drzoranstokić

Da li je stvarno Marija Antoaneta poručila gladnom narodu da "jede kolače"?

Autor:

nova.rs

25. apr. 2026. 17:01

LIFESTYLE

Marija Antoaneta

Shutterstock AI

Kada biste morali da izaberete jednu rečenicu koja najbolje oslikava raskoš i otuđenost francuske monarhije, verovatno bi to bila: „Neka jedu kolače.“ Kratka je, upečatljiva i nosi dozu okrutnosti koja se lako pamti. Ipak, koliko god bila poznata, velika je verovatnoća da Marija Antoaneta to nikada nije izgovorila.

Pa šta je zapravo rekla u vreme haosa Francuske revolucije? Odgovor je daleko manje dramatičan nego što se vekovima verovalo, piše Nova.

Krajem 18. veka Francuska se nalazila u ozbiljnoj krizi. Hleb, koji je bio osnovna namirnica, bio je sve teže dostupan, cene su rasle, a nezadovoljstvo među stanovništvom je ključalo. Monarhija, na čelu sa kraljem Lujem XVI i kraljicom Marijom Antoanetom, koja je živela u raskošnom Versaju, postala je lak cilj javnog gneva. Posebno je kraljica bila na udaru kritika, jer je u očima naroda predstavljala simbol luksuza i rasipništva, ali i jedan od okidača revolucionarnog nezadovoljstva.

Kako su nemiri rasli tokom 1789. godine, priče o njenoj navodnoj ravnodušnosti širile su se neverovatnom brzinom. U društvu u kojem su mnogi jedva dolazili do hrane, ideja da kraljica nonšalantno ignoriše glad delovala je kao ulje na vatru.

Prema legendi, neko je kraljici preneo da narod nema hleba. Njen navodni odgovor bio je: „Neka jedu kolače.“ Rečenica je jednostavna, zvuči uverljivo i surovo, ali istoričari nemaju nijedan dokaz da je ikada izgovorena. Još zanimljivije, takva izjava se ne pojavljuje u revolucionarnim pamfletima ili novinama tog vremena, gde bi se svakako našla da je zaista postojala.

Rečenica koja se najčešće dovodi u vezu s Marijom Antoanetom zapravo glasi na francuskom: „Qu'ils mangent de la brioche“, što bi se prevelo kao „Neka jedu brioche“. Reč je o bogatom, masnom pecivu koje je i tada bilo luksuz u odnosu na običan hleb.

Međutim, ni ova verzija verovatno ne potiče od nje. Izraz se pojavljuje decenijama ranije u delu filozofa Žan-Žaka Rusoa, gde se neodređeno pripisuje „jednoj velikoj princezi“. U trenutku kada je taj tekst objavljen, Marija Antoaneta je još bila dete, što gotovo sigurno isključuje mogućnost da je ona izvor te izjave.

Priča o „kolačima“ uklapa se u dugu tradiciju anegdota o otuđenim elitama. Slične priče postojale su širom Evrope i često su služile da pokažu koliko su aristokrate udaljene od svakodnevnih problema običnih ljudi. Vremenom, kako je negativno mišljenje o kraljici raslo, ova rečenica je prirodno „prilepljena“ uz njeno ime.

Marija Antoaneta, dakle, nije izgovorila čuvenu rečenicu pred gladnim narodom. Ne postoje čvrsti dokazi da je rekla bilo šta slično. Ono što je ostalo jeste mit i podsetnik da istoriju ne oblikuju samo činjenice, već i glasine, ponavljanje i način na koji se priče prenose.

Ponekad se poznate rečenice pamte ne zato što su istinite, već zato što zvuče kao da bi mogle biti. A ova je, očigledno, bila previše dobra da bi bila zaboravljena.

***

Komentar

***

Razlog bankrota Francuske bili su neprekidni ratovi u kojima je francuska vojska igrala veliku ulogu ali je žrtveni jarac bila - Madame Deficit.

Kao što je Geteov roman "Izbor po srodnosti" 1809., izazvao pomešana osećanja i neugodnost, tako je i brak Luja XVI i Marije izazivao pomešanja osećanja (kao da su anticipirali budući Geteov roman – "kralj i kraljica su bili u braku već sedam godina, ali je bila javna tajna da još uvijek nisu imali intimne odnose". 1777., posetio ih je brat Marije , Josip II car Svetog Rimskog Carstva i ubedio ih da treba da dobiju potomke i tsl.). U romanu Gete opisuje slom naizgled harmoničnog, ali u stvarnosti emocionalno neostvarenog, konvencionalnog (ugovorenog) aristokratskog braka. Slučajni susreti para sa ljudima koji u njima bude pravu ljubav (veza po izboru) stvaraju dve veze, mušku priznatu i branjenu, i žensku skrivenu i potisnutu.

Marija se ponašala kao - građanin - što je u ta vremena za ženu bilo neprimereno, između ostalog se kockala i praznila dvorsku kasu, muž joj je da bi je sklonio od kockarskih stolova poklonio mali dvorac - Mali Trianon. Marija je uživala uređujući dvor po svom ukusu, uglavnom prema austrijskoj modi. Najviše se posvetila hortikulturi, pa je vrt uređivala na engleski način. Okružila se umetnicima i filozofima, na primer, ona je 1780., izgradila - Theatre de la Reine - gde je izvodila opere Gluka, Gretrija, Paizjela, Sakinija i &. Fanovi Marije i Luja XVI su za neformalnu himnu koristili Gretrijevu ariju: "O Richard, O mon Roi" (iz "Ričarda lavljeg srca"). U pismu Sakiniju saznajemo: "Dragi moj Sakini, ljudi kažu da pokazujem previše naklonosti prema strancima. Toliko su me pritiskali da umesto vaše opere Edip izvedem Fedru gospodina Jean-Baptiste Lemoyne - da nisam mogao da odbijem. Vidite u kakvom sam položaju, oprostite mi"!