Ajnštajn protiv Hitlera
Da bi neko vaspitavao treba da je i sam vaspitan. Grešimo ako Ajnštajna smatramo samo ikonom fizike, a ne znamo da je on istovremeno bio i vaspitač i da je, kao neumorni borac za objektivnu istinu u vremenima društvenih raskola i sukoba u dva krvava svetska rata, zaslužio da bude i ikona intelektualne odgovornosti. Na uštrb svoje društvene pozicije u Berlinu, sedištu Pruske (gde je i u njegovo vreme, kao i u vreme Voltera, u Akademiji nauka bilo "više bajoneta nego knjiga"), Ajnštajn 1914. god. zagovara pacifizam. Za to je dakako bila potrebna velika lična hrabrost, jer su vekovi apsolutnog autoriteta pruske države već bili kod većine sugrađana nadvladali njihov lični moral i savest. Tu su masovno "obožavali državu kao manifestaciju božanstva na zemlji", a ta ih je, onda, vera oslobađala svake lične odgovornost kad ih je država pozivala u ratove. Posle rata, Ajnštajn se "drznuo" da radi na obnavljanju pokidanih naučnih i kulturnih veza između Francuske, Engleske i Nemačke, što ga je dovelo na desničarsku "crnu listu": bio je na redu za "odstrel" posle ministra inostranih poslova Valtera Ratenaua (na koga su 24. 06. 1922. izvršila atentat dva bivša oficira). Policija mu preporučuje da se ne pojavljuje na fakultetu i Akademiji nauka, te mu savetuju da se skloni iz zemlje. Ajnštajn kreće na šestomesečnu turneju po Dalekom Istoku, tako da ni 10. 12. 1922. nije mogao lično primiti Nobelovu nagradu u Stokholmu, jer je držao predavanja na Univerzitetu u Kjotu.
Kada se suočio sa hitlerizmom, Ajnštajn-pacifista se transponovao u zagovornika vojne intervencije demokratskih zemalja. Sve do emigracije u SAD 1933, neumorno se borio protiv nacional-socijalista, ali je zanimljivo spomenuti da mu je u tom periodu više pretećih pisama zbog njegove političke pozicije pristiglo od Jevreja iz čitavog sveta, nego od samih nacista. Neumorno odgovara u brojnim pismima: "Zar ne znate da se Nemačka grozničavo naoružava? I da je celokupno stanovništvo nahuškano nacionalistički i uvežbano da ratuje? Mrzim vojsku i nasilje svake vrste. Međutim, čvrsto sam uveren da danas to omrznuto sredstvo pruža jedinu delotvornu zaštitu."
Ono što ljudska vrsta deli sa životinjskim svetom jeste proces istovremenog učenja i iz prijatnih i iz neprijatnih okolnosti – uprošćeno rečeno: učenje iz nagrade i kazne. Ne plašeći se da ćemo biti optuženi za antropomorfizaciju, možemo kazati da odbacivanje učenja iz neprijatnih grešaka koje smo počinili mi, ili neko u naše ime, dovodi do toga da ljudi gube sposobnost da se bave napornim radom koji bi im tek u daljoj budućnosti donosio koristi, tj. prijatnosti. Ali kad se izgubi ta sposobnost da se teži nekom delekom humanom cilju, kada se uči samo iz prijatnosti (pozitivnih primera), onda dolazi do pojačavanja želje da se do tog zadovoljstva stigne najkraćim putem, i za najkraće vreme, i po bilo koju cenu. Postajemo robovi zadovoljstava, sve druge aktivnosti zamiru i gase se. To se desilo mnogim vrstama koje su izumrle, ali to se desilo i Nemcima posle gubitka I svetskog rata. A to isto dešava se i nama ovde, danas.
