Tekst „Nemačko bekstvo od slobode“

 (mali prilog povodom 80-to godišnjice dolaska Hitlera na vlast u Nemačkoj)

Nemačko bekstvo od slobode

AUTOR: ZORAN STOKIĆ

„Hitlerova ‘revolucija’ - a u tom pogledu

i Musolinijeva - zbila se pod zaštitom

postojeće moći i njeni omiljeni objekti bili

su oni koji se nisu mogli braniti“

Erih From

Fromovu knjigu „Bekstvo od slobode“, koja se bavi genezom nacizma u Nemačkoj tako što čitav psihološki proces postavlja na društvene osnove, nećete naći u našim knjižarama, kao ni Poperovu „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“, koju je on počeo da piše onog trenutka kada je čuo da je Hitler okupirao njegovu rodnu Austriju. (No, pošto je samog Hitlera prezirao, Poper kaže: "nisam hteo da ga počastvujem raspravljajući sa njim. Umesto toga, raspravljao sam s onim velikim misliocima koji su prvi napali demokratiju i slobodu: sa filozofima Heraklitom, Platonom, Hegelom i Marksom.") Te knjige-opomene za sve buduće "totalitarizme i tiranije u svim oblicima, bilo da dolaze s desna ili s leva" nećete, dakle, naći u našim knjižarama, ali ćete na policama gde bi one morale stajati naći Hitlerov "Majn kampf", "Protokole sionskih mudraca" i slične, knjige koje se uvek iznova i iznova doštampavaju, a čija je prava funkcija da zagađuju mozak naše omladine. I tako će biti sve dok u nas budu opstajali stereotipi kojima živimo okovani. Na pitanje kako je Hitler stekao apsolutnu moć nad tako velikom državom svi nam horski odgovaraju: lukavstvima, podvalama i silom. „Mudrošću“ takvih stereotipa ti horovi nas parališu i odmažu da prepoznamo metamorfoze fašizma kroz njegova brojna nova lica. Analizu nismo završili u trenutku kad smo upoznali sve gorke plodove hitlerizma: kritička kultura učenja na greškama, radi njihovog izbegavanja u budućnosti, traži od nas da se upoznamo i sa dubokim korenima, i sa moćnim stablom, i sa isprepletanim granama te famozne biljke kao jednog retrogradnog društvenog organizma.

„Duh kulture“ uticao je na svest i podsvest ljudi u Nemačkoj tako da oni počinju da osećaju neodoljivu potrebu da „pobegnu od slobode“. Kako i zašto se to dogodilo?

Kao što je pokazao Maks Veber, građanska srednja klasa je postala stub modernog kapitalističkog razvoja u zapadnom svetu. Primetimo da u srednjovekovnoj teoriji, međutim, nije bilo mesta ni za kakvu ekonomsku delatnost koja nije povezana sa nekim moralnim ciljem: u ta vremena čovek je imao pravo da teži sticanju onolikog bogatstva koliko mu je bilo potrebno za opstajanje u svom položaju. Težnja ka većem bogatstvu nije se smatrala preduzimljivošću, već lakomošću, a lakomost je bila smrtni greh. Ekonomski elementi razvoja kapitalizma uništili su takav srednjevekovni društveni sistem, a s njim i stabilnost i relativnu bezbednost koje je on pružao ljudima. Osim toga, srednja klasa nije više mogla naći svoje usidrenje ni u duhu renesanse, već ga je našla u duhu reformacije. Luter i Kalvin su crkvu lišili njenog autoriteta i preneli ga na pojedinca. To se često smatra jakim razlozima za pohvalu te strane Luterove doktrine, pošto je ona doprinela razvoju političke i duhovne slobode modernog društva. Drugu stranu te „medalje slobode“ koju je doneo protestantizam čini osećanje izdvojenosti i nemoći, koje je ta sloboda zapravo donela pojedincu.

Razvitak kapitalizma uneo je dinamiku u sve društvene klase. U ekonomskom poretku čovek više nije imao utvrđen položaj koji bi se mogao smatrati njegovim prirodnim, neospornim položajem. Pojedinac je bio prepušten sebi; sve je zavisilo od njegovog vlastitog truda, od njegove sposobnosti da optimalno raspolaže vremenom i radom, postao je gospodar svoje sudbine. Vlastitim trudom mogao je da dođe do uspeha i ekonomske nezavisnosti. Novac je počeo da izjednačava ljude i pokazao se moćnijim od porekla i staleža.

Ali sve veća uloga kapitala, tržišta i konkurencije dovela je do toga da se kapital od sluge uskoro preobrazio u gospodara; počelo se činiti kao da neka nadlična snaga upravlja ekonomskom, pa time i ličnom sudbinom ljudi, što u njima počinje da budi duboku nesigurnost, nespokojstvo.

