Analiza za Gardijan o „revoluciji bez vođe“ koja je zahvatila Srbiju: „Vučićevo priznavanje poraza moglo bi da bude i strateški potez“

 

S. D.

danas 27.10.2026. 13:59

 11 komentara

Prati Danas.rs na Google-u

 

Analiza za Gardijan o "revoluciji bez vođe" koja je zahvatila Srbiju: "Vučićevo priznavanje poraza moglo bi da bude i strateški potez" 1

foto: Miloš Tešić/ATAImages

 

Pre više od deset godina, osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž rekao je jednom novinaru u Beogradu da je Srbija „zemlja u kojoj se budućnost događa prva“.

 

Ova rečenica se u nedeljama koje su prethodile nedeljnim izborima široko delila na srpskim društvenim mrežama, ali u kontekstu koji bi pre deset godina bilo teško zamisliti. Ko bi tada mogao da pretpostavi da bi Srbija danas mogla da bude na čelu globalnih demokratskih promena?

 

Prizori iz Beograda u nedelju uveče – ljudi koji su plesali i plakali na ulicama – kao i događaji u Novom Sadu, gradu u kojem je pokrenut studentski pokret, gde je skinuta zastava s likom osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, koja je na jednoj zgradi visila još od devedesetih godina, dodatno su učvrstili osećaj da je budućnost zaista stigla, ukazuje u analizi za Gardijan Aleksandar Matković, postdoktorski istraživač na Institutu za nauku i tehnologiju životne sredine u Barseloni i stipendista Transnacionalnog instituta u Amsterdamu, koji se bavi istorijom životne sredine, političkom ekonomijom i istorijom Jugoslavije.

 

Posmatrajući svoju domovinu iz inostranstva, bilo mi je teško da ne podelim uzbuđenje i emocije koje su me obuzele. Uključio sam se u studentski pokret koji je stajao iza ovog izbornog zemljotresa i bio sam njegov kandidat na izborima, oko šest meseci pre nego što sam se preselio u inostranstvo.

 

Moje angažovanje počelo je dok sam 2024. i 2025. godine držao predavanja na blokiranim fakultetima Beogradskog univerziteta. Tokom ovih izuzetnih blokada dogodilo se nešto o čemu se u zapadnim medijima nije mnogo govorilo – razvili su se kolektivno razmenjivanje znanja i proces oblikovanja javnog mnjenja, koji će postati ključni za ishod nedeljnih izbora.

 

Gotovo dve godine studenti su raspravljali o skoro svim aspektima srpske privrede i društva — od iskopavanja litijuma i eksploatacije prirodnih resursa do ekonomske moći domaćih oligarha, kao i o pitanjima poput zdravstva i obrazovanja. Ponekad su rasprave trajale i po šest sati.

 

Sve se to dešavalo pre nego što su studenti razvili zajednički program ili formirali organizaciju sposobnu da nadmaši tradicionalne liberalne stranke. U izvesnom smislu, znanje je došlo prvo, a organizacija je usledila tek potom.

 

Pobeda na nedeljnim izborima, koju je ostvarila lista koja je kasnije postala poznata kao Studentska lista, proistekla je, dakle, iz nove političke kulture – pokreta bez vođe, zasnovanog na kolektivnom samoupravljanju i političkom obrazovanju, kakav na srpskoj političkoj sceni nije viđen još od raspada Jugoslavije.

 

S obzirom na noviju istoriju Srbije, kako je ovakav izuzetan demokratski eksperiment uopšte bio moguć?

 

Jedan od odgovora leži u sposobnosti pokreta da okupi širok spektar ljudi koji su, uprkos različitim političkim uverenjima, želeli da se suprotstave onome što su doživljavali kao korupciju autoritarnog predsednika Aleksandra Vučića.

 

Nakon razaranja Jugoslavije, srpska privreda postala je zavisna od stranih direktnih investicija, a političko rukovodstvo uspostavilo je bliske veze s kompanijama u stranom vlasništvu. Vučićevo ime često se dovodilo u vezu s poslovanjem multinacionalnih kompanija poput Rio Tinta, anglo-australijskog rudarskog giganta koji je nastojao da eksploatiše nalazišta litijuma u Srbiji.

 

U tom kontekstu, dobijao sam pretnje smrću nakon objavljivanja kritičkog naučnog rada o spornom pitanju eksploatacije litijuma. Mnoge moje kolege suočili su se sa sličnim zastrašivanjem.

 

Međutim, loše postupanje prema građanima Srbije koji su se protivili velikim investicionim projektima počelo je da oblikuje i javnu svest u zemlji. Srpska napredna stranka optuživana je da je takvo ponašanje prećutno odobravala, pa čak i učestvovala u njemu, dok su reakcije opozicionih stranaka bile slabe i nedovoljno odlučne.

