Dobitnik Nobelove nagrade za hemiju pao na prvom ispitu iz hemije

 

 

Profesor sa Masačusetskog instituta tehnologije (MIT) Mondži Bavendi i kodobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za hemiju za pomoć u razvoju "kvantnih tačaka" kao student pao je na svom prvom ispitu iz hemije i rekao da ga je to iskustvo umalo "uništilo".

 

IZVOR: TANJUG PETAK, 6.10.2023. | 12:08 -> 12:42 Foto: Profimedia

 

Ovaj 62-godišnjak tunisko-francuskog porekla briljirao je u nauci tokom cele srednje škole, bez mnogo muke. Ali kada je stigao na Univerzitet Harvard kao student kasnih 1970-ih, dočekalo ga je, prema sopstvenom priznanju, grubo buđenje, prenosi "Science Alert".

"Navikao sam da ne moram da učim za ispite", rekao je on novinarima dodajući da je bio zaplašen kako ogromnom veličinom sale tako i strogošću profesora. "Gledao sam prvo pitanje i nisam mogao da ga shvatim, a isto tako ni drugo. Na kraju sam dobio 20 od 100, najnižu ocenu u celom razredu.

Bolest postaje velika pretnja za ceo svet: U jednoj zemlji vlada najgora epidemija ikad zabeležena

Pomislio sam: 'O moj bože, ovo je moj kraj, šta ja radim ovde?'", rekao je Bavendi novinarima. Iako je voleo hemiju, kako kaže, shvatio je da nije naučio veštinu pripreme za ispite, nešto što je počeo da ispravlja. Njegova poruka mladima je jednostavna: "Istrajte" i ne dozvolite da vas neuspesi unište“.

"Lako je moglo da me uništi, moje prvo iskustvo sa F, najnižom ocenom u mom razredu do sada", dodao je on. Kvantne tačke su nanočestice koje su tako male da njihova svojstva, uključujući boju, kontroliše kvantna mehanika. Iako ih nije otkrio, Bavendi je napravio revoluciju u tehnikama kako bi ih proizveo sa preciznošću i u velikim razmerama, otvarajući put njihovoj današnjoj primeni.

 

***

Komentar

***

 

Talentovanom Njutnu – iako nije bio aristokratskog porekla, niti je tokom studija briljirao, niti je imao objavljenih radova – prof u Triniti koledzu daju šansu 1667., da ostane kao asistent. Slično 1669., postavljen je za profesora Lukasovske katedre matematike iako nije bio svešteno lice, već je oživljavao zabranjene Arijeve religijske teze i izvodio alhemijske eksperimente. Prof Barov ne samo što je, zbog intelektualnog poštenja, predao katedru anonimnom talentovanom asistentu, već se, kao prijatelj kralja Čarsa II, zalagao da institucija Krune donese novi zakon da "profesori matematike na Triniti koledžu ne moraju biti sveštena lica". I Kruna je donela traženi zakon. "Gledanje kroz prste" Isaku se isplatilo već 1672., Njutn je napravio „najčudnije ako ne i najznačajnije otkriće koje je do sada učinjeno u operacijama prirode“ – o kompozitnoj prirodi svetlosti – "u tim zracima nema ničeg drugog osim određene moći i dispozicije da izazove osećaj ove ili one boje"! Ruže nisu crvene, trava nije zelena, nebo nije plavo - "boje su u našim glavama" - "boje nisu u svetu" - supstanca i brzina čini svetlost potpuno nevidljivom i za oči i za instrumente: „Svaka vizija je vid u boji, jer samo posmatranjem razlika u boji možemo razlikovati oblike predmeta“. Naljutio je Getea koji je ovaj paradoks nazvao "osmim svetskim čudom" - poput Getea, ljudima je još uvek teško da prihvate da je - "providna" svetlost - na neki način proizvod niza boja, od kojih je svaka "tamnija" od same svetlosti.

Fokusirajući se na složene fenomene naknadnih slika, obojenih senki i reflektujućih površina, Gete je tvrdio da postojanje "fizioloških boja", boja koje se zaista percipiraju, dokazuje da je Njutn "okovao" oči sveta svojim ogromnim naučnim autoritetom, čime je odbacio boju iz ljudske stvarnosti. Zato Geteov Đavo jednom studentu u "Faustu" kaže "prijatelju moj – sve su teorije sive – a drvo života je zeleno"! Mi bi dodali, varirajući čuveni  Popeov  stih, "I Bog reče neka bude svetlost i bi Njutn" – "boje su u našim glavama" – ali Đavo povrati status qvo i bi Gete, povrati stvar na staro (na Aristotela) – "boje su u svetu"!

