Luigi Boccherini

(1745-1805)

Arie accademiche

 

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=AhFoYu2dG44

Arie Accademica No. 5, G. 548

 

 

Postoji petnaest Arie accademiche („akademskih“ ili koncertnih arija) (G.544-558) za sopran i gudački orkestar upotpunjen sa 2 oboe, 2 horne i fagotom na libreto opera Metastasea. Iako nam nije poznat kontekst njihove produkcije, Bokerini ih je pisao celog života, bile su namenjene akademskim večerima ili koncertima aristokrata, na primer, pruskog kralja. U ovim partiturama koje se čuvaju u Parizu, Bokerini se otkriva kao preteča belkanta koji je kasnije procvetao sa Belinijem.

Metastazijeva libreta uopšte, a posebno Bokerinijeva muzika, predstavljaju mitološke ili istorijske heroje i heroine (Fulvia, Giasone, Farnaspe, Artaserse, Aristea, Mandane itd.) suočene sa svojim ličnim interesima, najčešće ljubavnim, ili usko vezano za zajednički interes: dužnost za otadžbinu. Struktura arije prati model koji je uspostavljen tokom 18. veka, a to je trodelni sa ponavljanjem prvog fragmenta (forma A–B–A ili A–B–A', kada se A menja u ponavljanju). Vokalni pasaži koje prati orkestar smenjuju se sa instrumentalnim ritornelima, svojevrsnim refrenom posle kojeg se vraća osnovna struktura, ista ona koja je dala tematski materijal za vokalnu liniju. Sopran igra i ženske i muške uloge.

 

Na primer, Metastasijev  tekst "Misera dove son! - Ah! non so io che parlo" G.548 iz trećeg čina opere "Ezio" koji se sastoji od recitativa i arije; u sceni XII u III činu, koju je obradio Bokerini, Fulvija ima "nemoguć" zadatak da koristeći se činjenicom da je car Valentijan zaljubljen u nju, u želji da spase oca (organizator atentata) i da spase voljenog generala Ezija (spletkama proglašen za krivca) svu odgovornost za pokušaj atentata preuzme na sebe. Bokerini ilustruje celu scenu kojom dominira arija - Allegro agitato assai - dramatičnim akcentima, podržanim izuzetnim plastičnim orkestarskim rukopisom. Pravo remek-delo, koje ne da ne zaostaje za arijama operskih ikonama baroka i klasicizma, nego ih je NADMAŠIO – ali ni to nije dovoljno da se ova arija izvodi i postane opšte muzičko dobro(!)

 

 

Scena XII

Fulvia sola

Recitativo accompagnato

Fulvia

Misera, dove son?

L’aure del Tebro son queste

Ch’io respiro?

No! In Cocito m’aggiro. E son Furie

Al mio core.

Un monarca inclemente,

un padre traditore

uno sposo innocente.

Rimembranze funeste!

Oh, reo martiro!

Ed io parlo, infelice

Ed io respiro?

Aria di Fulvia

Ah, non son io che parlo:

è il barbaro dolore

che mi divide il core,

che delirar mi fa.

Non cura il Ciel tiranno

L’affanno in cui mi vedo:

Un fulmine gli chiedo

E un fulmine non ha.

Ah, non son io, etc.

 

 

U toj operi  Fulvija "povezuje"  – ona je zapravo centrala ličnost: cara Valentijana (zaljubljen u Fulviju), generala Ezija (zaljubljen u Fulviju) i Masima  aristokratu (Fulvijin otac).

 

Radnja "Ezija" (koju je komponovalo po Metastazijevom libretu 50 kompozitora, počev od Porpore 1728; najpoznatija je Hendlova; Broši, Hasa, Saro, Gluk, Jameli, Traeta i & ): Opera govori o rimskom vojnom zapovedniku Flaviju Aeciju, koji se ovde na italijanskom zove Ecio. Godine 451. pobedio je Hune pod njihovim vođom Atilom u bici na Katalonskim poljima. Po povratku u Rim priznaje zapadnorimskog cara Valentinijana III. (Valentinijano) rival za njegovu verenicu Fulviju. Patricij i carski poverenik Petronije Maksim (Masimo) organizuje pokušaj atentata na Valentinijana i, nakon njegovog neuspeha, osigurava da sumnja padne na Ecija. Valentinijano želi da ubije Ecija. Međutim, ubistvo nije izvršeno. U "narodnom ustanku" zaverenici napadaju carsku palatu, ali cara spasava sam Ecio. Car i general Ezio se pomire. Fulvija i Ezio mole cara da oprosti izdajniku Maksimu i oproštaj je dat. Opera se završava univerzalnim veseljem. Car daje blagoslov da Ecio može da se oženi Fulvijom.

