Petrović: Borio sam se da skinem Marksa i Engelsa, sad živim u đubretu od grada

 

 

KULTURA Autor:N1 Beograd13. okt 202222:41110 komentara

 

 

Reditelj Milutin Petrović izjavio je u emisiji Newsnight da ga je priča o demokratiji u koju je uložio 30 godina života "dovela dotle da sam shvatio da su ga sve vreme lagali oni za koje se borio". "Ja sam se borio tako što sam živeo u Beogradu, koji je u diktaturi, imamo grad na kome nema bilborda, nema reklama za Koka-kolu, nego preko Albanije imamo velikog Marksa i Engelsa, ja sam se borio da to bude kao u SAD, da imamo reklame, da sklone ove komuniste odatle... Sad živimo u đubretu od grada, sve je oko mene neka odvratna reklama, u međuvremenu mi je uništena kompletna privreda, sve mi je uništeno. Ja sam shvatio da su u to vreme, ta dva čoveka bili filozofi, jedina reklama je bila za filozofa, koga ja ne volim, ali filozofa, ja sam se aktivno borio da bi se to promenilo i promenilo se i ništa mi se ne sviđa", kaže on.

Kako je rekao na početku razgovora, „kako izgleda, baš se tako oseća“.

„Moja ideja je da je danas 13. oktobar 2022. i ja stalno to ponavljam ljudima, ja mislim da mi stalno treba da mislimo to o sebi, kao da živimo 13. oktobra 1940. godine, ljudi koji su živeli 1939. godine nisu znali da je počeo Drugi svetski rat, naknadno će se znati da je počeo“, kaže.

Ističe da misli da već živimo u Trećem svetskom ratu.

„Mislim da je dobro da ljudi razmisle da su neki ljudi živeli 13. oktobra 1940. pa su tek onda shvatili šta su živeli. Mislim da se istorija dešava realno ljudima i da niko nije rekao da mi možemo da gledamo te ljude kako su oni živeli i šta se njima dešavalo, a da smo mi nečim abolirani da se nama to desi. Mislim da kad naiđu tako velike stvari kao što je Drugi svetski rat, onda šta god ti mislio, svejedno je“, kaže.

Kako kaže, lično je svedok toga da je mnogo puta pogrešio u procenama

„Osećam se kao u Ratovima zvezda, kada Obi van Kenobi ili Joda osete da je planeta eksplodirala, osećam užasan tornado istorije koji ide i gazi sve oko sebe. Jako se brinem šta će da se desi sa mojom decom i mojim unukom, da li će uspeti da prežive, kao na primer moji mama i tata što su preživeli taj tornado ’40“, kaže.

Mišljenja je da smo ušli u ćorsokak sa selebritijima, influenserima i kaže da je željan da čuje mišljenja mašinskih inženjera, čoveka koji se bavi mostogradnjom…

„Toga nemamo u medijima, na sve teme. U emisijama ove vrste su najčešće javne ličnosti novinari, stalno novinar priča sa novinarom koji komentariše šta su novinari pisali u tabloidima, a onda su posle glumci, režiseri… Mislim da Švarceneger i ja nismo toliko važni za ovaj svet, mislim da bi trebalo pitati neke ljude koji nešto ozbiljnije rade“, kaže Petrović.

Kako kaže, uhvaćen je poslednjih 30 godina u „vrtlog opšte podele mržnje“.

„I tih klasifikacija da a priori o nekome mislim da je idiot i budala. Sam sebi sam rekao da ja ne znam, da imam neka uobražena predubeđenja o raznim ljudima, posvetio sam dobrih par meseci od početka rata vaspitavanju sebe da saslušam neke ljude koje sam decenijama odsviravao kao budale, jer sam shvatio da mi je to nametnuto, nateran sam da tako mislim, nekim mehanizmom šta je fensi, šta je kretenski smo dovedeni u situaciju da smo u rovovima i da se preziremo“, kaže.

Dodaje da je otkrio da neke jako zanimljive stvari mogu da mu kažu ljudi čiju umetnost ne ceni.

Govorio je i o „krugu dvojke“.

„Ja fizički ceo život živim u krugu dvojke. Pošto ja živim u krugu dvojke, onda ja nikad nisam prihvatio tu podelu. Mislim da ta priča o krugu dvojke je uzvratni udarac uvređenih ljudi koje je uobraženost kruga dvojke vređala. Ja sam uvek osećao da je to prirodna reakcija, postoji jedan sloj ljudi koji dozvoljava nešto sebi što ne dozvoljava ni približno nekim drugim ljudima. Mislim da je to ružno i nije dobro ni za koga“, kaže.

