Vesna Mališić: Društvo je kao u centrifugi, stalno se nešto dešava a ništa ne rešavamo do kraja

 

 

VESTI Autor: N1 Beograd 07. nov 202406:45 9 komentara

 

 

"Vlast ima mehanizme da svaku nesreću gurne u drugi plan, pa tako pričamo o huliganima, o tome da će možda neko da podnese ostavku, o nečemu trećem i onda se dogodi neka sasvim druga stvar i zaboravi se nesreća. I to se stalno ponavlja. Zbog toga se mi, kao društvo osećamo kao u centrifugi i ne možemo istrajati ni u jednoj stvari do kraja", rekla je za N1 urednica nedeljnika "Radar" Vesna Mališić. Pročitaj više:

https://n1info.rs/vesti/vesna-malisic-drustvo-je-kao-u-centrifugi-stalno-se-nesto-desava-a-nista-ne-resavamo-do-kraja/

 

***

Komentar

***

 

 

Srbija IZGUBLJEN SLUČAJ. Jedina zemlja realsocijalizma u Evropi koja NIJE  UMELA da se oslobodi života pod ŠTAŽIJEM i AGITPROPAGANDE 1945-2024., njene elite su apsolutno zakazale(!) Od 1945-1990 još je i ličila na, kakvu takvu, državu a od 1990-2024 katastrofa - sve u svemu svelo se samo na to kako će vlast da sačuva svoje pozicije PO BILO KOJU CENU - čak su nas uveli u tolike RATOVE radi očuvanja svoje vlasti, posvađali nas sa svima u Evropi i okruženju, život društva i sve ostalo, je pušteno niz vodu. Sve institucije države i društva čuvaju vlast ne mešaju se u svoje poslove. Zato je sve zarđalo, korodiralo, urušava se, svuda deponije i izlivanje kanalizacije.

 

*

 

Ps. Signala za propadanje institucija (naročito onih institucija koje su za 200 godina nove državnosti počele da sustižu slične u Evropi) za ovih 34 godine bilo je na pretek. Jedan primer (ma koliko sofisticiran i samo naizgled nebitan): "nastavnički klub" na fakultetima (neformalna institucija). Služila je doskora za razgovore između kolega o struci, nauci, nastavi i tsl. Ali već od 2000., godine ova neformalna institucija počela je da se gubi osnovnu svrhu, polako je postajala institucija sporta i razonode; između ostalog u toj prostoriji su postavljeni TV ekrani da bi zaposleni mogli da prate direkne prenose brojnih sportskih događaja (jer kao u svakoj Severnoj Koreji – to je patrioptizam) i tsl., uz buku, radost ili bes nastavnički je klub počeo da liči na stadion. Cika i graja se iz te prostorije prenosila na aulu i stepenice, doduše studenti to nisu primećivali, jer su i sami proizvodili veliku buku ako su boravili na auli ili stepenicama; opuštena, neodgovorna razonoda gde joj mesto nije (sediš na stepenicama, ili ispred nekog kabineta, aluli i ponašaš se kao da si u disko klubu, parku, ili navijač na stadionu. Nije više bilo lako proći stepenicama, hodnicima, aulom... Jedna aposlutna nekultura, odsustvo bilo kakvog reda - jer ko da vaspitava te studente, nastavnici iz "nastavničkog kluba", "vlast"?

 

*

 

Pogrešne dijagnoze drugova intelektualaca

 

 

22/10/2012 19:06 Danas

Povodom teksta „Nagomilavanje besmisla“ (18. oktobar 2012)

Pogrešne dijagnoze drugova intelektualaca

AUTOR: PROF. DR ZORAN STOKIĆ

 

Vaš novinar koji je izveštavao sa tribine FPN „Ko su (i ko nisu) javni intelektualci u Srbiji?“ naveo je da su na skupu učestvovali Slobodan Antonić, Miroslav Ružica, Ognjen Pribićević, Vladimir Vuletić, Zoran Avramović, Branko Pavlović, Čedomir Antić, Marinko Vučinić, Milan Milošević, Duško Radosavljević, Slobodan Reljić, Dejan Vuk Stanković, Predrag Šarčević, Neven Cvetićanin, Đorđe Vukadinović i Goran Nikolić, Borka Pavićević, Vesna Pešić, Zoran Stoiljković, Srećko Mihajlović, Slaviša Orlović...

 

Oglasite se na www.danas.rs

 

Šta je tolerancija? Zapitao se nekada Volter i rekao: „Tolerancija je nužna posledica saznanja da smo pogrešivi. Grešiti je ljudski. Mora nam biti jasno da su nam drugi potrebni radi otkrivanja i ispravljanja grešaka.“ Šta je ko kod nas rekao svih ovih godina, može se lako proveriti (jedino ako ne počnu kao u Orvelovoj „1984.“ da menjaju sadržaje starih tekstova, novina i knjiga!)

 

"Tiranija"? Kamo sreće.

 

Intelektualci koji su u medijima sve ove godine pravili „privid“ kritičkog mišljenja, međusobno raspravljajući na „dozvoljene teme“. Naša stvarnost nikada nije mogla da se „ukalupi“ u te „dozvoljene teme“. Kad bi neko od nas sa „strane“ uspeo da nešto prozbori, „oni“ bi to ignorisali. Znači nije bilo ni „T“ od tolerancije i drugačijeg mišljenja! Mnoge od njih sam godinama javno prozivao da mi kažu u kom to društvenom sistemu mi živimo.

I kako je moguće da u Srbiji postavljaju dijagnoze u politici, sociologiji, kulturi, a da ne uzimaju u obzir činjenicu da smo kao narod oko 700 godina živeli u despotskim sistemima (vizantijska, osmanska, komunistička faza)? Šta je sa inercijom despotske matrice mišljenja i delanja? Odgovora nije bilo!

Za sadašnju „pat“ poziciju u kojoj se nalazi narod u Srbiji nije kriva samo autokratska vlast, nego i ti „drugovi“, koji su kada su u pitanju „bazne“ stvari (države i društva) postavljali pogrešne dijagnoze, oni su hteli „sociološki kancer zvani despotsko društvo“ da leče aspirinima.

Umesto da poput Voltera (koji je, na primer, pomogao da se Rusove ideje publikuju iako se sa tim idejama nije slagao) i oni ulože svu svoju moć da se i u javnosti Srbije pojave i one ideje koje su njima strane i tuđe, oni su se ponašali na autokratski način.

Znači, ponašali su se na isti način na koji se ponaša vlast (i njeni analitičari). E, sada bi „oni“ sebe da amnestiraju (kao što to radi i vlast) od svake odgovornosti. Ne, odgovornost je na nama, na politici koju smo vodili, kao i na analizama te politike koje smo davali.

 

Zoran Stokić

9.11.2024.