Baucal: Plašim se da smo svi kao ekspres lonac

 

 

DA SAM JA NEKO Autor: J. P. P. 21. apr 202419:43

 

 

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Aleksandar Baucal u emisiji "Da sam ja neko" izjavio je da se plaši da smo mi svi kao na ekspres lonac. Kakvo je to društvo ako ne uspevamo da damo deci jednake šanse, pita i dodaje: "Sad smo došli u situaciju da je praktično dete koje je rođeno u siromaštvu ima velike šanse da ostane u siromaštvu".

 

Posle dve majske tragedije koje su zauvek obeležile Srbiju, Baucal kaže da smo kao društvo mogli bolje da reagujemo.

 

„Takav događaj je nekako morao kod svih nas da probudi onu neku najjednostavniju ljudsku empatiju, solidarnost i da se nekako okupimo oko tih porodica i oko tog događaja i da onda prođemo kroz jednu fazu tugovanja, a da onda počnemo polako da postavljamo neka pitanja i o tome kako se to desilo“, navodi profesor.

 

Govoreći o masovnom ubistvu u Ribnikaru, kaže da ne zna kako ćemo saznati recimo koji je to bio sled događaja koji je doveo do te tragedije, da li su postojale neke tačke u tom procesu u kome je neko mogao nešto da uradi i da spreči…  „To nije krivični postupak, krivični postupak ili neki drugi postupci pred sudovima oni uvek imaju neki jasan fokus, dakle, samo na jedan aspekt te stvari. Ali, na primer, da li je postao neki trenutak u kome je mogla da se pruži adekvatnija podrška i detetu koje je počinilo zločin i roditeljima i porodici, da li je sve to moglo da skrene u nekom drugom pravcu, to nam je jedna stvar, jedan set pitanja… A drugi set pitanja jeste kako idemo dalje posle ove tragedije, kako ćemo da je obeležimo…“

 

Ove tragedije su kaže – jedna je priča o školi i kako se zanemarivalo nešto, a Dubona i Malo Orašje – to je, kako kaže, priča nekoj lokalnoj zajednici gde su ljudi živeli, imaki osobu koja je imala istoriju problema, imali policiju, ustanove i svi su okretali glavu…

 

Kako navodi, u velikom broju takvih slučajeva verovatno se ništa ne desi, ljudi samo pate, trpe nekoga. „To je okruženje u kome mi živimo i oko toga svi treba da imamo zajednički interes“, dodaje.

 

„Jednake pozicije za decu“

„Da je neko“ kaže da bi uradio sve da, kao društvo, obezbedimo podršku za razvoj deci i da ona imaju šanse da startuju u životu sa nekih jednakih pozicija.

 

„Sad smo došli u situaciju da je praktično dete koje je rođeno u siromaštvu ima velike šanse da ostane u siromaštvu. Ono dete koje je rođeno u nekoj porodici koja možda nema neke probleme koje ima veliki broj porodica, sad ispadne da to dete ima bolje šanse u životu. Ja se onda pitam kakvo je to društvo ako nekako, barem na nivou dece, ne uspevamo da damo deci jednake šanse, jer oni stvarno nisu birali ni gde će da se rode, ni kako će da se rode“, kaže Baucal.

 

A drugo, kada su odrasli u pitanju, kaže – da podržavamo one koji u nekom životom trenutku imaju neke teškoće, da bi oni dobili šansu da izađu iz tih svojih teškoća. To je ono što se zove socijalna pravda, a čini mi se da smo mi sada došli u situaciju da su ogromne nepravde, i kada su u pitanju deca, ali kada su u pitanju i odrasli, i da mnogi ljudi se sad pitaju šta znači živeti u društvu, ako to društvo uvek favorizuje onoga koji je već privilegovan – kakvo je to onda društvo i šta će mi takvo društvo, upitao je.

 

„Ljudi ovde nisu naučili šta je biti građanin“

Na pitanje kako se dogodilo da smo prestali da verujemo u to da smo mi deo našeg života i da mi utičemo na njega, Baucal kaže da je u pitanju duga istorijska priča i da kada pogledamo period posle Drugog svetskog rata – „tu u suštini nije postala demokratija“.

 

„Znači neki pojedinac ili grupa koja je nezadovoljna nekim sektorom društva nije mogla tada da pokrene neku inicijativu. Postojala je hijerarhija koja je odlučivala o tome kako će život izgledati. Onda posle toga smo imali ratove, pa smo počeli polako da uspostavljamo demokratiju, ali evo vidimo da nam je to teško išlo. Tako da mi realno u istoriji nikada nismo imali neke onako zdrave institucije, građansko društvo… Da su ljudi naučili šta znači biti građanin“, ocenjuje Baucal.

