Zašto smo izgubili moć da vaspitavamo decu?

 

 

LIFESTYLE Autor: zadovoljna.rs 28. feb 202414:15 Shutterstock

 

 

Većina odraslih složiće se s konstatacijom da se mnogo toga promenilo - da je odrastanje dece, isto kao i roditeljstvo, drugačije nego pre tri decenije, da su deca drugačija, da imaju manje empatije, da su sklonija nasilju, razmaženija, otuđenija, te da znatno ne poštuju autoritet. Ono što mnogi roditelji ne mogu da shvate i da prihvate jeste da odgovornost za takvo stanje stvari nije na deci.

 

Atmosferu u školama kreiraju odrasli – nastavnici, a kod kuće roditelji – učenje po modelu i dalje je najdominantniji oblik učenja, pa je vrlo problematično tražiti od deteta da ne besni ukoliko smo mi besni, da ne udara, ako mi udaramo, da ne psuje ako mi psujemo, piše Zadovoljna.rs.

 

U knjizi „Budite oslonac svojoj deci“ dr Gordon Nojfeld i dr Gabor Mate, kanadski doktori, ukazuju na to da su se stvari promenile onda kada se period dečje privrženosti roditeljima skratio – rano okretanje dece vršnjacima, ili vršnjačka orijentacija kažu da je koren problema s decom danas.

 

Uticaj roditelja na decu, ma koje metode oni koristili, ma koliko bili strogi ili blagi, znatno je manji nego što je bio pre nekoliko decenija. Nojfeld i Mate pišu da su kod kuće i u školi deca izgubila kompas, da ih je teže podučavati, teže je s njima izaći na kraj, skloniji su upotrebi narkotika, ranom ulaženju u seksualne odnose, mnogo više dece pije pilule za depresiju, povećan je problem nasilja u školama.

 

Gde i kada počinje raskol

O prvom raskolu roditelja i dece pisao je i dr Leonard Saks i, čini se, objasnio srž problema. Ako se neko može nazvati šefom u modernom, antihijerarhijskom roditeljstvu – onda to jesu deca, kaže dr Saks. Prema njegovoj teoriji, za moderne porodice izreka „hrana je ljubav“ mogla bi se preformulisati u „hrana je moć“. I sve potiče od stola.

 

Hrana? Nemoguće da je stvar tako „obična“.

 

Ovu svoju tezu dr Saks objašnjavca scenom iz restorana: dr Saks je bio u restoranu i čuo kako otac govori ćerki: „Dušo, možeš li mi, molim te, učiniti uslugu? Možeš li, molim te, uzeti samo jedan zalogaj graška?“

 

Iako bi mnogima to moglo zvučati kao pristojno ili čak sofisticirano roditeljstvo – dr Saksu, porodičnom lekaru i psihologu iz Pensilvanije, koji je pisao o razvoju dece, ova situacija predstavlja nešto mnogo gore: razlog za nedavni kolaps roditeljstva, za koji kaže da je bar delimično kriv i za to što deca postaju gojazna, uzimaju previše lekova i ne poštuju sebe i one oko sebe.

 

Baš scena iz restorana jeste odličan primer kako se odrasli dodvoravaju deci jer su se odrekli roditeljskog autoriteta i izgubili poverenje u sebe – motivisani željom da svoju decu odgajaju pažljivo i s poštovanjem. U teoriji, njihove namere su dobre – mame i tate danas pokušavaju da vaspitavaju svoju decu dajući im uticaj; žele da im udovolje i izbegnu sukob. U stvarnosti, roditelji su u opasnosti da izgube autoritet nad svojom decom.

 

Shutterstock/ VGstockstudio

Hrana je prva manifestacija kolapsa roditeljstva

Sve počinje za stolom tokom večere. „Kada roditelji počnu da prepuštaju kontrolu svojoj deci, izbor hrane je često prva stvar koja pada“, piše Saks u svojoj knjizi „The Collapse of Parenting: How We Hurt Our Kids When We Treat Them Like Grown-Ups“..

 

Pravilo kao što je „Nema deserta dok ne pojedete brokoli“ preobrazilo se u „Šta kažete na tri zalogaja brokolija, a onda možete da jedete desert?“

 

Večera kod kuće zahteva ispitivanje dece o tome šta su spremni da jedu – opcije mogu uključivati pečeno pile i krompir ili pileće nagetse i pomfrit. I možete da se kladite šta će izabrati. Roditelji onda pregovaraju – šta kažeš na pomfrit od slatkog krompira?

 

Roditelji u SAD sada pre pitaju svoju decu nego da im određuju šta da jedu. „To je prirodno“, kaže Gordon Nojfeld, istaknuti psiholog iz Vankuvera, kog Saks citira u knjizi. „Intuitivno znamo da ćemo, ako smo prisiljeni, dobiti otpor. Za izbor kao što je boja pantalona, taj pristup je u redu, kaže. „Ali kada konsultujemo decu o pitanjima koja simbolizuju negu, poput hrane, stavljamo ih u vođstvo. To pokreće urođeni psihološki odgovor i aktiviraju se njihovi instinkti preživljavanja: „Ne osećaju se zbrinutim i počinju da preuzimaju alfa ulogu.“

 

Dakle, ako devojčica pojede kašiku graška kao što je njen tata tražio, Saks kaže da će „verovatno verovati da je učinila uslugu svom ocu i da joj on sada duguje uslugu zauzvrat.

