Izbeglištvo iz despotskih država

Bilo je pokušaja da se ovakvi događaji preduprede. Na primer, Karl Vitfogel je u razdoblju od 1931-1957. napisao niz studija pitajući se „čovečanstvo, kuda idemo?“ Kada se u SSSR-u i Kini suočio sa staljinizmom i maoizmom, ovaj marksista se latio pera da bi bio od koristi, tj. da bi objasnio posledice tog „birokratskog državnog ropstva“. Takođe je na svojoj koži 1933. osetio strahote Hitlerovih logora u nastajanju. Knjiga „Orijentalna despotija“ bila je njegovo poslednje upozorenje da će se svet pretvoriti u neki oblik pakla ako 2/3 država sveta i dalje ostanu u stegama svog političkog i kulturnog monocentrizma. Ako svet, govorio je tada, ne bude izvukao empirijske pouke iz despotskog kulturnog nasleđa, vreme za normalan, uređen život u svetu će brzo isteći. Nudio je rešenja da pomoću policentričnih građanskih društava svet postane „globalni grad“!

Nažalost, u tadašnjem SSSR-u, Kini, trećem svetu, kao i zapadnim državama, minimiziran je značaj kulturnih matrica (Veber, Dirkem...) i sad smo tu gde smo. Možda još nije kasno da se pomoću metoda „pokušaja i pogreški“ testiraju ove Vitfogelove ideje!

Zoran Stokić

Beograd

5. 09. 2015.

Društvena genetika i mi

To što neko ima najbolje namere – u evoluciji društava ne znači ništa: ta evolucija pamti samo uspešna rešenja! Ta uspešna rešenja su cigle od kojih su sazidana današnja društva poput Švedske, Holandije, Danske, Švajcarske... Za razliku od tih uspešnih društava, Srbija i Grčka, recimo, primer su neuspešnih. Kako vreme odmiče, mi za njima sve više zaostajemo. Naš problem nije u tome da nemamo dovoljno uspešnih rešenja, nego mi ni u 21. veku još nemamo ispravnu dijagnozu tog društvenog anhronizma u kojem živimo. Zašto je to tako?

Dijagnoze ne može biti tamo gde nema argumetovanog dijaloga, u kojem će objektivna empirijska praksa biti jedini sudija. A dijaloga nema jer ne postoji epistemološka matrica, niti kultura, koja bi sve učesnike na političkoj i kulturnoj sceni obavezivala da empirijsku praksu prihvate kao jedinog sudiju. Srbija je premrežena kružocima istomišljenika – elektronska komunikacija tome naročito pogoduje! Koliko kružoka – toliko monologa; dijaloga – ni na vidiku! Ono od čega ti kružoci naših levica i desnica polaze kada kažu "naše društvo" – a pogotovu "naša istorija" – puka je metafizička konstrukcija njihovih verovanja! Oni ne mogu prestati da veruju u svoje himere na isti način na koji čovek ne može da prestane da diše. Za tu pesimističku idealističku epistemologiju ništa na ovome svetu se ne može računati kao dokaz koji bi opovrgao njihova verovanja! Ali ako se naša verovanja ne mogu kritički preispitivati, to nužno vodi u jalovost i ambis. Jer ko garantuje da je baš naš „sistem“ primenljiv u praksi? Možda on nigde ne postoji, nego samo u našim glavama? Šta nam garantuje da to ipak nije kvazi-društveni sistem?

Za naše levičare, koji veruju da je komunizam bio demokratski sistem, te da nikako nije bio forma despotskog sistema, to što Srbija danas tone kao u živom blatu objašnjava se nametanjem Srbiji neoliberalnog privrednog modela sa Zapada. A empirijska činjencia da je u nas oko 75% kapitala i dalje društveno – njima ne znači ništa! Kakvo opovrgavanje!

A desničari, koji takođe poriču našu viševekovnu depotsku prošlost i drže da je ona sva bila slavna i nadmoćna, totalni neuspeh u sadašnjosti objašnjavaju zapadnim imperijalizmom.

Već tri decenije oni u svojim istomišljeničkim kružocima, opsednuti platoničarskom verom u logičke relacije, izvode dedukcije – tj. jurišaju poput Don Kihota na nove vetrenjače u svojim izmišljenim ne empirijskim kvazi-sistemima; i premda ih praksa svaki put dematuje, oni za to uopšte ne haju!

Tako oni samo ponavljaju greške negdašnje vizantijske elite. Vizantijska elita, suočena sa nefunkcionalnošću birokratskog društvenog sistema, pokazala se nesposobnom da iz tog sistema izađe, pa da u prostoru sa više dimenzija iznađe delotvorne reformske korake (tj. da stvori sistem nezavisnih institucija i da stvori građanina), čime bi bitno povećala efikasnost privrede i tako očuvala društvo. S druge strane, osmanska elita je to rešenje ipak pronašla. Kako?

