Goran Marković: Ova vlast toliko zatvara krug oko mene, čvrsto su rešili da mi više ne daju da radim

 

 

VESTI Autor: N1 Beograd 04. apr 202422:03 81 komentara Izvor: N1 Beograd

Izgleda da su šale u represivnim sistemima jako opasne, zbog toga može da se izgubi glava, kaže za N1 filmski i pozorišni reditelj i pisac Goran Marković, komentarišući slučaj profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Dinka Gruhonjića.

 

 

Filozofski fakultet je blokiran, a reditelj Goran Marković kaže da nije siguran da su unutra studenti, jedini kojima je tamo mesto. Marković je otišao u Novi Sad, i svedočio onome što se na fakultetu dešavalo.

 

„Došli smo iz Beograda Duško Petričić i ja, iz unutrašnjosti su dopirali neki vrlo čudni glasovi i sirene, nešto neartikulisano. Nisam siguran da bi studenti ispuštali tako neartikulisane zvuke. Meni se čini da su ometali profesore koji su unutra govorili, i da su oni instruirani šta da rade. Nisam stekao utisak da su došli studenti da se bune protiv nekog profesora. Ne, ti ljudi su verovatno plaćeni“, navodi reditelj i postavlja pitanje zašto bi neko napao Filozofski fakultet.

 

„Profesor Dinko Gruhonjić je napravio vic, dosetku u vezi sa svojim imenom. Represivni aparat koji koristi ova država je to iskoristio i prepakovao to u nešto deseto. Izgleda da su šale u represivnim sistemima jako opasne. Zbog toga može da se izgubi glava“, ocenjuje Marković u emisiji 360 stepeni.

 

I sam je na svojoj koži osetio kako to izgleda kada se šala izvrne.

 

„Našalio sam se da spomenik Stefanu Nemanji treba premestiti u Marinkovu baru. Moja baba je govorila o Marinkovoj bari kada je želela da kaže da je to negde daleko. Neko je to iskonstruisao i rekao: „U Marinkovoj bari žive Romi“, a onda su se javila romska udruženja da kažu da će glasati za Aleksandra Vučića jer ih je on branio“, priča gost 360 stepeni.

 

Desnica i levica

Govoreći o političkoj sceni u Srbiji, Marković ističe da u našoj zemlji više nema levice.

 

„Poslove levice preuzela je jedna desničarska organizacija, kao što je SPS, koja je skup milionera koji su iskoristili vlast da se obogate. I sebe održavaju na vlasti u bilo kojoj kombinaciji. Jedino što ne rade je da se brinu o socijalnim slučajevima, radnicima. Nema ni primese toga u njihovim aktivnostima. Oni su desnica, ne levica“, navodi reditelj.

 

To što je sve manje levice, i te kako utiče na umetnost, mišljenja je Marković.

 

„Umetnost je po definiciji levičarska aktivnost. Umetnici ne mogu da zastupaju desničarske ideje jer se bore za ljudsku dušu. Svako umetničko delo je levo“, kaže on.

 

Dodaje da je režim Slobodana Miloševića iz zemlje oterao mnogo pametnih ljudi.

 

„Imam prijatelje i bivše studente koji su inostranstvu, oni samo mogu da čitaju o tome šta se ovde dešava“, kaže Marković.

 

„Završio sam karijeru“

Siguran je, kaže, da je u Srbiji završio karijeru.

 

„Ova vlast toliko zatvara krug oko mene… Ne samo film koji sam dobio pa su mi oduzeli… Jelena Trivan i ostali iz tog Upravnog odbora na čelu sa njom. Ukinuli su, bez obrazloženja, odluku Filmskog centra da mi se daju sredstva da snimam film. Zaključio sam da su oni čvrsto rešili da mi više ne daju da radim. Na kraju sam se pomirio sa tim, šta da radim. To je projekat koji se zvao Doktor D, i oni su u toj ličnosti prepoznali Karadžića. Ali, mislim da je njima zasmetala najviše moja pojava. Preko mene su udarili putaču i ja ovde film nikada neću dobiti“, navodi reditelj.

 

360 stepeni/N1/Marina Pupavac

Bilo je, dodaje, još stvari koje je želeo da snimi.

