Empirijska nauka naspram religije

Zoran Stokić[1]

„Ali ako hoćemo da ostanemo ljudi, onda postoji samo jedan put, put u otvoreno društvo. Moramo koračati dalje u nepoznato, u neizvesno, u nesigurno, i upotrebljavati um koji nam je dat kako bismo, upravo onoliko koliko to možemo, planirali za oboje: ne samo za sigurnost, već i za slobodu.“

Karl Poper

Pouzdanost predviđanja budućih događaja jeste onaj razlog koji empirijsko naučno znanje uzdiže danas do najpoštovanije vrste znanja. Magija, astrologija, religije, marksizam – jesu sistemi koji su se pokazali potpuno nepouzdanim u predviđanju budućih događaja – i tu je početak i kraj priče. A tu pouzdanost empirijska nauka je postigla zahvaljujući svojoj novoj epistemologiji, zahvaljujući svom nedogmatskom metodu, kritičkom metodu traganja za greškama i eliminacije grešaka u službi traganja za istinom. Neopovrgljivost nije vrlina teorije – već njena mana. Lako je obezbediti verifikaciju za svaku teoriju (naučnu ili nenaučnu) – teško je rešavati naše brojne probleme i davati pouzdana predviđanja.

Bilo je mnogo pokušaja da se nauka i religija razgraniče. Jedni su, na primer, isticali simbolički i alegorijski karakter religije, a matematički karakter nauke; drugi su, pak, pokušavali da to razgraničenje izvedu u sferama logike; treći su uvodili kategorije smisla i besmisla... Međutim, svi ti pokušaji ostali su polovični. Danas znamo da i nauka i religija počivaju na verovanju, s tim što prva vodi ka znanju, a druga ne, a razlog tome nalazimo u ravni epistemologije. Da bismo mogli da razumemo različite epistemološke mustre, moramo se osvrnuti na dve veoma različite vrste tradicije iz kojih religija i nauka proizilaze. Nažalost, živimo u vremenu specijalista, a to će reći onih koji nisu u stanju da sagledaju unutrašnju fiziologiju nauke, niti išta znaju o istorijskim uslovima njenog nastanka: ne razumeju da se savremena nauka nikada ne bi razvila bez određenih istorijskih uslova koji su joj pogodovali i koji su se sticajem slučajnih okolnosti stvorili u srednjem veku na Zapadu.

Funkcija tradicije jeste, između ostalog, da unosi red i da omogućava racionalno predviđanje u socijalnom svetu u kome živimo. Esenciju jedne tradicije čine njene vrednosti, norme i pogled na svet. Pogled na svet mora biti takav da može davati ključ za logičko objašnjenje takoreći beskonačnog niza pojava sa kojima se suočavamo. Pogled na svet, koji, iako nije skup svih znanja već samo njihova okosnica, ne samo da nam daje odgovore na krajnja pitanja, nego istovremeno predstavlja epistemološku bazu za način razmišljanja i delovanja koji je dominantan u jednom društvu, u jednoj kulturi. Tako, na primer, pogled na svet u Indiji počiva na poretku – riti, kasnije bramanu, koji je opšte načelo svega; svemir traje, stvara se i razara, i to se sve odvija u određenim ciklusima; sve u svetu ima određeno mesto. Osnovu kineskog pogleda na svet čini stav da je sve svrhovito, budući da postoji jedinstvo svemira i božanstava; samim tim i država, i porodica, i pojedninac – prožeti su svemirskim redom, moralnim zakonima neba, koje čovek dobija rađanjem. Vrednosti i norme koje je kasnije, na primer, razvio Konfučije strogo poštuju generalne smernice kineskog pogleda na svet. Za održavanje svemirskog poretka na zemlji, po Konfučiju, između vladara i podanika, između oca i sina, između muža i žene moraju da vladaju odnosi potčinjenosti i privrženosti, tj. hijerarhije. Slično tome, tvrdi on, život seljaka je uzoran jer je bliži prirodi, za razliku od, na primer, trgovaca, čije je zanimanje neprirodno. Kao prirodna posledica takve duhovne klime, u Kini se sa završetkom prve faze feudalizma nije razvio trgovački i industrijski kapitalizam, već se razvio novodespotski sistem.

Sažeto rečeno, najmanji zajednički sadržalac starih agrarnih despotija poput Kine, Indije, Egipta, Meso­po­ta­mi­je, kao i novijih poput Vizantije ili Otomanskog carstva, bio je jednocentrični piramidalni sistem, u kojem je uvek bilo: faraon i narod, odn. sultan i narod itd. Te su države bile nerazrušiva carstva dog­mat­ske svesti. Njihova etika zasnivala se na ideji ličnog i sigurnog znanja, tj. na ideji autoriteta kao vlasnika apsolutne istine (a to je mogao biti samo faraon, sultan itd.), bilo kakva greška nezamisliva je i nedopustiva. Zato je imperativ takve stare despotske etike mo­rao biti zataškavanje grešaka i one se ni po koju cenu nisu smele pri­zna­ti, jer bi u suprotnom neminovno vodile ka naru­ša­va­nju autoriteta. Jasno je da je takva duhovna klima nespojiva sa liberalnim građanskim društvima i mo­der­nom naukom.

S druge strane, baklju naučne tradicije (kritički stav prema mitovima, religijskim istinama i tsl., stav da se o svemu može argumentovano raspravljati), tradicije stvorene u antičkim gradovima, evropski su gradovi preuzeli u XII veku i ona tada počinje da silazi u svakodevni život, na ulice, među građane. U tim gradovima Boga više ne traže neposredno, kao u vizantijskoj manastirskoj duhovnosti, već kroz čoveka i svet, kroz rad. Čak i pre XII veka, u doba karolinške renesanse, prvi put od antike, zanatske delatnosti su u evropskim gradovima dobile naučni status. Da li se tome treba čuditi? – Ni najmanje, ako se zna kakvo su mesto zauzimali kovački i kujundžijski zanat u ger­man­skoj mitologiji, ili ako se prate sage o galskom bogu veština i zanata, Mer­kuru. Ako se ta "varvarska tradicija" još ispreplete sa jednom od ide­ja hrišćanskog učenja po kojoj "ako ko neće da radi da i ne jede" (Pav­lova poslanica Solunjanima), pojava naučnog statusa zanatskih de­lat­nosti čini se, u takvoj klimi, nekako prirodna. Naučna i inte­lek­tu­al­na promocija rada i tehnike u doba karolinške renesase oslanjala se, zna­či, jednim delom na običaje varvarskih naroda koji su tada nasta­nji­va­li Zapadnu Evropu, jednim delom na hrišćanske "teologije rada", a jed­nim delom na dostignuća koja su već bila stvorena u antici. Naime, u doba Karla Velikog uveliko se umnožavaju traktati Vegecija o tehnici i teh­ničkim napravama u antičkom svetu. Dalji život novostvorene ideo­lo­gije rada može se pratiti, na primer, na portalima gotskih kate­dra­la, gde se, pored figura likova iz Svetog pisma, pojavljuju i statue, ba­re­lje­fi i vitraži koji prikazuju radnike na najrazličitijim poljo­priv­red­nim i za­natskim poslovima. U katedrali Svete bogorodice u Semiru na vitra­ži­ma uopšte nema scena iz života svetaca, ali je zato na njima, do naj­sit­ni­jih detalja, prikazan proces pravljenja sukna. Na vitražima u Šar­tru, pak, kao da imamo svojevrsno poređenje između svetaca i zanatlija^[2].

