog na zaborav.

 

Premisa nije bila originalna za Formana.

 

Inspirisan konciznim komadom Aleksandra Puškina iz 1830. godine Mocart i Salijeri, Piter Šefer je napisao visoko stilizovan pozorišni komad Amadeus, prvi put odigran u Londonu 1979. godine.

 

Forman, koji je sedeo na pretpremijeri, bio je opčinjen dramatičnim rivalitetom i ubedio je Šefera da sarađuje sa njim, ne samo da adaptiraju komad za veliko platno već da "razgrade original i potom ga ponovo osmisle ispočetka kao film.“

 

Tokom četiri razdražljiva meseca zatvoren na farmi u Konektikatu sa Šeferom, Forman je suštinski nanovo izgradio narativ sa svežom paletom političkih rezonancija.

 

Proces dodeljivanja uloga za tražene role Mocarta i Salijerija mogao je da se meri sa Prohujalo sa vihorom po grandioznosti i intrigama koje su se odvijale iza kulisa, što je sve trajalo više od godinu dana i podrazumevalo susrete sa bukvalno hiljadama glumaca.

 

Kenet Brana je zamalo uspeo da dobije ulogu Mocarta, ali se potom odustalo od njega kad se Forman okrenuo američkoj glumačkoj postavi.

 

Mark Hamil je istrpeo naporne sate i sate audicija, samo da bi mu Forman rekao: "Niko neće verovati da je Luk Skajvoker Mocart.“

 

Al Paćino je lobirao žestoko za ulogu Salijerija, nadmećući se sa Mikom Džegerom, Bertom Rejnoldsom, Donaldom Saterlendom i Semom Votersonom.

 

Na kraju je Forman zaobišao zvučna slavna imena u korist Halsa i Abrahama, samo da bi drama sa kastingom ponovo eksplodirala kad je Meg Tili, odabrana da igra Mocartovu ženu Konstancu, slomila članak igrajući fudbal: zamenila ju je Elizabet Beridž nedelju dana pre početka snimanja.

 

Sa reorganizovanim zapletom i izabranom glumačkom postavom, u prvi plan će izbiti više od jednog rivaliteta.

 

Trijumf genija

Forman, koji je rođen u Čehoslovačkoj, bio je vodeća snaga iza čehoslovačkog Novog talasa šezdesetih, dostigavši vrhunac filmom iz 1967. godine Gori, moja gospođice!, koji je satirizovao apsurdne nesposobnosti istočnoevropskog komunizma.

 

Film je ispočetka toplo dočekan u okviru reformističkog miljea Praškog proleća, ali kad su naredne godine sovjetski tenkovi ušli u Prag i uvukli Čehoslovačku u Istočni blok, Forman, ukaljan kao "izdajnik države“, bio je prisiljen da pobegne na Zapad i pronađe utočište u SAD.

 

Skoro sva Formanova filmska dela od tad pa nadalje pokazivaće iskre suprotstavljanja cenzuri, zatvaranju i skoncentrisanoj moći nalik sovjetskoj.

 

Njegov prvi uspeh u SAD, na primer, Let iznad kukavičijeg gnezda iz 1975. godine, opisuje odeljenje mentalne bolnice koje postupa surovo i sa prinudom prema pacijentima pod okriljem dobroćudne zdravstvene nege.

 

Publika nije morala čak ni da začkilji da bi ludnicu doživela kao Gulag, a sestru Rečed kao otelotvorenje sovjetskog birokrate opijenog moći.

 

Isto tako, Formanov film iz 1996. godine Narod protiv Larija Flinta opisao je osnivača časopisa Hasler u borbi protiv cenzure po cenu zatvorske kazne, zatvaranja u psihijatrijskoj ustanovi i paralize od metka atentatora.

 

Sovjetska alegorija svakako može da se primeni na Amadeusa.

 

Formana je možda nije zanimalo pridržavanje biografskih činjenica, koliko predstavljanje Mocarta kao namučenog ekstatičnog genija koji je, kao talac patronata, gušen i konačno smrvljen od represivnog aparata države.

 

Josifa II, apsolutnog vladara Habsburškog carstva, savetuje gomila čistunskih ulizica koje podrivaju Mocartova dostignuća i blate njegovu reputaciju.

 

Koliko god da je slobodna njena interpretacija poznog 18. i ranog 19. veka, ova kritika može da se tumači kao napad na SSSR – iznurujuće centralizovane birokratije neprijateljski nastrojene prema buntovnim idejama i inovaciji.

 

Ali Forman je pokazao da će se Mocart poslednji smejati.

 

U vreme događaja iz 1823. godine, Salijerijeve bljutave melodije sponzorisane od države već su sve zaboravljene, dok svega nekoliko Mocartovih nota oživljavaju momentalnu radost na sveštenikovom licu.

 

Na slobodnom tržištu popularnog ukusa, Salijerijevo naručeno smeće zasenjeno je trijumfom genija.

 

U Formanovim rukama, Habsburška monarhija nosi obeležja sovjetske sile.

 

Maskenbali, sa njihovim zbunjujućim komešanjem maskiranih identiteta, prizivaju konfuziju i paranoju koji su bujali pod sovjetskim sistemom.

 

Salijerieva nevoljna sluškinja-špijunka (Sintija Nikson) sprovodi tajni nadzor, što su naznake KGB-a iz 20. veka, koji je imao hiljade krtica ukopanih u privatne živote umetnika i disidenata.

