Epidemija tifusa u Srbiji 1914/15

Od Škotske do Kragujevca: Elizabet Ros, doktorka koja je prkosila običajima

 

BBC News na srpskom

Danas 26.07.2026.12:20

Prati Danas.rs na Google-u

Fotografija Elizabet Ros u maturskoj odori i kapi

Collections of Tain & District Museum and Clan Ross Centre, Scotland

Elizabet Ros u maturskoj odori i kapi

 

Lekarka u Persiji, hirurškinja na brodu, medicinska radnica u Kragujevcu i žena koja je putovala hiljadama kilometara u vreme kada se od većine njenih vršnjakinja očekivalo da se udaju i vode domaćinstvo.

 

Sve to stalo je u svega 37 godina života Elizabet Ros, škotske doktorke koja je početkom 20. veka prkosila društvenim normama.

 

„Jedan savremenik opisao ju je kao nemarnu prema tadašnjim pravilima ponašanja.

 

„To najbolje pokazuje koliko je bila spremna da se suprotstavi ulozi koja je ženama bila namenjena u ono vreme“, kaže Džejson Ubič, upravnik muzeja u Tejnu, mestu gde je Ros odrasla za BBC na srpskom.

 

Njena životna priča inspirisala je i srpsku književnicu Anu Atanasković da napiše roman Krik.

 

„Oduvek sam volela britansku kulturu, a kada sam poželela da napišem priču o jednoj Britanki, tražila sam ličnost koja će povezati moju i njenu zemlju.

 

„Tako sam otkrila Elizabet Ros“, kaže Atanasković za BBC na srpskom.

 

„Zadivila me njena spremnost na žrtvu, hrabrost i duboko uverenje da je dužnost lekara da bude tamo gde je najteže“, dodaje.

 

Prva stanica: Škotska

Rođena je 14. februara 1878. godine u Londonu.

 

Najveći deo života je provela u gradiću Tejn, na severu Škotske.

 

„Bila je najstarija od desetoro dece i odrasla je u udobnom viktorijanskom domaćinstvu“, kaže Ubič.

 

Ipak, njeno detinjstvo obeležile su i privilegije i tragedija.

 

„Izgubila je mlađeg brata i sestru, a otac joj je iznenada preminuo 1894. kada je Elizabet imala samo 16 godina.

 

„To je snažno uticalo na nju“, dodaje.

 

Elizabet Ros

Collections of Tain & District Museum and Clan Ross Centre, Scotland

Elizabet Ros je odrasla u porodici sa privilegijama, ali je smrt oca snažno uticala na njene buduće izbore

U oktobru 1896. godine, započela je studije medicine na Univerzitetu u Glazgovu.

 

Ne znamo šta je tačno inspirisalo da postane doktorka, kaže Ubič.

 

„Iznenadna smrt njenog oca možda ju je upoznala sa ograničenjima savremene medicine.

 

„Bila je akademski nadarena i odrasla je u vreme kada su škotski univerziteti tek otvorili vrata ženama“, dodaje on.

 

Po završetku studija, karijeru je započela u Londonu.

 

„Elizabet Ros je najpre radila kao lekarka u Londonu, gde je čak postala i partnerka u privatnoj ordinaciji.

 

„Uglavnom se bavila porođajima, jer su doktorke u to vreme često bile ograničene na rad sa pacijentkinjama, ali je uprkos predrasudama bila veoma tražena i cenjena“, piše Ubič u biografiji o Elizabet Ros.

 

Elizabet Ros

Collections of Tain & District Museum and Clan Ross Centre, Scotland

Uprkos predrasudama, bila je cenjena: Elizabet Ros druga sa desne strane

Druga stanica: Persija

Dok je radila kao lekarka na škotskim ostrvima Kolonsej i Oronsej, primetila je oglas: „Traži se doktorka za Istok“.

 

„Kako su godine prolazile, u meni je rasla želja za nečim drugačijim, izvan svakodnevnog i konvencionalnog britanskog života.