Ljudima koji su zakoračili u kapitalizam Luterova reformacija je ponudila spasenje po veoma velikoj ceni. Ona u njihovu psihu utiskuje crte autoritarnog karaktera: ljubav prema autoritetu i, u isti mah, mržnju prema onima koji su nemoćni. Nijedan „spoljni“ terač nije ljude naveo da izgaraju u radu kao ovaj Luterov (i Kalvinov) „unutrašnji“ terač. Jer čim je pojedinac izgubio osećanje ponosa i dostojanstva, on je bio psihološki pripremljen da izgubi i ono osećanje proizišlo iz srednjevekovnog pogleda na svet, tj. da su čovek, njegovo duhovno spasenje i njegovi duhovni ciljevi svrha života; on je sada bio pripremljen da prihvati ulogu koja je od njegovog života načinila sredstvo za svrhe izvan njegove ličnosti. Znači, oslobađajući ljude od autoriteta crkve, Luter ih je na psihološkoj ravni nagonio da se potčine jednom mnogo svirepijem autoritetu, autoritetu samog boga, ističući neprestano da su potpuna potčinjenost čoveka (koji je po prirodi zao) i ukidanje njegovog ličnog „ja“ neophodan uslov za spasenje. Luterova „vera“ je bila uverenje u ljubav uslovljenu predajom, a to rešenje ima mnogo toga zajedničkog s načelom o potpunom potčinjavanju pojedinca državi i vođi. Strahopoštovanja i ljubavi prema autoritetu ima i u Luterovim političkim ubeđenjima. Mada se borio protiv autoriteta crkve, Luter je učio ljude da se potčinjavaju autoritetu kneževa: „Knez treba da ostane knez ma koliki tiranin bio.“ A kada narod pređe granicu poštovanja kneževog autoriteta, Luter će zagrmeti u jednoj od svojih dijatriba: „Stoga, ko god može, neka udara, ubija i kolje, krišom ili otvoreno“, opominjući da ništa „ne može biti zaraznije, ubitačnije ni paklenije od buntovnika. Baš kao da čovek ubija besnog psa; ako ti ne napadneš njega, on će napasti tebe, pa tako i čitavu zemlju.“

Bili su ovo dobri temelji za razvoj sadomazohističkih psiholoških činilaca. A pogotovu ako su patrijarhalno autoritarno porodično vaspitanje i sistem društvenog obrazovanja dodavali ulje na vatru verskom. Vaspitanje i obrazovanje nisu prazni simboli, već mogu biti i moćno političko oruđe, instrument klasne vladavine, neophodan za održavanje stabilnosti te vladavine. Školsko obrazovanje je samo u tragovima sledilo geteovsko-kantovski način obrazovanja koji se oslanjao na Sokratovo „ne naškodi, pruži mladima ono što im je najpotrebnije da bi postali nezavisni od nas i sposobni da sami izaberu“, a većinski je sledilo fihteovsko-hegelovsku didaktiku, koja je nudila etiku slave i sudbine, zasnovanu na klasici s njenim romantičnim pogledom uprtim u istoriju moći. Kolektivni egoizam zauzima mesto drugih individua, s tim da se ne priznaje građanski individualni moral, jer - kako propoveda Hegelov platonizovani kolektivizam - države i nacije su „realnije“ od individue. Izbor je bio „dominirati ili se pokoriti“, ili biti Veliki Čovek, Vođa, Heroj koji se rve sa sudbinom i stiče slavu ili pripadati „masama“ podređenim za vođstvo i žrtvovati se višim razlozima kolektiva, krvi i tla! Država je zakon, moralni kao i pravni. Dakle, država ne može biti predmet nijedne druge norme, naročito ne merila građanskog morala! Njen jedini sudija je istorija Sveta. „Nema etičke ideje iznad države.“

Pre Prvog svetskog rata pojedinac je u Nemačkoj još osećao da pripada jednom stabilnom društvenom i kulturnom sistemu u kome je zauzimao određeno mesto. Njegovo potčinjavanje i odanost postojećim autoritetima predstavljali su zadovoljavajuće rešenje njegovih mazohističkih stremljenja. Posle rata ova situacija se znatno izmenila. Na prvom mestu, ekonomsko propadanje stare srednje klase nastavilo se bržim tempom; ono je ubrzano inflacijom, koja je dostigla vrhunac 1923. (kao i 1929), što je gotovo potpuno uništilo plodove mnogogodišnjeg rada. Ekonomsko propadanje sve je više povezivano sa porazom u ratu i padom monarhije. Nižem srednjem malograđanskom sloju istrgnut je tako tepih ispod nogu i oni su spas potražili u idejama nacionalsocijaliste Hitlera, sa kojim su delili isti sado-mazohistički karakter koji je mrzeo nemoćne, na primer Vajmarsku republiku, zato što je ona bila slaba, a divio se snažnima, na primer industrijskim i vojnim vođama, zato što su bili moćni. Hitlerov dolazak podržavan savezom elita „mača, pera i fabričkog dimnjaka“ pao je na plodno psihološko tle koje kao da je jedva čekalo njegov dolazak među Nemce. Mnogi nemački hrišćani protestanti, mnogi pripadnici niže srednje klase, mnogi intelektualci su u nacionalsocijalizmu videli nešto poput nove objave, a u Adolfu Hitleru novog Lutera, ili čak Isusa Hrista, koji će hrišćanstvo povezati sa nemstvom.

Kada je Nemačka istupila iz Lige naroda bilo je to zato - kaže Hitler narodu, a on je bio pripremljen da mu veruje - da bi se „učvrstio mir u svetu“. Možda je jedan od najvećih cinizama onaj kada Gebels drži govor na Kantovom grobu i veliča njegovu knjigu „Svetski mir“! „Da je u svom istorijskom razvitku nemački narod posedovao ovo grupno jedinstvo, kao što su ga imali drugi narodi, nemački Rajh bi danas bio gospodar zemljine kugle.“ Nemačko gospodarenje svetom moglo bi, kako pretpostavlja Hitler, dovesti do „mira koji nije poduprt palminim grančicama plačljivih pacifističkih profesionalnih narikača, već do mira utemeljenog pobedničkim mačem jednog naroda gospodara zahvaljujući kome je svet stavljen u službu više kulture“. Kao i u svakoj ideologiji teorije zavere, ni kod Hitlera nema nijednog čina nacističkog tlačenja koji nije objašnjavan kao odbrana od tuđeg tlačenja.

