Pluralizam

*

 Kako afere u Srbiji ostaju bez epiloga

 

Tamara Tripić

Danas 9.07.2026. 09:41

Prati Danas.rs na Google-u

 

Kako afere u Srbiji ostaju bez epiloga 1

Foto: FoNet/Zoran Mrđa

 

U poslednjih 14 godina ne radi se o pojedinačnim skandalima, već o ponavljajućem sistemu upravljanja krizama. On funkcioniše kroz nekoliko mehanizama koji zajedno omogućavaju da se afere pojave, kratko dominiraju javnim prostorom, a zatim nestanu bez institucionalnog razrešenja.

 

 

1. Kontrola narativa: od afere do „napada na državu“

 

Prvi i najčešći mehanizam je trenutno prebacivanje svake afere iz pravno-institucionalnog okvira u politički i propagandni. Umesto odgovora na pitanje šta se desilo, fokus se premešta na to ko „napada državu“.

 

Kako afere u Srbiji ostaju bez epiloga 2

 

Tipični obrasci uključuju:

 

* Savamala – noćno rušenje objekata uz angažovanje maskiranih lica i nelegalno uklanjanje dokaza, koje nikada nije dobilo sudski epilog, već je vremenom potisnuto iz javnog fokusa;

 

* prisluškivanje i „državni udar“ – optužbe i kontraoptužbe koje se koriste za delegitimizaciju političkih protivnika, bez pravosudnog razrešenja;

 

* slučajevi ministarskih afera (npr. Siniša Mali – nelegalne finansije i stanovi, Vulin – tetka iz Kanade) – ostaju u javnosti kao politička tema, ne kao institucionalno rešeno pitanje;

 

* napadi na nezavisne medije i novinare (npr. kampanje protiv istraživačkih novinara, targetiranje TV emisija i urednika) – gde se kritika vlasti reinterpretira kao „politički napad“.

 

Efekat je isti: afera se ne pobija dokazima, nego političkim preokretom značenja.

 

2. Institucionalno neprocesuiranje: „tišina sistema“

 

Drugi mehanizam je izostanak institucionalnog zaključka, čak i kada postoje ozbiljni indikatori odgovornosti.

Karakteristični slučajevi:

 

* helikopter-incident – tragedija sa smrtnim ishodom, ali bez sudski jasne političke i komandne odgovornosti;

 

* Savamala – i pored javno poznatih činjenica o rušenju i učešću državnih struktura, nikada nije dobijen pravosudni epilog;

 

* privatizacije i strateški projekti (PKB, Beograd na vodi) – višegodišnje kontroverze oko transparentnosti, vlasništva i javnog interesa, bez konačne institucionalne evaluacije;

 

* javne nabavke i infrastrukturni projekti (Vinča, mostovi, Slavija, metro planovi) – stalne promene troškova, izvođača i rokova, bez političke odgovornosti.

 

Efekat: sistem ne mora da negira aferu – dovoljno je da je proceduralno „razvuče“ dok ne izgubi političku težinu.

 

3. Medijsko preplavljivanje i zaborav

 

Treći mehanizam je proizvodnja velikog broja paralelnih skandala koji onemogućavaju da bilo koji dobije dugoročnu pažnju.

 

Tipični primeri koji su „progutani“ u ciklusu novih tema:

 

* Loto i sumnje u regularnost izvlačenja – kratko dominantna tema, bez institucionalnog zaključka;

 

* jelka, jarbol, fontana na Slaviji, urbani simbolični projekti – javno prepoznate kontroverze koje brzo gube fokus;

 

* serija infrastrukturnih problema (rušenje potpornih zidova, nesreće na gradilištima, kašnjenja radova) – svaka pojedinačno traje kratko u medijima;

 

* stalni niz lokalnih afera u opštinama (namešteni tenderi, partijska zapošljavanja, zloupotreba budžeta) – bez šire nacionalne artikulacije.

 

Efekat: javnost gubi kontinuitet pamćenja i svaka nova afera resetuje prethodne.

 

4. Politizacija svih tema

 

Četvrti mehanizam je pretvaranje svake afere u pitanje političke lojalnosti. Umesto pravne odgovornosti, dominantno postaje pitanje „strane“ kojoj neko pripada.

 

Tipični primeri:

 

* Kosovo i Briselski proces – svaka promena ili izjava koristi se kao unutrašnji politički alat, a ne kao transparentan državni proces;

 

* izbori i protesti (uključujući optužbe za neregularnosti, kontrolu biračkih spiskova, pritiske na glasače) – delegitimizacija kroz narativ o „rušenju države“;

 

 

 

* kritika medija i civilnog sektora – sistematsko predstavljanje kao „stranih agenata“ ili političkih neprijatelja;

 

* slučajevi lokalnog nasilja i pritisaka (napadi na opozicione funkcionere, incidenti na izborima) – reinterpretirani kao izolovani ili „izazvani“.

 

Efekat: briše se razlika između institucija i političke partije.