Zatim, dok je vizantijski svet nastavljao, na primer, da u svojim kalen­da­rima kopira antičku alegorijsku ikonografiju sa više lica, kalendari u doba karolinške renesanse sami za sebe svedoče o novom pogledu na svet. U tim se kalendarima koristi realističko prikazivanje samo jednog lica, koje obavlja samo jednu poljoprivrednu delatnost u skladu sa te­ku­ćim godišnjim dobom. Prilagođavanje racionalizaciji rada bila je slika kulturne prekretnice podstaknute novim društveno-ekonomskim potre­ba­ma. U istom cilju, Karlo Veliki je čak i mesecima u godini dao no­va imena u funkciji poljskih radova. Ali, osim što je glorifiko­va­la or­ga­nizovan poljoprivredni rad^[3], karolinška renesansa je, dakle, prva u istoriji kulture stvorila pojam artes mechanicae. Podaci o tome mogu se naći u Svadbi Merkura i Filologije od Kepela^[4] iz 859. godine.

Bio je to trenutak rađanja ideje o tome da mehaničke veštine nisu prirodno urođene, nego da dolaze od ljudskog razmišljanja, te su stoga naučnog ranga. Tako u srednjevekovnim zapadnim gradovima mehaničke veštine ne sa­­mo što su imale ekonomski i naučni sadržaj, već su postajale i izvor mo­­ralnog zadovoljstva. "Majstor koji izrađuje remek-dela zanastva, učvrš­ćuje svoje pravo na članstvo u cehu i, istovremeno, učvršćuje i svoj lični ugled, društveni položaj, pripadnost korporaciji."^[5] U tom povezivanju teorije i prakse u XII i  XIII veku, na primer, prednjačili su hirurzi i optičari. Antički svet je postavio mnoge stvari, međutim, kaže Rodžer Bekon, "nije dovoljno razmišljanje, već i iskustvo" i dodaje: "želim da se bavim osnovama eksperimentalne nauke, jer bez iskustva se ništa ne može dovoljno saznati".

Plima tehničkog i naučnog empirizma zapljusnula je, znači, evropske gradove. Empirijske nauke i građanska prosvećenost postaju jedna te ista stvar, naučni metod i demokratske forme života u evropskim gradovima od tada su nerazmrsivo isprepletene.

Sada, pošto smo na našu sliku nabacili dovoljno osnovnih boja, vreme je da naše figure zadobiju i svoje prve jasne obrise; krenućemo ka osnovnim zaključcima koji se mogu izvući iz egzistencije dve tako različite epistemologije zasnovane na dve tako različite tradicije.

Bifurkacionu tačku, od koje je počelo da se kristališe to dvojstvo o kom govorimo, vremenski možemo smestiti u drugu polovinu XII veka, a dva kraka te svojevrsne račve činili su, s jedne strane, manastiri i, s druge, gradski univerizeti. Naime, tu drugu polovinu XII veka karakteriše nagli razvoj raznovrsnih ško­la u gradovima, koji gotovo u potpunosti zamenjuju manastire kao središta sticanja znanja. Manastirska kultura je isključivo čuvala prethodna znanja, a njen strogo pasivan odnos prema saznanju bio je na gradskim fakultetima preokrenut u aktivno kritičko traganje za znanjem; štaviše, to traganje je tu postalo važnije i od samog stečenog znanja. To traganje nije više zavisilo od neke grupe sveštenika niti od samo jedne skupine kanonskih tekstova. Ta transformacija iz pasivнe manastirske u aktivnu univerzitetsku kulturu dogodila se kao slučajni rezultat dugotrajne borbe između crkve, feudalaca, dvora i gradova za prevlast. Samo u takvom zapadnom policentričnom društvu bilo je moguće da se na jednom mestu – na fakultetima – spoji religiozno, naučno i političko obrazovanje u jednu dinamičnu celinu. Matrica te nove zapadne duhovnosti, i nove nau­ke, bili su, znači, novi uni­verziteti. Pariski, sa svojom čuvenom teološ­kom školom, jezgro je svih učilišta: prvi kolegijum osnovan je 1180. godine. Despotska monocentrična društva ostala su uskraćena za takve iнstitucije kritičkog mišljenja. Isključiva funkcija univerziteta kakvi su postojali u despotijama bila je školovanje poslušnog činovničkog i svešteničkog kadra.

Za razumevanje suštinske razlike koja je postojala između despotskih (npr. kineskih ili vizantijskih) i zapadnoevropskih univerziteta neophodna je, pre svega, svest o tome šta je to naučno saznanje.

Nažalost, kod nas i dan-danas mnogi, potpuno netačno, smatraju da se do naučnog saznanja i naučne objektivnosti stiže tako što se neki ljudi jednim ličnim aktom oslobađaju od predrasuda; oni naiv­no misle da naučna objektivnost počiva na mentalnom ili psihološkom stavu naučnika kao pojedinca, na njegovom brižljivom radu, pažnji i na­učnom samoodricanju. Međutim, problem je u tome što ne postoji na­čin ili metod oslobađanja od predrasuda. Naučna objektivnost ne za­vi­si od psihologije naučnika kao pojedinca, ona nije proizvod nepri­stras­nosti pojedinih naučnika, nego je ona rezultat javnog društvenog ka­raktera naučnog metoda! Nauka i njen razvoj bitno su određeni po­sto­janjem institucija u kojima se mogu voditi slobodna misaona nad­me­ta­nja. Jer nauka – slikovito iznosi Karl Poper – "zahteva što više nadmetanja između hipoteza i što više strogih provera. A sukobljene hi­poteze traže zastupnike: branioce, porotu, čak i publiku. Da bi dobro obavljali svoj posao, ti njihovi lični zastupnici moraju da budu orga­ni­zo­vani u ustanove, koje treba da budu zaštićene zakonom. U krajnjoj li­niji, napredak veoma mnogo zavisi od političkih činilaca: od politič­kih ustanova koje obezbeđuju slobodu mišljenja"^[6].

Tako je već pomenuti Pariski univerzitet još 1194. godine dobio od pa­pe prve povlastice, a 1200. godine Filip-Avgust oslobodio je, na pri­mer, pripadnike Univerziteta laičkog pravosuđa. I nema nikakve sum­nje da je za ortodoksnu svest, za svest "svetog neznanja", za svest "sa­mot­ničkog ma­nastirskog Hrista", Pariz tog vremena sve više ličio na "đa­volju jaz­bi­nu". No ipak, za novi urbani otvoreni golijardski duh, koji se stalno pi­ta: "mora li se u sve to verovati?" – te u svojim pes­ma­ma i svojim osli­kanim rukopisima odgovara da "ne mora"(!) – Pariz je sve više po­sta­jao "grad-svetionik". Nemajući svest o potrebama nove društvene evo­lucije, ortodoksni su umesto reformi tražili povratak istočnom mi­sti­ciz­mu. – Nipošto! – odgovaraju golijardi. Zaokupljeni životom i nje­go­vim potrebama, golijardi, siromašni lutajući studenti, ali prva prava ur­bana inteligencija – a među njima posebno Abelar, prvi moderni pro­fesor – uspeli su da razviju nezapamćenu kritiku tadašnjeg društva i načina života. Kritika nije mimoišla ni crkvu, ni plemiće, ni seljake. Tako su svadljivi golijardi, ti vitezovi dijalektike, koristeći se poli­cen­trič­nošću zapadog društva, uspeli da izdejstvuju do tada nezamislivu li­be­ralizaciju organizacije rada na univerzitetu. Takva organizacija rada univerziteta u Vizantiji, ili nekoj drugoj despotiji, bila je nepojmljiva.