 

U međuvremenu, Salijerijevo jeretičko spaljivanje raspeća i rat objavljen Bogu prizivaju ideološku borbu između hrišćanskog svetonazora i sekularnog sovjetskog hibrisa.

 

(Nakon što je Abrahamova majka – pobožna Italijanka – videla scenu spaljivanja krsta, toliko je to nemilosrdno prebacivala sinu da joj je on istrtljao nešto za šta za BBC sada tvrdi da je bila laž: "Rekao sam joj, mama, to je bio statista – neko drugi ga je ubacio u vatru!'“)

 

A onda je tu ona masovna grobnica u koju je ubačen Mocartov leš.

 

Ovaj opis se ne uklapa u činjenice koje su poznate o njegovoj smrti, ali ima smisla ako se tumači kao osuda sovjetske prakse – brisanja identiteta pojedinca i bukvalnog masovnog ubistva.

 

Sumorna iskopavanja ovih jama nastavljaju se sve do današnjih dana.

 

Forman, čiji su vlastiti roditelji nestali u nacističkim koncentracionim logorima, razumeo je moć ove slike.

 

Džef Smit, autor knjige Filmske kritike, hladni rat i crne liste, kaže za BBC da se Mocartova borba protiv statusa kvo savršeno poklopila sa Formanovom vlastitim nezadovoljstvom sovjetskom cenzurom.

 

"Careva isprazna ocena Mocartove opere – ’ima previše nota’ – upravo je ona vrsta optužbe koja je korišćena kao toljaga protiv avangardnih umetnika i mislilaca implicirajući da njihovo delo nije prijatno niti poučno za sovjetske uši.

 

"Mocartova razbesnela neverica u toj sceni mora da je odražavala Formanov vlastiti dugogodišnji prezir prema sovjetskoj stagnaciji i represiji.“

 

Amadeus iza Gvozdene zavese

Snimanje se odvijalo 1983. godine tokom šestomesečnog perioda u Pragu, koji je imao tu prednost da može da ponudi bazilike, palate i kaldrmisane trgove bukvalno nepromenjene od poznog 18. veka.

 

Čak i uz jenjavanje sovjetske moći, međutim, Čehoslovačka je i dalje bila deo Istočnog bloka, a Forman i dalje persona non grata, tako da je sklopljena pogodba: režiser će se uzdržati od susreta sa političkim disidentima, a režim će dozvoliti Formanovim prijateljima da posećuju njihovog bludnog sina koji se vratio.

 

Formanova vlastita prisećanja sa snimanja usredsređena su na patnje sovjetskog uplitanja.

 

Njegova gazdarica ga je upozorila da mu prisluškuju telefon.

 

Doušnici su se krili u svakoj sobi.

 

Dva civilna automobila su ga pratila svuda, što je delovalo suvišno zato što je njegov vlastiti šofer takođe bio tajni agent.

 

U njegovoj autobiografiji Preokret Forman samo što nije eksplicitno potvrdio do koje mere su se teme sovjetske represije prelile u Amadeusa.

 

"Budući da je moralo da se snima u socijalističkom Pragu“, napisao je on, "nad našom produkcijom se nadvio duh Franca Kafke.“

 

Možda još indikativnija je anegdota koju prepričava o pregovorima sa generalnim direktorom Čehoslovačkog filma Jiržijem Puršom, koji je, kako se priseća Forman, želeo apsolutne garancije da Komunistička partija neće imati čega da se plaši: "Pretpostavljam da u scenariju nema ničeg političkog što bi moglo da im privuče pažnju?“

 

Formanov odgovor je bio uzor plauzibilne porecivosti i jetke ironije: "Pa film je o Mocartu!“

 

F. Mari Abraham je osećao pritisak prisilnog budnog oka države dok je putovao do Sjedinjenih Američkih Država i nazad kako bi snimio ulogu u Licu s ožiljkom (1983), dok se Amadeus snimao u Pragu.

 

Abraham za BBC kaže: "Na kraju svakog dana snimanja, morao sam da prelazim granicu da bih stigao do aerodroma u Beču kako bih se vratio u Holivud.

 

" Na kontrolnom punktu, čehoslovačka policija bi nas terala da sedimo dokono na rampi, kao način da nam pokaže moć, da bismo bili svesni ko je tu glavni. To osećanje siledžijstva i zastrašivanja bio je sveprisutan i uprkos tome što je češki narod reagovao na njega subverzivnim humorom, pritisak je bio maltene opipljiv.

 

" Ni za sekund nismo zaboravljali da smo pod komunističkom prismotrom.“

 

Ta tenzija između američke ekipe i sovjetskih agenata konačno je kulminirala 4. jula.

 

Produkcija je snimala scenu u operi, a ekipa je organizovala da se, kad Forman vikne: "Akcija!“, razmota američka zastava i da se umesto Mocartove muzike začuje američka nacionalna himna.

 

Nekih petstotinak čeških statista emotivno je udarilo u pesmu, praktično otkrivši simpatije prema Zapadu.

 

Ali ne i svi.

 

Forman se prisetio: "Svi su ustali – sem tridesetak muškaraca i žena, kojima je panika bila očigledna na licu, zagledajući jedni druge i pitajući se šta sad da rade. Oni su bili tajna policija, infiltrirani među statiste.“

 

I dok se film Amadeus i dalje zdušno procenjuje za njegov 40. rođendan, značaj Hladnog rata po njega sve je očigledniji.