 

Navodi da je agresija veoma prisutna u društvu i životu i dodaje da je važno da se ljudi potrude, pre nego što nekog osuđuju, da razumeju prvo iz koje perspektive ti/taj drugi govore i zašto im je to važno. „Ne moraš da se složiš sa tim, ne moraš ni da tragaš za nekim kompromisom, možete se dogovoriti da živite jedan pored drugog“, navodi.

 

Ljudi, kaže, upadaju u pravednički bes, a tada su skloni da urade neke stvari koje im verovatno nikad u životu ne bi pale na pamet.

 

„Ja se plašim toga, u stvari, da smo mi svi kao na ekspres lonac. Mi smo svi kao neke nenavodeće bombe i ja se čudim – mi super funkcionišemo. A mislim da super funkcionišemo zato što, u suštini, ljudi ipak imaju one neke tradicionalne mehanizme, da ljude sa kojima živiš ipak nekako pokušavaš da ih razumeš, ali to je dosta tanko zato što su ovi društveni izvori stresa i nevolja jako veliki“, dodaje.

 

Baucal kaže da nekako ne obraćamo pažnju na stvari od kojih se živi.

 

„Jer mi nekako svi se bavimo nekom velikom politikom i rešavamo velike svetske probleme, a ne rešavamo recimo problem kakve su škole u kojima deca provode svakog dana, pet, šest sati, možda i naši supružnici, prijatelji provode kao nastavnici… Kakve su to zdravstvene ustanove u kojima ljudi čekaju neki red ili zaborave kad su došli u tu čekonicu. Ne bavimo se kakav nam je saobraćaj, kakav nam je vazduh… Kada ćemo da napravimo pristojnu kanalizaciju. Mislim, ok, možemo mi da se bavimo i svetskom politikom, ali bi trebalo 90% vremena se baviti stvarima koje neposredno utiču na kvalitet našeg života i ne samo našeg života, nego i ljudi sa kojima živimo. I kad bi se time bavili, čini mi se da bismo prvo lakše nalazili rešenje. Jer ja glasam na jedan način, ti na drugi, neko na treći, ali i moje, tvoje i njegovo dete idu istu školu. Znači, ako se oni tamo smaraju pet, šest sati, ako se nastavnici smaraju…  Šta nama onda radi to obrazovanje? Čemu ono nama služi? Da li je to samo fizičko mesto gde deca odu dok roditelji rade? Je li to nama, u stvari, neka vrsta vrtića da samo čuva tu decu ili je nama, kao društvu, to mesto gde treba nova generacija da se dobro obrazuje, da bi oni sutra preuzeli neke odgovorne pozicije u društvu i da bi sutra možda nalazili bolje rešenja nego što ih mi nalazimo“, pita profesor.

 

Naglašava da je potrebno da shvatimo da naš život ne možemo da uređujemo samo kao pojedinci, da moramo da izgradimo institucije, jer „ako ih dobro uredimo onda svi profitiramo i onda smo svi mnogo pametniji“.

 

Na pitanje kako nas vide naša deca, kaže da ima utisak da nas možda vide kao jednu neuspešnu generaciju koja njima u stvari samo prenosi sve one probleme koje smo nasledili i još smo ih učinili težim.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Staljinisti od Titove smrti 1980., sprovode ideologiju izgradnje - antigrađanskog društva - jer u građanima vide najveću opasnost  za svoju večnu vladavinu! Otuda i njihovo prikrivanje i dičenje - što od srednjeg veka nismo stvorili univerzitet i parlament, što nismo korak po korak gradili građansko društvo – naravno da to nije partiotizam. To "nečinjenje", naročito od, 1989., da se izgubljeno nadoknadi, bila je veleizdaji! Kao što je ratna politika '90 veleizdaja. Naš je nacionalni interes bio – rat ni po koju cenu! Naš je nacionalni interes bio da pomoću Slovenije, Hrvatske izgradimo kritičnu masu građana. Malograđanin (za razliku od građanina) je osoba "koja nije u stanju da sračuna  nenameravane posledice svoih nameravanih postupaka"(!) Oni nanose gubitke drugim ljudima i čitavom društvu, dok sami sebi ne donose dobit, mogu - kao u slučaju Srbije - da odvedu celo društvo u ponor – tako što su svaku instituciju (formalne, neformalne) pretvorili u njenu suprotnost.

 

Zoran Stokić

21.04.2024.