O novom smeru razmišljanja koji je zavladao evropskim gradovima i univerzitetima možda najbolje svedoči Honorije: "Nema drugog au­toriteta do istine dokazane razumom!" "Danas je neobrazovani sve­šte­nik isto što i plemić koji ne zna ratovati!"^[7] I sama teologija počinje se po­zi­vati na razum, i ona želi da postane nauka.

Ciljevi naučnog istraživanja na zapadnim univeritetima "čine se ume­re­ni­jim od ci­lje­va istočnih religija ili totalitarnih režima koji nude ili na­me­ću neo­spor­ne i sveobuhvatne istine. [...] Robovski sistem je sistem onih druš­ta­va koja zamišljaju da su ovladala istinom i da je pred­stav­ljaju. [...] Za­pad­njak negira postojanje istine po sebi: jednostavno, on ne želi da ve­ruje da jedan čovek može uistinu do nje doći"^[8]. Orto­dok­s­ni intelektualci prestravljeni su sve većim brojem teoloških rasprava; jedan od njih, Stefan iz Svete Genoveve, žali se kako se "javno ras­­prav­lja skrnaveći svete konstitucije, tajne božanstva. [...] Nedeljivo troj­stvo je ra­sečeno i u komadiće postavljeno na raskršća. Koliko doktora toliko grešaka, koliko skupova toliko skandala, koliko javnih mesta toliko huljenja"^[9].

Učenje na greškama, intelektualna skromnost, kritičko traganje za is­ti­nom^[10], dakle sve ono što je bilo izvan moći razumevanja dogmatskog miš­­ljenja, postalo je novo oruđe "eksperimantalnog metoda" nado­laze­će no­ve nauke.

O odnosu ortodoksne i kritičke svesti ništa ne govori tako plastično ne­go kada se uporede njihovi respektivni tekstovi iz istog perioda; tako na primer, u  jednom vizantijskom tekstu čitamo: "Jovan je po­sedo­vao pravu nauku i nisu mu bile potrebne ni gramatičke beznačajnosti, ni poznavanje Ho­merovih brbljarija, niti laži besednika. [...] On se nije služio ni sofizmima, ni si­lo­giz­mi­ma koji su samo paukova mreža. Astronomiju, geometriju, aritmetiku smatrao je ne­postojećim stvarima..."^[11] U tekstu sa Pariskog univerziteta čitamo, pak: "Sakupio sam 'mirakule' Device, preuzete iz opisa koje sam pronašao u knjižari svete Genoveve u Parizu i stavio sam ih u stihove za svoje pariske studente kako bih im pružio živ pri­mer. [...] Materijalni predmet ove knjige čuda su svete Device. Međutim, umetnuo sam i činjenice koje se odnose na fiziku, astronomiju i te­o­lo­gi­ju. [...] Konačni razlog počiva, naime, u trajnoj veri u Hrista. A ona pret­po­stavlja teologiju, poštovanje fizike i astronomije."^[12]

Bog, kao što rekosmo, nije više bio tražen neposredno kao u manastirskoj orto­doks­noj duhovnoj praksi, molitvama, izolacijom od sveta i tsl. – već kroz čoveka i njegova tehnička i naučna znanja, kroz prirodu i svet.^[13] "Poštovanje fizike i astronomije" bio je onaj presudni moment koji je uticao na promenu tretiranja pojma iskustva i kriterijuma istine. Naime, pojam iskustva je za ortodoksnu svest, kao i za Aristotela, bio nešto što je ve­zano za čulno iskustvo; nova kritička svest svrstavala je iskustvo u eks­pe­rimentalnu kategoriju. Slično se dogodilo i sa kriterijumom istini­to­sti. Dok se za staru ortodoksnu svest kriterijum istinitosti temeljio na "lo­gičkim izvodima iz razumljivih principa", za novu kritičku svest kri­te­rijum istinitosti je proisticao iz "konsenkvenci", tj. "verujemo u neki is­kaz ako iz njega možemo izvesti rezultate koji se zatim mogu kontro­li­sa­ti posmatranjem". Bio je to pravac koji je tražio razvoj hipotetičkog i sim­boličkog mišljenja.

Ali, da bi kritičko mišljenje stvorilo svoj naj­zna­čaj­niji produkt – novu nauku – moralo je doći do liberalizacije rada na univerzitetu. Ako se prati istorija zapadnih univerziteta, prvo što se mo­že primetiti jeste to osvajanje, korak po korak, autonomije i slobo­de.

Tako je već tokom XIII veka moć fakultetskih korporacija poči­va­la na "tri osnovne privilegije: na pravosudnoj autonomiji – u okviru crkve, s nekim lokalnim ograničenjima i ovlašćenjem poziva na papu, na pravu štrajka i otcepljenja, te na monopolu podele fakultetskih zva­nja"^[14]. Svaka privilegija dolazila je kao rezultat najrazličitijih sukoba koji su stalno plamteli između crkvenih i svetovnih vlasti. I crkva i sve­tov­na vlast pokušavaju da pre svega preko beneficija pridobiju profe­so­re da rade za njihovu stvar. Profesori se uspešno odupiru smatrajući da je plata koju dobijaju od svojih učenika najbolji način da zaštite svoj in­tegritet nezavisnih intelektualaca. Prednost ovog rešenja je očigledna: ona daje profesorima slobodu u odnosu na crkvu, vladara, uopšte bilo kog mecenu. "Svaki rad", kažu profesori, "ima svoju naknadu, zanatlija pro­daje svoje proizvode, zašto da i profesori ne prodaju svoje umne pro­izvode?"^[15] ("Kao što postoje žuljevi na rukama, tako postoje i žuljevi u mozgu" i tsl.) Kako, znači, zakon o beneficijama nije pri­hva­ćen, crk­va, težeći da ukine autonomiju univerziteta, pokušava sa novim re­šenjima: sada pokušava da na univezitet proturi svoje verne službe­ni­ke dominikance, koji proklamuju ideju o besplatnoj nastavi. Pro­fe­so­ri se opet uspešno brane insistirajući na tome da je školski ži­vot jedan zanat, te da i taj zanat ima svoje ekonomske i tehničke zah­te­ve, pa su prema tome dominikanci laici, te im se ne može prepustiti držanje na­stave; brane se stavom o nespojivosti dvostrukog pripadanja – jednom manastirskom redu i jednoj univezitetskoj korporaciji. Siger^[16] iznosi bezbrojne argumente u kojima dokazuje da je nauka ne­spo­jiva sa do­mi­ni­kanskim siromaštvom i pustinjaštvom^[17], te insistira na tome da je po­de­la rada ugrađena u same temelje specifičnosti univerziteta.