 

Pol Frejžer, autor knjige Hladni rat na filmu, kaže za BBC da je film briljantno iskoristio duboku sovjetsku zavist: "Salijeri je sovjetska lada koja pokušava da bude ford mustang. On ne može da bude velik kao Mocart, pa pribegava njegovom podrivanju i manipulaciji. To je takođe bio pristup starog SSSR-a prema Zapadu: umesto da budu bolji od Zapada, Sovjeti su na svakom koraku pribegavali podrivanju i diskreditaciji Zapada.“

 

Istoričar Nikolas Dž. Kal slaže se s ovom analizom.

 

"Setite se rečenice Džonatana Svifta: 'Kad se pravi genije pojavi na ovom svetu, možete ga prepoznati po tome da se sve budale zavere protiv njega.'

 

"Bilo da su 1780-te ili 1980-te, imate istinskog genija suprotstavljenog mediokritetskim, prepredenim birokratama. Istu dinamiku možete da vidite na delu u filmu o Hladnom ratu kao što je prošlogodišnji Openhajmer, koji je na neki način Amadeus sa atomskom bombom. Ima smisla da izbegli režiseri poput Formana i njegovog kreativnog tima imaju želju da ispričaju alegoriju o lošoj komunističkoj vladavini.“

 

Nije svako ubeđen u ideju da se Amadeus bori sa sovjetskim totalitarizmom.

 

Kevin Hagopijan, profesor medijskih studija sa Državnog univerziteta Pen, kaže da postoji rizik od alegorizacije svega kao nevidljive sovjetske pretnje, što na kraju umetnost pretvara u sluškinju politike.

 

"To na kraju postaje depresivno uzak način za uživanje u zaslepljujućoj lepoti i emocionalnoj širini Mocartove muzike“, kaže Hagopijan za BBC.

 

Ipak, dodaje on, ne možemo da ignorišemo političke rezonancije.

 

"Alegorijski prostor koji su satirični češki režiseri poput Formana otvorili značio je da je publika počela da traži, možda čak i izmišlja, alegorijsko političko mišljenje“, kaže on.

 

"Svi filmovi mogu da se tumače kao da su protiv režima kome ne samo da nedostaje humanost nego i bilo kakvo osećanje ironije prema samom sebi.

 

"Dakle, ako Amadeus i nije zapravo govorio o tiraniji sovjetskog tipa, već je publika naprosto mislila da jeste, e pa imam osećaj da Miloš Forman ne bi imao ništa protiv toga.“

 

Što se njega tiče, Abraham je otvoren po pitanju onoga što veruje da je savremeniji politički ulog filma, kao što je rekao BBC-ju u junu.

 

"Pomislite samo na to koliko Amerikanaca danas idolizira Putina. Te autokrate su odjednom ponovo postale popularne.

 

"To je obeshrabrujuće, istinski demorališuće, ali ako Amadeus može da nam pomogne da sagledamo našu aktuelnu nepriliku svežim očima, to nam onda pokazuje koliko su još uvek snažne njegove poruke.“

 

 

***

Komentar

***

 

 

 

Obično spinovanje. "Mocart, u groznici i pod dejstvom alkohola, umire, ostavivši Salijerija ogorčenog i osuđenog na zaborav".

"Zaborav"?! Ama kud žurite, sve što se više i više snima tzv zaboravljena dela, zaboravljenih kompozitora, sve je više SAMOOČIGLEDNO (čak i ako ste laik za muziku) da se Mocart kitio tuđim perjem. Mocartov opus će već od sledećeg veka biti tretirati samo kao encikolpedija muzičkih ideja - orginala - brojnih drugih kompozitora. Lako je sastaviti tu listu kompozitora, dovoljno je da pratite pisma Amadeus, Leopold, takođe da pogledate varijacije (na arije tih kompozotora) koje je Amadeus pisao celoga života. Amadeus se više puta žalio ocu Leopoldu da ga savremenici doživljavaju samo kao "popravljača tuđih nota" – mi bi dodali samo kao "varijatora tuđih nota"!

 

 

*

 

 

Događaj koji čuvari kulta Movart nisu uspeli da amortizuju.

Muzikolog iz Ajove David Buch je krajem '90 u Hamburgu otkrio zaboravljenu "kolektivnu" operu "Der Stein der Veisen, oder die Zauberinsel" 1790. singšpil u II čina; Johann Baptist Henneberg, Benedikt Schack, Franz Xaver Gerl, Emanuel Schikaneder i Mocart (20 minuta u II činu). Opera ima nekoliko važnih paralela sa Čarobnom frulom 1791. U nekom trenutku rukopis opere je postao deo kolekcije Hamburškog gradskog pozorišta; 1903., rukopis opere je zajedno sa 450 opera i 2.000 drama ušao u sastav gradske biblioteke; 1940., zabrinuti za tu zbirku izmeštaju je na sigurniju lokaciju (sic): Drezden. Pravo je čudo - preživela je - razaranje Drezdena. Crvena armija je 1945., zbirku (deo ratnog plena) poslala u Institutu za muziku u Lenjingrad; 1980-tih mladi bibliotekar se mešao u svoj posao i "otkrio" zbirku iz Hamburga. To je omogućilo, u doba perestrojke, Gorbačovu da vrati tu zbirku u Hamburg "u zamenu za kamion kompjutera" - rečeno učinjeno! Prva opera  Šikanerova operska trupa u - Theater auf der Vieden 1789., bila je "Oberon kralj vilenjaka" Pola Vranickog. Muzički i tekstuelni idiom magije, egzotike, iracionalng, fantastike koji je stvorio Vranicki (kao i pre toga Soler u "Dijani" 1787.) dalje su varirani u te naredne dve Šikaneri &/Mocartove opere iz 1790., te 1791. Ali ono što je u toj operi "Mocartovo" je ustvari on "pronašao" i kreativno varirao (njegov stil komponovanja) kod Salijerija i Klementea.