 *

Slično su i ostale arije, na primer: Boccherini - Aria accademica "Se d'un amor tiranno" G 557 iz 1775.

 

https://www.youtube.com/watch?v=BiVFWPrHo0Q

Boccherini - Aria accademica "Se d'un amor tiranno" G 557 (Sinfonietta Rīga)

 

*

 

https://www.youtube.com/watch?v=JWYLyZuPCA4&list=OLAK5uy_lpLBkDkRrCwVsz8nB1EgvTkA6C9BYWy_o

Arie Accademica No. 14 G. 557 Aria accademica "Se d'un amor tiranno"

 

 *

https://www.youtube.com/watch?v=h9yf6kBdbcE

Boccherini: Arie accademiche for Soprano and Orchestra

 

*

 

Ljubitelji klasične muzike uglavnom su čuli za Bokerinijev čuveni Menuet i to je sve(!) Promoteri klasične muzike, vođeni lažnom istorijom muzike, koja ne ogovara empirijskim činjenicama, nisu ljubitelje muzike upoznali sa činjenicama da je on bio virtuoz na violončelu iz 18 veka, kompozitor i izvođač čije su obe ove veštine bile slavljene širom Evrope; dvoroi i aritokrate su se "otimali" oko Bokerinija! U vremenima kada je teško bilo štampati svoje note, kada ni J.Hajdn, A.Mocart još uvek nisu bili zanimljivi za izdavače, Bokerinijeve note su uveliko štampane, preštampavane, prodavane u Parizu,...,Amsterdamu, vršile su uticaj na druge kompozitore. A taj prosečni ljubitelj  klasične muzike, tek nije imao priliku, nikada da čujeda je Bokerini komponovao i vokalnu muziku, crkevnu i svetovnu. Zapravo njego opus instrumentalne i vokalne muzike, po obinu, jednak je opusu J. Hajdna; sa jednom bitnom razlikom. Muzika, za Bockerinija, deluje kao igra, njegov stil je istovremeno budan, majstorski i elegantan, a za Hajdna, muzika je kao rad, kao mehanička konstrukcija koja se odvija po strogim pravilma to je bila moć da se napor učini prijatnim, kao što je to bilo i za druge nemačke kompoziore.  „Ako bi Bog želeo da – razgovara - sa ljudima, koristio bi Hajdnovu muziku; a ako bi Bog želeo da - čuje muziku - pustio bi onu Bokerinija". U poređenju sa Hajdnom, Bokerini je pre proizvođač prijatnog zvuka a ne kao Hajdn arhitekta. On nema dileme da ponovi isti element nekoliko puta, samo zbog lepote zvukova. U stvari, Bokerini komponuje "zvučne boje" – mogli bi da ga nazovemo prvim impresionistom. Kada slušate njegove kvintete — koji su remek-delo njegove produkcije — jedan svira punu žicu, drugi picikato, i sve postaje boja i blaženstvo. Kada se kaže da Bokerinijeva muzika ima odlike dvorskog i galantnog stila to je polu istina, jer on je zapravo koristio sve stilove. Cilj je "proizvedeni prijatan zvuk", ako treba, stvoriće novi muzički element, novi tehnički element sviranja, na primer, umesto velikih skokova između različitih položaja prstiju on će puziti po žicama, koristeći čitav opseg violončela od 4 oktave.

 

*

https://www.youtube.com/watch?v=FMJ7WMJszvo

Luigi Boccherini (1743-1805) - Stabat Mater (vers.1781)

*

https://www.youtube.com/watch?v=DmRopwYTj5I

Stabat Mater, G. 532: "Quae moerebat et dolebat" Allegretto con motto

 

 

Zoran Stokić

6.04.2024.