Ukratko, u XIII veku vo­di­la se ogorčena borba za autonomiju univerziteta u odnosu na crkvenu vlast; nakon krvavih obračuna koji padaju u godinu 1229, pariski fakulteti dobijaju svoju autonomiju 1231; nju je svečano priznao Luj Sveti, obnovivši i proširivši privilegije koje je Univerzitetu 1200. godine bio dao Filip-Avgust. U Oksfordu, na primer, fakulteti dobijaju prve slobode 1214. godine, a sukobi između fakulteta i kralja iz 1232. i 1238. godine završavaju se 1240. kapitulacijom Henrija III. Po nalogu vladara Fridriha II, 1224. godine osnovan je prvi univerzitet u Na­pu­lju^[18] – itd. itd.

Sva ova kretanja vode nas ka etici zapadnih građanskih otvorenih društava. U toj etici zataškavanje gre­ša­ka je najveći intelektualni greh. Tu se napredovalo baš tako što su otkri­vane, priznavane i otklanjane greške. Radi otkrivanja i popravljanja gre­šaka jednim ljudima su bili potrebni drugi, posebno oni koji su odrasli uz dru­ge ideje i u drugačijoj atmosferi. Ukrat­ko, slobodno mišljenje pojedinca tu je počivalo na kritičkoj raspravi. Shvaćeno je da je potpuna sloboda mišljenja nemoguća bez političkih slo­bo­da. Zahvaljujući političkim slobodama i kritičkim raspravama, zahva­lju­ju­ći ideji o približavanju ka istini, zahvaljujući ideji o linearnosti vre­me­na, zahvaljujući radoznalosti ljudi, otvorena zapadna društva su stva­rala nove kvalitete, naročito na polju nauke, tehnike i tehnologije, te su ona, reklo bi se, zato i bila u stanju da, nebrojeno puta, poraze dr­žave orijentalnog tipa.

Jer dok su otvorena zapadna društva proizvodila novu nauku, zatvorene orijentalne despotije su proizvodile ideologije. Ideološka (orijentalna) i naučna (zapadna) društva imaju dva potpuno različita odnosa prema stvarnosti. Ideologija je uvek zatvoreni uni­ver­zum normi kojima se fiksira određeni politički poredak i nameće kao je­dino mogući oblik racionalne društvene organizacije. To su društva u ko­jima se veruje da je u religiji ili politici dosegnuta apsolutna istina; sa­mim tim nema potrebe za kritičkim raspravama i političkim slo­bo­da­ma, podanici u takvim društvima više nemaju zbog čega da budu zna­ti­želj­ni, oni gube potrebu za saznanjem. I, budući da je u tim sistemima vre­me uvek kružnog karaktera, da sadašnjost zavisi od prošlosti, da "ne­ma ničeg novog pod kapom nebeskom", prirodna posledica takvog stanja duha jeste ta da podanici počinju da se opiru svakoj promeni; jer, zbog čega se ima šta menjati kad se sve vraća na isto?

Međutim, tradicija optimističke epistemologije – jedinstvene u istoriji – obodrila je ljude da misle slobodno, davala im je nadu da će pomoću znanja sebe i druge osloboditi ropstva i bede. Glavni oslonac u borbi protiv cenzure i represije nad slobodnim mišljenjem, ona je tražila obrazovanje univerzalno za sve. Kriterijum objektivnosti naučnog znanja nužno je vezan za princip otvorenosti za kritiku, javnu proveru i konfrontiranje s pravima na konkurentno znanje. Naučno znanje jeste pluralizam teorija, konkurencija više teorija za najbolje moguće rešenje problema, a ne dogmatizovanje prava na sveznanje. U naučnom pogledu na svet čovek se smatra krajnje aktivnim bićem koje se stalno nalazi u potrazi za novim rešenjima problema, koje stalno poboljšava svoje hipoteze, institucije i životne stavove.

Suprotno, tradicija epistemološkog pesimizma vodi ka neverovanju u moći ljudskog razuma, u njegovu moć da prepoznaje istinu, vodi ka nepoverenju u čoveka. Naime, s religijskog aspekta, tj. pogleda na svet, apsolutna istina postoji. Božanstvo ili Bog preko proroka objavljuje tu apsolutnu istinu ljudima tako da oni mogu preko posrednika učestvovati u njoj. Istina je jednom zauvek zapisana u određenim svetim tekstovima, ovi su tekstovi sakrosanti i nikada ne mogu biti revidirani. Religiozna pozicija se, znači, bazira na elitističko-autoritarnom idealu saznanja i znanja. Ona pojedinačnim osobama tj. grupama sveštenika, od Boga odabranim, od samog početka osigurava privilegovan pristup znanju. Tako metafizička instanca – Bog – prvosveštenicima dodeljuje saznajni monopol na više znanje koje je drugim ljudima načelno nedostupno i koje se ni na koji način ne može proveravati, kontrolisati niti opovrgavati.

Da bismo stvar učinili sasvim razumljivom, istaći ćemo i na kraju naše polazno načelo o uspešnosti predviđanja, tj. da nauku od religije najbolje možemo da razgraničimo po toj uspešnosti, a naročito po uspešnosti smelih, neo­če­ki­va­nih predviđanja novih činjenica, koje se ili nisu ni naslućivale, ili su bi­va­le opovrgavane u prethodnim ili rivalskim teorijama. Neka nam kao ilustracija posluži sledeći primer. Kada je 1687. godine Njutn objavio svoju teo­ri­ju ra­cionalne mehanike, postojale su dve tekuće teorije u vezi sa kometama. Ona popularnija – metafizička – smatrala je komete zna­kom božijeg gneva. Manje poznata, Keplerova teorija, smatrala je da su komete ne­beska tela koja se kreću po pravim linijama. A sada, pre­ma Njutnovoj teoriji, neke ko­mete se kreću po hiperbolama ili pa­ra­bo­lama i nikada se ne vraćaju, dok se druge kreću po elipsama. Halej, koji je radio po Njutnovoj teoriji, izračunao je na osnovu posma­tranja de­lića putanje jedne komete da će se ona vratiti za se­damdeset i dve go­dine; u minut je izračunao kada će se ponovo ugledati u precizno od­re­đenoj tački na nebu. To je bilo neverovatno, zadivljujuće pred­vi­đa­nje! I sedamdeset dve godine kasni­je, kada su i Njutn i Halej već odav­no bili mrtvi, Halejeva kometa se vratila tačno o­nako kako je on to bio iz­računao.

Prema tome, možemo zaključiti sledeće. Religiozne predstave o kre­tanju planeta ne samo da nisu mogle da pruže nova, neočekivana pred­viđanja, nego nisu bile u stanju ni da se uklope u do tada već dobro po­znate činjenice. Njutnova teorija, Ajnštajnova teorija ili, na pri­mer, teorija kvantne mehanike – vodile su ka novim činjenicama. Religijske metafizičke teorije pokazale su se kao teorije pot­puno nesposobne da pouzdano predviđaju nove činjenice, ka­ko u prirodnim tako i u duštvenim naukama; štaviše, neprestano su kas­kale iza činjenica i pokušavale da uhvate korak sa nji­ma.

