Pet dela klasične muzike koja su inspirisali smrt i tuga

 

 

KULTURA Autor: N1 Beograd 31. okt 202422:23 YT/ Vindobona Awstriae

 

 

Kroz istoriju klasične muzike postojale su brojne legende, mitovi i sablasne priče. Za Paganinija se govorilo da "prodao dušu đavolu", Šumana su mučile misli o smrti, a Gustav Maler je bio opsednut sopstvenom prolaznošću.

 

Classic FM izdvojio je pet komada klasične muzike koji su inspirisani smrću, tugom ili – duhovima.

 

Mocart: Rekvijem u d-molu

Rekvijem je sam po sebi već prilično zastrašujuć, ali poreklo Mocartove poslednje kompozicije – nedovršen u vreme njegove smrti – zaista je zastrašujuće. Legenda kaže da je Mocartu, dok je bio prikovan za krevet i patio od groznice, prišla mračna figura i tražila mu da komponuje delo.

 

Ovaj mit je ovekovečen u filmu „Amadeus“. U drami Pitera Šafera i kasnijoj filmskoj adaptaciji, ljubomorni Salijeri prilazi Mocartu, prerušen u Komendatora iz Don Đovanija (koji i sam ima običaj da odvlači ljude u pakao) da naruči delo.

 

Umesto figura iz dubina pakla, delo je naručio mnogo gori lik: nemački grof i prevarant po imenu Franc fon Valseg, koji je često krao dela drugih kompozitora i potpisivao ih kao svoja. Čak i tako, činjenica da je Mocart umro dok je komponovao Rekvijem i da je on ostao nedovršen, dodaje natprirodnu auru prisutnu u Rekvijemu, koji jeste najdramatičnija muzika koju je ikada napisao.

 

Rozmari Braun: Isus hoda po vodi

Možda najbizarnija i najsablasnija od svih kompozitorskih inspiracija dolazi od malo poznate engleske kompozitorke Rozmari Isabel Braun, pijanistkinje i duhovnog medija koja je tvrdila da su joj mrtvi kompozitori diktirali nova muzička dela…

 

Braun, koja je umrla 2001. godine, tvrdila je da je svaki kompozitor imao svoj način da joj diktira note: List je kontrolisao njene ruke u nekoliko taktova istovremeno; Šopen joj je govorio note i gurao joj prste ka dirkama; Šubert je pokušavao da joj peva svoje kompozicije; a Betoven i Bah su jednostavno diktirali note. Tvrdila je da su kompozitori s njom razgovarali na engleskom.

 

Psiholog Robert Kastenbaum analizirao je njene kompozicije i zaključio da je malo verovatno da su joj ih diktirali duhovi, napominjući da „nema upečatljivih tema, složenih struktura, dubina osećanja, niti harmoničnih, tonalnih ili ritmičkih inovacija“.

 

Šta god da je istina, pošteno je reći da bez obzira koliko volite kompozitora, bilo bi bolje da vas ne kontaktiraju iz groba…

 

Maler: Treći stav iz Simfonije br. 1

Austrijski kompozitor Gustav Maler je tokom svog života imao mračnu fascinaciju smrću.

 

Rođen u velikoj porodici u eri u kojoj je smrtnost novorođenčadi bila  visoka, bio je svedok smrti nekoliko svoje braće i sestara.

 

U trećem stavu svoje Simfonije br. 1, Maler prilagođava popularnu dečiju rimu „Frere Jacques“ u molski tonalitet, koji potpuno preokreće efekat muzike.

 

Maler se prisetio kako je bio inspirisan sećanjem na kovčege svoje braće i sestara. Upotreba dečje pjesmice je tipično ironičan Malerov gest, a mračna priča iza komada još uvek proganja slušaoce do danas.

 

List: Totentanz (Ples smrti)

Ako volite svoj jezivo, onda je Franc List tu za vas. Podnaslovljeno „Parafraza o Dies irae“ (dan gneva), priča iza ovog dela je zastrašujuća kao i sama muzika.

 

List – kao i svaka druga istaknuta ličnost romantizma – ​​bio je opsednut smrću. Pored Totentanza, komponovao je i „Funeralije“, „La lugubre gondola“ i „Pensee des morts“, koji svi pokazuju fascinaciju ovom temom.

 

Možda i nije iznenađujuće, s obzirom da je mladi List živeo u Parizu koji je bio uzdrman od terora Francuske revolucije, a giljotina se još uvek koristila za javna pogubljenja.

 

Smrt je bila svuda, ali očigledno to nije bilo dovoljno za Lista, koji je bio redovan u pariskim bolnicama i azilima ranih 1830-ih i bio poznat po tome da posećuje zatvorenike u tamnicama koji su bili osuđeni na smrt.

