Empatija ili petarde

„Empatija je jedan od najvrednijih resursa na svetu. Iščezavanje empatije predstavlja važno globalno pitanje koje je vezano za zdravlje naših zajednica, bilo da su male kao porodice ili velike kao nacije.“

„Psihologija zla“, Sajmon Baron-Koen

Porast nasilja i destruktivnosti u našem društvu, naročito kod omladine, ne samo da nije u dovoljnoj meri predmet naše stručne javnosti, već analiza prirode i uzroka takvih pojava gotovo da i nema. Ljudima su svojstvene dve potpuno različite vrste agresije. Prva, “benigna” (koju kao vrsta delimo sa svim životinjama), filogenetski je programiran impuls za napad ili beg u trenucima kada nam je neposredno ugrožen život. Ova benigna agresija nužna je za opstanak jedinke i vrste i nestaje čim nestane njen uzrok. Druga vrsta agresije je “maligna”, ona nije filogenetski programirana, specifična je samo za čoveka i proizvod je njegovih kulturnih paradigmi (on je jedini primat koji ubija i muči članove svoje vrste bez razloga, bilo bioloških ili ekonomskih, i pri tome oseća zadovoljstvo). Uzroke maligne agresije u našem okruženju u poslednje dve i po decenije najpre treba potražiti u onim našim mislima, opažanjima i iskustvima koji proističu iz iracionalne kulture teorije zavere, koja nam je kao svoj glavni proizvod dala ratnu ideologiju (a kasnije i ratnu traumu, poricanje...), kao i tabue skrivene iza uzvišenih reči kao što su “čast”, “odbrana”, “rodoljublje”. Ako želimo socijalizovati omladinu moraćemo promeniti neke temeljne pretpostavke koje čine srž našeg načina mišljenja i ponašanja – naše čulne „setove“, kao i samu kulturnu paradigmu.

U srednjovekovnoj Evropi bila je zaboravljena helenistička paideia, a porodica je pre bila društvena i moralna stvarnost nego plod osećanja. Deca su doživljavana kao odrasli čim bi oko svoje sedme godine počela da se oslobađaju pomoći majke; nisu zadržavana u roditeljskom domu, nego su odlazila drugim porodicama, uz ugovor da tu borave i „uče život”, zapravo da se socijalizuju kroz šegrtovanje! Dete je, dakle, već u sedmoj godini postajalo „mlađi čovek“, a da pre toga nije proživelo razne stupnjeve mladosti (koji su postali osnovni aspekti današnjih društava). Celokupno socijalizovanje i obrazovanje u svim slojevima društva odvijalo se kroz instituciju šegrtovanja sve negde do 17. veka, kada tu ulogu preuzima institucija osnovne škole (primetimo da u tom trenutku tradicija fakulteta postoji već čitavih vekova). Škola znači da dete dobar deo svog života više ne provodi sa odraslima, te više ne uči život u neposrednom dodiru s njima. Škola postaje karantin. S druge strane, pod uticajem crkve, sudstva i države porodica postaje afektivna spona između supružnika i dece. Svoj naraštaj se više ne posmatra samo u funkciji očuvanja porodičnog imetka i časti, tako da u 19. veku konačno dolazi do obrta da se roditelji zanimaju i za vaspitanje i obrazovanje svoje dece; pre početka 19. veka ni bogati ni siromašni nisu znali ni za dečiju odeću, ni za dečije igre, niti za pravni imunitet deteta.

Opšte je mesto da nijedan događaj u celoj našoj istoriji nije toliko duboko i presudno uticao na celokupno formiranje našeg naroda koliko osmanska katastrofa krajem srednjeg veka i turska sociološka paradigma koja je vladala sve do 19. veka. Sultanov Hatišerif iz 1830. bio je vesnik konstituisanja samostalne srpske države, ali istovremeno s njim započinje i naša savremena kultura i obrazovanje, jer po tom dokumentu Srbi će „biti ovlašćeni da u svojoj zemlji štampaju knjige i podižu bolnice i škole radi vaspitavanja svoje dece“. Pored izgradnje naše samostalne države teče paralelni proces osnivanja obrazovnih i kulturnih institucija po ugledu na zemlje tadašnje Evrope. Za 150 godina ubrzanog razvoja Srbija od društva izuzetno slabe sinergije i empatije postaje društvo srednjih sinergija. Samodestruktivna ratna ideologija devedesetih učinila je da se taj započeti razvoj naše kulture počne gasiti poput plamena sveće. Dva osnovna stuba socijalizacije naše dece – porodica i školstvo – doživeli su tada regres. Bez adekvatne socijalizacije, koja bi kod njih razvila potrebne elemente sinergije i empatije, naša deca rastu u bezdušne parazite društva! Prepuštena sama sebi, ona u školi i van škole čine ono što i druga  deca – što je konformizam – ili, pak, čine ono što druga deca žele da oni čine – što je totalitarizam.

Naše školstvo, koje je nekritički shvatilo ideje prosvetitelja i pozitivista, nalazi se na kulminacionoj tački jedne retrogradne oscilacije. Težište je stavljeno na znanje, na nektitičko „bubanje“ savremenih naučnih teorija (na gradivo koje nije u skladu sa prihologijom dece u tom uzrastu), a nauštrb socijalizacije i pedagogije. Primarno u našim školama mora biti razvoj i nega socijalnog i kulturnog zdravlja, razvoj sinergije i empatije, primarno mora biti podsticanje humanističkog obrazovanja te razvoja slobodnih, kritički nastojenih budućih građana duštva. A sve to kroz učenje elemenata naučnog metoda ne sa ciljem bavljenja naukom (to nikako ne može biti funkcija osnovne škole), nego sa ciljem stvaranja građanske svesti i uvećanja empatije kod đaka, jer bez empatije rizikujemo da veze raskinemo, da povređujemo druge, da izazivamo konflikte. Sa empatijom, pak, imamo resurse da rešavamo konflikte, povećamo kohezivnost zajednice i rastvorimo bol i patnje drugih osoba...

Zoran Stokić

3. 01. 2014.

150 godina tehničkih nauka i kritičke tradicije u Srbiji

(Povodom 150-godišnjice Velike škole)

prof dr Zoran Stokić

Znanje je ne samo mogući, nego i nužan proizvod prirodne selekcije i upravo zahvaljujući njemu mi kao vrsta još postojimo. Percepcija, memorija i ispravno zaključivanje omogućavaju kauzalne procese koji proizvode znanje. Bez razmišljanja i znanja ne možemo otkriti ni najobičnije činjenice, a kamoli stvoriti misaona oruđa neophodna za naš opstanak. Istorija nam govori da je do sada na hiljade naroda izumrlo. Zašto su izumrli? Pre svega zato što su unutar svojih kulturnih matrica imali problem sa ispravnim zaključivanjem. Svaki pojedinac se rađa u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruđa, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. U našim mozgovima se odvija sinteza kulturnih elemenata, tj. naš mozak je samo katalitički činilac u tekućem kulturnom procesu. Zato je polje kulture i obrazovanja toliko bitno. Da se Isak Njutn rodio i živeo u indijanskim plemenima, on danas svakako ne bi bio univerzalna ikona nauke.

Naučno znanje je sociološko-biološki fenomen i njegova je osnovna funkcija da omogući onome ko ga poseduje da se dobro adaptira na sve promene. Onaj ko nije u stanju da se adaptira na promene umire i nestaje. Kada čovek gleda stradanja i golgotu kroz koju neprestano prolazi srpski narod, ne može, a da se ne seti jednog drugog slovenskog naroda – Čeha. Ne mogu da se ne setim istorijske činjenice da na Prag nikada nije pala nijedna bomba, a da se bombama koje su padale na Beograd ne zna broja. Ne verujem u ono što su nas oduvek učili: da je to primarno stvar geografije, vere i psihologije. Neobaveštenost i predrasude vekovima nas sprečavaju da uvidimo da su njihovi i naši životni putevi bili toliko različiti isključivo zato što smo – u sociološkom smislu – prihvatili različite društvene modele. U srednjem veku oni su prihvatili policentrični društveni sistem zapadnog feudalizma, a mi monocentrični vizantijski (a kasnije osmanski) društveni model.