---

[1]  Стокић З., Емпиријска наука наспрам религије, зборник: “Религија и Епистемологија”, Група аутора, Библиотека Нова филозофска мисао, (ур. академик Владета Јеротић, проф. др Милош Арсенијевић, проф. др Петар Грујић,
проф. др Дејан Раковић), Београд, Дерета, 2007. (ст. 177– 193) ISBN 978–86– 346–607–1. 
(Mašinski fakultet u Beogradu, 27 marta 80, 11000 Beograd)

[2] E. Mâle, L'art religieux du XIIIe siècle en France, Paris, 1925, st. 65.

[3] Ta nova ideologija rada nalazi se i u izvesnom broju pesama koje obrađuju temu ra­dova po mesecima, i to posebno u pesmi De duodecim mensium nominibus, signis, aerisque qualitatibus iz 848. godine od Vandalberta od Prima. Te pesme nam pružaju sliku o životu u Renaniji IX veka, o tehničkim naprecima na selu, o kojima najbolje svedoči pojava drugog oranja u proleće, od februara od marta.

[4] Ž. Le Gof, Za jedan drugi srednji vek, Novi Sad, 1997, st. 118.

[5] A. Gurevič, Kategorije srednjovekovne kulture, Novi Sad, 1994, st. 305.

[6] K. Poper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Beograd, 1993.

[7] R. Lopez, Rođenje Evrope, Zagreb, 1978, st. 169.

[8] D. de Rougemont, Zapadna pustolovina čoveka, Beograd, 1983, st. 160, 161, 159.

[9] Ž. Le Gof, Intelektualac u srednjem veku, Zagreb, 1982, st. 72.

[10] Univerzitetskog intelektualca stvorio je "disputatio". "Disputa je bila turnir kle­ri­ka..." – Ž. le Gof, op. cit. (1982), st. 109.

[11] L. Breje, Vizantijska civilizacija, Beograd, 1976.

[12] J. de Garlande, Stella Maris – Ž. Le Gof, op. cit. (1982), st. 99.

[13] Za stare autore, kao, na primer, za Platona i Aristotela, rad je bio nešto što je ma­nu­elno, nešto što priliči robovima, a ne slobodnim građanima. Sholastika je pre­u­ze­la ovo učenje starih, te ni ona nije imala razumevanja za manuelni rad, pa samim tim ni za eksperimentalnu praksu. Međutim, jedan deo zapadnih sholastičara, među go­lijardima i nominalistima koji su se izborili za ideju "dvojne istine", bio je za­in­te­re­sovan za razvoj eksperimentalnih metoda.

[14] Ž. Le Gof, op. cit. (1982), st. 91.

[15] ibid.

[16] ibid., 134.

[17] Siromaštvo proizilazi iz asketizma, koji znači neprihvatanje sveta, pesimizam u od­nosu na čoveka i prirodu. Već samim tim sukobljava se sa humanističkim i natura­lis­tičkim optimizmom većine univerzitetskih nastavnika.

[18] S. Peinter, Istorija srednjeg veka, Beograd, 1997, st. 539.

Veronauka u Srbiji na testu: Ministar protiv vetrenjača

Inerciji despotske kulture nam ne dozvoljava da stvorimo kritičnu masu građana, jedino šta ta inercija dozvoljava je tehnološki rast. Nažalost nije moguće imati zapadnu tehnologiju i društvene standarde a da pri tome druge komponente kulture ostanu plemenske, klanovske i despotske.

Kultura se sastoji od tri međusobno isprepletana „DNK lanca“ sociološkog, filozofskog i tehnološkog. Funkcija tog „lanca“ je bila da obezbedi ljudima opstanak uz pomoć „energije“. Kultura se razvijala ukoliko se povećava količina energije po pojedincu jednog društva. Kultura kao mehanizam za zauzdavanje energije morala je negde „naći“ tu energiju. Prvobitne kulture su bile pokretanje energijim samog ljudskog organizma. Veliki energedski skok ostvarila je kultura koja je pripitomila životinje i kreirala poljoprivredu. Višak energije i hrane koje je stvorila zemljoradnička kultura doveo je do povećanja stanovništva. Plemenska kultura koja je bila organizovana na rodbinskim vezama nije bila u stanju da zauzda novonastali sociološki „haos“. To je tek bila u stanju da učini – država (bila je despotska) – ona je bila ta koja je zamenila pleme i klan! U državi je bio izgradjen novi oblik organizacije koji je sproveden uz pomoć podele po zanimanjima – stanovništvo je bilo strukturalno diferenciralo i funkcionalno specijalizovalo. Društva plemana i klana zasnovana na „sredstvima“ zamenila su despotska društva zasnova na svojinskim odnosima. Politički despotije su bile podeljene u klasu vladara i narod. Smatra se da vrhunac te kulture, kada su despoti u sebi objedinjavali 3 funkcije vlasti (političku, vojnu i versku), pada u 1000 godina pre Hrista u Mesopotamiji, Egiptu, Kini, Indiji. Međutim uprkos svim geofrafskim istoriskim i vremenskim razlikama reči – faraona u Egiptu, cara u Vizantiji, sultana u Osmanskom carstvu, sekretara komunističke partije u komunizmu – odzvanjaju svim despotskim državama na isti način. Moć tim rečima daje „despotska mašina“ i ideologija koju prenose sveštenici (komesari) – zato u despotijama – vlast i vera čine jedan začaran krug! I uopšte kao što je primetio Montiskije despotije funkcionišu na strogo deterministički način „poput nekog mehaničkom sata“ koji radi a da pri tome niko ne zna kako, i on radi punom parom, samo ako niko, od despota do podanika, ne zna šta ga pokreće.

To šta ga pokreće ne zna naša kulturna elita ni u 21 veku! Turci su znali pa zato već 100 godina pokušavaju da izgrade građansko društvo i srednju klasu. Pošto naša elita ne zna takav nam je i školski sistem. Kao što je to već primerio Dirkem. „Vaspitanje je samo slika i odraz društva; ono imitira duštvo i reporodikuje ga u sažetom obliku, ali ga ne stvara. Vaspitanje je zdravo kada je nacija zdrava. Ako je duhovna sredina poročna, onda su i sami učitelji koji u njoj žive neizbežno njome prožeti; kako onda oni mogu da usade u svoje vaspitanike shvatanja drugačija od onih kojoja su sami primili? Vrtimo se u krugu. Nesumljivo, sviđa nam se da verujemo da jedan rečit glas može biti dovoljan da, kao čarolija, preobrati društvenu strukturu; ali ni ovde, kao ni u drugim oblastima, nešto ne nastaje ni iz čega“.