Pošto se osmanska civilizacija – „mnoštvo naroda, jedna carska porodica i jedan sistem“ – raspadala, jedan od otaca turskog nacionalizma, Zija Gekalp, u svom delu „Fondements du turquisme“ traži od svojih sunarodnika: „Da bi Turska mogla uspeti, moraju se prihvatiti načela zapadne civilizacije i napustiti načela vizantijske, koja dolazi sa Istoka.“ Evropljani, pisao je on, pošto su bili naslednici Zapadnog Rimskog Carstva, prihvatili su zapadno-rimsku civilizaciju, ali su je kroz reforme poput one Martina Lutera, te uz pomoć oslobođenog razuma, poboljšali, krenuli su putem napretka i progresa i stvorili novu zapadnu civilizaciju. Za to vreme, „osmanski je svet, koji je nasledio istočnu rimsku civilizaciju, zahvaljujući zarobljenom razumu stupio u propast“.

Osmanska birokratija, koja je bila kopija vizantijske, održavala je sistem totalne moći, koji je koristio sultanu i ljudima iz njegovog despotskog aparata. Zato je bila neophodna  principska reforma države i tog društva koje je počivalo na apsolutnoj moći sultanove porodice i njenog birokratskog aparata. Despotski monopolski birokratski aparat bio je jači od društva, on je sprečavao da se već postojeći privatni kapital sunarodnika upregne u političko organizovanje koje bi participiralo u opštem dobru. Birokratski aparat je preko zakonodavne, sudske i izvršne vlasti (koje nisu bile razdvojene), kroz povlastice, sprečavao racionalno predviđanje, konkurenciju, jako privatno preduzetništvo, jer je sve to moglo ugroziti njihovu asolutnu moć!

Istovremeno, tražila se reforma i u samoj bazi, jer je apsolutnoj moći birokatskog aparata bio podređen kompletan društveni život, gde se vertikalna i horizontalna prohodnost odvijala ne po sposobnosti, vrlinama i znanjima, već u spletu nepotizma, podobnosti i korupcije...

Prelaz iz manipulativne birokratske ekonomije u pravu tržišnu iziskivao je čitav niz baznih političkih, pravnih i kulturnih transformacija, koje je kasnije uspešno započeo Kemal Ataturk.

Zoran Stokić

8.02.2015

Zaboravljena prošlost akulturacije

„Okretanje alegorijskim tumačenjima, naročito lošim, i ideji da takva tumačenja treba davati svima, doprinelo je rađanju sekti u Islamu, koje se međusobno optužuju za neverovanje i jeres... a posledica svega ovoga je da su ljude okrenuli ka mržnji, uzajamnom nepoverenju i ratovima.“

Averoes

Na Zemlji će uskoro živeti onoliko ljudi koliko ima ćelija u kori velikog mozga jednog čoveka (oko 10 milijardi). Taj sve veći broj ljudi živi u jednom vremenu koje iz veka u vek, iz godine u godinu, iz dana u dan postaje sve ubrzanije i čija osnovna opšta karakteristika postaje razvoj kompjuter-sajensa i globalnih komunikacija. Sve nam to sugeriše mogućnost nekog skorašnjeg novog evolucijskog skoka. Pa ipak, budući da je dve trećine današnjih država i dalje uređeno po principima autoritarnih despotija, umesto da se čvršće povezujemo i stvaramo bolje šanse za preživljavanje ljudske vrste na planeti, mi lako možemo upasti u vrtlog novih i sve većih kriza i čak krenuti putem uništenja života na Zemlji. Svemir će pak nastaviti da se razvija ka većem stepenu integracije i složenosti bez obzira da li mi – ljudska vrsta – u tome učestvujemo ili ne.

Okrenimo se sada našoj središnjoj temi – našoj zaboravljenoj prošlosti – u doba kada su arapska plemena brže od Germana prihvatala ono što je bilo životno u grčko-rimskoj tradiciji, kada su bili slobodniji od Vizantinaca u spajanju te tradicije s isto tako bogatim nasleđem Persije, bliži od Latina jeziku i tradicionalnom ambijentu Starog zaveta, kada su bili na vrhuncu organizacionih i asimilatorskih sposobnosti, kada su indijsku matematiku i kinesku umetnost prenosili i na tlo Evrope. Vratimo se razmišljanjima islamskog aristotelovca Averoesa iz 12. veka o „istini“,  „dvostrukoj istini“ (teologije i filozofije: „ono što je istinito u religiji može biti lažno u nauci i obrnuto“!), o tome da se do te istine može dođi različitim metodama, te da ne postoji samo jedan metod dolaženja do istine – razmišljanjima koja su aktuelna još i danas. Arabizam je nepobitno učestvovao u rađanju evropskih srednjovekovnih intelektualaca koji su počeli da prave jasnu razliku između svetog i profanog i mi danas moramo priznati da smo taj momenat iz naše prošlosti zaboravili i da smo ga zaboravili na štetu i zapadnog i muslimanskog sveta. Jer tek je ovo jasno razlikovanje (koje druge kulture nisu poznavale) – da saznanje (samo po sebi) isključuje procenu vrednosti i da je etika po svojoj suštini neobjektivna, pa stoga mora biti isključena iz oblasti saznanja – omogućilo nauci da traži sopstvene puteve, da opstane i ubrzano se razvija.

