Dušan Kovačević: U naredne dve, tri godine čeka nas pakao

 

 

VESTI Autor: J. P. P. 07. dec 202317:19 > 10. dec 2023 12:25 26 komentara

 

 

Akademik i dramski pisac Dušan Kovačević kaže da smo još 1945. godine ušli u pogrešan voz - komunistički, koji nas je doveo do granica na kojima smo sada. Za sebe kaže da se bavio i "podzemnom politikom", otkriva da mu je bio postavljen aparat za prisluškivanje u kući, a govoreći o predstojećim izborima, navodi da - god da formira novu Vladu Srbije, 19. decembra dobiće pismo. "Tako da Srbiju i nas, kao građane Srbije, u naredne dve, tri godine čekao pakao", ocenjuje.

 

„Maratonci“ u potrazi za boljim životom i „Počasni krug“ pred još jedne izbore…

 

Govoreći u emisiji „Da sam ja neko“ o tome što ljudi odlaze iz Srbije, Kovačević navodi da je 1965. otišlo milion kada je Tito podelio pasoše, „jer je bio pritisak i toliko nezadovoljstvo“ i ljudi su uglavnom otišli iz ekonomskih razloga. Sada odlaze pametni ljudi, napuštaju zemlju u potrazi za nekim boljim i lepšim životom, dodaje.

 

Na pitanje kako ovde nismo uspeli da napravimo taj bolji život, Kovačević kaže da smo 1945. godine seli u pogrešan voz – komunistički.

 

„Ako vi jednom narodu koji je imao državu oduzmete državu, pa od toga naroda napravite pet država, pa onda seljaku kao što je mojoj familiji, koja je imala veliko imanje, ostavite po hektar po članu porodice. Šta napravite od tih pet mojih stričeva? Napravite siromašne, fabričke radnike, glasače. I onda uništite selo i privredu u Srbiji i sve ono što je Miloš Obrenović pretvorio u privredi i došao do zlatnog dinara. Mi za vreme Prvog svetskog rata nismo imali inflaciju. Putovali smo tim vozom i došli smo do ove granice do koje smo danas došli“, navodi Kovačević. Kaže da je napisao deset epizoda o Josipu Brozu.

 

To što je priča u „Maratoncima“, to je priča o Titu – to je pogrebno preduzeće, kaže. „Ali da ne bi napisao da je Pantelija Josip Broz – jer to je mazohizam. Kad hoćeš da se ubiješ postoje tavani sa paučinom, mostovi, razna čuda – ne mora baš da te ubijaju u zatvoru i da ti lome kosti“, navodi Kovačević. Danas se na „Maratonce“ gleda drugačije, kao na crnu komediju.

 

A kako je naš život postao crna komedija?

 

Postalo je tako što smo se privikavali – po sistemu kuvanja žabe, temperatura je nula, pa polako, polako… I žaba i ne primeti kad se skuva, navodi akademik u emisiji „Da sam ja neko“.

 

„U Srbiji imamo dva tima (pozicija i opozicija) koji igraju, igraju finale – kup šampiona se igra 17. decembra. Jedan tim se žali da drugi tim  ima sudije i da moraju da igraju na nizbrdici, da je publika plaćena, da će biti dosta autogolova, da se rezultat zna unapred i da je utakmica pro forme. Drugi tim, koji trenutno vodi, tvrdi da nikad regularnije nije bilo i da istoriji parlamentarizma u svetu nikad nije bila čistija igra… Narod to sluša i gleda i, kao i obično, zbunjen je“, kaže i dodaje da on ne vidi nijedan drugi bolji, pametniji i fer odnos prema politici osim – glasanja.

 

Mišljenja je da ko god da formira novu Vladu, čekaju ga ozbiljni zahtevi.

 

„Nama će se desiti, pošto se pitaju ti neki ljudi, da će sačekati one koji se budu 18. proglasili za pobednike, da im 19. (decembra) uruče pismo šta treba da urade. Tako da Srbiju i nas, kao građane Srbije, u naredne dve, tri godine čekao pakao… Kako god bilo, šta god se desilo. Jer mi moramo da ispunimo neke stvari koje ne možemo da ispunimo. I bićemo u jednoj velikoj špagi, koja je netrpeljiva. Reč je o Kosovu, naravno. Mi moramo da priznamo to ili će nam uvesti nove sankcije, prvo blage, prvo opomena… Kao u šahu. Kada budemo izabrali novu Vladu, stiže tog dana ono što se sad govori da mora da se učini – bilo ko da je… Nema tu pardona, hoćemo-nećemo, sad se dele na rodoljube, izdajnike… Kad budu dobili napismeno nešto što niko u Srbiji neće potpisati – tu počinje problem“, kaže Dušan Kovačević.