Kultura je egzistencijalna pretpostavka naše vrste, i vremenski i uzročno! Sociologija nije imala svog Kopernika koji bi uklonio antropocentričnu iluziju da čovek stvara kulturu. Genetski programirani procesi svojstveni ljudskoj vrsti su u odnosu na životinje veoma uopšteni: čovek ne bi mogao preživeti bez simboličkih kulturno programiranih procesa. Za razliku od pčele, koja svoje saće gradi automatski, čovek svoju kuću gradi po kulturnom uzoru... Naš pogled na svet, način mišljenja, naše ponašanje, vrednovanje događaja i stvari, delovanje i znanje, naše potrebe i njihovo zadovoljenje, naša psihologija i tsl. – sve je to određeno kulturom.

Građansko društvo je jedna od mnogih formi ljudskog društva i ono se razlikuje od svih njih po tome što kao najvažniji aspekt ljudskog života ističe slobodu. "Sloboda je", kako kaže Lajbnic, "vlasništvo koje ne može biti preneseno na drugog"! Budući slobodan, čovek koji je odgajan u kulturi građanskog društva pristupa stvarnosti kritički, sa sumnjom. U despotskoj se, pak, kulturi stvarnosti pristupa na metafizički - religijski način, nekritički se prihvataju istine autoriteta. Naša despotska tradicija ukazuje se nepremostiva prepreka otpočinjanju izgradnje naše građanske kulture.

Nažalost, podanici se ne mogu dekretom preozbraziti u građane, građansko društvo ne može nastati odjednom. Naš problem, prema tome, nije toliko tehnički i tehnološki zaostatak za državama Zapada, naš centralni problem je, zapravo, neizgrađen građanski moral, uopšte, izostanak građanske socijalizacije. Nema prečica u otvoreno građansko  društvo, do njega je nemoguće stići bez kritične "količine" građanske bazne kulture. A najbolji vodič u građansko društvo danas može biti empirijska nauka. Jer i sam naučni metod ima određene društvene aspekte. Nauka, a posebno naučni razvoj, predstavljaju rezultat ne samo usamljenih napora, već i slobodnog misaonog nadmetanja. Život i ponašanje naučne zajednice (na našim fakultetima i institutima, na primer) može se uzeti kao pojednostavljen model slobodnog građanskog društva.

Beograd, 20. 01. 2016.

dr Zoran Stokić

Izbeglištvo iz despotskih država

Bilo je pokušaja da se ovakvi događaji preduprede. Na primer, Karl Vitfogel je u razdoblju od 1931-1957. napisao niz studija pitajući se „čovečanstvo, kuda idemo?“ Kada se u SSSR-u i Kini suočio sa staljinizmom i maoizmom, ovaj marksista se latio pera da bi bio od koristi, tj. da bi objasnio posledice tog „birokratskog državnog ropstva“. Takođe je na svojoj koži 1933. osetio strahote Hitlerovih logora u nastajanju. Knjiga „Orijentalna despotija“ bila je njegovo poslednje upozorenje da će se svet pretvoriti u neki oblik pakla ako 2/3 država sveta i dalje ostanu u stegama svog političkog i kulturnog monocentrizma. Ako svet, govorio je tada, ne bude izvukao empirijske pouke iz despotskog kulturnog nasleđa, vreme za normalan, uređen život u svetu će brzo isteći. Nudio je rešenja da pomoću policentričnih građanskih društava svet postane „globalni grad“!

Nažalost, u tadašnjem SSSR-u, Kini, trećem svetu, kao i zapadnim državama, minimiziran je značaj kulturnih matrica (Veber, Dirkem...) i sad smo tu gde smo. Možda još nije kasno da se pomoću metoda „pokušaja i pogreški“ testiraju ove Vitfogelove ideje!

Zoran Stokić

Beograd

5. 09. 2015.

Društvena genetika i mi

To što neko ima najbolje namere – u evoluciji društava ne znači ništa: ta evolucija pamti samo uspešna rešenja! Ta uspešna rešenja su cigle od kojih su sazidana današnja društva poput Švedske, Holandije, Danske, Švajcarske... Za razliku od tih uspešnih društava, Srbija i Grčka, recimo, primer su neuspešnih. Kako vreme odmiče, mi za njima sve više zaostajemo. Naš problem nije u tome da nemamo dovoljno uspešnih rešenja, nego mi ni u 21. veku još nemamo ispravnu dijagnozu tog društvenog anhronizma u kojem živimo. Zašto je to tako?

Dijagnoze ne može biti tamo gde nema argumetovanog dijaloga, u kojem će objektivna empirijska praksa biti jedini sudija. A dijaloga nema jer ne postoji epistemološka matrica, niti kultura, koja bi sve učesnike na političkoj i kulturnoj sceni obavezivala da empirijsku praksu prihvate kao jedinog sudiju. Srbija je premrežena kružocima istomišljenika – elektronska komunikacija tome naročito pogoduje! Koliko kružoka – toliko monologa; dijaloga – ni na vidiku! Ono od čega ti kružoci naših levica i desnica polaze kada kažu "naše društvo" – a pogotovu "naša istorija" – puka je metafizička konstrukcija njihovih verovanja! Oni ne mogu prestati da veruju u svoje himere na isti način na koji čovek ne može da prestane da diše. Za tu pesimističku idealističku epistemologiju ništa na ovome svetu se ne može računati kao dokaz koji bi opovrgao njihova verovanja! Ali ako se naša verovanja ne mogu kritički preispitivati, to nužno vodi u jalovost i ambis. Jer ko garantuje da je baš naš „sistem“ primenljiv u praksi? Možda on nigde ne postoji, nego samo u našim glavama? Šta nam garantuje da to ipak nije kvazi-društveni sistem?

Za naše levičare, koji veruju da je komunizam bio demokratski sistem, te da nikako nije bio forma despotskog sistema, to što Srbija danas tone kao u živom blatu objašnjava se nametanjem Srbiji neoliberalnog privrednog modela sa Zapada. A empirijska činjencia da je u nas oko 75% kapitala i dalje društveno – njima ne znači ništa! Kakvo opovrgavanje!

A desničari, koji takođe poriču našu viševekovnu depotsku prošlost i drže da je ona sva bila slavna i nadmoćna, totalni neuspeh u sadašnjosti objašnjavaju zapadnim imperijalizmom.

Već tri decenije oni u svojim istomišljeničkim kružocima, opsednuti platoničarskom verom u logičke relacije, izvode dedukcije – tj. jurišaju poput Don Kihota na nove vetrenjače u svojim izmišljenim ne empirijskim kvazi-sistemima; i premda ih praksa svaki put dematuje, oni za to uopšte ne haju!

Tako oni samo ponavljaju greške negdašnje vizantijske elite. Vizantijska elita, suočena sa nefunkcionalnošću birokratskog društvenog sistema, pokazala se nesposobnom da iz tog sistema izađe, pa da u prostoru sa više dimenzija iznađe delotvorne reformske korake (tj. da stvori sistem nezavisnih institucija i da stvori građanina), čime bi bitno povećala efikasnost privrede i tako očuvala društvo. S druge strane, osmanska elita je to rešenje ipak pronašla. Kako?