Kako su se vremenom nauka i građansko društvo sve više razvijali, jednog je trenutka prirodno započeo i proces urušavanja mitske, religijske i filozofske ontologije na kojima se zasnivala animistička tradicija. Ljudi odgajani na animističkim tradicijama taj su proces doživeli kao svetogrđe, kao napad na njihove vrednosti, pre svega na tradicionalnu autoritarnu porodicu, pa su reagovali odbacivanjem indivudualizma, favorizovanjem konformizma, slepim verovanjem autoritetu koji svoje poruke okreće ka emocionalnoj strani svesti vernika i gde nikakav dokaz istine ne može biti zamena za živo doživljavanje verske intuicije, gde je “mistička intuicija“ sve, a stvaralačka naučna intuicija ništa...

Umesto, znači, društvene evolucije pomoću novih mogućnosti, ideolozi despotskih kolektivističkih tradicija učaurili su se u strahu i mržnji prema građanskim individualističkim, naučnim, otvorenim demokratskim društvima. Ako čoveku od rođenja ulivate u glavu da su moralna pravila apsolutne istine, onda ga je moguće navesti na svaki čin, pa i na teroristički, i gotovo ga je nemoguće probuditi iz sna neznanja i despocentrizma! Oni, pak, koji su vaspitavani na ideji da su moralna načela voljne prirode biće spremni da svoje ciljeve donekle izmene kada uvide da se jedino tako mogu složiti s drugim ljudima. Prilagođavanje ciljeva jednog čoveka ciljevima drugih ljudi suština je građanskog vaspitanja.

Građanska društva moraju i pored ovakvih tragičnih događaja istrajati na svom „integrizmu“, jer ona ne praktikuju ekumenizam, nego su garant svima, pa i garant prava manjina, a tu se misli da su dužna da obezbede i integritet njihovom sećanju... To sve nije lako usaglasiti, građansko društvo kome je stran verski prozelitizam mora uvek iznova da pokušava da uspostavi mir razumom, pomoću institucija koje su posvećene odbrani i širenju kritičkog mišljenja, sloboda i saznanja, stvaralštva i kreativnosti!

Prvi put u istoriji evolucije odgovornost za odvijanje samog evolutivnog procesa našla se u rukama evolucijskog materijala: u našim moždanim vijugama i njegovom kritičkom mišljenju pohranjen je embrion razvojne budućnosti planete!

 8.01.2015.

Sudbina kao izbor!

"Kao što se telesno mrtav čovek ne može kretati, tako ni duša koja je na takav način duhovno mrtva nijednom čoveku ne može saopštiti nikavu misao ili sliku."

Majstor Ekart

Srednjevekovni procvat gradova uveo je Zapadnu Evropu u jedno istorijsko razdoblje u kojem celina nije apsolutno dominirala nad pojedinačnim, u kojem se rad uzdiže kao vrlina nasuprot kontemplaciji, u kojem godine 1252. u Lucernu nailazimo na prvo savremeno datiranje u istoriji, koje inauguriše prvi januar kao dan kojim počinje godina i koje pokazuje da je građanska kosmopolitska ekonomija konačno nadvladala običaju (Italijani i Englezi su, recimo, za početak godine uzimali Blagovesti, Francuzi Uskrs, a Nemci Božić), u kojem "Majstor" Ekart svojim "Propovedima" uzdiže Martu iznad Marije i sme da uči i to da "govori teologa počivaju na pričama", da se "ne zna ništa više kad se poznaje teologija", da "hrišćanska religija sprečava učenje", da je "molitva beskorisna", da "priroda sledi svoj sopstveni tok i može sama od sebe da umre", da "čovek lišen materijalnih dobara ne može dobro da deluje u moralnom domenu"... Bio je to splet ideja koji je trasirao Luterove reforme.

Pored individualnog i društvenog psihološkog faktora, ljudsko ponašanje je određeno i drugim faktorima, koji uopšte nisu psihološki. Oni su natpsihološki ili kulturni. Baš ti primarni elementi kulture – tradicija, alati, običaji, pogled na svet, ideja o pravdi i nepravdi, religija, filozofija života, kanoni lepote, ishrana i tsl. – vode ka današnjem "trenutnom stanju" društvenih i državnih sistema u svetu.