Mediji i kultura u Nemačkoj, koji su za vreme rata bili kreatori svakodnevnih slavnih pobeda i podviga, posle 1918. su se okrenuli pseudo-mišljenju, svakovrsnim zabavama i sprotovima, naročito su pothranjivali razvoj sado-mazohističke ideologije, autoritarnu svest i poslušnost. Narod je plašen svim mogućim demonima i nakazama sa filmskog platna i iz romana (Frankeštajni, Golemi i Homunuskulusi), tj. učen je da se "haos instinkta" može obuzdati jedino "čvrstom rukom autoriteta". Izlaz nije tražen u kulturi geteovskog tipa, po kojoj "biti Nemac znači biti građanin sveta", već je tražen u novom Bizmarku, novom militarizmu. Naturana je pseudo-teza da su pokušaji stvaranja nemačke nacionalne države u okvirima liberalne demokratije bili bezuspešni, već da je to bilo moguće tek uz pomoć Bizmarka, autoritarnog pojednica (kroz dva rata, 1866. i 1871). Romantizam je ponovo bio u modi, cvetao je nadrealizam, ekspresionizam, znači sve ono što je bilo protiv empirijskog i racionalnog naučnog mišljenja. Umesto kritičkog polaganja računa i suočavanja sa ratnim porazom, podsticana je sveopšta iluzija, samozaborav, sveopšta hipnoza narodih masa. Ta klima masovnog bekstva od ogovornosti, ali i "bekstvo od slobode" (kako je pokazao Erih From), rodili su ideologiju hitlerizma. A ona se ispilila "iz osećanja niže vrednosti, mržnje prema životu, askeze i zavisti prema onima koji ne mrze život, iz sado-mazohističkih sklonosti. Ta ideologija se obraća ljudima koji su, usled slične strukture karaktera, te doktrine privlačile i fascinirale te su postali vatrene pristalice čoveka koji je izražavao njihova osećanja." Mreže te ideologije razapete su na sportskim stadionima, u "Kabinetima doktora Kaligarija", "Kockaru doktoru Mabuzeu" i tsl. Somnabulizam, hipnoza, vrtoglavica, igra, ekstaza – vodili su nepogrešivo ka velikom vođi. Veza je, znači, bila obostrana, kao što je rekao Alfred Rozenberg, "narod je za vođu [bio] ono što je nesvesno za svest"! A kada caruje iracionalno, umesto lične odgovornosti lako je bilo naći "žrtvenog jarca" u "svetskoj zaveri Jevreja".
dr Zoran Stokić,
Beograd, 17. 2. 2010.
Da bi neko vaspitavao treba da je i sam vaspitan. Grešimo ako Ajnštajna smatramo samo ikonom fizike, a ne znamo da je on istovremeno bio i vaspitač i da je, kao neumorni borac za objektivnu istinu u vremenima društvenih raskola i sukoba u dva krvava svetska rata, zaslužio da bude i ikona intelektualne odgovornosti. Na uštrb svoje društvene pozicije u Berlinu, sedištu Pruske (gde je i u njegovo vreme, kao i u vreme Voltera, u Akademiji nauka bilo "više bajoneta nego knjiga"), Ajnštajn 1914. god. zagovara pacifizam. Za to je dakako bila potrebna velika lična hrabrost, jer su vekovi apsolutnog autoriteta pruske države već bili kod većine sugrađana nadvladali njihov lični moral i savest. Tu su masovno "obožavali državu kao manifestaciju božanstva na zemlji", a ta ih je, onda, vera oslobađala svake lične odgovornost kad ih je država pozivala u ratove. Posle rata, Ajnštajn se "drznuo" da radi na obnavljanju pokidanih naučnih i kulturnih veza između Francuske, Engleske i Nemačke, što ga je dovelo na desničarsku "crnu listu": bio je na redu za "odstrel" posle ministra inostranih poslova Valtera Ratenaua (na koga su 24. 06. 1922. izvršila atentat dva bivša oficira). Policija mu preporučuje da se ne pojavljuje na fakultetu i Akademiji nauka, te mu savetuju da se skloni iz zemlje. Ajnštajn kreće na šestomesečnu turneju po Dalekom Istoku, tako da ni 10. 12. 1922. nije mogao lično primiti Nobelovu nagradu u Stokholmu, jer je držao predavanja na Univerzitetu u Kjotu.
