Srpska jabuka razdora

 

Milan St. Protić

danas 22,08.2026. 07:30

Prati Danas.rs na Google-u

Foto: Danas/Aleksandar Roknić

 

Sa svih strana, iz mnogostrukih grla i različitih glasova slušam isto:

„Srbija je duboko polarizovana, „Srbija je oštro podeljeno društvo“, „U Srbiji se sukobljavaju zaraćeni tabori“, itd, itd.

 

Nije netačno. Ali, nije ni dovoljno precizno. Ni dovoljno jasno. Da li je dobro ili je loše što su su se ovde oformile dve oprečne političke, ali i društvene snage. Da li bi bolje bilo kad bismo živeli u unisonosti i jednoumlju kao onomad u titoizmu? Ili, možda, razlike treba dozirati i držati pod kontrolom? Da li bi za nas preporučljivo i lekovito bilo srednje rešenje? Ograničena sloboda ili delimična zaštita ljudskih prava?

 

No, ono što je nesravnjeno bitnije jeste kriterijum po kom se Srbija podelila. Šta je naše seme rascepa koje onemogućava nacionalni sporazum? Oko čega se ne slažu vlast i opozicija? Pristalice režima i njihovi oponenti.

Odgovor na ovu zagonetku, ako je uopšte zagonetka, pomoći će nam da razumemo šta je posredi.

 

Dakle, reč je o shvatanju i poštovanju demokratskih pravila političke utakmice. To jest, reč je o ravnopravnosti svih subjekata na javnoj sceni zemlje. Reč je o slobodi medija, jednakom odnosu prema svima i reč je, najposle, o bespogovornoj primeni Ustava i zakona. Reč je, povrh toga, o nadzornim mehanizmima nad vršiocima vlasti.

 

U Srbiji vladajuća partija, i još poneko, veruje da postoje interesi i vrednosti iznad demokratskih. Oni takođe veruju da upravo oni, i samo oni, raspolažu bogomdanom privilegijom u donošenju odluka od fundamentalnog značaja za ovu državu. Demokratija je za njih, nepotreban i otežavajući faktor na tom njihovom „svetom“ zadatku.

 

Svaki neistomišljenik, protivnik ili kritičar nije rival, takmac ili konkurent u demokratskom nadmetanju ideja i programa. Ne, nipošto! Takav je izrod, izdajnik, rušitelj, strani plaćenik. Takav svojoj otadžbini želi zlo za račun nekog spolja, nekog antisrpskog centra moći.

 

Zato je vlastodršcima, i njihovim satrapima, otvorenim ili prikrivenim, dozvoljeno gaženje demokratskih principa u ime viših ciljeva čiji su oni ekskluzivni i autori i protagonisti.

 

Nasuprot njima stoje svi oni koji smatraju da je demokratija načelo nad svim načelima. Da je demokratija značajnija i vrednija od bilo kog proklamovanog nacionalnog interesa. Da je demokratija najviši i jedini neprikosnoven nacionalni interes.

 

Možemo se razmimoilaziti po svemu, možemo biti i levi i desni, i ovakvi i onakvi, ali nam je zajedničko upravo to što demokratiju stavljamo na prvo mesto, spremni da se uvek i svukud držimo njenih postulata.

 

Problem je u tome što se ove dve pozicije, ova dva stava i uverenja, ne mogu pomiriti. Demokratija ne trpi kompromis. Niti se može gradirati. Ili postoji ili je nema.

 

Blagodet demokratije, ponavljam enti put, jeste upravo u tome što jamči nacionalnu stabilnost. Poznat je i predvidljiv okvir u kojem se odvija politički život, dolazi i silazi s vlasti, pod kojim uslovima se opstaje na vlasti.

 

Nasuprot demokratiji nalazi se jedna ili druga vrsta autoritarnosti. A autoritarnost je, po političkoj zakonitosti, zasnovana na sili, prinudi i neslobodi.

 

U demokratiji je zloupotreba vlasti kažnjiva anomalija. Zakonom propisano krivično delo. U autoritarnosti zloupotreba vlasti je sama bit vladanja. Vladaocu je sve dozvoljeno, jer nema nikog iznad njega ko bi ga mogao sankcionisati.