Keltska i germanska plemena uporno su se držala svojih "demokratskih" zanatskih običaja (zasnovanih na radu skromnog opsega, u malim zajednicama i grupama gde se članovi poznaju) i opirali su se nastojanjima Rima da im nametne bazličnu formu despotske civilizacije. Da se podsetimo: prve civilizacije počivale su na autoritarnoj despotskoj tehnici, na mitu o mašini – ali kakvoj mašini? Arheolozi i istoričari potrošili su vekove da odgonetnu strukturu te mašine, zato što su delove te mašine zapravo činili sami ljudi! Građevinski poduhvati gigantskih razmera u Sumerana, u Kini, Asiriji, Egiptu, Vizantiji, Osmanskom carstvu – proizvod su "ljudske mašine". Sve to bio je omogućio izum pisma i institucija pisara koji su šifrovali i dešifrovali faraonova naređenja. Pisari, glasnici, predvodnici, nadzornici, činovnici – jednom rečju "izum" birokratije – bio je neophodna karika između faraona i "ljudske mašine"! Masovni prinudan rad, vođen bičem birokratije, nije bio usmeren ka humanizaciji života robova, nego se sav iscrpljivao u realizaciji metafizičkih ciljeva "despotske mašine". I premda se danas ušteda rada uzima kao sinonim za pojam mašine, u vremenima prvih civilizacija ova "ljudska mašina" bila je samo naprava za maksimalno iskorišćavanje rada ljudi. Prirodna reakcija na takvo nehumano stanje bila je ideja sabotiranja rada, koji se doživljavao kao muka i prokletstvo!

Od pamtiveka društva su preživljavala pomoću tehnike. Kroz istoriju možemo uočiti, grubo govoreći, dve dominantne vrste tehnike: "autoritarnu" i "demokratsku". Zapadna, "demokratska" tehnika sa svojom eotehničkom fazom  (približno od 1000. do 1750. god.) bila je zasnovana na kompleksu vode i drveta i jedan je od korena iz kojih su iznikla današnja zapadna društva. Ova eotehnička faza daleko je važnija za razumevanje sadašnjosti od paleotehničke (faze uglja i gvožđa) i neotehniče (faze električne stuje i legura). U ranom periodu eotehničke faze formirao se pogled na svet, formiralo se ono što je primarno u zapadnoj kulturi, ono na čemu se ona bazira: koncepti humanizovanog rada i građanskog udruživanja nezavisno od stega feudalnog uređenja, kralja i crkve!

Kako mislimo, šta možemo razumeti, kako postupati da bismo preživeli – sve to potpuno zavisi od opštih kulturnih pretpostavki ugrađenih u temelje našeg vaspitanja. Dolaskom na Balkan mi smo sticajem okolnosti primili poglede na svet, vrednosti i norme despotskih kultura i učinili ih primarnim elementima naše sopstvene kulture. Ti elementi posebno su dolazili do izražaja u doba kriza, pa tako i u periodu od 1987. do 2014. godine, kada smo se suočili sa pravom erupcijom emocija. S druge strane – a sve iz istog arsenala – naš pogled na svet duboko je prožet konceptom "sudbine". Još je Lajbnic u "Teodiceji" razgraničio tri vrste fatuuma (stoicum, christianum, turski); posebno je žigosao turski k(i)smet, koji vodi lenjom umu; govoreći kako čovek "opsednut tamnim i neizbežnim kismetom nijednom ne može pokušati da umakne toj opasnosti", Lajbnic, Lužički Srbin, već tada ocrtava sudbinu nas, ovdašnjih Srba...

Lenji um nas vodi zaključku da, pošto je inače sve određeno sudbinom, čovek ne treba ni zbog čega posebno da se brine i trudi, ne treba da razvija svoje sposobnosti i znanja, ne treba da teži vrlinama... To ide dotle da se smatra da naš sopstveni život ne zavisi od naših operacionalnih sposobnosti, pa je onda, na primer, svejedno da li umeš ili ne umeš da voziš automobil. Možeš da kupiš vozačku dozvolu, možeš da voziš auto iako nisi savladao prostorno-vremenski fenomen preticanja, možeš da kupiš doktorsku diplomu, suprugu, ljubavnicu, bilo šta, jer ionako od nas ništa ne zavisi, naša sudbina je ionako neizvesna i nalazi se u rukama ćudljivih božanstava (ili despota)! Vera u sudbinu i pogled na svet prema kojem su svi procesi u svetu određeni slepom nužnošću protiv koje je čovek nemoćan, vodi ka fatalizmu, koji nas, dalje, vodi u trulež i propast.