 

„Bavio sam se i podzemnom politikom, ima i toga“

Izvor: N1 Beograd

(Drugi deo intervjua)

 

Kovačević kaže da je prošao kroz sijaset izbornih procesa, podsećajući da je u nekima učestvovao savetima, mirenjima…

 

„Bavio sam se jednom vrstom čak i „podzemne politike“. Da, toga ima. Radili smo sve i svašta. Ja sam znao dve godine pre 2000. da je većina ljudi iz svih obaveštajnih struktura je na strani opozicije. Dolazili su ovde u Zvezdaru, razgovarao sam sa generalima policije. Imao sam informacije da će vojska i policija biti na strani naroda… Danas ne znam, ne bavim se više ozbiljnim doušničkim radom“, kraže kroz smeh.

 

Otkrio je da je imao u svojoj kući aparat za prisluškivanje. Ali kaže da je posao službi da te prate, pitanje je samo koliko se i kad navikneš. „Ja telefonom pričam ono što bi služba volela da čuje. Kažem sve najgore. Dobro je i za njih da vide o čemu se radi. A onda kada vide da si uporan, da pričaš gluposti, ono što misliš – nisi zanimljiv, onda te isključe“, kaže akademik.

 

Kako ističe, političarima su usta puna naroda, a narod se ne obazire na to, on misli šta će da jede.

 

„Ja među političarima nisam imao prijatelje, imao sam poznanike, jer  – prijateljstvo je ozbiljna kategorija, ali bili su mi neki ljudi dragi zbog stavova… Ali sam uvek glasao za program, ne za čoveka“, dodaje. Kovačević navodi da i dan-danas kad sluša obećanja šta će biti, zna da  90 posto nije tačno, nije moguće… Jer smo mi u dubokoj, ozbiljnoj krizi kao država, a imamo egzistencijalne stvari da rešimo, navodi. Ali, kako je rekao, ne zna čoveka u Srbiji koji kaže Kosovo nije deo Srbije.

 

Kovačević kaže da je ovaj narod ovaj užasno umoran od stradanja.

 

Smatra da je 5. oktobar i ta vrsta energije neponovljiva i da ona postoji, već bi se pojavila.

 

„Protesti od 100.000 ljudi posle tih zločina (u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni), bili su krik, bunt protiv zločina i veliko kolektivno saučešće. Izgledalo je kao povorka ožalošćenih ljudi. Kada je krenula da se transformiše u političku, ona se raspala. Ljudima je, kao i meni, politike preko glave. Političari se bave politikom zato što im je to profesija, ja ih poznajem jako dobro. Meni su ovde u pozorište dolazili ljudi koji su išli u japankama na doček Nove godine i posle 10 godina su bili izuzetno bogati ljudi, na osnovu politike“, kaže.

 

Kovačević navodi da politika može da bude humana, ali kada je incident.

 

Govoreći o sebi, kaže da je u političkom ringu imao ponekad osećaj da je pobedio, ali je uglavnom „gubio u odnosu na ideju, želju da se nešto promeni…“ Prvo moje razočarenje u bavljenju politikom je bilo kad je Milošević odustao od višepartijskog sistema, a jedno od većih razočarenja je 5. oktobar, kaže.

 

Za zločin u Ribnikaru kriva porodica, za Malo Orašje i Dubonu – država

Jedna od najvećih tragedija koju je doživeo i koja mu je nepojmljiva su zločini u OŠ Vladislav Ribnikar i u Duboni i Malom Orašju.

 

„Za prvi zločin kriva je porodica, pričam o genezi zločina. Kriva je porodica zato što je jedno dete bilo učeno, umesto da se bavi sportom – ja imam tri unuka i sva trojica se ozbiljno bave sportom – njega otac vodi u streljanu. To nije normalno u porodici, da dete ide i puca sofisticiranim oružjem. A za zločin sutradan – kriva je država. Apsolutno, nema nikakvog opravdanja. Taj mladi, bolesni čovek je gazio milicionera. Puna kuća oružja, mogla je jedinica da se naoruža i to nikom nije smetalo. To isto važi za socijalne službe koje ne reaguju zato što je ove godine do sada ubijeno 27 žena“, naglasio je akademik.

 

Upitan šta bi bilo da je on neko, kaže da bi poveo malo više računa o bezbednosti ljudi, o službama koje se bave brigom o deci i starima.

