Razbijen krčag

 

Milan St. Protić

danas 31.10.2026.07:30

 

Prati Danas.rs na Google-u

Foto: Danas/Aleksandar Roknić

 

„Krčag ide na vodu dok se ne razbije“ glasi stara narodna mudrost. E, ovaj se razbio. Tačnije, razbila ga srpska studentarija u paramparčad.

„Ding-dong“, napisah onomad. „I zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni. Zvoni za tobom“.

Ovo je originalan citat iz sedamnaeste meditacije engleskog pesnika Džona Dona, 1642. Naravno, proslavio ga je Ernest Hemingvej, uzevši ga za naslov svog čuvenog romana o Španskom građanskom ratu (1940).

Pade režim na izborima samo tako. Sruši se kao kula od karata. Do nogu potučen. S razlikom od pola miliona glasova. Počišćen. Pometen. Zbrisan ne gumicom, već olovkom.

Jedinstven primer, uistinu. Jedan spontan pokret uspeo je da porazi režim koji je delovao nepobedivo. Pod nemogućim izbornim i životnim uslovima, u atmosferi pojačane represije, praktično bez medijske podrške, studenti su stroborili naprednjake, i njihov bedem i njihovog prvog čoveka.

Evropska poruka na dan glasanja bila je kristalno jasna. I direktna. Rezultati se moraju poštovati ma kakvi bili. Sve je bilo pripremljeno za nasilnu odbranu postojeće vlasti. Blokirane glavne ulice Beograda, ono ruglo od Pionirskog parka prepuno policije, žandarmerije i kriminalaca. Ko zna koliko je tamo bilo oružja i godina robije.

A onda, odjednom, iznebuha, priznanje izbornog poraza. S veoma preciznim brojkama iako je tek jedan sat protekao od zatvaranja birališta.

Priznanje – da. Čestitka boljem – ne. Opet smo slušali salve uvreda i optužbi. Neosnovanih, fabrikovanih, paranoičnih. Opet priča o „obojenoj revoluciji“, o izvršiocima radova, evropskom uplivu i delovanju antitrampovske „duboke države“ SAD. Svi su se urotili protiv njega siromaha. Jedino on iskreno brani Srbiju, jedino on Srbiju nosi na srcu. Jedino on zna i želi da je vodi u svetlu budućnost. Večno, po mogućstvu.

Ali, ne biva. Moraće, pre ili docnije, vlast predati drugom. Najljućem neprijatelju.

Izdajnicima, ustašama, stranim plaćenicima, omraženim blokaderima.

Uspeli su da omađijaju ovaj narod, kaže. Uspeli su da ga prevare, poture mu rog za sveću i prevedu žednog preko vode. Ne kaže baš tako, nema on to bogatstvo rečnika. No, to nam poručuje svojim rogobatnim izražavanjem.

Raspolagao je svim, apsolutno svim, instrumentima moći. Besmo na pedalj od ukidanja Nove S i konačnog zauzdavanja N1. Besmo na pedalj od totalnog mraka. Otvorene diktature i autokratije. Spasla nas deca u poslednji čas. Doslovno poslednji.

Šta nas čeka sad?

 

Šta je najmudrije činiti? Kako bi bilo najbolje da reaguju pobednici?

 

To je u ovom trenutku najvažnije pitanje.

 

Iskustvo uči sledeće.

 

Ne sme se dozvoliti odugovlačenje. To je, očito, taktika odlazeće vlasti. Mora se odmah preuzeti inicijativa i iskoristiti narodna euforija. Mora se delima pokazati ko je pobednik.

 

Jedna od ideja bi mogla biti ova.

 

Izabrani narodni poslanici sa Studentske liste, njih 141, zahtevaju ulazak u zdanje Narodne skupštine odmah. Ukoliko im se to zabrani poziv građanstvu da se okupi i izvrši pritisak na one koji se oglušuju o većinsku volju naroda.

 

Održavanje konstitutivne sednice Narodne skupštine što pre. Bez obzira na formalnosti. Ponovo pritisak. Što jači i što rezolutniji.

 

Potom izbor predsednika parlamenta u novom sazivu. Ta osoba, po automatizmu, postaje vršilac dužnosti predsednika države.

 

Čekanje je pogubno. Oslanjanje na funkcionisanje sistema, propisane rokove i administrativne procedure takođe. Time i dalje aktuelni režim za sebe obezbeđuje ostanak na vlasti još najmanje nekoliko meseci.

 

Ova situacija nije dobra. Pobednici nemaju vlast, poraženi je vrše. Kao da se ništa nije dogodilo.