A jedan "vredan um" – Monteskje – kaže u svojim "Persijskim pismima": "U našim krajevima, gde je vlast umerena, naši postupci obično su podređeni pravilima obazrivosti, pa su stoga naša sreća ili naša nesreća obično posledica naše razboritosti. Mi i ne pomišljamo na neku slepu kob. U istočnjačkim romanima /a danas bismo mogli reći: u turskim, indijskim i sličnim tv-serijama/ vidite kako ljude neprestano vodi ta slepa kob i taj neumitni usud" i kako – dodali bismo – zapravo ništa drugo ni ne postoji!

Zoran Stokić

21. 12. 2014.

gradjani i vremena

Građani i vremena

"Individualizam je društveni proizvod, poput svih vrsta morala i svih religija. Pojedinac prima od društva čak i moralna verovanja koja ga obogotvoruju. To je ono što Kant i Ruso nisu shvatili. Oni su svoj individualistički moral hteli da izvedu ne iz društva, nego iz pojma izolovanog pojedinca..." – Emil Dirkem

Krenemo li Dirkemovim putem, pa društvene činjenice – kao na primer pitanje šta je sa građaninom, građanskom opcijom u Srbiji danas – počnemo da objašnjavamo drugim duštvenim činjenicama, možemo kazati sledeće:

Godine 1989. imali smo prvu priliku da u doba pada Berlinskog zida zajedno sa drugim državama real-socijalizma zakoračimo u građansku demokratiju. Ta je prilika propuštena: umesto u građansku demokratiju, staljinistički bračni par nas je uveo u ratove i moralnu, duhovnu i materijalnu bedu. A ratovi su prirodan način samoodržanja despotskih sistema. Drugu priliku smo propustili 5. oktobra 2000: umesto da 6. oktobar slavimo kao prvi korak ka građanskoj demokratiji, doživeli smo samo jednu od bezbrojnih metamorfoza despotije (posle vizantijske, osmanske, komunističke faze).

Danas je godina 2014, a kada je u pitanju naše građansko društvo – u neuporedivo smo gorem položaju nego 1989! – Zašto?

Zato što se broj građana u periodu 1989-2014. sveo na minimum, na zanemarljiv broj. Od koga naša deca da uče elemente građanskog društva i kulture? Naša politička i kulturna elita je svojim činjenjem i nečinjenjem uništila, po mom mišljenju, onaj najvažniji društveni resurs – kritičnu masu građana koju smo nekada imali. A imali smo je samo zato što Tito nije bio neprijatelj nauke: fakulteti i naučni instituti bili su po svojoj prirodi rasadnici građanske kulture.

Da bi opstalo, svako društvo se služi kolektivnim vaspitanjem kojim uobličava karakter svojih članova – individua. Primarni elementi kao jezik, pogled na svet, vrednosti, norme –  posredstvom kolektivnog vaspitanja – određuju karakter jednog društva. I kao što ljudi govore maternji jezik a da pritom i ne moraju formalno znati njegovu gramatiku, tako su ti isti ljudi "vaspitani" u okviru svog društva kao individue iako ne moraju biti svesni primarnih elemenata svoje kulture.

Karakter vaše ličnosti direktan je proizvod društva, kulture u kojoj ste odrastali! Vaša je individualnost formirana u skupu društvenih institucija: porodici, opštini, školi, na poslu, medijima, u grupama istoga ranga, crkvama... Detetu se prenosi maksimum stečenih "zajedničkih" ponašanja, ono se priprema da živi kao drugi – ali ipak na svoj individualan način, jer će na kraju imati svoj karakter, svoj temeperament, svoje kognitivne spsobnosti, osoben sklop crta ličnosti.

Neke kulturne matrice vode ka liberalnom, a druge ka despotskom individualizmu. Dok su zapadna građanska društva izgrađena na normi po kojoj je individua primarni posednik prava (a moć države je ograničena na to da zaštiti ta prava), dotle su despotska društva, sa svojim vojničkim poreklom, građena na podaničkom individualizmu, država ("despotska mašina") je sve, a individua je ništa! Podanik je nastajao tako što je najpre bio dobar sin i morao pokazivati apsolutnu poslušnost pred roditeljima i učiteljima, a kasnije prema gospodaru (caru, sultanu, komesaru).