Ulaskom u vizantijski mediteranski krug naši daleki preci stvorili su uslove za kulturni preporod društveno-despotskog tipa. Srbija je polako prestajala biti pastirska i seljačka zemlja i počeli su se javljati utvrđeni gradovi sa dvorcima, crkvama, manastirima, freskama, dekorativnom plastikom, gradskom muzikom i književnošću. Na drugoj strani, ulazeći u zapadni društveni krug, koji još nije poznavao moć totalitarne države, Česi su poput Franaka, Germana,..., takođe prestajali biti seljačka zemlja i počeli su graditi utvrđene gradove sa dvorcima i crkvama. Ono što naši istoričari, socioloci i političari, međutim, nikada nisu želeli da vide jeste činjenica da je kopiranje vizantijskog društvenog sistema za naš narod bilo itekako retrogradno sa samog sociološkog stanovišta. Birajući bogatu, staru i svetu Vizantiju, Srbi su sebe nehotice predodredili da u sociološkom smislu drže kopču sa prastarim okoštalim totalitarnim sistemima – Vavilonom, Asirijom, Persijom, Egiptom. Birajući siromašnu, primitivnu Evropu, Česi su u  sociološkom smislu izabrali libaralni sistem, tj. izabrali su ono što je bilo u nastajanju, u evoluciji.

Vreme je zato da se konačno suočimo sa činjenicom da vizantijski despotski društveni model, kao i gradovi vizantijskog tipa, ma koliko ekonomski i kulturno razvijeni, nisu bili u stanju da iskorače iz srednjevekovlja. Ono što je Evropu izvelo iz srednjeg veka bio je socijalni tip slobodnog građanina, koji se pojavio u zapadnim policentričnim gradovima. Gradske opštine, strukovna udruženja, jako privatno vlasništvo (koje za sobom povlači i određenu političku moć) i, iznad svega, gradski slobodni univerzitet i ideologija nove nauke trasirali su, znači, put kojim je Evropa napuštala srednji vek.

Dok smo mi, živeći sticajem okolnosti u vizantijsko-osmanskom svetu, bili prinuđeni da ponavljamo “despotsku političko-kulturnu tradiciju”, kultura zapadnih gradova nagonila je zapadni svet da, osim u hrišćanstvo, još od ranog srednjeg veka počne da veruje i u druge stvari: u razum i empiriju, na primer! Tako, dok su naši Nemanjići, po ugledu na vizantijske vladare, gradili manastire (Milutin ih je sagradio čak 40!), u evropskim gradovima već počinju nicati fakulteti, na kojima su studenti, u okviru trivijuma i kvadrivijuma, bili učeni da poštuju kult razuma i empirije! Mnoga sveštena lica, koja su učestvovala u izgradnji Remsa i Šartra, na primer, već tada počinju tvrditi da sam “racionalni empirijski metod” mora imati prioritet nad “autoritetom”! Rodžer Bekon ide tako daleko da 1268. u pismu tadašnjem papi predlaže da logičko deduktivno mišljenje (koje su razvili Grci, a kasnije koristili hrišćanski teolozi) mora biti podvrgnuto kontroli “scientia experimetalis”! Iznosi: “iznad svih znanja i veština stoji veština vršenja eksperimenata i ta nauka je carica svih nauka”! Da, tu, na prvim gradskim evropskim univerzitetima, udareni su temelji novoj tradiciji, “tradiciji učenja na greškama”!

Opšte je mesto da nijedan događaj u celoj našoj istoriji nije toliko duboko i presudno uticao na celokupno formiranje našeg naroda koliko osmanska katastrofa krajem srednjeg veka i tursko gospodarenje sve do 19. veka. Sultanov Hatišerif iz 1830. bio je vesnik[1] konstituisanja samostalne srpske države, ali istovremeno s njim započinje i naša savremena kultura i obrazovanje, jer po tom dokumentu Srbi će „biti ovlašćeni da u svojoj zemlji štampaju knjige i podižu bolnice i škole radi vaspitavanja svoje dece“[2]. Sve do kraja 19. veka pored izgradnje samostalne države teče paralelni proces osnivanja obrazovnih i kulturnih institucija po ugledu na zemlje tadašnje Evrope[3]. Od osnivanja 1863, Velika škola je kao najviša obrazovna institucija uspešno obavljala tu funkciju preko 40 godina, sve do 1905, do njene transformacije u Univerzitet[4]. U njoj su znanje stekli budući ugledni profesori Univerziteta kao što su Kosta Stojanović, Mihajlo Petrović, Jovan Cvijić, Sima Lozanić, Ljubomir Klerić i drugi. Istorijat usvajanja Zakona o Univerzitetu istovemeno je i istorijat političkih, naučnih, kulturnih i ekonomskih događanja u Srbiji tog vremena. Sudbina Univerziteta organski je bila povezana sa svim oblastima života baš zato što su mu uloga i značaj bili znatno širi od samog obrazovanja. Kao što je u svom govoru u Narodnoj skupštini 7. februara 1905. rekao Andra Nikolić, ministar posvete u Pašićevoj Vladi, sam akt stvaranja Univerziteta imao je značaj „skoro kao proglašenje nezavisne kneževine Srbije“, jer je svojom ulogom u prosvećivanju doprinosio i jačanju državne nezavisnosti. Tu tezu Nikolić je obrazlagao time da se osnivanjem Univerziteta Srbija i u nauci i obrazovanju oslobađa zavisnosti od stranih država, čime se postavljaju temelji suštinske državne samostalnosti. Stvaranje Univerziteta smatralo se ne samo naučnom i prosvetnom obavezom, nego i nacionalnom, pa na tom skupštinskom zasedanju neki poslanici ističu: „putem Univerziteta širiće se misao o jednistvu srpskog plemena preko granica današnje Srbije. Taj kulturni centar biće najmoćnije oruđe za širenje našeg uticaja.“ 27. februara po starom kalendaru, ili 12. marta po novom, u Skupštini je izglasan Zakon o Univerzitetu kao „najvišem samoupravnom telu za višu stručnu nastavu i za obrađivanje nauke“!

U ontogenezi nove srpske države moglo bi se kazati da su godine funkcionisanja Visoke škole (do njenog prerastanja u Univerzitet) najviše doprinele da se čitava ona duga filogeneza kroz koju su prošle evropske države ovde u zgusnutom obliku odvije za samo tih oko 40 godina. Jer, podsetimo se, u tom procesu je trebalo prevladati brojne vekovne anahronizme. U osvit 19. veka Srbi Šumadinci bili su mahom seljaci, neuk narod, jer, prema Vukovom zapisu, ni u 100 sela nije bilo nijedne škole... Jedini uzor, politički i kulturni obrazac ponašanja, nalazili su pre svega u osmanskoj vladavini... A kako izgleda život u monocentričnim despotskim sistemima najslikovitije je opisao putopisac Riko, koji na početku svoje "Istorije sadašnjeg stanja Otomanskog carstva" iz 1669. godine kaže: "... i kada uzmem u obzir da se među Turcima vrlina tako slabo nagrađuje, a poroci tako retko kažnjavaju, što vladaru ide naruku, kao i to na koji način u toj zemlji ljudi odjednom, zahvaljujući laskanju, nekoj slučajnosti ili samo sultanovoj blagonaklonosti, bivaju postavljeni na najvažnije i najistaknutije položaje koji donose najveći ugled u Carstvu, iako nisu plemenitog porekla i mada su potpuno ništavni i ne raspolažu nikakvim iskustvom u vođenju svetskih poslova, kada uzmem u obzir koliko malo vremena oni opstaju na tako istaknutim položajima i kako sultan jednim migom naređuje da ih smaknu, kao i to da se Turci grozničavo, više nego pripadnici svih ostalih naroda sveta, trude da se brzo obogate, premda znaju da njihovo bogatstvo predstavlja za njih okove i da naposletku mora da dovede do njihove propasti i pogibije... održavanje takve države moram da pripišem pre natprirodnom uzroku nego mudrosti onih koji njome upravljaju."