 

„Počeo sam da se bavim pisanjem upravo jer neke projekte nisam mogao da realizujem. Pokušao sam 20 godina da snimim film o Golom otoku i niko nije hteo to da finansira. Onda sam napisao knjigu Beogradski trio koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. I od ovog projekta Doktor D, koji mi je oduzet, napravio sam knjigu. Pisanje i režiranje, posebno u mom slučaju, nije toliko različito“, ocenjuje Marković.

 

Snimanje filma Majstori, majstori

Priču o filmu Majstori, majstori iz 1980. godine, napisao je za deset dana.

 

„Snimali smo samo 18 dana, odnosno noći, i mnogi glumci bili su jako požrtvovani. Sećam se Zorana Radmilovića, koji je dve noći presedeo i nije snimio nijedan kadar, nije stizao na red. A on je rekao: „Šta ti je čoveče, uživaj“. To je bila igra za svoju dušu, bez ideje da će to ikad biti neki naročiti film. Zanimljivo je da je to bio moj jedini zabranjivani film“, priča Goran Marković.

 

Variola vera – paklene okolnosti

Najteže je, kaže, bilo snimiti film Variola vera.

 

„Prvo su okolnosti bile teške, morali smo da imamo bolnici, spremao sam taj film u jednoj napuštenoj bolnici, sve iskadrirao i rekli su mi onda da ne možemo tu da snimamo. Napustio me je scenograf pred snimanje. Glavnog negativca je trebalo da igra Branko Pleša, potpisao je ugovor, zove me i kaže da neće da glumi. Sreća te sam imao oca koji je bio glumac, pozvao sam ga i rekao tata, sutra imaš snimanje, i on je tu napravio odličnu ulogu. Ali, sve okolnosti snimanja tog filma bile su paklene. Radili smo 16, 17 sati dnevno u prljavoj, zapuštenoj bolnici, gde smo mislili da ćemo mi da dobijemo variolu veru“, priseća se reditelj.

 

„Sve je u ženskim rukama“

Goran Marković kaže da je ovo trenutak u kojem se naše društvo nalazi na dnu.

 

„Ljudi su izgubili osećanja za druge ljude. Doživeo sam toliko šokantnih scena, posebno od žena koje su postale agresivne i skoro uzele neki muški oblik… Sve se promenilo. Muškarci su postali pihtijasti i seka-perse, nema nikoga ko bi preuzeo odgovornost u svoje ruke. Sve je u ženskim rukama, tako ja to vidim. Verujem da taj feminizam na neki način može da nas oslobodi“, smatra reditelj.

 

Dodaje da nema više vremena u kojem su žene slabiji pol.

 

„Đavola su slabiji pol“, uz osmeh kaže sagovornik N1.

 

 

 

***

Komentar

***

 

/////možda nekim "čudom" ovaj komentar dođe do gospodina Gorana Markovića. Moji komentari više se ne pojavljuju N1; nije moguće poslati komentar sa moje e-adrese - Brnabićkina "digitalna štazi Srbija"!/////

 

*

 

Gospodin Goran Marković, nažalost, nije na vreme prepoznao činjenicu zvanu despotski sistem. To o čemu govodi  "... zatvara krug oko mene, čvrsto su rešili da mi više ne daju da radim" se odavno dogodilo nama, stručnjaci brojnih struka, nevidljivim za medije već na samom početku 1990,1991.; bila je to repriza "zatvaranja kruga....ne daju da radim" iz 1945, 1946 kada su tako prošli Milan Kašanin,..., Ksenija Anastasijević, Žanka Stokić, Isidora Sekulić.

 

*

 

„Kada su nacisti došli po komuniste, ja sam ćutao – ipak nisam bio komunista.

Kada su ugasili socijaldemokrate, ćutao sam – ipak nisam bio socijaldemokrata.

Kad su došli po sindikalce, ja sam ćutao – ipak nisam bio sindikalac.

Kada su došli po mene, više nije bilo ko da govori". 