Kako je rekao, „postoji jedna viši stepen nedobra“.

„To su ljudi koji zloupotrebljavaju žene koje su u problemu, za neke svoje agende koje su drugačije. Mislim da su užasni ljudi koji ugrožavaju žene, ali su gori ljudi koji ugrožavanje žena koriste za neke pervertirane stvari“, kaže.

 

Dodaje da to važi za sve većinske stvari – za slobodu, istinu, ljubav…

„Priča o demokratiji u koju sam uložio 30 godina života je dovela dotle da sam shvatio da su me sve vreme lagali oni za koje sam se borio. Ja sam se borio tako što sam živeo u Beogradu, koji je u diktaturi, imamo grad na kome nema bilborda, nema reklama za Koka-kolu, nego preko Albanije imamo velikog Marska i Engelsa, ja sam se borio da to bude kao u SAD, da imamo reklame, da sklone ove komuniste odatle… Sad živimo u đubretu od grada, sve je oko mene neka odvratna reklama, u međuvremenu mi je uništena kompletna privreda, sve mi je uništeno. Ja sam shvatio da su u to vreme, ta dva čoveka bili filozofi, jedina reklama je bila za filozofa, koga ja ne volim, ali filozofa, ja sam se aktivno borio da bi se to promenilo i promenilo se i ništa mi se ne sviđa“, kaže o

Posle tog iskustva se, kaže, oseća kao budala.

„Ja o sebi ne mislim kao o čoveku koji može, ja nekog treba da savetujem, a ne mogu decu da pogledam u oči“, kaže.

Mišljenja je da je ovo ekstremno komplikovan trenutak.

„Moguće je da je to kako se ponaša naš predsednik, možda jedini dobar način kako bi se za moj interes neko ponašao, to zvuči sumanuto, ali to što nam je uvek smetalo kod njega, neka sposobnost da mulja, da priča, može biti da je to sad jedina stvar koja valja. Ima nekih ljudi koji tvrde da je to fantastično ponašanje, ja nemam predlog za bolje“, rekao je Petrović.

 

 

***

Komentar

***

 

 

 

Petrović greši. Dovoljno je da se seti - Žorža Sorela (1847-1922), religioznog inženjera fašizma i boljševizma. Dakako, i komunisti i fašisti su se potrudili da svojim revolucionarnim sabljama preseku i iz svojih biografija uklone Gordijev čvor kojim ih je – istorijski i teorijski – uvezao  Sorel.

https://www.youtube.com/watch?v=_tUctFu46_c

"Tomorrow Belongs to Me" 

Cabaret (1972, Bob Fosse)

 

 

 

Pesmu peva adolescent - sopran -  a publika se pridružuje kako pesma napreduje. Počinje tonom nostalgične nemačke narodne pesme, ali razvija karakter zastrašujućeg vojnog marša kako se instrumentacija razvija i sve više pevača dodaje svoje glasove. U filmu se otkriva dečakova uniforma Hitlerjugenda dok peva. Pred vrhunac, konobar se vidi kako u predstavi nosi narukvicu sa kukastim krstom, a omladina u filmu snažno pozdravlja nacistički pozdrav.  U filmu, to je ujedno i jedina pesma koja se dešava izvan  granica  berlinskog noćnog kluba koji je glavno okruženje. Pesma označava prvi put da se narativ udaljava od hedonizma noćnog kluba i uspostavlja uspon Nacističke partije kao glavnu temu priče. Namera je da šokira i zabrine publiku.

 

Muzika ove pesme ima oređenu sličnost sa nemačkom pesmom iz 19. veka pod nazivom „Lorelei“, sa muzikom Friedrich-a  Silcher-a  to na tekst  Heinrich-a Heine-a. Pastoralni ton teksta je takođe donekle sličan; međutim, sadržaj stihova je sasvim drugačiji. Tu je i autentična nacistička pesma "Es Zittern die Morschen Knochen" ("The Frail Bones Tremble") koja, iako je nepogrešivo drugačija za slušanje, sadrži tekst „Danas Nemačka pripada nama/a sutra ceo svet“. Nije poznato u kojoj meri je bilo koja od ovih pesama uticala na Kander-a i  Ebb-a kompozitore u filmu Kabare.

 

Epilog:

"Još uvek misliš da ih možeš kontrolisati, Nil?"

 

 

Zoran Stokić

15.10.2022.