Slučaj Ane Kotevske i glumice Dobrile Stojnić: Kad portiri izbacuju umetnike i novinare 2

foto Miloš Tešić/ATAImages

Rekao je: Ne možeš više da uđeš. Nemaš nikakva prava. Očekujem da dobijem zvanično pismo jer sam izbačena od portira. A onda sam sledećeg dana dobila i zvanično na kuću saopštenje da sam, od tog i tog datuma – to mislim da je bio prvi, recimo januar – otpuštena. Potpisano sa direktor Milorad Vučelić, inače, dobar poznanik i mog muža Radomira Diklića, preko sporta i novinarstva. Tako se to završilo.

Flaša benzina i pretnje

Nastavlja Ana: „Nisam apsolutno mogla ni da shvatim da će neko mene u tom trenutku obeležiti kao Makedonku sa nekim svojim jugoslovenskim opredeljenjem? E, pa, obeležili su me, jer su me u hodniku Radio Beograda, neke kolege kad me sretnu cinično pitale, a ti nisi u Skopju?!…

Ko me je presretao na hodniku, nažalost sećam se kolega, i to su bili ljudi koje sam odlično znala. Zvali su se Dobrica i drugi… ali nisu više živi. Da podsetimo. Bile su to devedesete godine, vreme jugoslovenskih ratova, vreme režima Slobodana Miloševića. Raspad Jugoslavije. Dešavaju se, kao i u celom društvu, etničke i druge čistke.

Ali sada je reč o meni. S nekom svojom buntovničkom prirodom, nisam mogla da se složim sa tim. Naravno, ime mi je Ana Kotevska i lako je bilo prepoznati moje poreklo. Imala sam dnevno na telefonu, fiksni, mobilni nisu ni postojali, svako jutro, pozive: „Ostaćeš i bez onog malumnog deteta“. Svako jutro.

U to vreme sankcija, kada benzina nije bilo u prodaji, švercovali su benzin preko Dunava iz Rumunije. Mi smo imali u kući po neku flašu benzina i „reno 4“ parkiran u dvorištu. Naš sin je išao u specijalnu školu do koje, od naše kuće, nije postojao nikakav prevoz. I da bi se on kako-tako školovao, čuvali smo taj benzin, vozili ga i vraćali njega i njegove drugare kućama. Od jednog trenutka je svako jutro zvao jedan isti glas i govorio: Stavili smo ti kašikaru ispod „renoa“. I onda je Backo svako jutro legao pod naša kola, od ponedeljka do petka, subotom i nedeljom nije bilo škole, i gledao ima li nešto sumnjivo.

Sa Vidom Ognjenović

Nastavlja Ana: „… Mislim, to je bio najteži period. I sećam se da sam jedan put, bio je neki protest studenata na platou ispred Filozofskog. Ja sam htela da vidim kako to izgleda. I došla sam greškom ranije. Pošto sam se družila sa Vidom Ognjenović, ona je još uvek bila direktorka Narodnog pozorišta, idući na plato, otišla sam kod Vide da popijem čaj i onda je ona mene pitala: Anči, šta je s tobom, gde je onaj tvoj čuveni osmeh?

Ja sam onda pukla i počela da plačem i rekla: Jao, Vido, prete mi. To je vreme kad ja još radim na radiju, 1992. Ona kaže: Šta ti prete, bre! Otvorila je fioku prepunu pretećih pisama. Izvadila je dva, tri, da vidim sadržaj. I kaže: Gde ti je muzičko uho? Slušaj! Taj glas je neko koga poznaješ i koga viđaš svaki dan na radiju.

Onda sam uzela svoj mali reporterski kasetofon koji sam imala kod kuće i sledećeg jutra prislonila mikrofon na telefon čim je zazvonio i snimila taj glas koji sam odnela tada direktoru radija Draganu Nikitoviću. Uletela sam i sekretarica mi kaže: Ne može, ima sastanak. Ne interesuje me, bukvalno sam nogom gurnula vrata i uletela unutra. On je bio, naravno, sam – nikakav sastanak – i onda sam mu rekla sve onako iznervirana.