 

„Ta želja je postajala sve jača, čak i kada je izgledalo da se nikada neće ostvariti, a onda se, u trenutku kada sam se najmanje nadala, desilo nešto sasvim neočekivano“, pisala je tada.

 

Četiri nedelje kasnije, već je putovala preko Rusije ka Persiji, današnjem Iranu.

 

Odlazak na Bliski istok bio je mnogo više od promene adrese.

 

Elizabet Ros u Persiji

Collections of Tain & District Museum and Clan Ross Centre, Scotland

Elizabet Ros u Persiji, fotografija snimljena oko 1909. godine

Za mladu škotsku doktorku predstavljao je priliku da se oslobodi ograničenja sa kojima su se njene koleginice suočavale u Britaniji, gde su najčešće bile usmeravane na lečenje žena i dece, ukazuje Ubič.

 

„Izgleda da je Elizabet posedovala avanturistički i nezavisan karakter.

 

„Njeni spisi ukazuju na to da su je pokretali radoznalost, profesionalna ambicija i želja da služi zajednicama sa ograničenim pristupom modernoj zdravstvenoj zaštiti“, kaže Ubič.

 

U Persiji se suočila sa bolestima koje su u Britaniji bile retke ili gotovo nepoznate.

 

„To iskustvo primoralo ju je da usavrši znanja iz javnog zdravlja, lečenja zaraznih bolesti i medicine u izuzetno teškim uslovima.

 

„Stekla je praktično iskustvo, samopouzdanje i sposobnost da donosi odluke u kriznim situacijama – veštine koje će se pokazati presudnim u njenom kasnijem radu“, dodaje on.

 

Fotografija Ros na brodu tokom u provratku za Britaniju pošto je radila kao lekarka u Persiji više od pet godina

Collections of Tain & District Museum and Clan Ross Centre, Scotland

Ros na brodu u povratku za Britaniju pošto je radila kao lekarka u Persiji više od pet godina

Po povratku iz Persije 1913. godine, Elizabet Ros nije se dugo zadržala u Britaniji.

 

Kao brodska lekarka ukrcala se najpre na parobrod.

 

Elizabet je postala jedna od prvih brodskih hirurškinja koja je zvanično obavljala tu dužnost na trgovačkom brodu, piše Ubič u monografiji Elizabet Nes Makbin Ros: Život koji je prkosio konvencijama.

 

Kapetan Džejms Mekgregor u preporuci po završetku petomesečne plovidbe napisao je da je „u svakom pogledu dokazala da je potpuno sposobna da obavlja sve dužnosti brodskog hirurga“.

 

Lokalni list u Hongkongu pisao je o „škotskoj dami doktoru“ koja je godinama radila u Persiji i čija je pojava na brodu izazvala veliko interesovanje, jer je žena na mestu brodskog hirurga tada predstavljala pravu retkost, navodi Ubič.

 

Samo nekoliko meseci kasnije izbio je Prvi svetski rat, a iskustvo koje je stekla na brodovima i u Persiji uskoro će se pokazati neprocenjivim.

 

Poslednja stanica: Kragujevac

I sasvim neočekivano, životni put ove škotske doktorke odvešće je u Srbiju, zemlju koja se suočavala ne samo sa ratom već i sa jednom od najtežih epidemija tifusa u Evropi.

 

„Do trenutka kada se dobrovoljno prijavila za službu u Prvom svetskom ratu, već je bila iskusna lekarka navikla da radi daleko od udobnosti i resursa“, objašnjava Ubič.

 

Iako je Srbija zbog katastrofalnih prilika važila za „zemlju smrti“, ona je odlučila da dođe i pomogne, kaže Atanasković.

 

„Bila je specijalista za tropske bolesti, a upravo je tifus bio najveća pošast sa kojom se Srbija suočavala.

 

„Svesna da time možda žrtvuje sopstveni život, ipak je došla u zemlju zahvaćenu epidemijom i ratom“, dodaje.