Rad vekova pripremio je Nemce da u vremenima posle raznih nacionalnih katastrofa - poraza u Prvom sveskom ratu, gubitka monarhije, hiperinflacije, srozavanja svih autoriteta, počev od Kajzera, oficira, parlamenta, pa do učitelja, sveštenika, roditelja - pronađu novi autoritet u Hitleru, te mu omoguće na taj način da se njegova ideologija poistoveti sa nemačkom državom. Čim se on jednom dokopao državne vlasti, borba protiv njega značila je u suštini isključivanje iz nemačke zajednice; kada su druge političke partije bile ukinute, kada su zacarovale crne liste, a knjige spaljivane, kada su na geteovskoj tradiciji vaspitani intelektualci masovno emigrirali, a nacistička partija postala sinonim Nemačke - opirati se njoj značilo je opirati se Nemačkoj. Faraonska ovlašćenja su Hitleru omogućila da za 12 godina vladavine svog „teatra okrutnosti“ oslobodi najrazornije sile nesvesnog. Kao što je o tome na nirnberškom procesu svedočio Šper, „Hitlerova diktatura razlikovala se u jednoj temeljnoj tački od istorijskih prethodnica. Pomoću tehničkih naprava kao što su radio i zvučnik, osamdeset miliona ljudi bilo je lišeno samostalnog razmišljanja. Pređašnjim diktatorima su trebali visoko-kvalifikovani pomoćnici, čak i na najnižim položajima, to su bili ljudi koji su mogli misliti i delovati nezavisno od vođe, a Hitlerov totalitarni sistem je uspeo da mehanizuje sistem komandovanja tako da oni postanu nekritički primaoci naređenja.“

Istorijski primeri nas uče da su jedina brana protiv takvih moći razaranja raslojene državne institucije (zakonodavna, sudska i izvršna) i građani koji su sposobni da se koriste zdravim razumom i kritičkim mišljenjem.

Autor je profesor Beogradskog univerziteta

01/03/2013 18:26 | Osamdeset godina od dolaska na vlast: Adolf Hitler - See more at: http://www.danas.rs/dodaci/vikend/nemacko_bekstvo_od_slobode.26.html?news_id=256616#sthash.QjSOc2aI.dpuf

Tesla i Hevisajd

"Ime Nikole Tesle prvenstveno se vezuje za pronalazak naizmenične struje, ili AC, kao najefikasnijeg i najbezbednijeg načina prenosa električne energije" – kaže u jednom intervjuu ’Nedeljniku’ Vuk Jeremić, fizičar, naš đak sa Kembridža. Nažalost, to je apsolutna neistina! A zašto Tesla nije stvorio naizmeničnu struju? – Razlog je isti onaj zbog kojeg bismo se mogli upitati i zašto Tesla nije stvorio teoriju relativnosti ili kvantnu hipotezu.

Krećući se na tragu Kulona, Volte, Galvanija, Ersteda, Ampera, Oma – Majkl Faradej, jedan od najznačajnih eksperimentalnih fizičara, pronašao je mnoge najvažnije elemente elektromagnetizma, pa i naizmeničnu struju ("Eksperimentalna istraživanja elektriciteta", 1821-1885). Matematičku teoriju elektromagnetizma stvorio je Maksvel, a konačnu formu, koja se danas nalazi u užbenicima, dali su Hevisajd i Herc. Naizmeničnu struju su prvi koristili Hipolit Piksi 1832. godine u privatne i Gijom Dišen 1855. u industrijske svrhe – sve se to, dakle, dešavalo pre Teslinog rođenja!

Fizika, kao i svaka nauka, evoluira kao proizvod složene kolektivne debate. Umesto da neko ko je završio fiziku u Kembridžu didaktički objasni našoj deci da su epistemološki razlozi (razlozi na planu ekonomije, sociologije saznanja, matematike, logike, psihologije obrazovanja pojmova) onemogućili Teslu da bude naš Faradej, Maksvel, Herc, Hevisajd, Plank, Ajnštajn ili Hajzenberg, imamo, eto, nastavak nekritičke mitske interpretacije ne samo političke i državne prošlosti Srbije, već i prošlosti same nauke.

Uprkos vekovnoj slici o nauci kao nečem što je lišeno interesa, već krajem 19. veka postaje očigledno da su i naučne profesije slične onima u drugim duštvenim organizacijama (uključujući i političke), te da moramo dobiti jedan novi epistemički autoportret nauke predstavljene na tri ravni, od kojih je prva intelektualna – sa svojom "disciplinarnom matricom ponašanja", koja definiše pravila ponašanja i delanja, tj. određuje "opšte dobro" te profesije; druga ravan je institucionalna – tj. taj esnaf ima profesionalne institucije sa svojim specifičnim ciljevima; i treća je individualna – imamo pojedinačne naučnike, njihove živote i sposobnosti, strahove i nade, njihove snove i njihov duh, njihove porodice... Naučne inovacije su rezultat uzajamnog delovanja sve te tri ravni istovremeno i ako ne pokušamo da shvatimo njihovo isprepletano delovanje, nećemo moći da shvatimo ni nastanak novih izuma i teorija. Unutrašnja organizacija naučnih profesija sadrži u sebi isto ono polje političkog delovanja kao i bilo koja druga društvena aktivnost: složene fuidne procese lobiranja, glasanja, izbora, proceduralnog manevrisanja. Postoje "referentne grupe" koje vedre i oblače, tj. određuju šta je u datom trenutku relevantno, a šta irelevantno. Istorija nauke je prepuna primera kako su u datom trenutku neke "referentne grupe", čak i kada su radile savesno i u skladu sa svojim najboljim saznanjima, uticale na nastanak ili na smrtnu presudu nekoj hipotezi ili teoriji, ili kako su pospešile ili uništile neku pojedinačnu naučnu karijeru, ili doprinele bujanju ili gašenju neke naučne laboratorije ili institucije. Njihove preporuke i stipendije, recenziranje časopisa i knjiga, organizacija kongresa i seminara, vođenje fakulteta i laboratorija, predsedavanje akademijama i patentnim zavodima, privatnim korporacijama (sa svim njihovim ekonomskim logikama profita) – puno puta su doveli do pospešivanja ili sprečavanja pojave neke nove naučne istine.