Pošto se osmanska civilizacija – „mnoštvo naroda, jedna carska porodica i jedan sistem“ – raspadala, jedan od otaca turskog nacionalizma, Zija Gekalp, u svom delu „Fondements du turquisme“ traži od svojih sunarodnika: „Da bi Turska mogla uspeti, moraju se prihvatiti načela zapadne civilizacije i napustiti načela vizantijske, koja dolazi sa Istoka.“ Evropljani, pisao je on, pošto su bili naslednici Zapadnog Rimskog Carstva, prihvatili su zapadno-rimsku civilizaciju, ali su je kroz reforme poput one Martina Lutera, te uz pomoć oslobođenog razuma, poboljšali, krenuli su putem napretka i progresa i stvorili novu zapadnu civilizaciju. Za to vreme, „osmanski je svet, koji je nasledio istočnu rimsku civilizaciju, zahvaljujući zarobljenom razumu stupio u propast“.

Osmanska birokratija, koja je bila kopija vizantijske, održavala je sistem totalne moći, koji je koristio sultanu i ljudima iz njegovog despotskog aparata. Zato je bila neophodna  principska reforma države i tog društva koje je počivalo na apsolutnoj moći sultanove porodice i njenog birokratskog aparata. Despotski monopolski birokratski aparat bio je jači od društva, on je sprečavao da se već postojeći privatni kapital sunarodnika upregne u političko organizovanje koje bi participiralo u opštem dobru. Birokratski aparat je preko zakonodavne, sudske i izvršne vlasti (koje nisu bile razdvojene), kroz povlastice, sprečavao racionalno predviđanje, konkurenciju, jako privatno preduzetništvo, jer je sve to moglo ugroziti njihovu asolutnu moć!

Istovremeno, tražila se reforma i u samoj bazi, jer je apsolutnoj moći birokatskog aparata bio podređen kompletan društveni život, gde se vertikalna i horizontalna prohodnost odvijala ne po sposobnosti, vrlinama i znanjima, već u spletu nepotizma, podobnosti i korupcije...

Prelaz iz manipulativne birokratske ekonomije u pravu tržišnu iziskivao je čitav niz baznih političkih, pravnih i kulturnih transformacija, koje je kasnije uspešno započeo Kemal Ataturk.

Zoran Stokić

8.02.2015

Zaboravljena prošlost akulturacije

„Okretanje alegorijskim tumačenjima, naročito lošim, i ideji da takva tumačenja treba davati svima, doprinelo je rađanju sekti u Islamu, koje se međusobno optužuju za neverovanje i jeres... a posledica svega ovoga je da su ljude okrenuli ka mržnji, uzajamnom nepoverenju i ratovima.“

Averoes

Na Zemlji će uskoro živeti onoliko ljudi koliko ima ćelija u kori velikog mozga jednog čoveka (oko 10 milijardi). Taj sve veći broj ljudi živi u jednom vremenu koje iz veka u vek, iz godine u godinu, iz dana u dan postaje sve ubrzanije i čija osnovna opšta karakteristika postaje razvoj kompjuter-sajensa i globalnih komunikacija. Sve nam to sugeriše mogućnost nekog skorašnjeg novog evolucijskog skoka. Pa ipak, budući da je dve trećine današnjih država i dalje uređeno po principima autoritarnih despotija, umesto da se čvršće povezujemo i stvaramo bolje šanse za preživljavanje ljudske vrste na planeti, mi lako možemo upasti u vrtlog novih i sve većih kriza i čak krenuti putem uništenja života na Zemlji. Svemir će pak nastaviti da se razvija ka većem stepenu integracije i složenosti bez obzira da li mi – ljudska vrsta – u tome učestvujemo ili ne.

Okrenimo se sada našoj središnjoj temi – našoj zaboravljenoj prošlosti – u doba kada su arapska plemena brže od Germana prihvatala ono što je bilo životno u grčko-rimskoj tradiciji, kada su bili slobodniji od Vizantinaca u spajanju te tradicije s isto tako bogatim nasleđem Persije, bliži od Latina jeziku i tradicionalnom ambijentu Starog zaveta, kada su bili na vrhuncu organizacionih i asimilatorskih sposobnosti, kada su indijsku matematiku i kinesku umetnost prenosili i na tlo Evrope. Vratimo se razmišljanjima islamskog aristotelovca Averoesa iz 12. veka o „istini“,  „dvostrukoj istini“ (teologije i filozofije: „ono što je istinito u religiji može biti lažno u nauci i obrnuto“!), o tome da se do te istine može dođi različitim metodama, te da ne postoji samo jedan metod dolaženja do istine – razmišljanjima koja su aktuelna još i danas. Arabizam je nepobitno učestvovao u rađanju evropskih srednjovekovnih intelektualaca koji su počeli da prave jasnu razliku između svetog i profanog i mi danas moramo priznati da smo taj momenat iz naše prošlosti zaboravili i da smo ga zaboravili na štetu i zapadnog i muslimanskog sveta. Jer tek je ovo jasno razlikovanje (koje druge kulture nisu poznavale) – da saznanje (samo po sebi) isključuje procenu vrednosti i da je etika po svojoj suštini neobjektivna, pa stoga mora biti isključena iz oblasti saznanja – omogućilo nauci da traži sopstvene puteve, da opstane i ubrzano se razvija.

Kako su se vremenom nauka i građansko društvo sve više razvijali, jednog je trenutka prirodno započeo i proces urušavanja mitske, religijske i filozofske ontologije na kojima se zasnivala animistička tradicija. Ljudi odgajani na animističkim tradicijama taj su proces doživeli kao svetogrđe, kao napad na njihove vrednosti, pre svega na tradicionalnu autoritarnu porodicu, pa su reagovali odbacivanjem indivudualizma, favorizovanjem konformizma, slepim verovanjem autoritetu koji svoje poruke okreće ka emocionalnoj strani svesti vernika i gde nikakav dokaz istine ne može biti zamena za živo doživljavanje verske intuicije, gde je “mistička intuicija“ sve, a stvaralačka naučna intuicija ništa...

Umesto, znači, društvene evolucije pomoću novih mogućnosti, ideolozi despotskih kolektivističkih tradicija učaurili su se u strahu i mržnji prema građanskim individualističkim, naučnim, otvorenim demokratskim društvima. Ako čoveku od rođenja ulivate u glavu da su moralna pravila apsolutne istine, onda ga je moguće navesti na svaki čin, pa i na teroristički, i gotovo ga je nemoguće probuditi iz sna neznanja i despocentrizma! Oni, pak, koji su vaspitavani na ideji da su moralna načela voljne prirode biće spremni da svoje ciljeve donekle izmene kada uvide da se jedino tako mogu složiti s drugim ljudima. Prilagođavanje ciljeva jednog čoveka ciljevima drugih ljudi suština je građanskog vaspitanja.

Građanska društva moraju i pored ovakvih tragičnih događaja istrajati na svom „integrizmu“, jer ona ne praktikuju ekumenizam, nego su garant svima, pa i garant prava manjina, a tu se misli da su dužna da obezbede i integritet njihovom sećanju... To sve nije lako usaglasiti, građansko društvo kome je stran verski prozelitizam mora uvek iznova da pokušava da uspostavi mir razumom, pomoću institucija koje su posvećene odbrani i širenju kritičkog mišljenja, sloboda i saznanja, stvaralštva i kreativnosti!