 

*

 

 

Klemente versus Mocart

Car Jozeh II je napravio zabavu (za brata Leopolda, veliku kneginju Mariju Lujzu i &) na Badnje veče 1781., muzički dvoboj Klemente:Mocart; pobednik dobija 100 dukata! Car se kladio na Mocarta a kneginja na Klementea. Klementi je bio u jeku trogodišnje muzičke turneje po Evropi. Stigavši u Beč u decembru 1781., pristao je na dvoboj sa lokalnim momkom. Klemente je svirao svoju Sonatu u B-duru, op. 24 br. 2. blistavo i virtuozno. Car je Mocartu zadao da varira marš 'Dieu d'amour' iz Gretrijeve opere "Les mariages samnites", 1776., gde je on briljirao (8 varijacija). Zatim izvode Paizjelovu sonatu. Dvobo je završio nerešeno (svako je dobio po 50 dukata). Car je glasao za Mocarta a kneginja za gosta. Zašto je car izabrao Gretrija? U Parizu, centru muzičkog života, Gretrijeve opere su izvođene u dve operske kuće do te mere da se tokom više od 6 decenija svako drugo veče mogla čuti bar jedna Gretrijeva opera! "Karneval u Kajru" 500 puta, "Ričard lavljeg srca" 485, "Zemire et Azor" 271... Treba primetiti da 1781., Klemente koji je svoja dela izvodio po gradovima Evrope nije čuo za Mocarta, te da na "dvoboju" car i kneginja (vrsni poznavaoci muzike) nisu Mocaru zadali da svira neku svoju sonatu (i tsl) već da varira Gretrija i svira Peizjela. Deceniju nakon ovog događaja, Mocart je upotrebio uvodnu temu ove B-sonate u svojoj Uvertiri Die Zauberflote (Čarobna frula). Klementi je primetio i pobrinuo se da na svakom sledećem izdanju svoje Sonate zabeleži da je ovo prvi put izvedeno 1781, deset godina pre opere. Drugim rečima, Mocart je ukrao njegovu temu, a ne obrnuto, kako se ponekad pogrešno pretpostavlja i danas.

 

 

*

 

Dvoboj Salijeri – Mocart 7.02.1786., Šenbrun.

Car Josif II, koji je voleo da organizuje takmičenja između kompozitora i tsl, za "Festival u čast guvernera Holandije" naručio je jednočinke  komične opere na istu temu: "pozorišni  bekstejdž" od: Salijerija i Mocart. Mocart - nemački libreto Gotliba Stefanija- "Der Schauspiel Director", a Salijeri - italijanski libreto Đambatiste Kastija -"Prima la musica e poi le parole". U Salijerijevoj operi Eleonoru je pevala čuvena Anna Storacci i &. Salijerijevo delo je pobedilo i dokazalo superiornost italijanska bufo u odnosu na nemački Singspil. Mocart je ostao u ravni Gasmanove "Opera serija" 1769. U "Prvo muzika pa reči" Salijeri je unapredio Gasmanovu  satiru o hirovitim pevačima i impresarijima i & - sada je to "divertimento teatrale" - kreativni proces rađanja opere; sukob  toposa: bufo i opere serije, sukob muzike i dame koja je otvorila put  čak ka - "Arijadna na Naksosu" i "Kapričo" R. Štrausa; "Zaljubljen u tri pomorandže" Prokofjeva. Zaplet: ostalo je samo četiri dana do premijere, dvorski kompozitor,  grofa,  nema vremena da komponuje nešto novo, među svojim starim rukopisima pronalazi prelepu muziku za operu bufo. Međutim, muzika se ne uklapa u libreto koji je napisao dvorski pesnik i namenjen je operi seriji. Soprani na audiciji Eleonora  (ikona opere  serije) i Tonina (bufo  zvezda) navijaju da se buduća opera prilagodi njihovim spobnostima; u moru ideja Salijeri daje - praideju Kraljice noći, praideju Papagene...

 

 

*

 

 

Nemački su romantičari zamislili da kult Rafala u slikarstvu – treba da ima nemačku protiv težu u muzici – kult Mocarta. Ruski umetnici su u tome učestvovali a najviše Puškin paškvilom "Mocart i Salijeri" 1831. Delo je kopija "Šegrt i Rafelo" W. H. Wackenroder je obilato razradio romantičarsku ideju stvaranja i greh zavisti. Rimski-Korsakov je 1897., napisao operu, a Rahmanjinovu je bilo "normalno" da bude Mocart za klavirom a Šaljapinu da bude Salijeri. Apsolutni istorijski falcifikat. SVET (muzički svet) se tada nije "vrteo" oko Mocarta – on se "okretao" oko Pičinija, Gluka, Pajzijela, Gretrija, Gasmana, Bocerinija, Sartija, J.C.Baha, Mislivečeka, Salijerija, Čimaroze,..., Solera.  "La Cecchina" (1760.) Nikole Pičinija je do 1790., imala više od 70 (!) - različitih produkcija - u 50 gradova Evrope (prva opera u Kini i SAD). Smatrali su je "najsavršenijom od svih bufo opera". Gretrijeve su opere izvođene po 500 puta... Kad se događa "greh zavisti" u Beč stiže Soler a njegove tri opere ("Una coza rara"...) se izvode preko 100 puta, Mocartove najpoznatije (Figaro i Don Žuan) imale su tada samo nekoliko izvođenja (skinute sa repertoara zbog Solera). Forman je tempirao da centralno mesto mržnje prema Salijeriju bude – kada iz lože prati Don Žuana(1787.), a ta muzika Mocarta je kopija Salijerijeve arije iz "Grote Trofoni"(1785.). Salijerivi đaci: Betoven, Šubert, Cartellieri, Černi, Humel, List, Meyerbeer, Moscheles, F.X.W. Mozart, M. von Paradis,  Süssmayr, I. Umlauf, J. Weigl, P. Winter...