Evo, da kroz pomenute "tri ravni" uporedimo dva savremenika, koji u naučnoj "atletskoj trci" trče stazu do staze: našeg Teslu, rođenog 1856, i Engleza Hevisajda, rođenog 1850. Društvena klima u Londonu omogućuje Hevisajdu da još od malih nogu savlada abecedu "disciplinarne matrice ponašanja", a Engleska je premrežena institucijama nauke (univerzitetima i laboratorijama) koje funkcionišu pod pokroviteljstvom privatnog i državnog kapitala. Na "trećoj ravni" vidimo da Hevisajd, izdanak bogate i ugledne porodice pronalazača telegrafa i stručnjaka za telekomunikacije i elektromagnetizam, pohađa najbolje londonske škole, a kada zbog preležanog šarlaha ostaje oslabljenog sluha, on od 16. do 18. godine studira u kućnim uslovima, učeći iz knjiga bogate porodične biblioteke. Pored brojnih radova iz fizike i matematike, na njega najdublji utisak ostavlja Maksvelova rasparava o elektricitetu i magnetizmu. Da bi mogao da je čita, morao je najpre da ovlada novim matematičkim teorijama i rezultati tog truda nisu izostali: 20 Maksvelovih jednačina elektromagnetizma Hevisajd svodi na današnje 4, koje se izučavaju na svim fakultetima fizike i tehnike. – Za to vreme, na prostorima austrougarske vojne krajine, gde je odrastao Tesla – a tako je bilo i u Srbiji – prve dve ravni su postojale samo u tragovima. Privrede, industrijskog kapitala, građanskog kapitala, naučnih laboratorija bilo je tek "na kašičicu", a o "disciplinarnoj matrici" uzaludno je i govoriti; sam Beogradski univerzitet nastao je tek 1905. godine. Na "individualnoj ravni", pak, vidimo sina seoskog paroha u Smiljanu, koji pohađa skromne seoske škole i kurseve čiji je cilj bio da ljude opismeni. Vidimo nepostojanje mnogih standarda življenja i po tome što je Nikola u 17. godini po povratku sa mature dobio koleru (sledi 9 meseci borbe za život). Od tog zla ispala je i jedna korist: otac se sažalio nad Nikolom i pristao da mu sin sveštenički poziv zameni inženjerskim. Dalje slede problemi sa finansiranjem studija u Gracu: prve godine je bio stipendista Austrougarske carevine, a da bi nastavio studije dva puta je konkurisao kod "referentne grupe", Matice Srpske iz Novog Sada – i bio odbijen. Prekida studije, godine lutanja... Neizbežna posledica: ne uspevajući – kao nekada Galilej – da izađe na kraj s brojnim matematičkim teorijama svoga vremena, Tesla će imati problema sa praćenjem teorijske literature iz fizike.

Na sve "tri ravni" vetar je – očigledno – duvao u leđa Hevisajdu, a u prsa Tesli. Samo je sticaj srećnih okolnosti doveo do toga da svet u Tesli ipak dobije jednog od svojih najvećih inženjera.

Već 1880. besni rat između američkih i evropskih energetskih giganata, kompanija za prenos struje. U Americi suvereno vlada Edisonova kompanija, koja promoviše jednosmernu struju i pokušava da te projekte (i u njih ugrađene bojne tehničke patente) izveze u Evropu, dok sa druge strane Evropljani, koji su tvorci matematičko-fizičkih teorija elektromagnetizma, pokušavaju da te teorije prvi pretoče u tehnologiju, te uz pomoć svojih laboratorija i privatnih kompanija konkurišu novim projektima sa naizmeničnom strujom (1850-1880). U Rimu, Londonu i Budimpešti sistemi naizmenične struje "skromne snage" počinju sporadično da se koriste za delove gradskog osvetljenja i manja idustrijska postrojenja.

Tesla je imao sreću da se zaposli u Budimpešti kao elektrotehničar baš u vreme kada je budimpeštanska trojka Karolj Zipernovski – Oto Blathi – Miška Deri već stvorila mrežu transformatora i naizmeničnih paralelnih kola za snabdevanje potrošača, efikasnijih od onih koji su korišćeni u Londonu. Tu je Tesla stekao svoj prvi intelektualni kapital, tj. znanja i ideje o prednosti naizmenične stuje u odnosu na jednosmernu, tako da je i sav svoj dalji rad usmerio ka tome da svojim tehničkim rešenjima potpomogne da postojeće složene energetske celine naizmenične struje (centrale, prenosnici sa trafoima, potrošači) nadmaše iste takve celine jednosmerne struje. Radeći za Simens i Vestinghaus (kompanija iz SAD koja je prihvatila evropsku tehnologiju), svojim patentima iz 1888. je dao nekoliko velikih i važnih poboljšanja transformatora i polifaznih indukcionih motora i stvorio svoj početni društveni i materijalni kapital. Anomija prve i druge ravni, koja je pratila Teslu prvih 20 godina, učinila je da on kroz svoj kasniji život u SAD nije uspeo da realizuje većinu svojih zamisli pre svega zato što nije shvatao značaj saradnje sa "referentnim grupama"; umesto saradnje, on je sa njima vodio ratove ili se pravio da one ne postoje. Ista godina – 1888 – bila je uspešna i za Hevisajda, koji, zajedno sa Hercom, Lorencom, Plankom, stvara pretpostavke za pojavu tri nove velike revolucionarne teorijske celine, koje će dovesti i do nove fizičke paradigme (koja će smeniti njutnovsku): elektronskih teorija, teorije relativnosti, kvantne fizike.