Taj nezdrav društveni milje još je više pogoršavan „separatističkim“ nahijskim instinktima, koji nisu bili prevladani ni u Karađorđevom ustanku, ni u Miloševoj kneževini. Kopirajući osmanski način vladanja, Miloš je Srbiju smatrao svojim „domazlukom“ i vladao njome kao „mali sultan“, a prema ministrima i činovnicima se, po rečima Slobodana Jovanovića, ophodio kao prema svojim ličnim slugama. Ta „država“ više je ličila na posed i vladavinu nekog srednjevekovnog feudalca, kombinovanu sa slovenskom patrijarhalnošću i istočnjačkim despotizmom, nego što je mogla ličiti na evropske države 19. veka. Dve dinastije i nekoliko partija, kaže Dvorniković, našlo se u ljutoj međusobnoj borbi oko toga ko će seljačko-patrijarhalnom narodu „navući zapadno-evropsku državnu uniformu“. Ipak, i pored svih tih brojnih negativnih sila u nama i oko nas, nastavnici i đaci Visoke škole, i kasnije Univerziteta, pokazali su se kao ogromna vitalna snaga koja je pomogla da se primitivno društvo zameni elementima građanskog društva, te da država zameni pleme i klan.

Promene u sferi rada i proizvodnje takođe su diktirale potrebi za odgovarajućim srednjim i višim obrazovanjem. Proces industrijalizacije Srbije (zamena zanatskog načina prozvodnje naprednijim oblicima), koji je krenuo iz Kragujevca, rezultat je i funkcionisanja prve gimnazije u Srbiji 1833[5], kao i funkcionisanja Liceuma Knjaževstva Serbie[6], osnovanog u Kragujevcu 1838. godine. Prvi rektor Liceja u Kragujevcu, Atanasije Nikolić (1803-1882), bio je istovremeno i prvi školovani inženjer u Srbiji. U Kragujevcu su nastali prvi industrijski proizvodni pogoni, građeni za sopstvene potrebe i sopstvenim znanjima. Prvo je izgrađena topolivnica, čije je početke označilo prvo uspešno livenje topova u oktobru 1853. godine. Značajan iskorak u tehnološkom smislu ostvaren je 1857, kada je dovršena gradnja i montaža prve domaće kovačnice za kovanje u kalupima. Prvo električno osvetljenje, bazirano na dinamo mašini snage 5kW...

19.06.1846[7]. – formira se Inženjerska škola (na nivou srednjeg obrazovanja u trajanju od 3 godine) pri Popečiteljstvu unutrašnjih dela (a ne pri Liceju). To je početak ne samo mašinskih nauka, nego i građevinskih nauka i arhitekture.

18.03.1850. godine – osnovana je Artiljerijska škola. (Još u decembru 1837. počela je sa radom Vojna akademija, ali je ova škola već posle šest meseci zatvorena[8]. Nekoliko godina kasnije Ilija Garašanin, koji je bio zadužen za Garnizonu vojsku, predložio je da se osnuje Artiljerijska škola i na taj način unapredi vojna sprema Kneževine Srbije. Državni Savet je usvojio taj predlog, a knez Aleksandar Karađorđević ga je odobrio 18. marta 1850. godine. Artiljerijska škola je prva vojna visokoškolska ustanova u Srbiji, čije tradicije danas čuva Vojna akademija u Beogradu.)

15.09.1853. – na Liceju (koji takođe traje 3 godine) formiraju se 3 odeljenja od koji je jedno Odjelenije jestestvoslovno i tehničesko, i tada po prvi put počinje obrazovanje inženjera na fakultetskom nivou u Srbiji;

29.09.1863. – Licej se preimenuje u Veliku školu, studije se produžavaju na 4 godine, a iz odeljenja formiraju se fakulteti i tako nastaje poseban Tehnički fakultet.

Kratak istorijski pregled razvoja mašinskog fakultetskog inženjerskog obrazovanja do osnivanja zasebnog fakulteta:

Početak nastave i obrazovanja na visokoškolskom nivou u oblasti mašinstva vezuje se za 20.12.1873. god. kada je na predlog Akademskog saveta Velike škole Izmenama i dopunama zakona na Tehničkom fakultetu uveden predmet Mehanika i nauka o mašinama, pri čemu je osnovni razlog bio predviđena izgradnja železničke pruge.

19.01.1880. – Odlukom Narodne skupštine predmet se razdvaja na dva zasebna: Teorijska mehanika i Nauka o mašinama. Mehaniku nastavlja da predaje Klerić, dok se za Nauku o mašinama traži stalni nastavnik[9].

24.11.1887. to postaje inž. Svetozar Zorić, koji je sve do penzionisanja 1925. bio na čelu nastavničkog kolegijuma u Odseku za mašinske inženjere.

06.01.1897. – Tehnički fakultet uvodi tri odseka od koji je jedan Mašinsko-tehnički. 30.09.1900. – Odsek zvanično menja naziv u: Odsek za mašinske inženjere.

27.02.1905. – Velika škola se proglašava Univerzitetom, i pored postojećih fakulteta (Pravnog, Filozofskog i Tehničkog), dodaju se Bogoslovski i Medicinski fakultet.

1912-13 – Balkanski ratovi ometaju rad Univerziteta, a

1914-18, tokom Prvog svetkog rata, on se sasvim prekida.

1919. – ponovno otvaranje Univerziteta. Zbog povećanog broja studenata uz Kapetan-Mišino zdanje se dograđuje zgrada za potrebe grupacije tehničkih nauka.

1922. – Tehnički fakultet formira sledeće odseke: Mašinsko-elektrotehnički (Elektro-mašinski), Građevinski, Arhitektonski i Tehnološki.

1931. – Tehnički fakultet se seli u zgradu koja je sazidana po projektu na bivšem Trkalištu (Bulevar Kralja Aleksandra 73). Krajem *1940. završava se zgrada za Mašinske laboratorije u Grobljanskoj (Ruzveltovoj) ulici.

1941-45 – prekid zbog Drugog svetskog rata, a u prvoj školskoj 1945/46 bilo preko 975 studenata (530 novih) na Elektro-mašinskom odseku Tehničkog fakulteta, pa zbog toga 25.03.1946. dolazi do osnivanja posebnih odseka, Mašinskog i Elektrotehničkog.

21.06.1948. – Uredbom se Tehnički fakultet izdvaja iz sastava Univerziteta u Tehničku veliku školu, a odseci pretvaraju u fakultete. Tako nastaje današnji Mašinski fakultet, koji pored odseka koje je do tada imao (Opšte-mašinski, Železničko-brodski, Vazduhoplovno-motorizacijski), krajem 1946. god. osniva i grupu za Vojno mašinstvo.

25.10.1948. – prvi dekan Mašinskog fakulteta je prof. Vladimir Farmakovski.

Od 1960. Mašinsi fakultet je u novoj zgradi u 27. marta 80.