Prvi put u istoriji evolucije odgovornost za odvijanje samog evolutivnog procesa našla se u rukama evolucijskog materijala: u našim moždanim vijugama i njegovom kritičkom mišljenju pohranjen je embrion razvojne budućnosti planete!

 8.01.2015.

Sudbina kao izbor!

"Kao što se telesno mrtav čovek ne može kretati, tako ni duša koja je na takav način duhovno mrtva nijednom čoveku ne može saopštiti nikavu misao ili sliku."

Majstor Ekart

Srednjevekovni procvat gradova uveo je Zapadnu Evropu u jedno istorijsko razdoblje u kojem celina nije apsolutno dominirala nad pojedinačnim, u kojem se rad uzdiže kao vrlina nasuprot kontemplaciji, u kojem godine 1252. u Lucernu nailazimo na prvo savremeno datiranje u istoriji, koje inauguriše prvi januar kao dan kojim počinje godina i koje pokazuje da je građanska kosmopolitska ekonomija konačno nadvladala običaju (Italijani i Englezi su, recimo, za početak godine uzimali Blagovesti, Francuzi Uskrs, a Nemci Božić), u kojem "Majstor" Ekart svojim "Propovedima" uzdiže Martu iznad Marije i sme da uči i to da "govori teologa počivaju na pričama", da se "ne zna ništa više kad se poznaje teologija", da "hrišćanska religija sprečava učenje", da je "molitva beskorisna", da "priroda sledi svoj sopstveni tok i može sama od sebe da umre", da "čovek lišen materijalnih dobara ne može dobro da deluje u moralnom domenu"... Bio je to splet ideja koji je trasirao Luterove reforme.

Pored individualnog i društvenog psihološkog faktora, ljudsko ponašanje je određeno i drugim faktorima, koji uopšte nisu psihološki. Oni su natpsihološki ili kulturni. Baš ti primarni elementi kulture – tradicija, alati, običaji, pogled na svet, ideja o pravdi i nepravdi, religija, filozofija života, kanoni lepote, ishrana i tsl. – vode ka današnjem "trenutnom stanju" društvenih i državnih sistema u svetu.

Keltska i germanska plemena uporno su se držala svojih "demokratskih" zanatskih običaja (zasnovanih na radu skromnog opsega, u malim zajednicama i grupama gde se članovi poznaju) i opirali su se nastojanjima Rima da im nametne bazličnu formu despotske civilizacije. Da se podsetimo: prve civilizacije počivale su na autoritarnoj despotskoj tehnici, na mitu o mašini – ali kakvoj mašini? Arheolozi i istoričari potrošili su vekove da odgonetnu strukturu te mašine, zato što su delove te mašine zapravo činili sami ljudi! Građevinski poduhvati gigantskih razmera u Sumerana, u Kini, Asiriji, Egiptu, Vizantiji, Osmanskom carstvu – proizvod su "ljudske mašine". Sve to bio je omogućio izum pisma i institucija pisara koji su šifrovali i dešifrovali faraonova naređenja. Pisari, glasnici, predvodnici, nadzornici, činovnici – jednom rečju "izum" birokratije – bio je neophodna karika između faraona i "ljudske mašine"! Masovni prinudan rad, vođen bičem birokratije, nije bio usmeren ka humanizaciji života robova, nego se sav iscrpljivao u realizaciji metafizičkih ciljeva "despotske mašine". I premda se danas ušteda rada uzima kao sinonim za pojam mašine, u vremenima prvih civilizacija ova "ljudska mašina" bila je samo naprava za maksimalno iskorišćavanje rada ljudi. Prirodna reakcija na takvo nehumano stanje bila je ideja sabotiranja rada, koji se doživljavao kao muka i prokletstvo!

Od pamtiveka društva su preživljavala pomoću tehnike. Kroz istoriju možemo uočiti, grubo govoreći, dve dominantne vrste tehnike: "autoritarnu" i "demokratsku". Zapadna, "demokratska" tehnika sa svojom eotehničkom fazom  (približno od 1000. do 1750. god.) bila je zasnovana na kompleksu vode i drveta i jedan je od korena iz kojih su iznikla današnja zapadna društva. Ova eotehnička faza daleko je važnija za razumevanje sadašnjosti od paleotehničke (faze uglja i gvožđa) i neotehniče (faze električne stuje i legura). U ranom periodu eotehničke faze formirao se pogled na svet, formiralo se ono što je primarno u zapadnoj kulturi, ono na čemu se ona bazira: koncepti humanizovanog rada i građanskog udruživanja nezavisno od stega feudalnog uređenja, kralja i crkve!

Kako mislimo, šta možemo razumeti, kako postupati da bismo preživeli – sve to potpuno zavisi od opštih kulturnih pretpostavki ugrađenih u temelje našeg vaspitanja. Dolaskom na Balkan mi smo sticajem okolnosti primili poglede na svet, vrednosti i norme despotskih kultura i učinili ih primarnim elementima naše sopstvene kulture. Ti elementi posebno su dolazili do izražaja u doba kriza, pa tako i u periodu od 1987. do 2014. godine, kada smo se suočili sa pravom erupcijom emocija. S druge strane – a sve iz istog arsenala – naš pogled na svet duboko je prožet konceptom "sudbine". Još je Lajbnic u "Teodiceji" razgraničio tri vrste fatuuma (stoicum, christianum, turski); posebno je žigosao turski k(i)smet, koji vodi lenjom umu; govoreći kako čovek "opsednut tamnim i neizbežnim kismetom nijednom ne može pokušati da umakne toj opasnosti", Lajbnic, Lužički Srbin, već tada ocrtava sudbinu nas, ovdašnjih Srba...

Lenji um nas vodi zaključku da, pošto je inače sve određeno sudbinom, čovek ne treba ni zbog čega posebno da se brine i trudi, ne treba da razvija svoje sposobnosti i znanja, ne treba da teži vrlinama... To ide dotle da se smatra da naš sopstveni život ne zavisi od naših operacionalnih sposobnosti, pa je onda, na primer, svejedno da li umeš ili ne umeš da voziš automobil. Možeš da kupiš vozačku dozvolu, možeš da voziš auto iako nisi savladao prostorno-vremenski fenomen preticanja, možeš da kupiš doktorsku diplomu, suprugu, ljubavnicu, bilo šta, jer ionako od nas ništa ne zavisi, naša sudbina je ionako neizvesna i nalazi se u rukama ćudljivih božanstava (ili despota)! Vera u sudbinu i pogled na svet prema kojem su svi procesi u svetu određeni slepom nužnošću protiv koje je čovek nemoćan, vodi ka fatalizmu, koji nas, dalje, vodi u trulež i propast.

A jedan "vredan um" – Monteskje – kaže u svojim "Persijskim pismima": "U našim krajevima, gde je vlast umerena, naši postupci obično su podređeni pravilima obazrivosti, pa su stoga naša sreća ili naša nesreća obično posledica naše razboritosti. Mi i ne pomišljamo na neku slepu kob. U istočnjačkim romanima /a danas bismo mogli reći: u turskim, indijskim i sličnim tv-serijama/ vidite kako ljude neprestano vodi ta slepa kob i taj neumitni usud" i kako – dodali bismo – zapravo ništa drugo ni ne postoji!

Zoran Stokić

21. 12. 2014.