 

Pomoć iz Britanije stizala je i na druge načine.

 

Krajem oktobra srpski poslanik u Engleskoj, Mateja Bošković primio je ponudu Bolnica škotskih žena za slanje 100 postelja u Srbiju, objašnjava reditelj Novica Babović.

 

Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu bio je posebno organizovan pokret žena u Prvom svetskom ratu namenjen za medicinsko zbrinjavanje ranjenika i bolesnika na ratištu širom Evrope, o čemu je Babović napravio film i izložbu.

 

Vlada Srbije je prihvatila ponudu.

 

Početkom januara 1915. godine kompletno opremljena hirurška bolnica stigla je u Kragujevac.

 

„U rezervnoj vojnoj bolnici, koja je radila kao infektivno odeljenje, Škotlanđanke su zatekle Elizabet Ros, koja je u Kragujevcu već preuzela brigu o obolelima od tifusa“, kaže Babović za BBC na srpskom.

 

Ubič dodaje da su lekari i medicinske sestre u Srbiji tada radili pod ogromnim pritiskom, brinući se o hiljadama vojnika i civila.

 

Fotografija uslikana tokom putovanja u Japan na brodu Glenlogan 1913. godine

Collections of Tain & District Museum and Clan Ross Centre, Scotland

Elizabet Ros tokom putovanja u Japan na brodu Glenlogan 1913. godine

Upravnik te bolnice, major Dimitrije Antić, zabeležiće sećanje na uslove koji su vladali u bolnici:

 

„Strahote, slika stanja bolnice u vremenu kada ju bejah primio, ostaće mi zauvek u pameti urezana: po nečistim sobama, hodnicima i stepenicama ležahu na golom patosu teški bolesnici-vojnici u vojničkom odelu, nečisti, puni vašiju, zbijeni jedan uz drugoga, da im čovek ne može prići.

 

„Jauk, zapomaganje, uzdisanje, poslednji ropac – dopirahu iz daljine do ušiju! Sa naglim prilivom bolesnika od pegavca i usled naglog umiranja usled njega, u vremenu bez potrebnih i dovoljnih sredstava za dezinfekciju, počeli su brzo padati od pegavca i svi koji su u bolnici radili.“

 

Tokom Prvog svetskog rata u Srbiji je od pegavog tifusa umrlo oko 120.000 hiljada ljudi, među njima i 22 pripadnice britanskih misija, kaže Babović.

 

Jedna od njih bila je Elizabet Ros.

 

Umire u bolnici, na 37. rođendan, 14. februara, što je spisateljici Atanasković bilo posebno podsticajno.

 

U njenom romanu, u poslednjim trenucima Elizabet Ros u mislima piše pisma Nadeždi Petrović.

 

„Njih dve se, koliko znamo, nikada nisu upoznale, ali su u slično vreme boravile u Nemačkoj.

 

„Elizabet je tada završavala studije medicine, a Nadežda je usavršavala slikarstvo. Upravo ta mogućnost susreta i duhovne bliskosti bila mi je inspirativna“, kaže Atanasković.

 

Tokom pripreme, proučavala je iscrpnu istorijsku građu, oko koje je plela fikciju o neustraživoj ženi.

 

Elizabet Ros je sahranjena u Kragujevcu, daleko od rodne Škotske.

 

„Bila je žena izuzetnog avanturističkog duha, velike odlučnosti i neverovatne posvećenosti njenom pozivu.

 

„Za nju je medicina bila život“, zaključuje spisateljica.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Da dopunimo ovaj zanimljiv tekst. Meni je čudno da čak ni u ovom tekstu, ni pomena o misiji KRUNE i VLADE  VB - 1915., na čijem je čelu bio dr Hanter. Spasla nas je misija dr Hantera (30 lekara). Ne poznajući pravu prirodu bolesti, vlast je da bi Valjevo rasteretila tolikog broja bolesnih, lakše obolele puštala kućama. To je i doprinelo da se epidemija munjevito proširi po celoj Srbiji. Obolelo je stoga više od milion ljudi, od čega je umrlo preko 150.000.

