Kako izgleda hibridni rat rusofila protiv Zapada, u Srbiji

 

Element hibridnog rata u Srbiji - protiv Zapada -  se sastoji u menjanju naše istorije, Zapad, naročito VB nam je uvek bila neprijatelj a Rusija prijatelj. Ovih dana je lansirana serija tekstova o dr Ludvigu Hiršfeldu: Lekar zbog kojeg "Poljaci u Valjevu imaju besplatan ručak". U tim tekstovima (kao i inače)  NEMA MISIJE dr Hantera - misija krune i vlade VB, koja je od 10 lekarskih misija jedina bila uspešna. Iz tih tekstova se stiče utisak da nas je od pegavog  tifusa 1914/15 spasao dr Hiršfel, a ne večiti nepijatelji iz VB. Kako je to zaista bilo može se pročitati u knjizi dr Hantera:  "Epidemije pegavog tifusa i povratne groznice u Srbiji 1914. g: poreklo, tok i preventivne mere upotrebljene u obuzdavanju pegavog tifusa i povratne groznice". 8. 03.1915., Hanter je predložio srpskoj vladi nekoliko mera za sprečavanje širenja i za sanaciju epidemije pegavog tifusa, vlada je to prihvatila i sa njegovim timom sprovela. 15. 06. 1915., epidemija pegavog tifusa u Srbiji je okončana. 

 

*

 

Valjevo je tih dana ličilo na ogromnu bolnicu, jer je svaka zgrada, hotel, škola, magacin, kafana ili kasarna u centru grada pretvorena u bolničko odeljenje, a svaka ulica u bolnički hodnik. Broj obolelih se već sredinom decembra 1914., popeo na sedam hiljada, da bi u jeku epidemije, tokom januara i februara 1915., bolest dostigla vrhunac. O hiljadama zaraženih brinulo je svega dvadeset šestoro lekara, od kojih je epidemiju preživelo svega petoro. Bolnice su bile krcate, a pacijenti su smeštani gde god se moglo, po hodnicima, tavanima, podrumima... Mnogi od njih ostali su u dvorištu, ispred bolnica, pod šatorima ili na otvorenom.

 

Istovremeno, grobari su radili danonoćno. Već u februaru na groblju iznad grada, na brdu Vidrak, nije bilo ni stope slobodne zemlje gde bi mogao da se iskopa nov grob. Zbog velikog broja sahrana vlasti su zabranile upotrebu crkvenih zvona, jer bi praktično zvonila bez prestanka, ali su gradske ulice i dalje bile zakrčene pogrebnim povorkama i mrtvačkim sanducima. Dok je posmrtne opreme uopšte bilo. U završnoj fazi bolesti na tek osnovanom groblju u Kuzmanovači mrtvi su sahranjivani u zajedničke grobnice, samo sa onim što su imali na sebi, a zatim polivani krečnim mlekom.

Epidemiju su potpomogle i ishitrene, često i pogubne odluke samih vlasti. Ne poznajući pravu prirodu bolesti, a s ciljem da se varošica rastereti tolikog broja pridošlih, lakše oboleli su puštani kućama, a austrougarski zarobljenici razvrstavani širom zemlje. To je i doprinelo da se bolest munjevito proširi po celoj Srbiji. Najkritičnije je bilo u Valjevu, ali ništa bolje nije bilo ni u drugim gradskim centrima, posebno u Nišu ili Kragujevcu. Bolnice su svuda bile premale da prime veliki broj obolelih, lekara je bilo premalo, a opšti sanitarni uslovi bili su očajni. U krajnjoj oskudici lekova, stručnog osoblja i iskustva smrt je kosila bez predaha.

 

Brzo je bilo jasno da Srbija ne može sama da se izbori s posledicama epidemije. Već početkom 1915. godine vlada je uputila dramatičan poziv svetskoj javnosti i zatražila pomoć. Istovremeno, u Parizu, Londonu, Njujorku i drugim svetskim gradovima, organizovane su dobrotvorne akcije, priređivane izložbe, prikupljana novčana i medicinska pomoć, a o svemu je revnosno pisala i evropska štampa. Poziv za pomoć naišao je na veliki odjek. Ubrzo su u Srbiju stigle brojne medicinske ekipe, ali i pojedinci, lekari i dobrovoljni bolničari. Među prvima je došao holandski hirurg Arijus van Tinhoven sa svojom lekarskom ekipom, danski tim na čelu s doktorom Vilijamom Teodorom Melgardom, poljski supružnici Hana i Ludvik Hiršveld, francuski pukovnik infektolog doktor Kolet, dobrovoljne bolničarke iz Škotske, Rusije, SAD, Francuske... Mnogi od njih zauvek su ostali u Valjevu i sahranjeni su zajedno sa svojim pacijentima.

 

8. marta 1915. , dr Hanter je predložio srpskoj vladi nekoliko mera za sprečavanje daljeg širenja i za sanaciju epidemije pegavog tifusa:

•             Dezinfekciju i dezinsekciju odela, rublja i posteljine obolelih, ali i celokupnog stanovništva i pripadnika vojske, primenom metalnih buradi (ili drvena sa metalnim dnom) u kojima se otkuvava odelo, rublje i posteljina, po predlogu potpukovnik dr Stamersa, epidemiologa. Taj izim potpukovnika Stamersa je klasnije nazvan „srpsko bure“.

•             Ograničeno i strogo kontrolisano kretanje vojske i stanovništva, posebno železnicom. Vršena je kontrola svih putnika da li su bolesni i da li su vašljivi. Svi sumnjivi na bolest su izdvajani, praćeni da li će se razboleti i po potrebi lečeni, a vašljivima je vršena depedikulacija i tek tada dozvoljavano putovanje.

•             Privremeno obustavljanje celokupnog železničkog saobraćaja i osnivanje karantinskih i dezinfekcionih stanica na železnici. Svi vozovi osim službenih nisu saobraćali od 16. marta do 16. aprila 1915. , i - broj novoobolelih naglo je opao.

•             Zabranu poseta bolesnicima u bolnicama.

 

 

Značajnu ulogu u borbi protiv epidemije tifusa odigrao je poseban sanitetski voz za dezinfekciju i vakcinaciju, koji se kretao prugama Srbije. Železnički majstori u Nišu, su po preciznim uputstvima dr Hantera i saradnika, brzo napravili ovaj poseban voz za dezinfekciju i vakcinaciju, što je bila potpuno nova mera, dotad neprimenjivana ni u jednoj vojsci na svetu! Imao je 14 vagona, uključujući i vagon-kupatilo, i bio je završen 17. aprila, tačno po obnavljanju železničkog saobraćaja, i 19. aprila je sa 15 Hanterovih oficira krenuo na put.

Zahvaljujući misiji krune i vlade VB - navedene mere dr Hantera su veoma brzo dale dobre rezultate. Već krajem marta 1915., došlo je do blagog pada broja obolelih, smanjenje obolevanja, koje je bilo evidentno u aprilu, u maju se registruju retki slučajevi oboljenja, a sredinom juna 1915., epidemija pegavog tifusa u Srbiji je okončana.

 

Zoran Stokić

27.03.2024.