 

Ova praksa dovela je do morbidnih, zastrašujućih, ali zabavnih muzičkih dela, koji su inspirisali kompozitore horor filmova više od  veka kasnije.

 

Šuman: Nachtstuck

Romantični kompozitor Robert Šuman imao je izuzetno turbulentan život, sa nekoliko epizoda ogromne depresije koje su ga proganjale. Uprkos tome, tačnije zbog toga, uspeo je da napiše neke od najlepših dela klasične muzike ikada.

 

Njegove „Nachtstuck“ nastale su usled straha od smrti svog brata.

 

„Uvek sam viđao pogrebne povorke, kovčege, nesrećne i očajne ljude. Često sam bio toliko uznemiren da su suze tekle, a nisam znao zašto – tada je Terezino (Eduardova žena) pismo stiglo, i znao sam zašto“, rekao je on.

 

Uprkos ovim užasnim okolnostima, četiri minijaturna dela koja čine „Nachtstuck“ veoma su izražajna, lirska i delikatna.

***

Kometar

***

 

Oko Mocarta je sve mit i tabu. Ima mnogo boljih Rekvijema, na primer Mihajla Hajdna 1771 (koji je Mocert koristio kao mustru). Početkom 1791., Mocart je dobio posao, grof Valsegga je kao avans dao  1/2 predviđene sume novca (druga polovina kada bude gotov); smrt  ga je, te 1791.,omela da završi delo, uradio je oko 20%. Konstanca se  dosetila ako delo dovrše J. Eibler i F.  Sußmair i & dobiće i preostalu ½ novca (a ne da vraća avans - koji su potrošili); rečeno učinjeno; uz kiks (potpis mrtvog kompozitora). Na prvoj stranici Requiema koji je primio grof stoji potpis „di me V. A. Mozart mppr. 1792 “(di me =„ od mene “, mppr. = Manu propria, rukom napisano), koju je, prema analizama rukopisa, falsifikovao Süßmayr – on je inače komponovao 70%, Eibler 10%. Ko je kome zavideo? Mocart - Salijeriju, u mnogim svojim delima je koristio (i) Salijerijev muzički idiome (na primer: "mračni preteći momenti" iz " La grotta di Trofonio"1785., našli su se u "Don Žuanu"1787.

*

Do svoje smrti 5. decembra 1791. napisao je samo uvodni pokret Introitus (Requiem aeternam) sa svim orkestralnim i vokalnim delovima. Kyrie (Mocart je bio napisao za druge potrebe 1781.), Dies irae sekvence (od Dies irae do Confutatis) završeni su samo u vokalnim delovima i figurisanom basu; bilo je i nekoliko važnih orkestralnih delova (npr. Trombon solo u tubu mirumu, često deo prve violine) ukratko ocrtane. Lacrymosa,  započeta sa osam taktova. Domine Jesu Christe i Hostias urađena su samo vokalno. Sanctus, Benedictus, Agnus Dei i Communio; nisu bili napisani. Süßmayr  je komponovao:  Sanctus, Benedictus, Agnus Dei, i dovršio ostale stavove; Joseph Leopold Eybler: "Domine Jesu Christe".  Da li su delovi trube i timpani u Kyrie takođe Süßmayr-ovi do danas je pitanje spora.

*

David Buch je krajem '90 u Hamburgu otkrio zaboravljenu "kolektivnu" operu "Der Stein der Veisen, oder die Zauberinsel" 1790. singšpil u II čina (draft verzija Čarbne frule 1791.); J. B. Henneberg, B. Schack, F. X. Gerl, E. Schikaneder i Mocart (20 min). Rukopis opere se našao u Hamburškom pozorištu; 1903., on je zajedno sa 450 opera i 2.000 drama ušao u sastav gradske biblioteke; 1940., zabrinuti za tu zbirku izmeštaju je na sigurniju lokaciju (sic): Drezden. Ipak je - preživela - razaranje Drezdena. Crvena armija je 1945., zbirku (deo ratnog plena) poslala u Institutu za muziku u Lenjingrad; tu se 1980-tih mladi bibliotekar mešao u svoj posao i "otkrio" zbirku iz Hamburga. To je omogućilo Gorbačovu da vrati tu zbirku u Hamburg "u zamenu za kamion kompjutera"! Prva opera  Šikanerove trupe u Beču 1789., bila je "Oberon kralj vilenjaka" P. Vranickog koja je - već - stvorila muzički idiom magije, egzotike, fantastike koji se - variran - pojavio u dve Šikaner/Mocartove opere 1790., 1791.

 

Zoran Stokić

1.11.2024.