 

5. Kadrovska rotacija i neodgovornost

 

Peti mehanizam je stalna cirkulacija istih kadrova bez trajne odgovornosti.

 

Primeri:

 

* Siniša Mali – uprkos višestrukim aferama (doktorat, finansije, stanovi), ostaje u vrhu vlasti;

 

* Aleksandar Vulin – niz kontroverzi bez političke eliminacije iz sistema;

 

* Bratislav Gašić – smenjivan, pa vraćan na visoke funkcije (uključujući bezbednosni sektor);

 

* lokalni funkcioneri SNS-a – smene u jednoj opštini, prelazak na drugu funkciju ili viši nivo vlasti.

 

Efekat: odgovornost postaje privremena politička epizoda, ne institucionalna posledica.

 

6. Spajanje države, partije i ekonomskih interesa

 

Najdublji sloj sistema je preklapanje javne vlasti i partijskog/privatnog interesa.

 

Tipični primeri:

 

* Beograd na vodi – državni projekat sa snažnim privatnim i investitorskim uticajem, uz dugotrajne kontroverze o transparentnosti;

 

* PKB i druge strateške privatizacije – prodaja ili restrukturiranje državne imovine uz nedovoljno javne debate;

 

* tenderi i javne nabavke (Vinča, gradske usluge, rasveta, prevozni sistem) – konstantne sumnje u favorizovanje unapred poznatih izvođača;

 

* lokalni infrastrukturni projekti – preklapanje partijskih i poslovnih mreža na nivou opština.

 

Efekat: korupcija nije odstupanje od sistema – već njegov operativni model.

 

Zaključak

 

U ovom okviru afere ne nestaju zato što su razrešene, već zato što su:

 

* prebačene u politički narativ;

 

* institucionalno odložene ili ignorisane;

 

* medijski potisnute novim skandalima;

 

* i vremenski razgrađene kroz zaborav.

 

Zato se ne radi o nizu nepovezanih slučajeva, već o stabilnom obrascu upravljanja krizama u kojem se odgovornost sistematski razlaže na politički šum, dok institucije ostaju bez završne reči.

 

 

***

 

 

Ammar Mešić: Vlasti u Prijepolju renoviraju ulicu, preskočili deo gde mi žive roditelji - mislim da je razlog što idu na proteste

Autor:

author

A. D.

|

09. jul. 2026. 16:06

|

VESTI

|

26

komentara

collage.jpg

Ammar Mešić

Glumac Ammar Mešić, koje je javnosti poznat i po kritici vlasti, izjavio je za N1 da vlasti u Prijepolju renoviraju ulicu, ali da su preskočili deo ulice - i to baš onaj u kom žive njegovi roditelji. Misli da je to zato što njegovi roditelji idu na proteste protiv vlasti.

Pročitaj više:

https://n1info.rs/vesti/ammar-mesic-reakcija-renoviranje-ulice-prijepolje/

 

 

 

 

***

Komentar

***

 

 

 

Svakodnevni primeri, da vlast nedozvoljva 

- politički ni ekonomski pluralizam - 

- sve to jasno pokazuje da smo ostali zarobljeni u formi - predpolitičkog - despotskog društva, gde vladaju despoti (ličnosti), a ne institucije (zakonoravna, sudska i izvršna vlast koje su međusobno razdvojene). 

Od 1945., postoji samo slabo privatno vlasništvo ono drži ljude u formi sirotinje raje - čija egzistencija zavisi od volje i milosti vlasti. Takođe sve ovo pokazujeda je "demokratija" koja je započela sa Miloševićem 1990., bila obična fatamoragana. To se moglo definitivno zaključiti i 2000. g kada je posle 5 oktobra izostao 6 oktobar (lustaracija od 1945). 

Na delu imamo "dinastije" (komunističke "plemićke" porodice) koje su stvorene 1945., i koje su međusobno povezane nevidljivim nitima, koje su za ovih 81 g svoju političku vlast pretvorili i u ekonomsku vlast (jako privatno vlasništvo).

 

*

Pluralizam, shvaćen kao empirijski koncept u političkoj nauci, opisuje činjenicu da politička zajednica poštuje mnoštvo slobodnih pojedinaca i raznolikost društvenih snaga koje se međusobno takmiče. Ova raznolikost se ogleda u konkurentskim udruženjima i u mišljenjima, idejama, vrednostima i pogledima na svet pojedinaca.

 

Pluralizam kao normativna politička ideja znači da se ova konkurencija različitih i suprotstavljenih interesa prepoznaje kao legitimna i smatra poželjnom. Nijednoj društvenoj grupi ne bi trebalo dozvoliti da nameće svoja uverenja drugima. To bi ugrozilo fundamentalnu otvorenost pluralističkih zajednica.

 

U pluralističkom društvu generalno neće postojati apsolutni centar moći; moć je raspoređena među različitim institucijama. Štaviše, ovlašćenje za donošenje odluka može se samo privremeno delegirati pojedincima. Manjine su zaštićene, a suprotna mišljenja imaju legitimno mesto u pluralističkom društvu.

Zoran Stokić

9.07.2026.