Gledano globalno, nauka i u Srbiji dva veka upravlja našom državnom praksom – ne, međutim, i našom dušom! Naša duša je ostala zarobljena u mitu, religiji, astrologiji, vradžbini, ona i dalje živi vođena sistemima zaključivanja i vrednosti koje je nauka odavno obesmislila. Ko kod nas određuje šta je dobro, a šta zlo? Šta je zločin? Određuju baš oni tradicionalni sistemi koji su moral uvek stavljali izvan čovekovog domašaja. Nama su vrednosti oduvek bivale nametane (vizantijska, osmanska, komunistička faza), mi nismo bili kreatori vrednosti. Nama je, zato, danas u Srbiji nauka potrebnija nego u zemljama Zapada, jer, pored svoje osnovne funkcije, ona ima i još jednu ulogu – pedagošku – i zapravo je ona, smatramo, za nas daleko najvažnija. Nauka može i treba da nam pomogne da izgradimo građansku kulturu i moral. Već 20 godina stanje u našim školama, fakultetima, medijima, institucijama kulture, parlamentu i tsl. progresivno se udaljava od temeljnih postavki te kulture i morala. Nivo znanja i metode zaključivanja svakim danom u Srbiji nezadrživo regrediraju. To se vidi na svakom koraku. Koliko još katastrofa treba da zadesi naše društvo, da bi naši političari zaključili da se ni naša kuća ne može graditi bez temelja? Ti temelji u 21. veku ne mogu biti ništa drugo do procesi naučnog zaključivanja. Naučna metodologija za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili naučnici, nego da bismo bili građani! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova.

---

[1] Ovim hatišerifom sultana Mahmuda Srbija je dobila unutrašnju autonomiju, Miloš Obrenović proglašen za kneza, a Srbima je omogućena sloboda vere i pravo izbora mitropolita. Na osnovu ovog akta stvorena je nova državna organizacija i započet razvoj državno-pravnih institucija, što je vodilo potpunom osamostaljivanju Kneževine Srbije.

[2] Tako na primer Licej je osnovan u Kragujevcu 1. jula 1838. (nastava počela 1. oktobra 1838), a prvi profesori su bili profesori Kragujevačke gimnazije Petar Radovanović i Atanasije Todorović. Prve godine postojao samo jedan smer (opšti), a druge godine uvedeni su smerovi „filozofija“ i novi predmeti: fizika, praktična geometrija, francuski. 1840/41 uvedeno je i pravoslavno odeljenje. 1840. su i Licej i gimnazija preseljeni u veći, novi prostor „gostinsku ili gospodar Jevremov konak“; prvi rektor je bio Atanasije Nikolić (1.10.1838), koji je predavao matematiku i izdao knjige „Algebra za filozofski odsek na Liceju“ (26. 09. 1839, 169 strana) i „Elementarna geometrija za filozofski odsek Liceja“ (1841). Na zahtev profesora Licej je 1841. premešten iz Kragujevca u Beograd: nastava se u početku odvijala u privatnoj kući, a od 1844. u konaku kneginje Ljubice. 1844, na zahtev Sterije Popovića, uvodi se mesto i rang Liceja („Velikog učilišta“). 1853. Licej se reformiše u tri odseka: pravni, prirodno-tehnički i opšti (filozofija). 1843. na njemu studira 24 đaka, a 1847/48 broj đaka je 60.

[3] Zapravo već od 1808. od Ustaničke velike škole (prvo u privatnoj kući u Gospodar Jevremovoj br. 22, kasnije u Gospodar Jevremovoj br. 21 današnji Dositejev i Vukov muzej), u Srbiji se započinje s višim nivoom nastave. Vrata “ustaničke Velike škole” otvorena su besedom Dositeja Obradovića “O dužnom počitaniju k naukama”! Prvi đaci bili su sinovi i rođaci ustaničkih vođa, a prvi predavač, organizator i upravnik bio je Ivan Jugović. (Velika škola je bila nužna i neophodna radi obrazovanja kadra za vođenje države u nastajanju, te su đaci sa završenim trećim razredom odmah raspoređivani na razne vojne i administrativne dužnosti.) Vuk Karadžić i Lazar Arsenijević Batalka, najpoznatiji đaci te Velike škole, omogućili su nam da se upoznamo sa prilikama u kojim je škola radila. Mnoge događaje i činjenice o nastavi iznesene su u Vukovom radu “Praviteljstvujušči sovjet serbski za vreme Karađorđevića ili otimanje ondašnjih velikaša oko vlasti” i u prvom delu Batalkine “Istorije srpskog naroda”. Nastavu je u početku držao Jugović, kada udžbenika još nije bilo. Ali se 1809. pojavljuje “Čislenica ili Nauka Računa” Jovana Došenovića. (Iz “Srpske bibliografije” Stojana Novakovića 1869. saznajemo, međutim, da  su na našem jeziku postojale knjige računa koje prethode Došenovićevoj, te se kao najstarija može smatrati “Novija serpskaja aritmetika” Vasilija Damljanovića iz 1767.)  Turska osvajanja 1813. dovode do prekida prosvetnih aktivnosti. Hatišerif iz 1830. značio je prekretnicu, te je školske 1835/36. Srbija imala 26 državnih, 27 opštinskih i 17 privatnih škola. Prva štamparija je započela sa radom u Beogradu 1831, a po zamisli Dimitrija Davidovića i ukazom kneza Miloša Obrenovića, 1832. je otvorena Narodna biblioteka. 1838. u Beogradskoj gimnaziji osnovana je Univerzitetska bilioteka, 1842. osnovana je Lekarska biblioteka, a 1844. i Narodni muzej. 1845. Vuk Marković formira zbirku instrumenata i učila za fiziku. 1851. pokrenuta je prva državna ekonomija na Topčideru. Tu su izvršeni prvi eksperimenti sa đubrenjem zemlje,  prva ukrštanja domaćih i uvezenih rasa stoke, izvršena su i prva meteorološka merenja. 1853. na Liceju je otvorena Katedra za hemiju (preteča današnjeg hemijskog fakuleteta), a 1855, zaslugom Josifa Pančića, formirane su biblioteke i kabineti prirodnih nauka. 1863. osnovano je Srpsko učeno društvo tako što je najpre bilo ukinuto književno društvo srpske slovesnosti iz 1841. Prvi predsednik bio je Jovan Gavrilović. Društvo je, sa svoja 24 redovna, 44 počasna i 64 dopisna člana, imalo četiri odseka: Odsek za prirodno-matematičke nauke, Odsek za veštine, Odsek za moralne nauke i Odsek za istorijske nauke. Zadatak im je bio da se bave prikupljanjem raznih naučnih podataka, starih knjiga i rukopisa i istorijskih dokumenata o našoj prošlosti, snimanjem arheoloških spomenika, topografskim ispitivanjima, beleženjem meteoroloških podataka. Sve je to publikovano u 75 brojeva Glasnika Srpskog učenog društva. Godine 1863. Licej je iz Konaka kneginje Ljubice preseljen u završeno kapetan-Mišino zdanje.

[4] 1868. po projektu Jovana Frencla izgrađena je prva gradska bolnica. Pored Kapetan-Mišinog zdanja, ova bolnica (Džordža Vašingtona)  predstavlja najznačajniji primenr romantičarske gradnje u nas. Pančićeva stara Botanička bašta (1874) je 1889. prerasla u Botaničku baštu “Jevremovac” (na preko 5 hektara u užem gradskom jezgru obuhvatala je staklenu baštu i prostorije Instituta za botaniku – upravnu zgadu, ledaru, herbar, biblioteku, slušaonice i laboratorije. Formirana je astronomska opservatorija 1881, a nova zgrada je nastala 1929-1931. po projektu pionira srpskog modernizma u arhitekturi, Čeha Jana Dubovog. Astronomska opservatorija imala je izuzetan značaj u oblasti istraživanja, univerzitetske nastave i astronomije, koja je neodvojivo vezana za ime Milutina Milankovića, jednog od naših najvećih teorijskih naučnika.

[5] Avram Mrazović je u Somboru osnovao prvu srpsku višu učiteljsku školu 1778. Novosadska gimnazija 1815...