 

Iz perspektive studenata, smatralo se da su stranački lideri podložni korupciji kada se suoče s finansijskom moći međunarodnih projekata. Zato je za promenu sistema najpre bilo potrebno promeniti političke strukture koje su omogućavale njegovo funkcionisanje.

 

U tom smislu, ovo nisu bili samo još jedni izbori, već monumentalna borba između starog, koje je odumiralo, i novog, koje je nastojalo da se rodi — da parafraziramo Antonija Gramšija.

 

U Srbiji je novi pokret izrastao iz starog sistema – počeo je zauzimanjem fakulteta, blokadama i plenarnim zborovima, da bi danas prerastao u najjaču političku snagu u zemlji.

 

Pobedom na parlamentarnim izborima Studentska lista razbila je monopol političkih stranaka. Postala je popularnija i od desničarske vlasti, i od gotovo svih opozicionih stranaka različitih političkih usmerenja, od kojih većina nije osvojila ni dovoljno glasova da pređe izborni cenzus. Tako je, barem u slučaju Srbije, potvrđeno da je „staro“ zaista mrtvo.

 

A ono što je narod Srbije izabrao nije bila još jedna stranka, već lista od 250 kandidata, među kojima je 134 doktora nauka, 44 odsto su žene, a procenjuje se da će njih 135 do 140 ući u parlament.

 

Iza njih stoji organizacija kakva nije viđena u tradicionalnim političkim strankama zasnovanim na liderstvu pojedinca. Na taj način, „grupa studenata“, kako ih je opisao časopis Ekonomist, stvorila je nešto što zaslužuje da bude proučavano jer prevazilazi tradicionalne načine bavljenja politikom.

 

Može li pokret bez vođe da upravlja državom?

 

Tu stvari postaju komplikovane. U kontekstu onoga što istoričar Adam Tuz naziva svetskom „polikrizom“, kolektivna inteligencija zasnovana na samoorganizovanju mogla bi da predstavlja primamljiv odgovor.

 

Uostalom, studentski protesti u Francuskoj, Italiji i Belgiji, kao i protesti u Španiji i Albaniji, izbili su kao odgovor na međusobno povezane krize stanovanja, obrazovanja i uništavanja životne sredine.

 

Kada je reč o ovim krizama širom Evrope, kojima vlade očigledno ne uspevaju adekvatno da upravljaju, pouke srpskog eksperimenta mogle bi da postanu od presudnog značaja.

 

S druge strane, situaciju ne treba idealizovati. Studentska lista obuhvata ideološki suprotstavljene grupacije, od pristalica desnice do levičara i liberala. Većina izabranih nikada ranije nije obavljala političke funkcije, a parlamentarni sistem zahtevaće od njih da predlože kandidata za premijera, kao i kandidata za predsednika na budućim predsedničkim izborima.

 

Hoće li Studentska lista uspeti da unese istu energiju u Narodnu skupštinu, a da pritom ne ugrozi upravo onaj način organizovanja zahvaljujući kojem je postala toliko snažna?

 

Osim toga, poraz na izborima za Vučića ne mora nužno da znači i gubitak kontrole nad sistemom. Naprotiv, njegovo priznavanje poraza moglo bi da bude i strateški potez kojim bi sačuvao stranačku infrastrukturu i ostavio sebi mogućnost za povratak na vlast.

Bez obzira na to šta će se dogoditi, otvoreno je jedno važno pitanje – u kojoj meri samoorganizovanje i decentralizovano donošenje odluka mogu da budu osnova za upravljanje državom?

 

Za sada ljudi slave na ulicama Beograda, Novog Sada i mnogih drugih gradova i mesta širom Srbije. Ali prava borba tek je počela.

 

Svet bi trebalo pažljivo da prati razvoj događaja – možda upravo svedočimo rađanju jednog sasvim drugačijeg oblika politike.

 

 

***

Komentar

***

 

 /// Neobjavljen komentar u Danas  ///

U evoluciji živog sveta kao i u dinamičkim sistemima odavno postoji fenomen samoorganizacije i decentralizacije - anticipirali  atomisti  Demokrit,...,Lukrecije – koji su verovali da je - dizajner - nepotreban da bi se stvorio red u prirodi, tvrdeći da ako ima dovoljno vremena, prostora i materije, red se pojavljuje sam od sebe. Samoorganizacija, spontani poredak, je proces u kome neki oblik sveukupnog poretka nastaje iz lokalnih interakcija između delova prvobitno neuređenog sistema. Proces može biti spontan kada je na raspolaganju dovoljno energije, ne zahtevajući kontrolu od strane bilo kog spoljnog agenta. Često ga pokreću naizgled nasumične fluktuacije, pojačane pozitivnim povratnim informacijama. Nastala organizacija je potpuno decentralizovana, raspoređena na sve komponente sistema.

 

Zoran Stokić

28.10.2026.