 

Pobednici bi trebalo da pokažu autoritet i odlučnost. Samouverenost i proaktivnost. Jer, ovde se ne radi o redovnim izborima i normalnoj smeni vlasti. Ovde se radi, ili bi bar trebalo da se radi, o revolucionarnom preokretu. O promeni sistema. Ukupnog političkog sistema. Nije stvar u popravljanju postojećeg, uklanjanju anomalija, sprečavanju zloupotreba. Radi se o temeljno ustavnopravnom političkom preobražaju Srbije.

 

Ovako, njihovi ljudi, u dogledno vreme, ostaju gde su bili sa ovlašćenjima koja poseduju. I u tužilaštvima, i u sudovima, i u policiji, u BIA, u medijima. Svud.

 

Ovo stanje ne samo što nije dobro sa stanovišta pobednika. Nije dobro ni sa stanovišta utiska i raspoloženja naroda.

 

Očekivanja su ogromna, a strpljenje na izmaku. Neophodno je delovati. Brzo i efikasno.

 

Upamti ovo, poštovani čitaoče.

 

Nije vlast onaj što je na izborima pobedio, nego onaj ko u svojim rukama drži silu. Monopol nad silom. Ako taj neće da sluša izabranog predstavnika naroda, nemogućno ga je prisiliti. Za to je potrebna veća sila od njegove. Sila koju izabrani predstavnici naroda, izborni pobednici, nemaju.

 

Nije tačno da mi preooktobarci nismo hteli. Ili da nismo umeli. Ne. Istina je da nismo mogli. Nije nam dato.

 

Pobuna „crvenih beretki“ u novembru 2001. slikovito svedoči o tome. I opominje. Upozorava. Sluti.

 

Vlast koja to nije. Vlast bez vlasti.

Kao tigar od hartije. Kao detinja mašta. Kao zavodljiva iluzija. Nova vlast mora biti različita od dosadašnje. Dijametralno različita. Mora biti kadra i voljna, rekoh, menjati Srbiju iz osnova. Iz fundamenta. Mora biti odveć hrabra da razbija višedecenijske zablude. I ukorenjene predrasude. Mora imati definisanu viziju gde Srbija pripada i kud je pošla.

 

Pogrešne predstave o svetu, i u prošlosti i sadašnjosti i budućnosti, mogu biti štetne. Veoma štetne. Loše će biti ako se ostane na pola puta. U tom limbu smo proveli poslednje dve i po decenije.

 

Nije Milošević, ali nije ni anti-Milošević. Demokratija van prostora demokratskih zemalja. Srbija između Istoka i Zapada, ne shvatajući ni šta je Istok ni šta je Zapad.

 

Od koga ćemo učiti? Na koga se ugledati? Kojim principima se rukovoditi? Kako (re)formulisati nacionalni interes? Gde je mesto i kakva je uloga Srbije u jugoistočnoj Evropi i globalno?

 

Najzad, pitanje svih pitanja. U kakvoj zemlji želimo da živimo?

 

Od odgovora će zavisiti srpska sutrašnjica. Prelomiti se mora.

 

Izbegavali smo da to učinimo i zato smo ovako nisko pali. Da ne beše ove naše predivne studentarije, survali bismo se na dno. Zauvek.

 

Nada umire poslednja. Jeste fraza, ali je istinita.

 

 

***

Komentar

***

 

Zemlje ralsocijalizma, 1945-1989, nisu bili u stanju da izgrade društvo i privredu koje bi punile budzet zemlje. 

Dokrtina Brežnjeva je zabranjivala da se države (Varšavkog pakta) vrate u kapitalističku privredu tj. da budu suverene države (koje odlučuju o svoj sudbini). Tek je padom berlinskog zida 1989. i doktrinom Gorbačova tim državama vraćen suverenitet, pa su te država odlučile da izvršile tranziciju društva i privrede. Već 2006., na primer, Češka i Poljska su već bile u stanju da pune budzet države - postale su "razvijene zemlje". 

Naša crveno-crna koalicija na vlati ne da nije iskoristila 1989. da izvršimo tranziciju, nego nas je, promovišući teorije zavere, uvela u ratove, posledica? Mi i 2026 imamo društvo i privredu koja puni 1/2 budzeta (nedovoljnio za održanje i pukok života) a ona druga 1/2  se puni zajmovima. 

Postojeći sistem vladanja gde je vlast bila iznad Zakona, gde vlast neuvažava bilo kakvu empiriju, nego vlada ideološkim floskulama – nadajmo se da je iza nas. 

Tragično je da Srbija, koja nije bila u Varšavskom paktu, koja nije bila pogođena dokrtinom Brežnjeva, izabere 1989. - put u propast.

 

Zoran Stokić

31.10.2026.