[6] Ukazom Kneza Miloša Obrenovića Velika škola je obnovljena 1. jula 1938. osnivanjem Liceja u Kragujevcu. U prve dve godine predavana je filozofija, čista matematika, statistika, opšta istorija, nemački jezik i crtanje. Licej je ostao u Kragujevcu sve do 1841. Zakon o Velikoj školi usvojen je 24. septembra 1863. Osim transformacije Liceja u Veliku školu, došlo je i do preseljenja nove škole iz konaka kneginje Ljubice u palatu Miše Anastasijevića (1803-1885). najbogatijeg čoveka u Srbiji tog vremena. Palata “dunavskog kapetana” je građena od 1857. do 1863. po projektu češkog arhitekte Jana Nevole i  građevinara Josifa Štajnlehnera i bila je zamišljena za dom “potencijalnog kraljevskog para”, Anastasijevićeve ćerke  Sare i Đorđa Karađorđevića. Ali kako je 1859. na svetoandrejskoj skupštini na presto vraćen Miloš Obrenović, Anastasijević ju je pri kraju izgradnje zaveštao “svome otečestvu” za smeštaj školskih i prosvetnih ustanova. Ako je ustanička Velika škola iz 1808. brojala nekih dvadesetak đaka, na Beogradskom univerzitetu je na početku njegovog rada, na primer, 1906/7. godine, tehničko odeljenje imalo 149 studenata (od toga 99 na građevini, a 50 na mašinstvu i arihitekturi), da bi današnji Univerzitet brojao nešto manje od 100.000 studenata, 31 fakultet, 10 naučnih instituta i oko 7000 predavača. Od 1905. do danas na BU je diplomiralo oko 350.000 studenata, a doktorat nauka steklo oko 13.000 akademaca.

[7] U Francuskoj je tokom 17. i 18. veka bilo više inženjerskih škola. Za vreme Francuske revolucije sva je nastava bila obustavljena (jer je revolucionarna vlast sa podozrenjem gledala na profesore i studente), ali Francuska je u isto vreme vodila i ratove i imala je veliku potrebu za inženjerskim poslovima izgradnje puteva, mostova, utvrđenja, razvoj artiljerijskog oruđa i tsl... Tada je jedna grupa njihovih naučnika na čelu sa matematičarem Gasparom Monžom predložila novoj vlasti da se stvori jedna inženjerska škola novog tipa, koja bi zamenila sve prethodne škole pod starim režimom. Predlog je 1894. prihvaćen i Ecole Polytechnique je počela sa radom 1895. Bila je to škola sa potpuno novom organizacijom (sve privilegije ukinute), a na potencijalno studiranje u njoj mogli su računati svi staleži. Uvedeni su prijemni ispiti (da bi se upisali najbolji, najsposobniji). Nastava u ranijim inženjerskim školama je izvođena po metodi majstor-šegrt, gde je nekoliko đaka od profesora učilo kako da konstruiše i projektuje neki objekat, najkraćim putem su se dobijala specijalistička znanja, a skupnih teorijskih predavanja nije bilo. Sada je težište upravo bilo na fundamentalnim naukama, na matematici, fizici, hemiji... Za razne inženjerske prakse nađena je mera u fundamentu. Sa tako stečenim opštim, fundamentalnim znanjima u Politehničkoj školi studenti su potom išli u pojedinačne zanatske škole...

[8] Interesi Francuza za Srbiju zbog Krimskog rata dovode do bliske saradnje u podizanju Topolivnice i obrazovanja kadra. Inženjerijski kapetan Ipolit Monden (Hippolyte Mondain) bio je poslat u Beograd s prvom misijom za vreme Krimskog rata (1853-1855). U periodu od nekoliko godina on će sačiniti plan mreže puteva i odbrane Srbije, preraditi program artiljerijske škole i formirati izvestan broj vojnih kadrova. Monden pre svega stvara vojsku rezervista koji se mogu brzo mobilisati, srpsku narodnu vojsku. Kao dobar poznavalac Balkana, on će već osamdesetih godina izvestiti da se "manevri odvijaju s poletom i zajedništvom koji bi se teško mogli očekivati od neregularnih trupa".
Tada stvorene veze dovešće do toga da prvi ministar vojni u Srbiji bude upravo Francuz Ipolit Monden (1861–1865), koji je kao kapetan bio zadužen da 1856. napravi temeljnu studiju o Srbiji. Monden je praktično ustrojio novo Ministarstvo vojno. U njegovoj kompetenciji bilo je i ministarstvo građevina ili dosledno, prema francuskom uzoru – javnih radova (jer su putevi, mostovi, vodosnabdevanje, a kasnije i železnice, bili u svim evropskim zemljama najvažniji uslov mobilizacije i ratnih operacija). Mondenova desna ruka bio je Blaznavac. Ruska pravila i zakoni zamenjeni su francuskim, ili su bili nešto malo prilagođeni srpskim prilikama. Ustanovljeni su penzioni fondovi za pomoć oficirima i podoficirima, reorganizovana zdravstvena služba, unapređeno je i konjogojstvo kao preduslov podizanja ratne armije, a i mnogo šta drugo. Srpska skupština je pre samog dolaska Mondena donela Zakon o Narodnoj vojsci...

^[9] Za potrebe vojne akademije, profesor matematike i mehanike (i član Srpskog učenog društva) Stevan Zdravković (1850-1921) napisao je 1875. prvi udžbenik mehanike („Osnovi Mekanike – Kinematika“, Beograd 1875, str. 303; „Osnovi Mekanike – Dinamika i statika“, Beograd 1877, str. 574; „Osnovi Mekanike – Hidrostatika, hidrodinamika i hidraulični motori“, Beograd 1880, str. 387). (Prof. Dragan Trifunović je, međutim, u Arhivu Srbije pronašao dokumenta koja pokazuju da je za potrebe nastave iz mehanike na Liceju Emilijan Josimović (1823-1897) napisao udžbenik iz mehanike 1861. godine, ali on, sticajem raznih okolnosti (problemi sa štamparijom u Štutgartu, materijalni i organizacioni problemi, česte smene osoblja u ministarstvima, ratne okolnosti... dokumenti o tome se protežu kroz razdoblje od čitavih 13 godina), nikada nije odštampan, a rukopis je u međuvremenu izgubljen.

Nekoliko godina po dolasku na Veliku školu, počev od 1880, Ljubomir Klerić je počeo objavljivati svoj udžbenik mehanike za potrebe nastave koju je držao studentima tehnike: „Teoriska mekanika za učenike Velike škole po J. Vajsbahu I – Kinematika, dinamika i statika“, Beograd 1880, str. 624; „Teoriska mekanika za učenike Velike škole po J. Vajsbahu II – Nauka o elastičnosti i jačini čvrstih tela“, Beograd 1883, str. 625-1072;  „Teoriska mekanika za učenike Velike škole po J. Vajsbahu III – Dinamika čvrstih tela“,  Beograd 1888, str. 1073-1317. Ali, kao je školske 1881/82. uveden predmet iz teorijske mehanike za studente Prirodno-matematičkog odseka Filozofskog fakulteta, napisao je jedan pomoćni udžbenik: „Sadašnji rezultati u kinematici kao prilog uz moju terijsku makaniku“, Beograd 1882, str. 47. Zatim profesor Velike škole Mihajlo Čirić objavljuje udžbenik 1897: „Racionalna mahanika – Uvod. Prethodni geometrijski pojmovi. Kinematika“, Beograd, 1897, str. 460.