On je svakoga zvao Lale: Šta je bilo, Lale? Kako si, baš mi je drago da te vidim. Šta ima novo? Ja kažem: Ima novo, Nikita, to što mi neko svakodnevno preti, to je čovek sa radija. I sad ću da ti ostavim snimak tog glasa. I ako se nešto desi mojoj deci, za mene apsolutno više nije bitno – ti ćeš da odgovaraš. Ao, Lale, ma šta kažeš? Jesi sigurna? Sigurna sam. Pa, dobro, evo, preslušaću pa da vidimo. Nikad mi ništa nije odgovorio, vrlo je brzo otišao i došao je drugi direktor…“

Kad istorija hoće da ispliva iz fioke

To su počeci Miloševićeve vlade i tek će se videti šta će se dešavati sa svima nama u Jugoslaviji i posebno u Srbiji, posle one zabrane ulaska urednice Kotevske u Radio Beograd 1994. Lični život porodice Diklić u tim vremenima, kad se na to osvrnemo sada, otvara pitanja: kakvi smo to ljudi koji se iživljavaju nad nemoćnima – onda i sada!?

Pod naletom nacionalizama svih boja, režim Slobodana Miloševića i njegovih „saboraca“ iz drugih republika učinio je da zajednička država svih Jugoslovena bude razorena. Stari Slovenac ing. Leon Kavčnik rekao mi je u jednom razgovoru krajem osamdesetih, citat: I najgora Jugoslavija bolja je nego nikakva Jugoslavija. Ako se Jugoslavija sada raspadne, mi se više nikada nećemo vratiti na 1918. godinu.“

Anino pismo kao istrgnuto iz dnevnika

Inserte iz razgovora sa Kotevskom koje sam citirao snimio sam početkom 2025. godine u njihovom stanu – u stvari odlomak za moju knjigu u pripremi „Dva veka slikana mikrofonom“. Dopisujem se sa Anom ovog septembra. Pitam da li je pročitala vest o gospođi Dobrili Stojnić, ponašanju portira Narodnog pozorišta kao i ponašanju direktora pozorišta prema glumici. Ana odgovara: „Jeste, i ja sam odmah uočila deža vi posle skoro trideset godina.

Ta surovost potiče iz slično formatizovanih glava. Zar nisu u međuvremenu smislili malo rafiniranije metode? Baš volim tu glumicu! Nadam se da će mnogi umetnici i kulturnjaci stati iza nje i osuditi to bezumlje. Vidim da je dramski ansambl Narodnog pozorišta digao glas. Čekamo druge…“

 

Autor je urednik sajta Arhiv Simić

 

***

Komentar

***

 

Majmuni ne mogu izraziti svoje nervno-čulno-mišićne pojmove u obliku simbola, već koriste znake (gestove), pa samim tim - ideje - ne mogu da deluju jedne na druge u njihovim nervnim sistemima niti da proizvode nove sinteze, niti se mogu preneti od jedne generacije na drugu na kumulativni  način. Pošto se u svom jeziku koriste znacima a ne simbolima jedna generacija majmuna počinje tamo gde je i predhodna generacija počela, nema napretka! 

Slično je i kod male dece i "ljudi dece" (koje proizvodi despotska kulturna matrica) - malo dete ne razlikuje sebe od svojih želja i postupaka! Jedna beba nije ljudsko biće dok ne počne da se služi simbolima, dete roda Homo sapiens postaje ljudsko biće samo ako je uvedeno u red pojava koje predstavlja kulturna simbolička matrica. Za "kulturnu životinju" čoveka - reči - su i znak i simbol - a sve to vodi ka nadbiološkoj  evoluciji. Najbolji primer koji na to ukazuje je slučaj  Helene Keler koja je zbog bolesti oslepela i ogluvela u ranom detinjstvu pa je kao dete rasla bez simboličkog dodira sa bilo kim. Bila je "tvrdoglava, nedisciplinovana i neobuzdana mala životinja" sve dok je terapeutkinja Saliven nije specijalnim metodama naučila da razlikuje, na primer, pojam: "krčag" od "vode" jer tek sa tim simboločkim dodirom započinje razvoj artikulisanih ideja. 

"Naši" "ljudi deca" nažalost nisu imali svoje terapeutkinje Saliven pa u Srbiji nema napreka - bila i ostala vizantisko /osmanska/ komunstička "Prokleta /despotska/avlija"!

Zoran Stokić

28.09.2025.