 

Zoran Stokić

22.12.2024.

 

Vučić: Stambeni kredit će moći da uzmu mladi od 20 do 35 godina starosti, čak i nezaposleni

 

 

VESTI Autor: N1 Beograd 21. dec 202411:20 479 komentara

 

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kazao je danas da će svako ko ima 20 godina starosti, pa i ko je nezaposlen, moći da dobije kredit za stan. Pročitaj više:

https://n1info.rs/vesti/vucic-stambeni-kredit-ce-moci-da-uzmu-mladi-od-20-do-35-godina-starosti-cak-i-nezaposleni/

 

 

***

Komentar

***

 

Vučić pomoću ovih kredita kaže: "želi da uđe u istoriju....". Mogli ste da stvorite "srpski san" poput onog "američki san" i uđete u "istoriju" ali niste, zašto? Američki san - ukorenjen je u Deklaraciji nezavisnosti, koja je proglasila: "svi ljudi su stvoreni jednakim", sa pravom na "život, slobodu i potragu za srećom" - skup uverenja (demokratija, ljudska prava, slobode, mogućnosti i jednakost), u kojoj vlada sloboda i mogućnost napretka i uspeha, što se postiže kroz naporan rad, u društvu koje nema mnogo prepreka – "život mora da bude bolji, ispunjeniji i bogatiji za svakoga, bez obzira na društvene klase ili okolnosti rođenja". Pupin i reditelja F. Kapra, na primer, se mogu smatrati personifikaciojom američkiog sna: "Od pašnjaka do naučenjaka" i "Ime iznad naslova" (zapravo: "Od dronjaka do bogatstva"). 

Umesto - sloboda - odlučili ste se da očuvate despotski status qvo, idealna je za vlast jer je iznad zakona a za narod "Životinjska farma" i "1984"!

 

Ps. Pupin i Frenk Kapra (rođen na Siciliji) bili su samouvereni, opremili su se znanjima (radeći na stotine poslova – da bi se školovali) a - praksa političko/ekonomska poslovanja u SAD - im je omogućila da postanu ikone u: nauci - filmu.  Iz njihovih autobiografija - remeg dela - saznajemo na zanimljiv, anegdotski način sve o nauci - Holivudu.

 

*

 

Pupin, koji je personifikacija "amričkog sna", je kolateralna štete mržnje "naših" komunista – mrze SAD (mrze one koji su uspeli) - jer oni sami nisu uspeli da u praksi stvore "komunitički san" stvorili su "komunističi štazi pakao" - siromašan narod i vlast (koja je iznad zakona). Sve u svemu nije moguće stvoriti "srpski san" u zemlji gde u praksi nema sloboda za sve.

 

 

Zoran Stokić

22.12.2024.

 

Najbolji božićni film svih vremena

Na današnji dan, pre 78 godina premijerno prikazan 

 "It's a Vonderful Life"

 

SHOWBIZ Autor: index.hr 20. dec 202418:22 6 komentara

Divan životParamount Movies/Printscreen/Youtube

 

Davne 1946. godine svet je prvi put video film koji će zauvek ostati simbol Božića – Divan život, reditelja Frenka Kapre.

 

Iako je u početku imao skromne rezultate na blagajnama, vremenom je postao klasik i danas se smatra najboljim božićnim filmom svih vremena.

 

Predivan život prati priču o Džordžu Bejliju, koga igra legendarni Džejms Stjuart, čovek koji potrebe drugih uvek stavlja ispred svojih snova. Ali kada ga finansijski problemi i očaj gurnu na ivicu, na Badnje veče ga posećuje anđeo Klarens.

 

On pokazuje Džordžu kakav bi svet bio da se nikada nije rodio, otkrivajući mu koliko je njegov život zaista vredan i koliko je dirnuo druge ljude.

 

Film nosi snažnu poruku o porodici, prijateljstvu i ljudskoj dobroti i podseća nas na ono što je zaista važno – ljubav, zajedništvo i pozitivan uticaj koji možemo imati na živote drugih. Upravo zbog toga se porodice svake godine okupljaju ispred malih ekrana, posebno tokom praznika.

 

Od skromnih početaka do klasika

Iako je danas nemoguće zamisliti Božić bez ovog filma, „Divan život“ nije odmah postao hit. Kada je premijerno prikazan 1946. godine, film je skromno zaradio i dobio je različite kritike. Ali to se sve promenilo 1970-ih, kada su emiteri počeli da ga emituju tokom praznika.