 

Hrana zato može biti prva manifestacija kolapsa roditeljstva, ali mnogi problemi u porodici jesu rezultat ove vrste konfuzije uloga. Na ovaj način, ono što se dešava tokom obroka jeste metafora za to koliko su roditelji postali neprijatni u svojoj poziciji „alfa” ili „vođe čopora” ili šefa porodice, osobe koja je zadužena za odluke – odrasla osoba.

 

Poštovanje dece od malih nogu

Roditeljstvo se mnogo promenilo. Prešli smo dug put od vremena kada ste svog oca zvali „gospodine“, objašnjava Andrea Nair, psihoterapeutkinja i edukatorka za roditeljstvo iz Londona.

 

Roditeljima je glavni prioritet da se njihova deca osećaju kao da se pitaju, čuju i poštuju od malih nogu. Žele da im budu emocionalno dostupni i da njihova deca mogu da izraze sopstvene emocije. „Deca sad imaju dozvolu da imaju napade besa jer tako uče kako da upravljaju osećanjima“, kaže Nair.

 

Roditelji žele demokratsko domaćinstvo u kome svaki član porodice ima reč – da li da sada izađemo napolje, da li smo spremni za kupanje – neguju nezavisnost i slobodu mišljenja kod svoje dece. Nekada se hvalila stroga poslušnost; sada se ona smatra zastarelim i potencijalno opasnim.

 

Uticaj na odnos roditelj dete

Postoje širi uticaji koji menjaju i dinamiku roditelj-dete. U zapadnom društvu jednakost za sve postala je kulturni cilj i ustavno pravo, deca se tretiraju kao da su još jedna manjinska grupa koju treba poštovati i osnažiti. „Osnaživanje dece postalo je vrlina“, kaže Saks.

 

Ali mnoga deca zapravo nadjačavaju svoje roditelje. To je problem, kažu oni koji se bave razvojem dece. „Potrebna vam je snažna alfa prezentacija da inspirišete dete da vam veruje i zavisi od vas“, kaže Nojfeld o roditeljima koji moraju postaviti granice deci. „Moramo da vratimo roditelje na vozačko sedište.“ U suprotnom posledice mogu biti dalekosežne, počevši od navika u ishrani dece, koja mogu postati i gojazna.

 

Mnogi roditelji ne mogu da ubede svoju decu da jedu zdravo – jer „zdrava hrana je za gubitnike“. Grickanje na zahtev – u kolima, u tržnom centru, u šetnji – remeti metabolizam i cirkadijalni ritam i hormonsku ravnotežu.

 

Deca nemaju kondiciju, a hronično su umorna

Doprinos izuzetnom povećanju telesne težine među severnoameričkom decom poslednjih godina je dramatičan pad kondicije. Postoji čak i medicinski izraz za to, „dekondicioniranje“, koji je opisan u „Collaps of Parenting“ kao eufemizam za „van forme“. Deca od 11 i 12 godina žale se na simptome srčanih bolesti, stezanje u grudima i kratak dah. Deca su manje aktivna nego ikad, a, ironično, umorna.

 

Saks je studentima postavio pitanje: „Šta je vaša omiljena stvar koju radite u slobodno vreme, kada ste sami i niko vas ne gleda?“ Najčešći odgovor poslednjih godina: spavanje.

 

Deca su zauzeta školskim zadacima i vannastavnim aktivnostima, pa u krevet idu s mobilnim ili igraju video-igre.

 

Stiven Kamarata, profesor psihijatrije i nauke o sluhu i govoru na Univerzitetu Vanderbilt u Nešvilu, brine se da roditelji prerano traže previše od dece, kao što navodi u svojoj najnovijoj knjizi “Intuitivni roditelj: Zašto si ti najbolja stvar za tvoje dete”.

 

On ukazuje na porast knjiga, igračaka i softvera koji se prodaju roditeljima male dece koji obećavaju da će ubrzati učenje. Sveprisutna metafora da su deca informacioni sunđeri navodi roditelje koji ih zasićuju edukativnim vežbama. „Mi ih tretiramo kao male čvrste diskove“, kaže Kamarata.

 

Kako su deca postala manje vezana za roditelje

Kako su deca postala manje vezana za odrasle i pod uticajem odraslih u njihovim životima, vršnjaci istog uzrasta postali su im važniji. To je tema u Nojfeldovoj knjizi „Drži se za svoju decu: Zašto roditelji moraju da budu važniji od vršnjaka“, čiji je koautor dr Gabor Mate. Mala deca „nisu racionalna bića“, kaže Nojfeld. Deo odrastanja je testiranje granica; mališani, po svojoj prirodi, ne mogu da se pouzdaju u to da će jedni druge smatrati odgovornima – niti bi trebalo.