Julijus Vajsbah (1806-1871) jedan je od najpoznatijih profesora u Nemačkoj sredinom 19. veka. 1826. je završio rudarsku školu u Frajburgu (studirao dve godine u Getingenu i Beču). 1836. odazvao se na poziv rudarske akademije u Frajburgu i počinje da predaje primenjenu matematiku (mehaniku i projektovanje mašina). Nastavio da razvija Ponseleove metode u hidraulici (kombinujući elemente teorijske analize sa eksperimentima). Nastavlja da razvija ideje Ponselea, Sen-Venana (teorija maksimalnih napona) u otpornosti materijala i teoriji elastičnosti, te u svojoj knjizi iz mehanike daje originalni doprinos projektovanju i dimenzionisanju mašinskih delova (koji su izloženi dejstvu  kombinovanih napona). Vajsbah je verovatno bio prvi profesor koji je omogućio da i studenti učestvuju u eksperimnetima (eksperimenti savijanja sa oslonjenim ili uklještenim gredama... kombinovana dejstva torzije i savijanja). Posle Napoleonovih ratova trebalo je obnoviti nemačku industriju. Osnovane su nove inženjerske škole po uzoru na francusku Politehničku školu (temelji na matematici, mehanici, fizici i hemiji). Od tih škola, koje su zbog takvog programa nastave stekle rang i status univerziteta, očekivalo se, dakle, da stvore inženjere koji će rešavati praktične zadatke tehnike, te istovremeno biti u stanju da unaprede inžinjerske nauke. Za razliku od Francuske, ovde su se u prve 2 godine predavali fundamentalni predmeti, a u završne 2 godine stručni predmeti. Takođe, u Francuskoj su škole bile pod svojevrsnom vojnom upravom, a u Nemačkoj su bile više autonomne, što se može pratiti po organizaciji  kadra...

SAHRANA JOVANKE BROZ U KUĆI CVEĆA U 21 VEKU U EVROPI

Ovih dana povodom smrti drugarice Jovanke SVI mediji u nas su se služili SPINOVANJEM i propagandom: pošto je u doba bračnog para (Tito Jovanka) bio bolji standard nego u doba para (Mira Sloba) i kasnije - izvlači se zaključak - da taj komunistički režim nije bio TOTALITARAN. Tako da i 21 veku Srbija i dalje liči na Severnu Koreju (sahrana u kući cveća) na tlu Evrope – a koja „želi“ da bude deo EU. Sa komunizmom i fašizmom se ne ulazi u EU. Svi znaju domete tih totalitarnih sistema...

Ps. Da bi postojala ISTINA prvo mora da postoji ARGUMENTOVANA RASPRAVA (gde je sudija empirijska baza). A takva rasprava je moguća samo tamo gde postoje raslojene tri grane vlasti i gde je građanski moral iznad „partiskog morala“ – a baš sve to je ukinuto 1945.g. i ne postoji do dana današnjeg. 

Kolosek savremenosti ili linčovanje

 “Kritički racionalizam je omogućio britanski srednji put: poštovanje prema tradicijama, a u isto vreme priznanje postojanja potrebe da se ona reformiše”

Karl Poper

Svaki od brojnih evropskih naroda, kao što je to isticao Ortega i Gaset, “stalno je kroz svoju istoriju živeo dvostukim životom: onaj koji mu dopire iz evropske pozadine i onaj svoj, različit, nacionalni”. Ta zajednička evropska pozadina iznikla je na grčkoj naučnoj tradiciji i hrišćanstvu – na veri u nauku, razum i Boga. Kada su se narodi Balkana počeli oslobađati vizantijsko-otomanske despotske tradicije i oni su svoje države počeli gradili na pomenutim dvodimenzionim temeljima. Želja elite tih naroda da tradicija naučnog istraživanja ponovo pusti korenje i u njihovom društvu bila je pretočena u državne projekte, rezultati nisu izostali.  Nažalost, u Srbiji je posle Titove smrti staljinizam rešio da preživi kroz formu nacionalizma koji nas je uveo u ratove, siromaštvo, bolesti, nezaposlenost. Ali, tu nije bio kraj našeg propadanja jer je taj nacionalizam, koji se hranio mržnjom i teorijama zavere, pokušavo da raskine sve veze Srbije sa evropskom tradicijom i kulturom. Započeo je proces transpalantacije indijske, kineske... – bilo koje tradicije samo da nije evropska, što je u praksi dovelo do uvećavanja naše društvene entropije!

Entropija meri porast nereda u jednom izolovanom termodinamičkom sistemu. Entropija Kosmosa raste te se on kao celina strukturalno raspada i dimanički slabi; sa protokom vremena inertnost postaje sve veća i kada dostigne apsolut više neće biti makroskopskih fenomena!  Bakterije, pak, koje žive unutar zatvorene posude pokazuju opadanje entropije tj. povećanje unutrašnjeg reda. Kako kaže Šredinger, “organizmi se hrane negativnom entropijom”. U jednom sićušnom sektoru vasione pojavio se, znači, fenomen života, pravac kosmičkog procesa tu je obrnut: materija postaje organizovanija, a energija koncentisanija. Život je kretanje ka većoj organizaciji, većoj diferencijaciji strukture, višim nivoima integracije.

Samo što je evolucija bila započela, ponestalo je jednostavnih organskih spojeva koji su bili hrana prvim pra-ćelijama. Ta kriza ishrane je prevaziđena procesom fotosinteze. Evolucija bioloških organizama koji su se stalno usložnjavali odvija se pomoću energija neživih sistema.

Da bi živi svet (znači i ljudska vrsta) preživeo, on mora konstantno stvarati dovoljno energije. I istorija civilizacija nije ništa drugo do priča o stvaranju energije pomoću kulturne matrice (sa svojim ideološkim, društvenim i materijalnim elementima).

Naša viševekovna despotska kultura koja je svoj maksimum, znači, doživela 90-tih metamorfozom komunizma u nacionalizam doprinela je da se na početku 21. veka život u Srbiji sve manje odvija u smeru biološke, a sve više u smeru termodinamičke strele vremena: svi važni sociološki parametri pokazuju da naša društvena entropija raste! Inercija teorije zavere iz 90-tih još uvek sprečava da se mi kao društvo vratimo našim dvodimenzionim temeljima (evropskim i nacionalnim) koje su postavili naši prethodnici počev od Karađorđa i Miloša Obrenovića. A kako naopaki plodovi rađaju iz inercije onih tradicija koje nisu pod kontrolom kritičkog racionalizma – najbolje pokazuje nesrećni događaj iz Indije kada je brzi voz usmrtio trideset sedmoro hodočasnika.

Ekspresni voz ne staje na stanici Damara Gat, u indijskoj saveznoj državi Bihar, ali su uprkos tome hodočasnici želeli da se u taj voz ukrcaju. Da niko od njih ni u 21. veku nije ništa znao o Njutnovom pojmu inercije tela pokazuje sled događaja. Pomislili su da će najsigurnije zaustaviti voz tako što će puno njih stati na same šine (ne pored pruge!), te će mašinovođa, kada ih ugleda, morati da zakoči – stane – a oni će se ukrcati. Tako velike kompozicije – i ako se još kreću brzinama ekspresnih vozova – predstavljaju sistem neverovante inercije, o čemu govore rastojanja koja pri naglom kočenju moraju još da pređu do potpunog zaustavljanja. Pri manjim brzinama ta se rastojanja mere stotinama metara, a pri većim – čitavim kilometrima! Mašinovođa jednostavno nije mogao da izbegne gaženje tih nesrećnika. No, tragediji tu još nije kraj. Nakon što je voz pokosio hodočasnike, inercija je dozvolila da se on zaustavi tek nekoliko stotina metara dalje. Besna masa preostalih hodočasnika tada je izvukla mašinovođu iz voza i linčovala ga! Zatim su iz voza izveli putnike te zapalili njegove vagone. Pride su  porazbijali prozore na dva druga voza koja su se takođe nalazila u stanici...

Za razliku od pogleda na svet i vrednosti koji su kvalitativne prirode i čine samo jezgro jedne kulturne matrice, norme, pravila ponašanja i naš fond znanja su kvantitativne prirode i nešto što je u toj matrici sekundarno. Tragično je za jednu kulturu (Indije, ili Srbije, na primer) i društvo da ima elitu koja svoje sunarodnike iz ideoloških, sebičnih, kratkovidih političkih razloga drži u “šah-mat” poziciji tvredeći da će se njihova kulturna matrica i društvo raspasti ako oni u nju uključe kvantitativne elemente drugih kultura (norme, pravila ponašanja i elemente saznanja) – i to u svetu koji je već odavno postao globalo selo.