 

Priča Džordža Bejlija oduševila je gledaoce širom sveta i od tada je „Divan život“ postao neizostavni deo praznične sezone. Danas ga kritičari i publika svrstavaju među najlepše filmove ikada snimljene, a Američki filmski institut proglasio ga je za najinspirativniji film svih vremena, prenosi Index.hr.

 

Zašto se baš „Divan život“ smatra najboljim božićnim filmom?

Ono što ovaj film čini posebnim nije samo radnja ili briljantna gluma, već i njegove vanvremenske poruke koje nas podsećaju na moć dobrote i važnost malih dela koji menjaju svet.

 

Džordž Bejli nije superheroj – on je običan čovek, baš kao i mi, što ga čini bliskim i stvarnim. Pored toga, reditelj Frenk Kapra uspeo je da stvori savršenu kombinaciju emocija, topline i nade, što je pravi recept za praznični klasik.

 

Jedna od najupečatljivijih rečenica iz filma, koju je izgovorio Klarens, i dalje odjekuje:

 

„Nijedan čovek nije neuspešan ako ima prijatelje“.

 

 

 

***

Komentar

***

 

 

Pogledati trailer:

https://n1info.rs/magazin/showbiz/na-danasnji-dan-pre-78-godina-premijerno-prikazan-najbolji-bozicni-film-svih-vremena/

 

 

Sentimentalni pasaži briljantno pomešani sa gorkom ironijom, priča se kreće po tankoj liniji između humora i emocija, vešto izbegavajući čistu sentimentalnost tako što, gotovo uvek, završava emotivne scene - ironičnim gegom, šaljivim jezikom, da tako kažemo. Majstorska komedija koja kombinuje realistične i bajkovite motive sa veštinom i ukusom - sa društveno-kritičkim prizvukom koja osuđuje - eksploataciju i želju za moći. Iako se sa Ruzveltom u mnogo čemu nije slagao - film afirmiše "Nju dil". Tipičan Kaprin film - po svojoj optimističnoj veri u dobro u ljudima i moći solidarnosti. Kapra, nije bilo koji reditelj, bio je majstor zanata - čije je ime - prvi put u filmskoj industriji stajalo iznad naslova filma(!) "Desilo se jedne noći" (1934.) bio  je prvi film koji je osvojio svih pet najvažnijih Oskara (najbolji film, najbolja režija, najbolji glumac, najbolja glumica i najbolji adaptirani scenario).

 

*

@Zoran 

Uvek aktuelni Kapra. Frenk Kapra se rano penzionisao, zašto? Profit po svaki cenu, rastuću moć zvezda, počeli su da ga dovode u čorsokak jer je morao (da bi režirao) da kompromituje svoju umetničku viziju, da ograničava svoje kreativne sposobnosti. Nije hteo da bude deo industrije – "Živelo zadovoljstvo! Golotinja? Da! Zamena žena? Da oslobodimo naše filmove od morala! ... Došlo je vreme 'do đavola sa dobrim u čoveku'  ubijaj zbog uzbuđenja - šok! Šok! Zlo umesto dobra". Podseća: "Čovečanstvu su bile potrebne dramatizacije istina da je čovek suštinski dobar, živi atom božanstva; da je saosećanje prema drugima, prijatelju ili neprijatelju, najplemenitija od svih vrlina. Moraju se snimati filmovi da se to kaže, da se suprotstavi nasilju i podlosti, da se kupi vreme za demobilizaciju mržnje".

 

*

@Bb

"Amerikanizacija" kažete. Kada je despot u posedu "apsolutne istine" – pozniti primeri iz, SSSR i Kine, pokazuju beživotnost takvog društva. Despoti Staljin i Mao su brisanjem predhodnog društvnog platna - te uvođenje kolhoza i sovhoza i tsl., proizveli 1932/3 "gladomor" oko 7 miliona je u SSSR umrlo od gladi, u Kini 30 miliona. Kada je društvena praksa u suprotnosti sa aksiomama epistemologije to je to. "Objektivno znanje - je bez spoznavajućeg subjekta"; ono se uvek odnosi na "korpus merila, konvezcija, paradigmi, prihvaćenih procedura, postupaka, rezultata i tsl" neke discipline, a nikada se ne odnosi na ono što neki pojedinac može znati (!) Ukratko - objektivno znanje je - inpersonalno, nadindividualno (!) Ni naučna objetivnost nije rezultat "nepristrasnosti" ili "ojektivnosti" naučnika kao pojedinca ona je uvek rezultat društvenog aspekta nauke.  Tako vam je i u politici, kulturi. A ko je "nahranio" te gladne u SSSR, Kini,..., Indiji? Norman Borlaug naučnik iz SAD koji je "nahranio svet" razvijajući sorte pšenice, kukuruza, pirinča (prema podnevljima)! A zašto je u Srbiji nepoznat? Pa isto kao i ovaj film "It's a Vonderful Life" - od zemlje do neba oko Srbije je (1945-2024) razapeta "nevidljiva" PAUKOVA MREŽA CENZURE - prate da im ne promakne kakva ideja iz zapadnog građanskog društva tj. civilizacije. Tako poražene ideologije u Srbiji i dalje likuje nad 2500.g. civilizacije a Srbija sve više liči na Kolumbiju-Siriju. Ili kako ono reče anlitičar iz Gruzije: "Ako se ništa ne desi, Gruzija će biti nešto poput Srbije...na vlast u Beogradu koja zvanično želi pristupanje Evropskoj uniji, ali u isto vreme protivreči: rušenjem demokratije i proruskom politikom."