Novi pojmovi, patenti, teorije... postaju "mogući", bivaju realizovani, u jednoj nauci tek kada ih ozbiljno shvate pripadnici "referentnih grupa" unutar fakulteta, laboratorija, privatnog kapitala, državnih ministarstava, građanskih institucija. Inovacije koje vladajuće referentne grupe proglase za "neuverljive" ostaju za neko vreme mrtve i moraju čekati bolja vremena. Ako takva uopšte dođu.

Zoran Stokić

14. 01. 2013.

Tesla i Vuk Jeremić

„Ime Nikole Tesle prvenstveno se vezuje za pronalazak naizmenične struje, ili AC, kao najefikasnijeg i najbezbednijeg načina prenosa električne energije“. Kaže u interviju „Nedeljnik-u“ FIZIČAR (đak Kembridza) Vuk Jeremić.

 Komentar: Apsolutna neistina! 

I estetika je bitna – slučaj "Galilej"

U antičkoj Grkoj, u 5. v. p.n.e, mlade ljude je za učešće u javnom životu u polisu pripremala “paideia” kroz svoj ideal urbanosti i obrazovanosti; u starom Rimu za to je bio zadužen obrazovni program “humanitas”. “Paideia” i “humanitas” su bili ključni elementi po kojima su se građani razlikovali od nemoralnih, neobrazovanih ljudi i koji su tadašnje gradove-države, odn. imperije, limesom – graničnom linijom – odeljivali od varvara. Samo oni među varvarima koji su bili u stanju da shvate značaj i spremni da prihvate obrazovne sisteme “paideia” ili “humanitas” mogli su ući u krug civilizovanih naroda! – Mi smo iz takvih i sličnih civilizacijskih krugova bili odsutni vekovima, te smo, kako reče Dvorniković, pod Osmanskim carstvom ostali “ne samo konzervirani u svom srednjovekovnom kulturnom stadijumu nego smo još u naročitom procesu ‘regresije’ velikim delom vraćeni u još starije doba epske patrijarhalosti”. I premda smo, s jedne strane gledano, zahvaljujući tom “epsko-patrijarhalnom tipu očuvali naš narodni kontinuitet”, ta sociološka paradigma je, s druge strane, izrodila određene vrste ljudskih odnosa u kojima su na prvo mesto izbili anti-humanizam, egocentričnost i narcizam. Problem sa egocentričnim modelom – usađivanim u nas još u detinjstvu, a zatim cementiranim kroz jezik, društvene institucije, ponašanje okoline i tsl. – je taj što je on u osnovi svih naših misli, našeg osećanja stvarnosti, analiza i procesa odlučivanja. Tako naša psihološka paradigma ponašanja, naše mentalne slike, premda mi toga nismo svesni, postaju glavni kočničar bilo kavih suštinskih promena u našem društvu. Depresivne osobe koje veruju u teorije zavere i koje misle da ih niko ne voli i ne poštuje imaju veoma negativne mentalne slike (“setove”), koje ih onesposobljavaju za racionalno procenjivanje.

Ljudski život se u svakom trenutku može shvatiti kao jedna jednačina između prošlosti i budućnosti. Da bi se neki čovek ili društvo istinski shvatili, po preporuci Ortege i Gaseta, treba ih postaviti u tu jednačinu, odn. precizirati kakav je njihov stav prema budućnosti i prema prošlosti. Svi oni koji na prošlost gledaju nekritički vide društvene reforme i budućnost samo unutar staroga modela političkog vladanja. Oni, pak, koji su u stanju da na prošlost gledaju kritički, koji su vaspitani humanistički i koji uviđaju da se evolucija kreće u smeru sve veće integracije, u stanju su da izgrade nove društvene paradigme, te da nas iz skupa u kome nema rešenja izvedu u širi skup, u kome se to rešenje nalazi. Kao ilustracija rečenom može da nam posluži jedna manje poznata strana Galilejeve ličnosti, koja ga je sprečila da stvori novu fizičku paradigmu.

Ervin Panofski, znameniti istoričar umetnosti, razvijao je ideju o istoriji umetnosti (“ikonologiji”) kao humanističkoj disciplini koja je komplementarna sa prirodnim naukama i da samo ta komplementarnost vodi uspešnom opisivanju realnosti. On 1955. pokazuje da se estetsko i naučno kod Galijeja savršeno slažu i da su njegovi estetski stavovi uticali na njegova naučna ubeđenja. Kao sin poznatog teoretičara muzike i muzičara, Galilej je odrastao u sredini više umetničkoj i humanističkoj nego naučnoj. Zato ne čudi što je pisao pesme, pamflete i sarkazme i što je znao napamet dela mnogih latinskih klasika. Više godina posvetio je tumačenju Ariosta, kome se divio. Njegovo sučeljavanje Ariostovog “Besnog Orlanda” sa manirizmom Tasovog “Oslobođenog Jerusalima” otkriva nam njegove klasične umetničke ideje, njegov ukus koji je bio u duhu pobune protiv manirizma i sav okrenut ranoj renesansi, te Panofski kaže: “Mladić se u borbi protiv oca okreće idejama dede”! I u drugim umetnostima (muzici i slikarstvu) vidljiv je njegov klasičan pristup. Slikarstvo pretpostavlja vajarstvu (koristeći se Leonardovim argumentima), a u samom slikarstvu brani “svetlost”, hvali “kompozicije rane renesanse”, a kudi i mrzi “preterivanja, alegoričnost, pretrpanost i kontorziju” u radovima manirista; Rafaela i Ticijana pretpostavlja Bronzinu i Salvijatiju. Analize i sinteze koje je izveo o klasičnom i manirističkom slikarstvu Galilej će iskoristiti u napadima na Tasovu liriku: “on (Taso) primorava čitaoce da sve tumače preko neke daleke aluzije na nešto drugo”, zato takvo pesništvo liči na “trikove prespektive koje vidimo na nekim modernim slikama”, poznatim pod imenom anamorfoza (“ana”=vraćanje, “morphe”=forma, deformisana slika oblika koja se iz određene tačke posmataranja vidi kao oblik bez deformacije). Zato ne čudi što je on, kao jedan od pionira moderne fizike, tvorac misaonih eksperimenata i kinematskog principa relativnosti kretanja, čovek koji je stvorio "novo nebo" i "novu Zemlju" i koji je sa Keplerom delio prezir prema sholastičkim školskim programima i zajedničku veru u istinitost Kopernikove revolucije, ipak osećao “prezir” prema Keplerovim elipsama i što je za njega Keplerova astronomija, sa svim svojim simbolima i kosmološko-teološkim dokazima, ličila na slikarske manirističke trikove, na svojevrsne “astronomske anamorfoze”.