 

„To bi podigao na jedan ozbiljan stepen i vrstu zaštite sa strašnom represijom. Reći ću nešto iza čega duboko stojim – ja bih sutra glasao za vraćanje smrtne kazne. Čovek koji napravi masakr, ubije decu i onda ga vi hranite do kraja života. O čemu se radi? Tu sam netolerantan, apsolutno, bez obzira na ubeđenja i sva ljudska prava – čovek koji počini masakr nad decom, mora biti streljan“, naveo je.

 

Decenijama smo uplašen narod, počelo 1945.

„Nacizam nije unifoma, nije partija, nacizam je način mišljenja i to je ono što je pogubno, on se provuče i ako ga na prepoznaš on će se pojaviti u svojoj uniformi. Nacizam je za mene simbol najstrašnijeg zla od kako je čovek prohodao, to je nešto što je za mene simbol užasa stradanja“, naveo je.

 

Posle balkanskih ratova nije još Šabac goreo kao 1915. i 1916. kada nijedna jedina kuća nije bila pošteđena, kaže Kovačević koji je rođen u tom kraju. „Ono što nisu mogli da gađaju, to su minirali. Uoči Prvog svetskog rata u Šapcu nije moglo da se kupi crno platno“, dodaje.

 

A od kada nismo tako hrabri? Ta priča je individualna i počinje, prema njegovom mišljenju, 1945.

 

„Ovaj narod je decenijama uplašen narod. Ako vi krenete sa nekom tzv. novom državom koja se formira 1945, sa 60.000 ubijenih za nekoliko meseci, a onda ono što nije ubijeno proterate na Goli otok, a ono što nije na Golom otoku zatvorite po zatvorima i uterate u srž strah od represije – vi dobijete jedan veliki broj ljudi koji je genetski uplašen“, navodi.

 

Danas, kaže, živimo jednu vrstu podela koja je nepodnošljiva. „Kad nas ne bi neprijatelj dekoncentrisao mi bismo se potamanali sami. Nego, naiđe neprijatelj, mi se onda ujedinimo i pomirimo se, i onda udri na neprijatelja… Dvadeset pet godina već trpimo mir i sami sebe i svoju nepodnošljivost“, dodaje.

 

Govoreći o Balkanskom špijunu, kaže da je to priča o čoveku koji je bio na Golom otoku i ima osećaj stalne krivice i straha da ga prate kao što su pratili te ljude i taj svoj strah pretvara u paranoju. „Ali nije problem on, problem je ta nesrećna žena koja je normalna, zdrava koju će polako prevesti u nekoga kao on i dobiće saučesnika u ludilu“, navodi.

 

Kako kaže – niti smo najbolji u svemu, niti ne valjamo ništa. „Imamo nizak stepen tolerancije i to je jedna od osobina koja može da bude i mana i vrlina – vrlina je kada se braniš i kada te neko napada, a kada te niko ne dira onda se o pretvori u jednu melanholiju, depresiju…

 

Kada pričaju da je ovo najgore vreme u posleratnoj istoriji – naravno to apsolutno nema nikakve veze sa istinom, kaže Kovačević. „Ni najbolje, ni najgore – ni jedna, ni druga priča nije tačna, nije istinita. Ta 1944/45, ne ponovila se, to se nikad nije desilo da u popisanih 60.000 ljudi bude ubijeno na kućnim pragovima, u dvorištima… Devedesete pamtimo kao jedan od najmračnijih perioda u istoriji“, naglašava.

 

Kovačević navodi da kao narod imamo jednu crtu – ljubav prema samouništenju.

 

„Maratonci“ nastali iz revolta zbog oduzete studentske stipendije

„U životu sam uradio više nego što sam se nadao i manje nego što sam mogao… I to je moje najiskrenije osećanje“, kaže.

 

Došao je u Beograd na studije baš tada kada su počele studentske demonstracije. Seća se kako je Zoran Radmilović tada došao da podrži studente. „Bio je tu dva-tri dana, čak je i dva dana gladovao, ja sam ga tada prvi put video uživo. Već posle pet godina od tog našeg slučajnog susreta, on će igrati Radovana Trećeg. Prepričavali smo taj njegov revolucionarni staž i tako napravili pravu dramu“, seća se.

 

Zbog, kako navodi, slučajnog učestvovanja u demonstracijama izgubio je studentski kredit. „Te dve godine ne znam kako sam preživeo i onda sam u revolitu napisao dramu, ne komediju, o mladom čoveku koji živi u pogrebnom preduzeću. I da se vlasti ne dosete, najstariji ima 150 godina – jer je vrh tadašnje države bio u proseku mojih sadašnjih godina“, kaže govoreći o „Maratoncima“.