Pošto dobro i zlo, istina i laž, sloboda i ropstvo nisu psihološke konstante već su proizvod društva, prisetimo se helenskih polisa, jer su oni kvasac za sva buduća građanska društva. Najvažnije dostignuće Atine je bilo nalaženje zlatne sredine između privatnog i javnog života. Snaga polisa nije zavisila od njegovog bogatstva, nego pre svega od obima i kvaliteta vrlina kojima raspolažu njegovi građani. Aktivno učestvovanje u javnim poslovima, briga o javnom dobru, briga o građanskim slobodama, razvijanje moralnosti – najvažnija je antička tekovina za budućnost. – Međutim, kako je broj negrađana (robovi, stranci, meteci, žene, deca) uveliko premašivao broj građana, stvar sa polisom nikako se nije mogla dobro završiti. Umesto da moralizuju negrađane, trgovinu, ekonomiju, ukinu ropstvo, osude kolonijalnu eksploataciju, umesto da moralizuju rad i rade na promeni verovanja da je "svaki manuelni posao nešto nisko", umesto dalje evolucije ideja "živog polisa" Solona i Temistokla, koje su procvetale u Periklovoj Atini – aristokrate i građani poput Platona pretvorili su polis u "mrtvi grad"!

Zapadni srednjovekovni grad je uspešna evolucija polisa: većina njegovih stanovnika su slobodni građani, koji ravnopravno rade, rame uz rame. Samo građanstvo kao oblik slobodnog udruživanja zamenilo je stare veze krvi i zemlje, odnosno porodice i potčinjenosti feudalnom gospodaru. Evoluciju polisa, koja je srž zapadne civilizacije, omogućila je revolucija koja je izvršena u mentalnim kategorijama srednjovekovnog čoveka u zapadnim gradovima: u poimanju vremena (raščlanjavanje na prošlost – sadašnjost – budućnost) i u moralizaciji pojma rada!

Sve naše mentalne sposobnosti su potencijalni kapaciteti koje možemo ostvariti u praksi jedino učeći da ih koristimo. Loša praksa u kojoj se mi danas nalazimo pokazuje da prosečan stanovnik Srbije ni u 21. veku nije svoje mentalne sposobnosti izgradio na konceptu trojstva vremena! Zato "vremensko mišljenje" koje krasi ono malo građana koje još imamo valja korisno upotrebljavati, a ne ućutkivati. Samo nam takvo mišljenje može pomoći da izađemo iz sadašnjih poteškoća i ne vidimo šta bi ga moglo zameniti. A meditiranje nad politikom proizašlom iz ratnih poraza, ili iz "svetog pisma", nikada nam neće pružiti sredstva za građansku organizaciju ekonomskog i političkog života i za uvođenje više pravičnosti i humanosti.

Zoran Stokić

8.10. 2014.

Atavističko društvo

"Unezvereno Karađorđevo i Miloševo krivudanje i traženje potpore i saveza na sve strane, i u Austriji i u Rusiji i u samom Carigradu, budno iskorišćavanje susednih zapleta i evropskih političkih odnosa seća nas pomalo na Nemanjićke mučne početke i laviranje između Mađara, Bugara, zapanog carstva i Vizantije. U ličnosti Miloševoj rekapitulisan je naš patrijarhalizam, srednji vek i turska epoha. Pomoću ustavobranitelja, koji predstavljaju reakciju na Milošev despotizam, Srbija žuri da se razračuna sa srednjim vekom, patrijarhalizmom i orijentalizmom."

Vladimir Dvorniković

I dokle smo stigli sa tim "razračunavanjem" posle 200 godina?

Ostali smo u mestu! Mada su primetna i povremena kretanja brzinom puža. Za izgradnju uređenog, humanog, uspešnog građanskog društva, kakvo vidimo u Danskoj, Švajcarskoj, Holandiji..., nikada "nije bio momenat". Momenta nije bilo jer je uvek trebalo ratovati (despotska i hajdučka tradicija). A gde su ratovi, tu su vojni logori, zbegovi i zgarišta! Naša nova nacionalna državnost je potpuno "progutala" društvo.

Zašto nam se to desilo?

Zato što najgora pošast koja može da zadesi jedno društvo jeste da bude vođeno voljom "učenog neznanja". Učenom neznanju nije potrebna konceptualna lupa, a još manje mu je potrebna argumentovana empirijska rasprava. Kada je u 19. veku Evropu zahvatilo "proleće naroda", tj. stvaranje nacionalnih država, sticajem slučajnosti, jer su stege Osmanskog carstva popuštale, i mi smo se tu našli. I evo, naša nacionalna država i državni aparat su tu, ali –društvo nam je i dalje atavističko. Dogodila se "greška u koracima": umesto da društvo vodi ka državi, kao u zemljama Zapadne Evrope, kod nas se pokušava obrnutim redom!