Do nove paradigme, dakako, niste mogli stići ako ste elipsama pretpostavljali aristotelovske savršene krugove, te ako ste fizici naturali matematičku epistemologiju. Njutn je, pak, novu paradigmu izgradio povezujući keplerovsku astronomiju i dekartovsko-galilejevsku fiziku, stvarajući novu sintezu i novu epistemologiju.

Klasična estetika, zakasnelo i nedovoljno matematičko obrazovanje, egoistička psihologija, samoljublje – sve je to “vezalo” Galilejeve misaone slike i ograničilo domete njegove želje za istinskim reformama. A možete zamisli domete naših reformatora, čiji estetski doživljaji nisu čak ni klasični, nego su zasnovani na kiču – jer, da se podsetimo, osećanje zadovoljstva kod kiča je do te mere brutalizovano, da je oslobođeno odnosa sa bilo kakvim idejama i umnim sferama!

Zoran Stokić

26. 12. 2012.

paradigme – obrasci ponašanja

U Srbiji se, evo, i u 21. veku polazi od toga da neko tvrđenje jeste istinito ukoliko dovoljno puno ljudi dovoljno jako veruje u njega... – Potpuni saznajno-teorijski ćorsokak, koji nam ne dozvoljava da iskoračimo iz naše "proklete avlije".

U periodu od 1934-1962 pojavile su se nove neklasične epistemologije (Poper-Kun) koje su bacile potpuno novo svetlo na nauku i njenu racionalnost, rast naučnog znanja, na to kako procenjujemo vrednost naučnih teorija, na kriterijume razgraničenja između nauke i ne-nauke i tsl. Pokazuje se da ne postoji nikakva specifična strogo logička procedura koja bi presuđivala po pitanju prihvatanja ili odbacivanja teorija: nova teorija se prihvata a stara biva odbačena na način koji se ne može sasvim racionalno objasniti, a da logički faktori pritom ne igraju odlučujuću ulogu! Dakle, čak ni u nauci, delatnosti u kojoj je čovekova racionalnost dosegla najdalje, smena "naučnih pardigmi" ne odvija se potpuno racionalno.

Pokazuje se da je potpuno pogrešno verovati da objektivnost nauke zavisi od objektivnosti naučnika, da je naučnik objektivniji od filozofa, umetnika, sveštenika ili političara. Naučnik je isto toliko pristrasan kao i svi drugi ljudi. Razlog zbog kojeg su naučne teorije i njeni plodovi ipak objektivni leži u proceduri, u naučnoj kritičkoj tradiciji, koja omogućuje kritiku vladajućih naučnih dogmi. Znači, objektivnost nauke nije stvar naučnika kao pojedinaca, već je društveni fenomen, koji zavisi od čitavog niza političkih i društvenih odnosa u čijim se okvirima ta kritika odvija.

Jedan od središnjih pojmova za objašnjenje naučnog napretka sada je postao i "geštalt-preokret". Svaki radikalan napredak u naukama čine ti "trenutni preokreti", pri kojima naučnici određeni korpus opaženih podataka počinju tumačiti u bitno drukčijem teorijskom i vanteorijskom kontekstu. Takvi izuzetni trenuci u nauci, u kojima dotad korišćeni rečnik poprima različite denotacije i konotacije, smisao i vrednost, nazivaju se naučnim revolucijama. Naučne revolucije su nekumulativne razvojne epizode, u kojima se stara paradigma u potpunosti zamenjuje jednom novom paradigmom, nespojivom sa tom starom. Ta promena je nalik na dvostrukost geštalt-percepcije. Mi možemo videti Ešerovu kocku i kao udubljenu i kao ispupčenu, mi možemo videti Vitgenštajnovu patku-zeca i kao patku i kao zeca, ali ne možemo videti oba lika istovremeno. Kao što se naša percepcija u nekom trenutku odlučuje za jedno ili drugo, tako se i naš kognitivni pogled na svet mora odlučiti u izboru različitih paradigmi. Mi možemo razumeti paradigmu Aristotelove fizike samo ako napustimo uverenja vladajuće njutnovske ili Ajnštajnove paradigme. Pri promeni paradigme, kaže nam fizičar Kun, "sve je izmenjeno: i stanovište, i način gledanja, i jezik"!

Ako tako stoje stvari u nauci, a stoje, zamislite koliko je kritičkih procedura i znanja potrebno u politici da bi nas ona vodila ka civilizovanoj budućnosti! Kada su to naši političari u našoj novijoj istoriji bili u stanju da se nose sa svim tim stalnim promenama političkih stanovišta, sa novim principima u svetu, sa izmenjenim načinom gledanja na stvari, sa promenama jezika? – Tu moramo tražiti korene svih naših poraza!

Objektivna, naučna vrednost teorije, kao i jedne politike, ne zavisi od ljudskog uma koji je stvara ili ko­ji je razumeva. Njena naučna ili politička vrednost zavisi samo od toga kakvu objektivnu podršku te (naučne ili političke) pretpostavke nalaze u empirijskim činjenicama. Za naša verovanja (pa makar postojao i stoprocentni konsenzus), za naklonosti, za psihološka bojenja – tu mesta nema!