 

*

 

U poznatom Njutnovom eksperimentum crucis iz 1666., koji je opisao u "Optici" (1704.) on je koristio staklene prizme da pokaže da sunčeva svetlost ili bela svetlost - sadrži mešavinu zraka različitih boja, a ne jednoličnu, čistu supstancu, kako se ranije mislilo. Ovo zapanjujuće otkriće, izazvalo je čuđenje i kontroverze sve do 19 veka.

 

*

 

Maksvel  je pokušao da pomiri tri linije istraživanja o boji - „Optičari, fiziolozi i umetnici su uzeli svaki svoju granu ovog istraživanja i došli do rezultata, koji su, iako su svi istiniti, nezavisni jedan od drugog, tako da na prvi pogled izgledaju suprotstavljeni  jedno drugom.”  1860.,  Maksvel je utvrdio da dinamička interakcija magnetnog i električnog polja pokreće njihovo kretanje kroz prostor, izračunao je brzinu tog kretanja i došao do zapanjujućeg zaključka da je ista kao ona procenjena za brzinu svetlosti. U oblasti fizike, on je time pokazao da je sama svetlost elektromagnetni fenomen. Zajedno sa Njutnovom mehanikom, otkriće je omogućilo Ajnštajnu  da stvori aksiom o konstantnoj  brzini  svetlosti, koja je 1905., postala baza njegove specijalne teorije relativnosti.

Dok su spekulacije Janga i Helmholca locirali boju unutar mrežnjače, Maksvelova elektromagnetna teorija je povezala funkcionisanje oka sa najosnovnijim silama koje postoje. U studiji retinalne fiziologije, Maksvel je matematički dokazao da svetlost stupa u interakciju sa strukturama u retini da bi se stvorio osećaj vida. Što se tiče vida boja, on je pokazao da elektromagnetne vibracije, koje utiču na ljudsku mrežnjaču, povećavaju frekvenciju od crvenog do plavog kraja vidljivog spektra. Maksvelov rad je otvorio vrata, onome što sada znamo, da je Zemlja zasićena elektromagnetnim zračenjem od sunca, u rasponu od radio talasa čije su vršne frekvencije udaljene desetak kilometara do kosmičkih zraka razdvojenih delićima nanometra, koji osciliraju mnogo miliona puta u sekundi. Deo zračenja prolazi kroz naša tela (rendgenski zraci), neki opeku našu kožu (ultraljubičasto), neki se doživljavaju kao toplota (infracrveni), a neki se mogu koristiti za komunikaciju (radarski i kratkotalasni prenos). Ti zraci koji se nalaze između ultraljubičastih (ispod 400 nm) i infracrveni (iznad 700 nm) čine ono što je poznato kao "oktava vidljive svetlosti". Ljudska vizuelna percepcija je tako evoluirala da bi iskoristila mali deo elektromagnetnog spektra: kako se talasna dužina širi od 400 milijarditi deo metra, oko opaža progresivno promenu boje od plave (400–490 nm) do zelene (490–570 nm) do žuto (570–580 nm) u narandžastu (580–610 nm) do crvene (610–700 nm). Svetlost koja stiže do oka je samo prva faza u izuzetno složenom procesu. Konusi u mrežnjači uzimaju vidljivu svetlost, a fotone (čestice koje predstavljaju kvante svetlosti) apsorbuje molekul koji transformiše to zračenje u električni nervni signal putujući duž čak šest različitih staza, poruka kodirana u boji talasnih frekvencija se prenosi na strukture duboko u centru mozga. Zračenje kratkih talasa (sa maksimalnom osetljivošću na plavo), srednjetalasno zračenje (vrhunska osetljivost na zeleno) i dugotalasno zračenje (vršna osetljivost na crveno) se ponovo konfigurišu u sistem od četiri boje - plava, zelena, žuta i crvena - u kojima su suprotstavljeni parovi plavo-žuto i crveno-zeleno - to jest - oni su primarni, pri čemu svaki od njih isključuje druga dva. Sekundarne boje funkcionišu kao mostovi između primarnih: zelena između plave i žute, narandžasta između žute i crvene, ljubičasta između crvene i plave.

Zoran Stokić

6.10.2023.