Zoran Stokić

29. 08. 2013.

Sveti Mauricije

Na El Grekovoj slici „Sveti Mauricije“ je grupa muškaraca duboko utonula u sebe, a ipak, i u dubokoj međusobnoj konverziji i komunikaciji. Oni čine grupu zaverenika: kuju zaveru o vlastitom nestanku. Ja tu sliku – kaže nam Ortega i Gaset – zovem „poziv u smrt“!

Da li je potrebno išta bolje od ove El Grekove uzorne slike da bismo predstavili sebi nosioce pokliča ka „carstvu nebeskom“: Amfilohija, Atanasija i inih?

Da, treba potpuno razgolititi taj provincijski patriotizam. Jer ono što nam ta grupa verskih fanatika već decenijama potura kao realitet nije ništa drugo do gomila fosilizovanih slika, izanđalih ideja, praznih fraza, predrasuda koje svako društveno kretanje prevode u mirovanje i – upokojenje! Čuvari despotske kulture ne čine ništa drugo nego se upinju da očuvaju aksiome te kulture; jedan od tih aksima uči nas da preziremo život i taj prezir ide čak dotle da rađa ljubav prema smrti. Zato ili ćemo zajedno sa njima nestati, ili ćemo naći snage u sebi da se jednom za svagda otarasimo te despotske žudnje za smrću.

Ortega i Gaset je više puta isticao: „Neće nam prošlost reći šta nam je činiti, ali će nam reći šta treba da izbegavamo.“

Istorija je prebogata primerima koji nas uče šta treba izbegavati. Pre svega – prazno samoubilačko junačenje. Kad od kosmopolitskog carstva mnogih naroda, što je Vizantija nekada bila, nije ostalo ništa, usledila je njena transformacija u grčko-pravoslavno carstvo jednoobrazne kulture, netrpeljive prema narodima vođenim drugim idejama; tada je njen kraj bio na vidiku i došao je u doba Paleologa: zaslepljeni mržnjom prema Latinima, Vizantinci više nisu bili u stanju da nalaze rešenja za sopstvene životne probleme. Umesto unutrašnjih promena koje bi im omogućile opstanak, oni su se ugušili u "junačenju" oko metafizičkih ideja po kojima crkveni razlozi treba da budu važniji od državnih interesa, pa i razloga samog opstanka.

Na drugom kraju Evrope, kada je Julije Cezar posle višegodišnjih pokušaja i opsada uspeo da razori bedeme galskih gradova (najpoznatija epizoda tih ratova odvijala se kod Alezije, drevnog keltskog utvrđenog grada u Galiji oko 52. godine p.n.e.), galske vođe na čelu sa Vercingetoriksom našli su se pred izborom: ili će pristati na Cezarove zahteve, ili će nad njima biti sproveden apsolutni genocid. Galske vođe su, posle većanja, saopštili svojim sunarodnicima da će pristati na Cezarove uslove, obrazloživši to ovako: „Ako nas ne bude bilo, neće više imati ko da slavi naše bogove“! Usledilo je 500-godišnje robovanje Gala pod Rimljanima. U kritičnom trenutku, dakle, galske vođe se nisu nerazumno „junačili“, pa su biološki i duhovno preživeli – i evo ih i danas u Evropi.

Zoran Stokić

12.05.2013.

Povodom tragedije u Mladenovcu (Velikoj Ivanči) evo ponovo postavljam post "Katarza i mediji" koji 2010 g  NIJEDAN  mediji u Srbiji nije hteo da objavi!

Katarza i mediji

Posle ratnih i ličnih katastorfa koje smo preživeli ostao je razoreni moral, jer ratovi nisu ništa drugo do, kako kaže Jung, "psihiče epidemije". Budući da nismo proživeli katarzu (pročišćenje svojih duša), mnogi od nas nisu se oslobodili osećanja krivice, nelagodnosti, odbačnosti, ali ima i onih koji još nisu raskrstili sa iluzijama lažne nevinosti. Bilo kako mu drago, zbog naše kulturne i političke nezrelosti, zbog nesposbnosti da izvršimo lustraciju, mi još nismo objasnili sebi šta nam se to i zašto dogodilo, te koje smo sve greške počinili. A time gradimo idealnu klimu da te iste greške u budućnosti ponovimo. Sve u svemu, mi smo i dalje žrtva fiktivnih i netačnih predstava koje su o svetu stvorile određene političke snage – one koje su u orbitu izbacile Miloševića, one koje nisu bile u stanju da sagledaju objektivnu sliku političke stvarnosti u svetu, one koje su nas zbog te svoje nesposobnosti 1989. god. – umesto u EU i NATO – uvele u seriju ratova. Politički status quo u kome smo zarobljeni održava se na mitu da su ti ratovi iz 90-tih bili neminovnost i da nikakvo miroljubivo rešenje nije bilo moguće. – Ne samo da nisu bili neminovnost, nego je svima koji nisu bili zarobljenici teorija zavere odmah bilo jasno da će ti ratovi upravo najviše naštetiti našim nacionalnim i državnim interesima.

Sasvim je razumljivo da te političke snage, koje ni dan-danas nisu u stanju da reprodukuju objektivnu sliku sveta, ne mogu imati ni svest o tome kolika je cena koju plaćamo zbog izostanka katarze; a ona je nedopustivo visoka. Umesto izgradnje građanskog društva i morala događa se suprotan proces – atomizacija ljudi. Nepoverenje ljudi da postojeće institucije države i društva i način mišljenja koji u njima vlada mogu da im pomognu i reše njihove probleme primoralo ih je da se pojedinačno snalaze kako znaju i umeju kako bi izbegli realnu opasnost da se raspadnu kao ličnosti. Naši psihološki mehanizmi samoodržanja su proradili tako što smo se uputili raznim prečicama – okrenuli se idolima (majčici Rusiji, pravoslavlju), emigraciji, novcu, agresiji, sadizmu, mazohizmu... Znači, nesposobnost elite da se suoči sa "psihičkom epidemijom" ratne prošlosti, koja se prelila u sadašnjost, umesto ka katarzi odvodi nas na puteve daljeg bežanja u iracionalno, transcendentno, bežimo u zabavu i sport, igru, gatanje i vračanje, hrišćansku molitvu, budističku molitvu...

Ali i ti prihološki mehanizmi koje kao pojedinci upražnjavamo samo do izvesne mere mogu da održe naše mentalno zdravlje. Tenzije svakodnevice kod mnogih od nas ipak postaju jače od mehanizama kompenzacije i ti ljudi počinju da klize u psihoze, neuroze, ludilo. Možda je danas poslednji čas da se probudimo, odbacimo iluzije i laži, fikcije i sagledamo stvarnost onakvu kakva je ona zaista bila i kakva jeste. Jedna od poluga koja je u tome trebalo da nam pomogne jesu mediji. A među njima i tzv. nacionalni servis RTS. Umesto da nam pomaže, ta nas televizija i dalje indukuje "negativnom energijom" – dovoljno je pogledati njenu virtuelnu programsku šemu (po kojoj se sav program zapravo odvija u pauzama svakojakih i svakodnevnih sportskih događaja) i taj nakazni filmski program.

Da je u antičkom Rimu postojalo neko sredstvo moćno poput RTS-a, Rim bi nestao sa istorijske pozornice neuporedivo brže. Podsetimo se da je ta imperija u svojoj drugoj fazi, kada je celokupno stanovništvo grada Rima već uveliko vodilo isključivo parazitski život, grad Rim bio grad-medijska arena. Što je život u Rimu bio isprazniji, potreba za masovnim i krvavim zabavama postajala je sve veća. Sve neposredne manifestacije života su postale drugorazredne u odnosu na događaje u areni i cirkusu. Zato na kraju, dok su Vandali nezadrživo nadirali, urlici umirućih branilaca grada na zidinama mešali su se sa urlicima gledalaca iz arene, kojima je više stalo do njihove svakodenvne gladijatorske zabave nego do sopstvene sigurnosti. Ono što su u starom Rimu bili arena i cirkus – to je u Srbiji preko dvadeset godina RTS.