Kada se suočio sa hitlerizmom, Ajnštajn-pacifista se transponovao u zagovornika vojne intervencije demokratskih zemalja. Sve do emigracije u SAD 1933, neumorno se borio protiv nacional-socijalista, ali je zanimljivo spomenuti da mu je u tom periodu više pretećih pisama zbog njegove političke pozicije pristiglo od Jevreja iz čitavog sveta, nego od samih nacista. Neumorno odgovara u brojnim pismima: "Zar ne znate da se Nemačka grozničavo naoružava? I da je celokupno stanovništvo nahuškano nacionalistički i uvežbano da ratuje? Mrzim vojsku i nasilje svake vrste. Međutim, čvrsto sam uveren da danas to omrznuto sredstvo pruža jedinu delotvornu zaštitu."
Ono što ljudska vrsta deli sa životinjskim svetom jeste proces istovremenog učenja i iz prijatnih i iz neprijatnih okolnosti – uprošćeno rečeno: učenje iz nagrade i kazne. Ne plašeći se da ćemo biti optuženi za antropomorfizaciju, možemo kazati da odbacivanje učenja iz neprijatnih grešaka koje smo počinili mi, ili neko u naše ime, dovodi do toga da ljudi gube sposobnost da se bave napornim radom koji bi im tek u daljoj budućnosti donosio koristi, tj. prijatnosti. Ali kad se izgubi ta sposobnost da se teži nekom delekom humanom cilju, kada se uči samo iz prijatnosti (pozitivnih primera), onda dolazi do pojačavanja želje da se do tog zadovoljstva stigne najkraćim putem, i za najkraće vreme, i po bilo koju cenu. Postajemo robovi zadovoljstava, sve druge aktivnosti zamiru i gase se. To se desilo mnogim vrstama koje su izumrle, ali to se desilo i Nemcima posle gubitka I svetskog rata. A to isto dešava se i nama ovde, danas.
Mediji i kultura u Nemačkoj, koji su za vreme rata bili kreatori svakodnevnih slavnih pobeda i podviga, posle 1918. su se okrenuli pseudo-mišljenju, svakovrsnim zabavama i sprotovima, naročito su pothranjivali razvoj sado-mazohističke ideologije, autoritarnu svest i poslušnost. Narod je plašen svim mogućim demonima i nakazama sa filmskog platna i iz romana (Frankeštajni, Golemi i Homunuskulusi), tj. učen je da se "haos instinkta" može obuzdati jedino "čvrstom rukom autoriteta". Izlaz nije tražen u kulturi geteovskog tipa, po kojoj "biti Nemac znači biti građanin sveta", već je tražen u novom Bizmarku, novom militarizmu. Naturana je pseudo-teza da su pokušaji stvaranja nemačke nacionalne države u okvirima liberalne demokratije bili bezuspešni, već da je to bilo moguće tek uz pomoć Bizmarka, autoritarnog pojednica (kroz dva rata, 1866. i 1871). Romantizam je ponovo bio u modi, cvetao je nadrealizam, ekspresionizam, znači sve ono što je bilo protiv empirijskog i racionalnog naučnog mišljenja. Umesto kritičkog polaganja računa i suočavanja sa ratnim porazom, podsticana je sveopšta iluzija, samozaborav, sveopšta hipnoza narodih masa. Ta klima masovnog bekstva od ogovornosti, ali i "bekstvo od slobode" (kako je pokazao Erih From), rodili su ideologiju hitlerizma. A ona se ispilila "iz osećanja niže vrednosti, mržnje prema životu, askeze i zavisti prema onima koji ne mrze život, iz sado-mazohističkih sklonosti. Ta ideologija se obraća ljudima koji su, usled slične strukture karaktera, te doktrine privlačile i fascinirale te su postali vatrene pristalice čoveka koji je izražavao njihova osećanja." Mreže te ideologije razapete su na sportskim stadionima, u "Kabinetima doktora Kaligarija", "Kockaru doktoru Mabuzeu" i tsl. Somnabulizam, hipnoza, vrtoglavica, igra, ekstaza – vodili su nepogrešivo ka velikom vođi. Veza je, znači, bila obostrana, kao što je rekao Alfred Rozenberg, "narod je za vođu [bio] ono što je nesvesno za svest"! A kada caruje iracionalno, umesto lične odgovornosti lako je bilo naći "žrtvenog jarca" u "svetskoj zaveri Jevreja".
dr Zoran Stokić,
Beograd, 17. 2. 2010.
