Mali komentar na tekst naše istoričarke Dubravke Stojanović:

“Od Karađorđa do Đinđića – Politička ubistva i prevrati u Srbiji 1817 – 2003” (08/03/2013 17:45 “Danas”, “Peščanik”)

Napisati tekst od 2543 (“words”) o našoj istoriji i ne koristiti termin “despotski” to je isto kao kada bi kardiolog trebalo da govori o krvotoku u našem organizmu a da pri tome ne koristi termin “srce”!
Ps. Ono što “ujedinjuje” te iznete brojne empirijske činjenice jeste socijološko zapažanje da u – despotskim sistemima postoje samo “prevrati” i ni jedna “revolucija”. Ono što se kod nas događa od Titove smrti 1980 -2013 je jedna od „metamorfoza despotije“ koja se u sociologiji zove „Edipov efekat“ tj. samoostvarujuće proročanstvo.

šššvvv

A kao podsećanje na taj tragičan 12. mart 2003. u prilogu postavljam tekst (koji je nažalost izašao baš tog dana) “Patrijotizam protiv humanizma”.  Kako i zašto je nastao taj tekst? Nisam imao priliku da upoznam Đinđića (iako sam radio na BU i bio član “Filozofskog društva” kao i Zoran) jer su ga “drugovi” dobro čuvali od nas običnih smrtika. Od 1945. u Srbiji je sve politika pa i život na univerzitetu. Svakome ko ima “gram mozga u glavi” bilo je očigledno da se sprema njegova likvidacija.

Kako su ideolozi komunizma istorijiski, politički despotski sistem (kao pojam) već od 1945. uklonili iz svojih knjiga i rasprava, jedino šta sam mogao da uradim bilo je to da pišem članke u kome će dominantno mesto zauzimati baš pojam “despotski sistem”!  Naravno malo ko bi se od urednika novina usudio da takve tekstove i objavi. Oni koji su imali hrabrosti da ih objavljuju, čak i u ratnim godinama, bili su Milena Popović  i Grujica Spasović. Ne znam da li je Zoran Đinđić ikada pročitao neki od tih tekstova, ali to je sve što sam kao običan smrtnik, na planu ideja, mogao uraditi da potpomognem borbu za stvaranje građanske Srbije.

Patriotizam protiv humanizma

Pavle Rak: "Još jedna haška opasnost", Danas, 5. mart 2003

Ne bih želeo da ovde, u reagovanju na gore spomenuti tekst, raspravljam o argumentima g. Raka i gdje Smajlović, već da samo na datu temu bacim novo svetlo.

Greške u većini društvenih rasprava koje se kod nas vode proističu uglavnom iz veoma rasprostranjenog nerazumevanja evropske (nedespotske) i naše (despotske) prošlosti. Tako se, na primer, g. Rak čudi argumentaciji gdje Smajlović. Čini nam se da je posredi, zapravo, jedna "optička varka", koju treba ispraviti: g. Rak i gdja Smajlović samo naizgled žive u istoj državi. Kada se njihove misli fokusiraju, primećuje se da g. Rak želi da živi u jednoj humanističkoj državi u najboljem evropskom duhu, a gdja Smajlović u patriotskoj državi u najboljem despotskom duhu.

Evropske države je stvorila slobodna nedespotska kultura zapadnih gradova. Nauka koja se od srednjeg veka počela razvijati na univerzitetima čuvala je budnim čovekov zdrav razum i kritičko misljenje. Povedeni takvom liberalnom društvenom klimom, čak su i njihovi teolozi počeli da u verske rasprave uvode racionalne naučne metode. Tako je Toma Akvinski jos 1265. godine zaključio da čak ni "Bog ne može da promeni ono što se već dogodilo"; u sadašnjem trenutku možete uticati na buduće dogadjaje, ali se iz sadašnjeg trenutka ne može menjati prošlost. Ovakva i njima slična razmišljanja (o Bogu, vremenu, uzročnosti) biće u sociologiji početna tačka grananja u vezi sa ponašanjem ljudi u zapadnim feudalnim, kasnije kapitalističkim zemljama, monarhijama i republikama, sa jedne strane, i starim (i novim) istočnim despotijama, sa druge strane.

Ono sto već u mentalnim kategorijama zapadnog srednjovekovnog čoveka nije bio u stanju da učini čak ni Bog, u istočnjackim despotijama mogao je (i može) da učini despot (i njegova despotska mašina). Despot može da izobličava stvarnost kako mu se prohte. Može podanike (ali ne i haške sudije) da natera da poraz smatraju pobedom, da rat zovu mirom i tsl.

"Ako tačno u podne sultan kaže da je noć, valja reći: eno Meseca i zvezda" - upozoravali su nas evropski putopisci po Otomanskom carstvu. Opominjali su nas da se sa sultanom niti razgovara, niti mu se odgovara, već se isključivo ponavljaju njegove reči; jer kad god nešto kaže, on stvara jednu novu istinu, jednu novu realnost!

Ako stvari posmatramo iz tog ugla, nije teško zaključiti da gdja Smajlović svojim idejama potvrdjuje želju našeg utamničenog despota, dajući joj time legitimnost, želju da učini da ono što je bilo zapravo - nije bilo. Argumenti koje pri tome koristi potpuno su nebitni. G. Rak je ozbiljno shvatio ono što je, u stvari, samo jedna despotska maskarada. Pa ipak, ostaje pitanje: kako u Srbiji prekinuti tu nit neprestanih metamorfoza despotije?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 12.3.2003.)