Slike RTS-a svedoče da je život u Srbiji odavno krenuo u pogrešnom pravcu. Čovekov psihički razvoj je višeslojni proces, kojim upravljaju kulturom strukturirani medijumi (jedan od njih trebalo bi da bude i RTS) u koje smo uronjeni. Umesto hijerarhije vrednosti koja bi doprinela našem duševnom i telesnom ozdravljenju, ovaj program nudi afektivnu, mističku i kolektivističku logiku, koja nije pod kontrolom intelektualne i empirijske logike. Ovakav kakav je, ovaj program neizbežno ometa našu decu u njihovom razvoju u humanistički vaspitane zrele ličnosti, doprinosi da oni – umesto u slobodne građane – izrastaju u huligane ili podanike.

Medijski rat koji patriJote i dalje vode protiv SAD može se pratiti u odabiru filmova i serija na tzv. "javnom servisu". Da bi se narodu podsvesno ogadile SAD, biraju se samo oni njihovi filmovi koji obiluju scenama nasilja i samo se oni "vrte" na RTS-u. To svakodnevno posmatranje nasilja stimuliše nasilničko ponašanje kod mladih. Masovna klanja, ubijanja, pljačkanja, drogiranja, scene patološke seksualnosti i silovanja, scene hipertrofiranog nasilja nose daleko veću opasnost nego što izgleda na prvi pogled, one izazivaju ne samo moralno gnušanje kod onih koji to gledaju, nego i nekontrolisani psihofiziološki šok. Činjenica da psihofiziološki šok doživljen u trenutku gledanja filma može izazvati ne samo neprijatnost, već i bol, mora biti uzeta u obzir kod onih koji kreiraju program RTS-a. Zašto taj štetočinski filmski program nije do sada bio javno žigosan od strane suda, strukovnih udruženja (lekara, prosvete, medija), nevladinih organizacija i svih onih ljudi dobre volje kojima je dosta "ratne psihičke epidemije"?

Beograd, 15. 08. 2010.

Dr Zoran Stokić

Mali komentar na tekst naše istoričarke Dubravke Stojanović:

“Od Karađorđa do Đinđića – Politička ubistva i prevrati u Srbiji 1817 – 2003” (08/03/2013 17:45 “Danas”, “Peščanik”)

Napisati tekst od 2543 (“words”) o našoj istoriji i ne koristiti termin “despotski” to je isto kao kada bi kardiolog trebalo da govori o krvotoku u našem organizmu a da pri tome ne koristi termin “srce”!
Ps. Ono što “ujedinjuje” te iznete brojne empirijske činjenice jeste socijološko zapažanje da u – despotskim sistemima postoje samo “prevrati” i ni jedna “revolucija”. Ono što se kod nas događa od Titove smrti 1980 -2013 je jedna od „metamorfoza despotije“ koja se u sociologiji zove „Edipov efekat“ tj. samoostvarujuće proročanstvo.

šššvvv

A kao podsećanje na taj tragičan 12. mart 2003. u prilogu postavljam tekst (koji je nažalost izašao baš tog dana) “Patrijotizam protiv humanizma”.  Kako i zašto je nastao taj tekst? Nisam imao priliku da upoznam Đinđića (iako sam radio na BU i bio član “Filozofskog društva” kao i Zoran) jer su ga “drugovi” dobro čuvali od nas običnih smrtika. Od 1945. u Srbiji je sve politika pa i život na univerzitetu. Svakome ko ima “gram mozga u glavi” bilo je očigledno da se sprema njegova likvidacija.

Kako su ideolozi komunizma istorijiski, politički despotski sistem (kao pojam) već od 1945. uklonili iz svojih knjiga i rasprava, jedino šta sam mogao da uradim bilo je to da pišem članke u kome će dominantno mesto zauzimati baš pojam “despotski sistem”!  Naravno malo ko bi se od urednika novina usudio da takve tekstove i objavi. Oni koji su imali hrabrosti da ih objavljuju, čak i u ratnim godinama, bili su Milena Popović  i Grujica Spasović. Ne znam da li je Zoran Đinđić ikada pročitao neki od tih tekstova, ali to je sve što sam kao običan smrtnik, na planu ideja, mogao uraditi da potpomognem borbu za stvaranje građanske Srbije.

Patriotizam protiv humanizma

Pavle Rak: "Još jedna haška opasnost", Danas, 5. mart 2003

Ne bih želeo da ovde, u reagovanju na gore spomenuti tekst, raspravljam o argumentima g. Raka i gdje Smajlović, već da samo na datu temu bacim novo svetlo.

Greške u većini društvenih rasprava koje se kod nas vode proističu uglavnom iz veoma rasprostranjenog nerazumevanja evropske (nedespotske) i naše (despotske) prošlosti. Tako se, na primer, g. Rak čudi argumentaciji gdje Smajlović. Čini nam se da je posredi, zapravo, jedna "optička varka", koju treba ispraviti: g. Rak i gdja Smajlović samo naizgled žive u istoj državi. Kada se njihove misli fokusiraju, primećuje se da g. Rak želi da živi u jednoj humanističkoj državi u najboljem evropskom duhu, a gdja Smajlović u patriotskoj državi u najboljem despotskom duhu.

Evropske države je stvorila slobodna nedespotska kultura zapadnih gradova. Nauka koja se od srednjeg veka počela razvijati na univerzitetima čuvala je budnim čovekov zdrav razum i kritičko misljenje. Povedeni takvom liberalnom društvenom klimom, čak su i njihovi teolozi počeli da u verske rasprave uvode racionalne naučne metode. Tako je Toma Akvinski jos 1265. godine zaključio da čak ni "Bog ne može da promeni ono što se već dogodilo"; u sadašnjem trenutku možete uticati na buduće dogadjaje, ali se iz sadašnjeg trenutka ne može menjati prošlost. Ovakva i njima slična razmišljanja (o Bogu, vremenu, uzročnosti) biće u sociologiji početna tačka grananja u vezi sa ponašanjem ljudi u zapadnim feudalnim, kasnije kapitalističkim zemljama, monarhijama i republikama, sa jedne strane, i starim (i novim) istočnim despotijama, sa druge strane.

Ono sto već u mentalnim kategorijama zapadnog srednjovekovnog čoveka nije bio u stanju da učini čak ni Bog, u istočnjackim despotijama mogao je (i može) da učini despot (i njegova despotska mašina). Despot može da izobličava stvarnost kako mu se prohte. Može podanike (ali ne i haške sudije) da natera da poraz smatraju pobedom, da rat zovu mirom i tsl.

"Ako tačno u podne sultan kaže da je noć, valja reći: eno Meseca i zvezda" - upozoravali su nas evropski putopisci po Otomanskom carstvu. Opominjali su nas da se sa sultanom niti razgovara, niti mu se odgovara, već se isključivo ponavljaju njegove reči; jer kad god nešto kaže, on stvara jednu novu istinu, jednu novu realnost!

Ako stvari posmatramo iz tog ugla, nije teško zaključiti da gdja Smajlović svojim idejama potvrdjuje želju našeg utamničenog despota, dajući joj time legitimnost, želju da učini da ono što je bilo zapravo - nije bilo. Argumenti koje pri tome koristi potpuno su nebitni. G. Rak je ozbiljno shvatio ono što je, u stvari, samo jedna despotska maskarada. Pa ipak, ostaje pitanje: kako u Srbiji prekinuti tu nit neprestanih metamorfoza despotije?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 12.3.2003.)