Već je krajem 18. veka francuska ideološka revolucija, koja nije prihvatala postojeće društvene podele, legimitet suverenosti prenela na narod. To je kasnije omogućilo da se u "proleću naroda" seljak promoviše ne samo u nacionalno biće, nego i u jednu vrstu živog muzeja nacionalnih korena. Da bi nastale te "imaginarne zajednice" kao što su nacije, trebalo im je, znači, obezbediti zajedničke korene, jezik, istoriju i kulturu. U društvima bogate građanske tradicije taj se proces odvijao "u hodu", sa minimalnim utroškom društvene i države energije, u tim zemljama je građanstvo imalo umešnosti i sredstava da svoje neporecive vrline prenese na nacionalnu državu. Naša je, pak, despotska tradicija, sa svojim atavističkim društvom bez građana, težište stvaranja elemenata nacionalne države prenela na samu državu vlast i njene birokratske aparate. Izgradnja naše nacionalne države zato se sprovodi uz maksimalnu potrošnju "državne energije"!

Umesto igradnje građanskog morala, srednje klase, bazne infrastrukture, društva u kome bi ljudi želeli da žive, a ne da iz njega iznova i iznova emigriraju, takoreći sva energija se trošila na stvaranje "imidža" nacionalne države. Novac se troši na sve što je u vezi s ratovanjem, pravoslavnom crkvom, etno-selom, kao i, u novije vreme, na "brze projekte", naročito sport, estradu i tsl. Za "učeno neznanje" kategorije kao školstvo, zdravstvo, rad (ono što čini temelje uspešnih zemalja) nemaju odrednicu "nacionalno", pa su samim tim, dakle, sekundarne, postoje kao neko nužno zlo savremenog sveta, postoje jer bez njih nije moguće funkcionisanje države, ali prema kojima uvek treba ostati na distanci, jer je to nešto što može da nas "rasrbi"! Zato već oko 30 godina kulturu, medije, izdavaštvo vode samo oni ljudi koji su od državnog aparata dobili imprimatur patriJota koji rade u korist stvaranja "imidža" nacionalne države. Taman posla da rade u intresu izgradnje temelja građanskog društva – to bi bio čin veleizdaje!

Ko je omogućio da ljudska vrsta na planeti Zemlji, u rasponu od 6000 godina, od nekoliko miliona stigne do svih 7 milijardi stanovnika? Ko? Da nisu nacionalne države i njihove crkve? Da nisu spotisti i estada? Ili, ipak, naučnici? U "zemlji sporta i razonode" bilo bi zanimljivo da nam "učeno neznanje" navede sportiste iz doba Aristotela i Arhimeda, ili sportiste iz doba Galileja i Njutna, ili novije, iz doba Ajnštajna i Krika, koji su zadužili čovečanstvo, koji su stvorili pretpostavke za budućnost... Sumanutost "učenog neznanja" naročito pada u oči kada se očekuje da će neki naš sportista osvojiti medalju: onda, ako prenos tog sporta ide na RTS 2, automatski se prekida i program RTS 1, pa se isti sport istovremeno prenosi na oba kanala! Jasno je da je njihovo razumevanje sporta u kategoriji "rata, samo drugim sredstvima", znači ne sport kao rekreacija i kao nešto što može da razvija ferplej, nego kao sredstvo militarizacije društva! Dok se god u našoj kulturi, obrazovanju, medijima (na čelu sa RTS) i dalje sva energija bude trošila na stvaranje imidža nacionalne države, umesto da se i ti resursi uključe u stvaranje humanog, kritički nastrojenog građanskog društva, događaće nam se novi biblijski potopi, morbidna ubistva i nove emigracije.

Zoran Stokić 26.08.2014.

Kritički empirizam i dodole

“Prema neurosimboličkom tropizmu zvanom folklorna misao, kao što bogovi mišlju stvaraju svoje svetove, tako i ljudi oblikuju svoje. Vračanjem i molitvama, koncentracijom duha i volje, oni mogu izavati kiše, promeniti hod sunca na nabu, izlečiti bolesnog, potući svog neprijatelja, učiniti da žito raste...”

Džems Henri Brestid

Naše su dodole upotrebile suviše svoje magijske moći: zbog njihovog beskonačnog širenja iracionalnih teorija zavere i ratovanja, kompletna infrastruktura je u Srbiji oko tri decenije bila potpuno zapostavljena. To sve onda – naravno – vodi ka "biblijskim poplavama" i sličnim događanjima. Pogledajmo neke brojeve i uporedimo stvari. Onomad nam je iz šina iskočio teretni voz. Zašto? Železnički pragovi istrulili, lokomotiva se prevrnula! Pošto za poređenje ima smisla uzimati samo dva slična skupa, uzmimo Srbiju i Austriju, na primer. Da bi austrijska železnica funkcionisala na civilizovan način, za nju se izdvaja 4 milijarde evra svake godine za tekuće održavanje, investicije u nove sisteme itd. Naše su, pak, dodole svoje milijarde stavile na ratnu kartu. I koja je cena tako nerazumne politike? – Osim za ratnu mašinu i birokratske džepove, novca nije bilo dovoljno za bilo kakve državne sisteme poput železnice, vodoprivrede, zdravstva, prosvete... Tako smo mi – umesto 4 milijarde evra – godišnje ulagali u našu železnicu 200-300 milona, što nije dovoljno ni za njen puki opstanak, akamoli normalno funcionisanje. Slično stanje već tri decenije vlada u svim sistemima! Dokle će se to trajati? – Sve dok se ne izvrši "tranzicija"!