 

Zoran Stokić

20.12.2024.

 

 Glumac i voditelj Bjorn Sand preminuo je u 96. godini

 

 

Izvor: sd.rs 9comeback/ Shutterstock

 

 

Sand je najpoznatiji po ulozi mrzovoljnog "Stutuma“, lika koji je redovno zvao emisiju "Nitimen" na NRK radiju tokom 70-ih, 80-ih i 90-ih godina.

 

"Preminuo je mirno u Diakonhjemetu jutros", rekao je njegov sin Jon Ola Sand za NRK u sredu popodne.

 

Jon Ola je dodao da je njegov otac bio priseban i svoj do poslednjeg trenutka, iako mu je zdravlje oslabilo tokom poslednje godine.

 

Bjorn Sand bio je u braku s glumicom Unni Bernhoft. Zajedno su imali troje dece, troje unučadi i petoro praunučadi. Lik Stutum Sand je stvorio početkom 70-ih godina i postao je redovan deo emisije "Nitimen" i nekoliko radio programa voditelja Totoa Osvolda na NRK-u.

 

Pogodak sa jednim promašajem je džentlemnski benefit! Volcanobet.rs -uvek fear play REGISTRUJTE SE! Na bolje se lako navići!

 

Lidl 5. put zaredom ima najpovoljniju potrošačku korpu prema nezavisnom istraživanju! Nije slučajnost.

On je često prekidao druge i izgovarao ono što su mnogi možda mislili, ali nisu imali hrabrosti da kažu naglas. Skečevi su snimani i ukupno su izdata četiri albuma. Godine 1973. Sand i Osvold osvojili su "Spellemann" nagradu u otvorenoj kategoriji za album Stutum Speaking.

 

Sand je takođe radio kao režiser i scenarista, te je producirao više radio i televizijskih emisija emitovanih na NRK-u. Od 1994. pa do penzionisanja bio je zamenik direktora Zabavnog programa.

 

Voditelj i komičar Trond Viggo Torgersen sarađivao je sa Sandom na NRK-u. Zajedno su kreirali emisiju Etter Dagrevyen, koja je uključivala humorističke skečeve, poput ruskog podmorničkog kapetana kojeg je glumio Harald Heide-Steen Jr.

 

"Bilo nam je izuzetno zabavno, a on me je mnogo toga naučio. Posebno kako prepoznati šta je smešno na televiziji i kako uvek voditi računa o tome koliko nešto traje", rekao je Torgersen.

 

Dodao je da je Sand imao posebnu sposobnost da bude duhovit a da se sam ne nasmeje.

 

"Imao je savršen izraz lica na kojem nije odavao reakciju na ono što govori. Publika je bila ta koja je trebalo da se smeje. Ako se nisu smejali, to jednostavno nije bilo dovoljno smešno", zaključio je Torgersen.

 

"Bio je pravi majstor televizijskih i radijskih programa, ali i neverovatno dobar čovek."

 

Njegov dugogodišnji kolega, glumac i voditelj Andreas Diesen, izjavio je za NRK da mu je vest o Sandovoj smrti izuzetno teško pala.

 

"Ovo je najdublja tuga koju čovek može osećati. Bio mi je toliko blizak. Bio je moj mentor, a ponekad se ponašao kao da mi je otac", rekao je Diesen o svom prijatelju.

 

Početkom 70-ih godina, voditelj Osvold je pozvao Sanda da učestvuje u noćnom programu. Tokom emisije, Sand je uživo pozvao Osvolda i predstavio se kao Stutum.

 

"Stutum je postao senzacija, a ono što je Sand izveo te noći bilo je vanvremensko i genijalno. Govorio je na način koji je ljudima otvarao oči i naterao ih da pomisle: "Tako stvari zaista stoje“.

 

Bjorn Sand je Stutumu dao poseban šarm, rekao je Osvold u intervjuu za NRK početkom 2000-ih godina, piše SrbijaDanas.

 

 

***

Komentar

***

 

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=DTuPMDQLSq4

Bjørn Sand - Årets verbalplate

 

 

 

Norveška zvezda. "Stutum" izvedena od stut-dum  je - glupa - sebična i razmažena osoba, žali se na sve i svakoga, rasista je, seksista i protivnik svih vrsta zabrana. Stutum je sebe prikazivao kao predstavnika dubine naroda; od Francuske revoucije nacija je izvodila svoje korene iz "seljaka"; ali ovde to nije ni seljak, ni radnik, već - prosečan, dobro prilagođen gradski čovek srednje klase sa autom i stanom. Lik je nastao sredinom 1960-ih i redovno se pojavljivao u skicama i prilozima na TV i radiju do ranih 1990-ih. Preteča Stutuma se redovno pojavljivao na TV od sredine 1960-ih, uključujući i tokom emitovanja NRK-ovog - sletanja na Mesec u julu 1969., to je izazvalo salve oduševljenja – bilo je to rađanje Statuma. Meni se čini da je uticao na mnoge u svetu pa i kod nas. Na primer, i Duško Radović je od 1975 bio gunđalo u "Beograde dobro jutro"; ili Dvojica starih gunđala, hejtera iz publike – "Mapet šou" – 1974; "Pozorište u kući"....

 

Zoran Stokić

19.12.2024.

 

/Koka Kolina manipulacija/

 Da li je ovo najveća manipulacija u istoriji čovečanstva?