 

Dr Saks kaže da bi autoritativno roditeljstvo bilo imperativ.

 

Autorka koja se bavi roditeljstvom Keti Guli daje glas kritičarima priče koja je postala viralna: Čim roditelji zatrudne, počinju da gomilaju biblioteku knjiga o tome kako da se izbore sa fantastičnim haosom koji će ući u njihov život u obliku bebe; kolekcija raste sa svakom razvojnom etapom. Oni se pretplate na onlajn biltene i aplikacije za pametne telefone koje ih upozoravaju na prekretnice koje njihova deca treba da dostignu do određenog uzrasta. Roditelji od samog početka prate koliko brzo njihovo dete raste, koliko postiže. Za svakog stručnjaka sa kojim se roditelj konsultuje telefonom ili lično, oni se takođe proveravaju kod virtuelnog mudraca, Gugla. To skoro nikad ne pomaže.

 

I šta ćemo sad?

Odgovor je toliko jednostavan da bi u početku mogao zvučati nezadovoljavajuće: „Niko ne zna šta radi kada napusti bolnicu sa bebom. Svaki roditelj uči putem pokušaja i grešaka“. Roditelji moraju „imati veću toleranciju kada im stvari ne idu dobro“.

 

„Roditeljstvo je užasno frustrirajuće i često usamljeno mesto“, kaže Nojfeld, posebno kada se dete loše ponaša. U tim trenucima, on preporučuje roditeljima da uvere decu da njihova veza nije prekinuta. „Kada roditelji shvate da su oni najbolji izbor za svoju decu, to ih izaziva da sazrevaju. To im daje samopouzdanje da znaju šta je dobro za njihovu decu i da treba da im se suprotstave — ovo je, u stvari, čin ljubavi koji se zahteva od roditelja. Oni zapravo postaju odrasli koji su potrebni svojoj deci.

 

Privrženost deteta roditelju mora trajati najmanje onoliko koliko je detetu potrebno da bude vaspitano. To je ono što nedostaje u današnjem svetu. Nisu se roditelji promenili. Nisu postali ni nekompetentniji, ni manje posvećeni. Ni deca kao takva se nisu promenila. Ali se promenila kultura u kojoj podižemo svoju decu. Ta nova kultura podržava rano odvajanje dece od roditelja, pa deca, kojoj je neophodno da imaju nekog kome će biti privržena, stvaraju odnose privrženosti koji su zapravo konkurencija odnosu s roditeljima.

 

„Kada dete traži kontakt i bliskost s nama, pruža nam moć kao negovatelju, učitelju, vodiču. Za dete koje nam je zdravo privrženo, mi smo dom iz kog kreće u svet, skrovište u koje se može vratiti. Sve roditeljske veštine na svetu ne mogu nadoknaditi nedostatak privrženosti”, tvrde Dr Mate i Dr Nojfeld u knjizi „Budite oslonac svojoj deci“.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Gde je problem? Društvo nije samo psihološki fenomen nego i sociološki. "Mem" je ideja, ponašanje ili stil koji se širi putem imitacije od osobe do osobe unutar - jedne kulture - i često nosi simboličko značenje koje predstavlja određeni fenomen ili temu. Mem deluje kao jedinica za prenošenje kulturnih ideja, simbola ili praksi, koji se mogu preneti iz jednog uma u drugi putem pisanja, govora, gestova, rituala ili drugih imitiranih fenomena sa imitiranom temom. Mem-ovi se analogno genu sami repliciraju, mutiraju i reaguju na selektivne pritiske. Kada su se naši fanovi Kominterne dočepali institucija od 1990., počelo je odašinajnje memova koji su trebali da nam ogade Zapad - on je bez bilo kakvih vrlina i vrednosti, nalik je forezinčarskim serijama na TV i "crnim hronikama". To svakodnevno posmatranje nasilja stimuliše nasilničko ponašanje kod mladih. Masovna klanja, ubijanja, pljačkanja, drogiranja, scene patološke seksualnosti - ti memovi mržnje su nam svima došli glave. Samo jedan primer '90, serija dokumentarnih filmova na RTS o tome kako "Kant vodi ka Hitleru i konc logorima"; dok  se ta tema obrađuje, prikazuju se zverstva nacista, klanje,...,rušenje kuća i to uz zvuk muzike Baha. Ko bilo šta zna o memo-vima zna da je to "UTISKIVANJE" gledaocima  - mema -  kako je Kant/Bah tj. građanska kultura (Geteovske Nemačke) - "zlo", "đavolja rabota". Zlo je da se mi upravljamo  onako kako je kazao Kant "zvezdano nebo iznad mene i moralni zakoni u meni", a kad su "moralni zakoni u meni" "đavolja rabora" dobiješ Srbiju sa svakodnevnim Crnim Hronikama.

 

Zoran Stokić

28.02.2024.