Šta je uopšte trebalo da bude tranzicija? Trebalo je da to bude ispravljanje epohalne zablude komunista da je moguća alternativa građanskom društvu i proizvodnji zasnovanoj na privatnim interesima jedinke! U Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj tranzicija je bila sinonim za sinhronu restauraciju građanskog društva i mreže propisa na svim nivoima koji su komunističku privredu prevodili u kapitalističku. U SSSR, u Srbiji "asinhrona tranzicija" je društvo i državu odvela u privredni, moralni i politički glib, u pustoš. Zašto se to dogodilo? Pre svega zato što se naša političko-birokratska elita prepustila inerciji despotske tradicije negativne selekcije kadrova. Ti sega-mega-kadrovi nisu u stanju da se nose sa baznim elementima bilo čega, pa ni sa sinhronom tranzicijom real-socijalizma u kapitalizam. Kapitalistički sistem, koji je kao celina pokazao svoje pozitivne efekte u praksi, uspešno funkcioniše samo pod pretpostavkom sinhronog sadejstva čitave mreže institucija – kulturnih, prosvetnih, pravnih, privrednih i političkih. U protivnom, ako se dopusti razvoj samo jednog segmenta, a zanemare drugi, proizvod je nužno haos, potpuna neravnoteža u moći, što je u Rusiji i Srbiji dovelo čak do pogoršanja položaja života većine stanovništva. Zbog svoje dugovečnosti Karl Poper je bio svedok urušavanja real-socijalima (jer ono što je principski pogrešno postavljeno nužno mora propasti), te je kroz svoju epistemološku prizmu pokušao da objasni i te fenomene. Odmah je kritikovao elemente "instant tranzicije" u SSSR-u: "Zamislite pokušaj da se uspostavi ono što se zove kapitalizam bez pravnog sistema, to nužno završava u korupciji i pljački... Mislim da će proći godine i godine pre nego što se u bivšem Sovjetskom Savezu uspostavi pravni sistem i nešto poput slobodnog tržišta. Mora postojati razlika između kupovine/prodaje i pljačke. To može uspostaviti samo država uz pomoć pravnog sistema. Bez građanskog pravnog sistema može se razviti samo haos – to je moja glavna teza!" Bez sinhrone restauracije građanskog društva, građanskog morala i kapitalizma ne mogu postojati ni bilo kakvi moralni standarda u pogledu toga šta je dopušteno, a šta ne.

Kritički empirizam nas uči da se oslobađamo tabua tradicija koja nije u stanju da se prilagođava stvarnosti i promenama. Ljudska vrsta, poput ostalih vrsta, nastoji da, uz pomoć oskudnih resursa kojima raspolaže, obezbedi i poboljša svoje izglede za opstanak. S obzirom da svako društvo nužno dolazi u položaj da bude suočeno i sa prirodnim katastrofama, postvlja se pitanje: pomoću kakvih normi i pravila adekvatno prilagoditi delovanje članova zajednice tako da se uveća šansa za njen opstanak? Izbor društvenih normi i pravila može se u izvenoj meri, kako je to predložio Poper, porediti sa biološkom selekcijom među vrstama: opstaju samo ona pravila postupanja koja u datom trenutku omogućavaju grupi da se na bolji način prilagodi novonastalim okolnostima. Kao što u prirodi opstaju samo one vrste koje su se bolje genetski opremile da se suoče sa novonastalim okolnostima, tako u socijalnoj evoluciji opstaju one norme, pravila i tradicije koje uspešno prolaze kroz empirijske provere. Ovi Poperovi zaključci "učenja na greškama" važe za čitav živi svet, od amebe do čovečijeg čulnog sistema, i za funkcionisanje liberalne demokratije, međutim primetimo jedino ne važe u despotskim sistemima, kao i u hibridnim sistemima koji se oslanjaju na despotsku tradiciju. Tu ne postoji evolucija sistema, nego je sve podređeno autoritetu i on – autoritet – se štiti po bilo koju cenu, pa makar to bila i cena opstanka zajednice! Tu antievolutivnu sociološku ideju najjasnije su izrekli vizantijski sveštenici: "Ako se dozvoli priznanje bilo čije greške u despotskoj mašini, to je isto kao kada bismo iz državne zgrade izvukli makar jedan kamen, ona – država – će se urušiti." Znači, greške ne treba popravljati, važnije od popravljanja grešaka i opstanka zajednice jeste očuvanje autoriteta vlasti!

Zoran Stokić

13. 06. 2014.