 

 

Božić pre 125 godina nije ni približno izgledao nalik ovome koji proslavljamo danas, a iza svega se krije jedna od najvećih manipulacija u istoriji čovečanstva i jedna američka kompanija.

 

Izvor: B92.net

 

Da li je ovo najveća manipulacija u istoriji čovečanstva?

Profimedia

Naime, ljudi iz Koka Kole, iz koje je izbačen kokain, radili su proračun prodaje svog proizvoda i primetili su nešto: ljudi su kupovali koka kolu leti, manje u jesen i manje u proleće, ali se nije prodavala zimi.

 

Ljudi iz te kompanije su počeli da razmišljaju kako da svoje piće promovišu kao zimski napitak, te su ljudi iz marketinga došli na genijalnu zamisao.

 

Inicijalna ideja je da se pronađe način da se Koka Kola neizostavno poveže sa Božićem.

 

"Ljudi danas misle kako je Božić veoma važan, ali to nije bio slučaj nazad kroz vreme. Ljudima je zapravo bio mnogo važniji Uskrs. Božić je bio važan, ljudi su se okupljali i proslavljali datum Hristovog rođenja, ali nije bilo nikakve euforije. Vernicima je mnogo važniji bio datum koji je obeležavao događaj Hristovog ubistva, odnosno uskrsnuća tri dana kasnije", objašnjava američki profesor na univerzitetu u Ostinu, Roj Kasagranda.

 

Igra koju igraju svi. Zabava koja donosi fantastične dobitke. volcanobet.rs REGISTRUJTE SE! Na bolje se lako navići!

 

Od novembra, plati manje, a kupi više, jer Lidlove cene idu još niže!

 

Ono što su ljudi iz marketinga Koka Kole uradili jeste da su pronašli sveca koji je trebao da bude kanonizovan, Deda Mraza, povezali su ga sa pričom o Svetom Nikoli, a zatim je neko dobio inspiraciju da ga poistoveti sa Kris Kringlom.

 

Kris Kringl je bio danski lopov koji je danju radio kao čistač dimnjaka i koji je mogao da izdigne svoja ramena tako da može proći kroz dimnjak, opljačka kuću i vrati se uz dimnjak na krov. Ali bi ostavio čist dimnjak.

 

Ljudi iz marketinga su Kris Kringla, koji je obično bio predstavljen kao mlađi mršaviji čovek u zeleno-braon odeći, presvukli u crveno-belu boju Koka Kole, da mu zarumene obraze kako bi se niz sa bojom nastavio, uvećali broj godina kako bi mogao da ima sedu (belu)  kosu i "zalepili" ga na flašu.

 

"Zato, kako se Božić približava, možete videti Deda Mraza na flašama i limenkama Koka Kole. Oni su ga izmislili", navodi Kasagranda i objašnjava:

 

"Transforimisali su Hristov Božić. Umesto da Božić bude značajan, ali ne specijalno emotivan i euforičan događaj, sada imamo mitsko biće koje pije u velikim količinama Koka Kolu i donosi vam poklone. I zato sada živimo u vremenu gde prosečna osoba doživljava Božić kao veoma značajan hrišćanski datum. Cela promena se desila jer je Koka Kola želela da pijemo više njihovog pića."

 

Kejt se "ispalila", pa priznala: Pogrešila sam

Neverovatan poklon kralja Čarlsa za Kejt Midlton nedeljama pre Božića

Otkriveno pravo lice Deda Mraza? FOTO

"Promenili su naš osećaj za religiju, promenili su nam kulturu, promenili su nas ekonomski. A sada zamislite šta vlada može da uradi kada želi da nas navede da verujemo u nešto", zaključuje profesor Roj Kasagranda.

 

 

 

***

Komentar

***

 

 

Priča o poreklu Deda Mraza je sinkretičke prirode – nastala nekritičkim spajanjem različitih pojmova i ideja, koje potiču iz različitih sistema i koje su bili međusobno nekompatibilni; nastala tokom vekova spajanjem raznih evropskih - prethrišćanskih (tradicija), Svetog Nikole - sa Božićem. 

Samo jedan primer koji opovrgava ovu teoriju zavere (coca cola). "Morgen kommt der Veihnachtsmann" ("Deda Mraz dolazi sutra") je tradicionalna nemačka božićna pesma, čiji je tekst 1835., napisao Avgust Hajnrih Hofman fon Falersleben (uzgred on je autor /i/ teksta nemačke himne) i objavljena je prvi put 1837. U tekstu se govori o željama deteta, koje poklone da mu donese Deda Mraz. Pesmu obično prati melodija francuske narodne pesme iz 18. veka "Ah! vous dirai-je, maman". Kako je zvučala ova melodija znamo iz Johann Christoph Friedrich Bach – "Allegretto con variazioni in G major on Ah, vous dirai-je, maman" 1762; kao i iz Mocartovih 8 varijacija na ovu temu KV 265. (1782.).

 

https://www.youtube.com/watch?v=BCMgqjUBB0s

Johann Christoph Friedrich Bach (1732-95): Allegretto con variazioni (Ah vous dirai-je maman)

 

*

 

https://www.youtube.com/watch?v=biSeQgTyAoc

Johann Christoph Friedrich Bach - Allegretto con variazioni in G major on Ah, vous dirai-je, maman

 

*

 

https://www.youtube.com/watch?v=esb-qZS215A

Mozart composed these variations on the french song 'Ah, vous dirai-je, Maman'

 

Zoran Stokić

19.12.2024.