Martin Niemöller (1892–1984)

 

 

*

Citat se pojavljuje u brojnim varijacijama; za naše prilike veoma je aktuelna:

 

„Mi se borimo – kao usamljeni borci. Poštari, gradski radnici, đubretari, železničari svako za sebe. Da parafraziram Martina Nimelera: Kada su zatvarali gradske radnike, ja sam ćutao jer nisam bio gradski radnik,..., Kada su zatvarali železničare, više nije bilo nikoga ko bi mogao da protestuje.”

 

 

*

 

 

 

Bivši cimer iz ćelije u logoru Dahau, Leo Štajn, pušten je iz Zaksenhauzena da bi otišao u SAD,  napisao je članak o Nimeleru za The National Jevish Monthli 1941. Štajn izveštava da je pitao Nimelera zašto je i kada podržao Nacističku partiju, na šta je Nimeler odgovorio:

 

I ja se pitam o tome. Pitam se o tome koliko se kajem. Ipak, istina je da me je Hitler izdao. Imao sam audijenciju kod njega, kao predstavnika protestantske crkve, malo pre nego što je postao kancelar, 1932. Hitler mi je obećao "časnom rečju" da ću štititi Crkvu i da neće izdavati nikakve anticrkvene zakone. Takođe je pristao da ne dozvoli pogrome nad Jevrejima, uveravajući me na sledeći način: „Biće ograničenja protiv Jevreja, ali u Nemačkoj neće biti geta, nema pogroma“.

 

Zaista sam verovao, s obzirom na rasprostranjen antisemitizam u Nemačkoj u to vreme – da Jevreji treba da izbegavaju da pretenduju na vladine pozicije ili mesta u Rajhstagu. Bilo je mnogo Jevreja, posebno među cionistima, koji su zauzeli sličan stav. Hitlerovo uveravanje me je tada zadovoljilo. S druge strane, mrzeo sam rastući ateistički pokret, koji su negovali i promovisali socijaldemokrate i komunisti. Njihovo neprijateljstvo prema Crkvi nateralo me je da na neko vreme polažem nadu u Hitlera.

 

Ja sada plaćam za tu grešku; i ne samo ja, već hiljade drugih ljudi poput mene.

 

*

 

Martin Nimeler (1892-1984) je bio nemački teolog, luteranski pastor, osnivač i vođa Ispovedajuće crkve i jedan od najistaknutijih protestantskih protivnika nacizma.

Martin Nimeler je bio sin luteranskog pastora Hajnriha Nimelera i njegove supruge Paule, rođene Miler. U godinama 1910–1919 služio je u Carskoj mornarici, tokom Prvog svetskog rata bio je kapetan podmornice. Posle rata, kratko vreme je bio član Frajkorpa. Godine 1919. oženio se Elzom (rođenom Bremer) i počeo da studira teologiju u Minsteru (1919–1923). Godine 1931. postao je pastor evangelističke crkve Sv. Ane u Dalemu.

 

Kao umereni nacionalista, prvo je podržao Hitlera i pozdravio njegov dolazak na vlast. Odbacio je Vajmarsku republiku, govoreći o njoj kao o godinama tame. U svojoj autobiografiji Vom U-Boot zur Kanzel iz 1933., koja je dobila zvaničnu podršku nacista i postala bestseler u Nemačkoj, on je izrazio ovu ideju i nadu da će Hitler doneti preporod i nacionalni ponos Nemačkoj. Međutim, vremenom je počeo drugačije da doživljava Hitlera i nacizam i počeo da se suprotstavlja idejama koje je širio.

 

Pošto je nacizam postepeno kontrolisao vladajuće strukture protestantskih crkava, u jesen 1934., osnovao je Ispovedajuću crkvu, koja je postepeno okupljala većinu antinacistički nastrojenih protestanata koji su odbacivali antihrišćanske i rasističke doktrine nacizma. Predstavnici ove crkve postepeno su pojačavali otpor, što je dovelo do toga da je 30. juna 1937., Nimeler uhapšen kao najistaknutiji od njih. Postepeno je zatvaran u nekoliko zatvora i koncentracionih logora, ali je doživeo kraj rata.

 

Bio je dugogodišnji član Vaseljenskog saveta crkava (1948–1975), pa čak i njegov predsednik 1961–1968.

 

Zoran Stokić

5.04.2024.