 

 

*

 

 

Autorka romana: "Koju poruku dr Elizabet Ros šalje iz grotla Prvog svetskog rata današnjem svetu? Da li je njen altruizam danas uopšte moguć ili je ostao zarobljen u prošlom veku?"

 

Ovo grotlo Prvog svetskog rata u Srbiji iz ugla epidemologije nije moguće razumeti bez knjige dr Hantera "Epidemija tifusa i povratne groznice u Srbiji 1915. godine". Tu saznajemo da je tada smrtnost od tifusa umesto (uobičajenih, za tu bolest) 15% u Srbiji bila popela na 30%; a da je smrtnost lekara (i medicinskog osoblja) bila 50% Pa je tako Srbija koja je inače imala samo 450 doktora, vrlo brzo ostala sa samo 200 doktora na rad u bolnicama u 42 grada. Hanter čim je stigao u Srbiju u bolnicu u Nišu (200 kreveta a 700 zaraženih) prvo što je video bila je smrt dva - dobrovoljca lekara - iz Švajcarske i Škodske. Ukratko: dva balkanska rat i sada novi rat, kao i veoma loš kvalitet života,  su doprineli da oslabili imunitet vojnika. Zatim vlast je u Srbiji zarobila 40 000 Austrougarskih vojnika, koje je poslala na rad po celoj Srbiji; među njima je bilo zareženih tifusom, pa se bolest lančano širila. Veoma loši uslovi života stanovništva: stanovanje,....,bolnice - su bitno doprinosili širenju epidemije.

 

Uslove pod kojima je Elizabet Ros radila opisala je Luiz Frejzer, medicinska sestra koja ju je posećivala iz obližnje Škotske ženske bolnice, koja je napisala da je videla "neke od najgorih sirotinjskih naselja u Britaniji, ali nikada ništa što bi se moglo približiti ovim odeljenjima u prljavštini i bedi"!

 

*

 

Staljinisti (sadi Putinovci) su od 1945 -2026 da bi koristili teorije zavere, na primer:  "kako su nam englezi kroz celu istoriju radili o glavi" – sakrili sledeće.  Da nam nikada niko nije toliko kroz istoriju pomogao kao misija - KRUNE i VLADE  VB - 1915. na čijem je čelu bio dr Hanter. Kako je moguće da čovek koji nas je spasao, biološki spasao, da ne nestanemo kao narod i država bude i u 21 veku apsolutno nepoznat, nevažan, zanemaren? Jer gde će te veću POKVARENOST nego da misiju i čoveka koji vam je omogućio da preživite vi iz ideološke zaslepljenovsti ZATURITE, namerno sklonite, IZBRIŠETE! Kako je moguće da u Srbiji u njenim gradovima nema ulica sa njegovim imenom, kako to da njemu nismo podigli spomenik i tsl? Kako je moguće da naše nove genracije nikada nisu čule njegovo ime? Racionalno objašnjenje kaže, to je zato, što Srbiju "vode" teoretičari zavere - koji održavaju našu nekrofilsku despotsku kulturnu matricu – iz inata ne dozvoljavaju da se zna o tom - paradigmatičnom događaju - od pre 100 g o tom herojskom poduhvatu samo zato što je Hanter englez – pa im opovrgava mantru o tome kako su nam englezi "oduvek radili o glavi".

 

Ovaj primer sa tretiranjem misije dr Hantera opovrgava sliku koja se ovde stvara da je "naša" vlast = (samo) mafija. Zar bi se mafija time bavila? Da bi neko nastavio da zastupa tezu da je vlast u Srbije=mafija mora da je u stanju da objasni ovaj fenomen (dr Hanter), o kome ovde govorim. Ako nije u stanju da to opovrgne mora da napravi novu pretpostavku o sistemu vlasti koji postoji u Srbiji.

 

 

Zoran Stokić

27.07.2026.