 

Citirao je reči svog prijatelja, književnika, scenariste i dramaturga Borislava Mihajlovića Mihiza, koji je govorio „čovek koji nije u mladosti revolucionar i u starosti konzervativan – nije razumeo život“. I to je tako, to je tačno, čovek koji nije u mladosti nosio zrno promena, revolucija – malo je gruba reč, ali želju za promenama, za nekim drugim životom, jer stvara sebi nov svet, ne možemo mi da mu stvorimo nešto što je njegovo“, dodaje.

 

„Kafana je jedna od najznačajnijih institucija, možda značajnija i od biblioteke“

Kovačević kaže da se ceo njegov radni i životni vek deli 2000 godine – kada počinje nova era zbog digitalizacije.

 

„Mi smo se nekad svakog petka u podne nalazili u Srpskoj kafani, na porodičnom ručku. Pisci i glumci, nas desetak je sedelo, pričali smo o svemu i svačemu – novim knjigama, predstavama, o tome šta radimo… Naravno ti ručkovi su bili dugi i zahtevali su dobru kondiciju i to je bio taj kafanski život koji je zamenjivao salone Pariza i engleske klubove. Mi nismo mogli da sedimo po salonima i klubovima, pa smo sedeli po kafana. Kafana je institucija jedna od najznačajnijih, ona je značajnija možda i od biblioteka i od svih fakulteta“, rekao je.

 

Tu su se, kaže, prepričavale priče šta ko radi, šta će ko da radi: „Svi pričaju i obećavaju da će da napišu i onda dođe jutro, kelneri otvore prozore i cela ta priča i mašta ode i nestane“.

 

Nema mobilni, nema svoj kompjuter, a sin i ćerka se dopisuju i dogovaraju mu šta treba. Ceo svoj radni vek živim u paralelnom svetu, dodaje.

 

Kaže da je nedavno završio pozorišni komad koji je radio godinu dana. Podseća da će Zvezdara teatar dogodine proslaviti 40 godina. Proslavićemo to na lep način, uz sećanje na sve ljude koji su obeležili te godine, naveo je Kovačević.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Naši "levičari" ne priznaju da je komunizam forma despotskog sistema, naši "desničari" ne priznaju da je vizantija bila forma despotskog sistema. Zato im je učinak u socologiji i politici Srbije "duplo golo" a Srbija "klinički mrtva"!

 

Šta nas je naučila nauka? Da kada nema rešenja problema u datom skupu – treba iz tog skupa "izaći" - preći u neki novi hipotetički (složeniji) skup u kome možda uspemo da rešimo dati problem. Prošlo je 1945-1990-2023., dovoljno vremena i svi vide da u MATRIKSU (NEP) "nema rešenja za naše probleme" - samo dalje propadanje i izumiranje. NEP - Lenjinova "Nova ekonomska politika (1921-1928) - koji je preuzeo Tito tzv. "komunizam sa ljudskim likom"; od 1990 imamo nastavak NEP (uz imitaciju višeparlamentarizma). Kako se iz tog rigidnog skupa (despotska=birokratska država; tri grane vlasti nisu razdvojene; ne postoji autonomija struka) "PRELAZI" u organizaciono složeniji skup - građansku republiku (tri grane vlasti razdvojene; struke imaju autonomiju)? Naši "mudri" akademici nam za sve ove decenije nisu kazali kako se iz anti-intelektualne despotske države prelazi u građansku demokratsku. Nisu čak ni čuli da smo oko 700 g živeli u despotskim sistemima: vizantisko/ osmanska / komunistička – faza. Možda smo imali šanse 1989., 1990., 1991., ali su kadrovi DEPOSA bili kao "rogovi u vreći". Anticipirao Vinaver (u vreme kraljevine koju Kovaćević idealizuje): "1 Srbin - 1 politička  partija. 2 Srbina - 2 partije. 3 Srbina - 5 partija. 4 Srbina - svetski  rat". A.Karađorđević/Pašić su uspeli primajući Vrangela i njegovu vojsku u YU da se zamere SSSR i Kominterni koje je razbila kraljevinu i dovela komunizam sa Titom. A deca komunizma su uspela da se zamere drugoj super sili SAD. Znači za 100 g su nas uveli u rat sa dve super sile, pravo je čudo da još postojimo.

 

Zoran Stokić

10.12.2023.