 

Ta primarna protivrečnost, ta maglovita predstava o karakteru države, to lelujanje između pojmova i htenja, Srbiju sprečava da iskorači u demokratsku fazu razvoja. U doba što nagoveštava napredak i boljitak.

 

Spotičemo se o isti kamen. Over and over again.

 

Na površini izgleda kao da živimo u demokratiji. Višestranačje, izbori, parlamentarizam. Malo li se dublje pogleda, malo li se zaviri iza tog varljivog zastora, skine li se ta koprena, videće se istinsko stanje stvari.

 

Demokratija je u Srbiji mislena imenica. Pritom i ne preterano popularna. Neretko relativizovana. Ponekad i osporavana.

 

Naša nesposobnost iskoraka iz začaranog kruga, naše decenijsko tavorenje ni tamo, ni ovamo, naše uporno zamajavanje i zavaravanje. Naša neprijatna stvarnost.

 

Zbog čega su nam potrebni kontrolori, posmatrači, inostrani monitori, svakojaki nadzor tokom dana za glasanje? Zbog čega ovde izbori više liče na vanredno stanje nego na dan demokratskog odlučivanja?

 

Zato što vlast hoće da krade, otima i podvaljuje. Zato što vlast hoće da utiče na birače zabranjenim sredstvima, što hoće da falsifikuje rezultate izbora u svoju korist. Zato što demokratiju doživljava kao monetu za potkusurivanje.

 

Opozicionari, na suprotnoj strani, čine što mogu ne bi li zloupotrebe predupredili. Ne bi li obezbedili bar delimično fer političku utakmicu. Makar minimum mogućnosti za eventualnu promenu vlasti.

 

U Srbiji se pokazalo u poslednjih dvanaestak godina da je demokratija ubijena u pojam. Učinjena apsurdnom i bespredmetnom. Pretvorena u ruglo i bemisao. Jer na svakim održanim izborima, pobednik se znao unapred. Izbori nisu ni bili potrebni. Ishod je mogao biti objavljen i pre glasanja i prebrojavanja glasova. Svakom je sve bilo jasno.

 

I na ovim predstojećim izborima, ako ih ili kad ih bude, jedina će tema biti ova: Da li će Srbija najzad postati demokratska zemlja ili će i dalje tonuti u autokratiju.

 

 

 

To su dve opcije. Dve alternative. Dva izbora. Jednom za svagda ćemo se morati odlučiti. Moraćemo prelomiti i opredeliti se. Ne o tome koja nam je stranka milija ili manje mila, čiji nam se program sviđa ili ne sviđa, već o tome u kakvom političkom sistemu nameravamo da živimo.

 

Nažalost, i ovog puta će u izbornoj kampanji pljuštati fraze o svemu i svačemu. O opskurnostima, nerealnostima, manipulacijama, demagogiji. Koliko da se voda dodatno zamuti. Svesno ili nesvesno, svejedno.

 

Upamti, poštovani čitaoče, dobro upamti i nemoj nikad smetnuti s uma.

 

O demokratiji se radi.

 

 

 

***

Komentar

***

 

 

Tužno je čitati komentare na ovaj Protićev tekst. Ama šta je demokratija? Smenljivost vlasti nenasilnim putem (i ništa više od toga). To je moguće samo ako su 3 grane vlasti (zakonodavna, izvršna i sudska) i mediji kao četvrta grana vlasti RAZDVOJENE. Toga su Srbiji nema 1945-2026. Druge zemlje realsocijalizma, na primer, iz bivšeg Varšavskog pakta, su iskoristile pad berlinskog zida 1989., da naprave RESET SISTEMA koji je omogućio da započne demoratija. To se u Srbiji nije desilo, umesto razdvajanja tri grane vlasti i medija kao červrte grane uvedeni smo u 4 rata.... i tako 37 godina. Srbija je poslednji DDR u Evropi (u svakom smislu, država antievropske a proruske ideologije i despotska država).

Ps. Pored apsolune moći - vlast ima (i) rezervoar od 1 000 000 glasova, broj punoletnih građana Srbije je za jedan milion manji od broja birača na izborima. Evolucija od "ćoravih kutija" do "rezeorvara" glasova!

 

Zoran Stokić

22.08.2026.