Platon je, za razliku od Sokrata, verovao u "elitu", koja je posednik "apsolutnih istina". U 10. knjizi svojih "Zakona" on čak uvodi ustanove koje su kasnije postale uzor inkviziciji i koncentracionim logorima. Godine 1616. katolička crkva je anatemisala Ko­per­ni­kovu teoriju zato što je ona bila proglašena pseudonaučnom, a Centralni komitet sovjetske Komunističke partije je 1949. mendelijansku genetiku proglasio pseudonaučnom, a njene zagovornike, poput akademika Vavilova, ubijao u koncentracionim logorima. A tek Hitlerovi rasistički logori... Ta stara platonovska etika bila je zasnovana na ideji ličnog i sigurnog znanja, tj. na ideji autoriteta, dok je nova naučna etika zasnovana na ideji objektivnog i nesigurnog znanja. Znanje odavno prevazilazi ono što jedan čovek može znati, te zbog toga više nema autoriteta. Ma koliko da se trudimo, nemoguće je izbeći sve greške. Zato moramo promeniti svoj stav prema vlastitim pogreškama. Odatle treba da započne naša etička reforma. Jer, dok nas stara platonovska etika navodi da greške zataškavamo (u cilju očuvanja autoriteta), dotle nam nauka predočava da se napreduje učeći se na greškama. Zato moramo stalno tragati za greškama. Mora nam biti jasno da su nam radi objektivnosti potrebni drugi ljudi, koji su odrastali uz druge ideje i u dugačijoj atmosferi, i samo svi zajedno, u proceduri kritičke racionalne i empirijske rasprave, možemo se nadati da ćemo rešiti neki naš politički ili društveni problem i približiti se nekim istinama.

U "Odbrani Sokratovoj" saznajemo šta je Sokrat rekao pred atinskim sudom. Da je samokritičan lojalan građanin Atine, svestan svojih intelekualnih ograničenja, da nije mudar osim utoliko što "zna koliko malo zna" i da je kritičar onih koji misle da poseduju apsolutne istine. Naučno znanje, kao i znanje koje se koristi u politici, nikada nije sigurno znanje. Ono je podložno revizijama. Ono je uvek hipotetičko – "pretpostavljeno znanje", kako je prvi rekao Sokrat. Pa iako je naše hipotetičko naučno ili političko znanje konačno, a naše neznanje beskonačno, mi ipak možemo napredovati ako se koristimo racionalno-empirijskim kritičkim pluralizmom, ako smo tolerantni i intelektualno odgovorni. Ono što još nismo naučili od nauke, ali ni od Sokrata, Erazma, Montenja, Voltera, Lesinga i Kanta, jeste to da nas ka rešenju problema i opštem boljitku mogu voditi principi: pogrešivosti (da smo kao ljudi pogrešivi), razumne rasprave i približavanja istini, te da uzurpacija istine i izjednačavanje istine sa sigurnim znanjem najčešće vodi u logore i gulage.

Zoran Stokić

8. 12. 2012.

posledice sociološke inercije

„Vera u sugrađane i respekt prema njima je ono što čini naše doba najboljim od svih o kojima nešto znamo“ – Karl Poper

Kultura je kontinuum, u kom svaki stupanj razvoja izrasta iz neke ranije kulturne situacije. Život u Švacarskoj i život u Srbiji danas se veoma razlikuju jer smo rasli u veoma različitim kulturnim klimama. Dok dominantne faktore despotske kulture čine strah i strast, dotle su to u građanskoj kulturi vrlina i čast. Dok se u despotskoj kulturi ljudi orijentišu pomoću sudbine (te, pošto je sve „zapisano na nebu“, ne razvija se svest o individualnoj odgovornosti), dotle se u građanskoj kulturi ljudi orijentišu pomoću uzročno-posledičnih veza (pa se razvija i koncept odgovornosti). Kakve su dugoročne posledice ti različiti faktori imali u socijalnoj inteligenciji tih naroda?

Da bi preživeo u kulturi straha i potčinjavanja, naš je predak, u ravni socijalne inteligencije, svakodnevno pribegavao „biološkom manevru“ koji se mora primeniti u kriznim situacijama opstanka i u kom se impulsi u neuronskim kolima mozga kreću od amigdale ka desnoj strani predfrontalnog korteksa, ka nižim regijama u kojima se velikom brzinom obavljaju automatizovane radnje; u tom procesu, više misleće regije mozga izbacivane su iz upotrebe. Cena takvog načina opstanka bila je pojava „kognitivne disfunkcije“: misli teže nadolaze, ljudi teže donose odluke, postaju neodlučni kada treba nešto da kažu, da razmene nove ideje ili da se dobro koordinišu, sadržaje iz dnevne „radne memorije“ nisu u stanju da transponuju u duboke regije kore velikog mozga, u zone trajnog hologramskog pamćenja, a to je pak usporavalo svaki proces učenja. Život u takvom socijalnom okruženju, u kulturi straha, dovodio je do smanjenja brzine stvaranja novih moždanih ćelija i do zakržljavanja mnogih neuronskih kola u mozgu. Kultura padanja ničice pred despotom i strah da se pogleda u oči imala je takođe svoje konkretne propratne pojave: od oko 200 mišića lica, oni oko očiju su veoma glatki i savitljivi i zato odlično govore o našim osećanjima; strah od gledanja u oči vodi ka otežanom čitanju emocija drugih ljudi i, dalje, ka smanjenom pragu empatije.

U građanskim kulturama vrline i časti događalo se upravo sve suprotno: tamo je došlo do optimalnog razvoja neuronskih mreža – sistematizacije, memorije i empatije – tj. izgradila se optimalna socijalna inteligencija. Zato u Švajcarskoj ljudi ne ginu svaki dan na pešačkim prelazima, muževi ne tuku svoje žene, ljudi se ne ubijaju zbog međe, u bolnicama ne dobijaju infekciju, a u obdaništima salmonelu, vršnjačke grupe se ne prebijaju međusobno tojagama, omladina ne banči cele noći po splavovima – ukratko, to su društva visoke socijalne povezanosti, gde postoje uhodane procedure za sve životne situacije. To su društva gde je osnovni etički princip „ako možeš, pomogni drugome – nikome ne naškodi“, građani se međusobno uvažavaju i svačiji život je svetinja, jer imaju svest o tome da samo zajedno, kao celina, mogu uspešno da se nose sa brojnim životnim problemima.

 U doba vizantijskog imperijalizma carevi iz makedonske dinastije od IX-XI veka vodili su ekspanzionističku politiku. Taj napor će vremenom biti krunisan uspehom – sredinom XI veka vizantijske granice će se protezati od Eufrata i Kavkaza do Italije i od Dunava do Palestine. Pokrštavanje (i nametanje svoje duhovnosti, umetnosti i politike) Bugara, Rusa, Srba predstavlja najznačajniji uspeh te politike. Zato cinično zvuče naši tzv. patrioti koji, evo, pune 32 god posle Titove smrti održavaju u Srbiji despotsku kulturu koja nije naša autohtona narodna kultura, nego je plod vizantijsko-osmanskog imperijalizma, tj. uvezena je „sa strane“!

Kako kaže Vitfogel, „obnova orijentalno-despotskih sistema koju je Lenjin želeo i ostvario bila je zastrašujuća tajna revolucije. S gledišta njegove političke moći Lenjin je bio dosledan kad je o toj tajni svoje revolucije govorio indireknim, ezopovskim jezikom. Staljin i njegovi nastavljači su, sa svog gledišta, bili potpuno logični i čak dosledniji od Lenjina kad su prvo cenzurisali Marksova shvatanja o azijatskom društvu te kad su, osobito nakon izlaska [Vitfogelove knjige] 'Orijentalne despotije', nastojali prikrivati važnost tih ideja za Rusiju“.

Kultura igra odlučujuću ulogu u oblikovanju stvarnosti i u opstanku. Despotska kultura nas je dovela u ćorsokak. Elementi zapadne građanske kulture koji su u tragovima već 200 godina prisutni u našoj praksi trebaju da se favorizuju da bi nas u procesu evolucije izveli iz ćorsokaka. Evropska kultura, koja je i sama nastala u sudaru kultura, nije nikakva pretanja našem nacionlnom biću.

Zoran Stokić

28.10.2012.

22/10/2012 19:06

Povodom teksta „Nagomilavanje besmisla“ (18. oktobar 2012)

Pogrešne dijagnoze drugova intelektualaca

AUTOR: PROF. DR ZORAN STOKIĆ

Vaš novinar koji je izveštavao sa tribine FPN „Ko su (i ko nisu) javni intelektualci u Srbiji?“ naveo je da su na skupu učestvovali Slobodan Antonić, Miroslav Ružica, Ognjen Pribićević, Vladimir Vuletić, Zoran Avramović, Branko Pavlović, Čedomir Antić, Marinko Vučinić, Milan Milošević, Duško Radosavljević, Slobodan Reljić, Dejan Vuk Stanković, Predrag Šarčević, Neven Cvetićanin, Đorđe Vukadinović i Goran Nikolić, Borka Pavićević, Vesna Pešić, Zoran Stoiljković, Srećko Mihajlović, Slaviša Orlović...

Oglasite se na www.danas.rs

Šta je tolerancija? Zapitao se nekada Volter i rekao: „Tolerancija je nužna posledica saznanja da smo pogrešivi. Grešiti je ljudski. Mora nam biti jasno da su nam drugi potrebni radi otkrivanja i ispravljanja grešaka.“ Šta je ko kod nas rekao svih ovih godina, može se lako proveriti (jedino ako ne počnu kao u Orvelovoj „1984.“ da menjaju sadržaje starih tekstova, novina i knjiga!)

Na tribini su bili intelektualci koji su u medijima sve ove godine pravili „privid“ kritičkog mišljenja, međusobno raspravljajući na „dozvoljene teme“. Naša stvarnost nikada nije mogla da se „ukalupi“ u te „dozvoljene teme“. Kad bi neko od nas sa „strane“ uspeo da nešto prozbori, „oni“ bi to ignorisali. Znači nije bilo ni „T“ od tolerancije i drugačijeg mišljenja! Mnoge od njih sam godinama javno prozivao da mi kažu u kom to društvenom sistemu mi živimo.

I kako je moguće da u Srbiji postavljaju dijagnoze u politici, sociologiji, kulturi, a da ne uzimaju u obzir činjenicu da smo kao narod oko 700 godina živeli u despotskim sistemima (vizantijska, osmanska, komunistička faza)? Šta je sa inercijom despotske matrice mišljenja i delanja? Odgovora nije bilo!

Za sadašnju „pat“ poziciju u kojoj se nalazi narod u Srbiji nije kriva samo autokratska vlast, nego i ti „drugovi“, koji su kada su u pitanju „bazne“ stvari (države i društva) postavljali pogrešne dijagnoze, oni su hteli „sociološki kancer zvani despotsko društvo“ da leče aspirinima. Umesto da poput Voltera (koji je, na primer, pomogao da se Rusove ideje publikuju iako se sa tim idejama nije slagao) i oni ulože svu svoju moć da se i u javnosti Srbije pojave i one ideje koje su njima strane i tuđe, oni su se ponašali na autokratski način.

Znači, ponašali su se na isti način na koji se ponaša vlast (i njeni analitičari). E, sada bi „oni“ sebe da amnestiraju (kao što to radi i vlast) od svake odgovornosti. Ne, odgovornost je na nama, na politici koju smo vodili, kao i na analizama te politike koje smo davali.