Uvod

(Njutnova epistemologija i "Cilj i struktura fizičkih teorija" Pjera Dijema)[i]

Krećući se tragom Poperovih misli koje je on izložio u svom na­dah­nu­tom članku Ka­ko gledam na filozofiju[1], u ovom ćemo radu poći od toga da "proble­mi te­orije sazna­nja čine samu srž filozofije"; zatim će nam po­laz­ni stav biti da, zapravo, uopšte "ni­je moguće razdvojiti nauku od fi­lo­zo­fi­je nauke", tj. da je, istorijski gledano, sva zapadna na­uka "izdanak grčkih fi­lo­zofskih spekulacija o kosmosu"; dalje, poći ćemo od toga da je "os­nov­na karakteristika filozofije nauke njeno kritičko preispitivanje svojih otkri­ća i me­toda"; i, na kraju, polazište će nam biti stav da Njutnova knjiga Mate­ma­tički prin­cipi filozofije prirode predstavlja "najveću in­telektualnu revoluciju u čitavoj istoriji čo­večanstva, jer označava ispu­nje­nje sna sta­rog više od dve hiljade godina, ozna­ča­va sazrevanje nauke i njeno odva­ja­nje od or­to­dok­sne fi­lo­zofije." I — uz sve to — da je sam "Njutn, kao i svi veliki na­uč­ni­ci, ostao i filozof /nauke/; i ostao kri­tički mis­li­lac, istraživač i skeptik pre­ma sopstvenim teorijama".

U kontekstu čije opšte konture ocrtavaju navedene ideje, mi ćemo biti slo­bodni da pre­ispitamo ulogu Njutna kao epi­ste­mologa i metodologa na­uke. U dekonstrukciji Njut­nove epistemologije vodič će nam biti Di­je­mo­ve misli, izložene u njegovim ka­pi­talnim delima Cilj i struktura fizičkih te­o­rija, Sistem sveta i Spasiti fenomene.[2]

²

Proslava 300-godišnjice izdavanja Matematičkih principa filozofije prirode — naj­­važnijeg de­la Isaka Njutna — bila je zgodna prilika da se baci novo svet­lo na Njutnovu fizič­ko-epistemološku revoluciju, i to uz pomoć naj­no­vi­jih filozofskih, istorijskih i naučnih otkrića. Ta prilika je, nažalost, pro­puš­te­na, a dokaz za to se najpre može naći u zbor­ni­cima kao što su, na pri­mer, Three hundred years of gravitation[3] i Newtonova philosophia natura­lis — na­sta­nak i prevazilaženje[4]. Proučimo li pomnije radove objavljene u ovim zbor­nicima[5], uočićemo da se, zapravo, u njima nastavlja sa starom or­to­dok­snom praksom prilaženja Njutnu isključivo kao fizičaru. Takav pri­laz nam je nekada oslika­vao Njutna kao "čudesno genijalnog u svom na­uč­nom otkrivanju i formulisanju", s tim da je kao "filozof bio nekritičan, ne­do­rečen, pa čak i drugorazredan"[6] — i ta slika ne bledi, dakle ni u naj­no­vi­je vreme. Takav način prikazivanja Njutna višestruko je štetan. S jedne stra­­ne, takav pristup nam ne može ni približiti — a kamoli objasniti — sa­me korene na­stan­ka Njutnove revolucije u fizici, koju je on izvršio u svo­jim Ma­te­ma­tičkim principima iz 1687. go­di­ne; s druge strane, takav pristup stva­ra lažnu sliku o standardnom naučnom me­to­du, što je štet­no kako za one koji se bave naukom, tako i za one koji se bave isto­ri­jom i filozofijom pri­rodnih nauka, a, razume se, i za one koji se bave obrazovanjem. Ra­ci­o­nal­na rekonstrukcija Njutnovih Matematičkih prin­ci­pa fi­lozofije prirode koja je ovde preduzeta ima, zato, prevashodan zadatak da preispita eventualne Njut­nove zasluge na polju epistemologije. U ovome radu neće biti data i ra­cionalna rekonstrukcija Njut­nove Optike zato što, po našem mišljenju, ta Njut­nova knjiga, u metodološkom i epi­stemološkom smislu, ima malo to­ga za­jed­ničkog sa knji­gom Principa. Dok se Prin­ci­pi, u kojima Njutn zasniva ak­siomatsko-deduktivni si­stem racionalne me­hanike ko­ris­teći se ho­lis­tič­kom epistemologijom, odlikuju time da predstavljaju na­uč­nu teoriju koja ni­je skup eksperimentalnih zakona[7], dotle ovu drugu knjigu, u kojoj je Njutn pokušao da konstruiše jedan teorijski model[8] — a ne teoriju — op­ti­ke, odlikuje to da predstavlja upravo skup eksperimentalnih zakona i on tu tvrdi i predlaže niz in­duk­tiv­nih generalizacija, zasnovanih na postojanju raz­­no­raz­nih odnosa između opažajnih po­dataka.

U našoj rekon­struk­ciji mi ćemo se, koliko je god to moguće, držati Kar­na­po­­vog sa­ve­ta da izbegavamo opise psiholoških ope­racija miš­ljenja, jer su oni, kako nam je to on pokazao[9], nebitni za us­po­s­tav­lja­nje jed­ne epi­ste­mo­logije; ali, kako su oni ipak bit­ni za uspostavljanje jedne valjane epi­ste­mi­ke — kojom mi takođe želimo da se ovde ba­vimo — onda će i oni biti za­­stupljeni u onom minimumu koji nam je za to neop­ho­dan. Dalje, razli­ku­ju­ći, poput Rajhenbaha[10], kontekst otkrića od kontek­sta oprav­da­nja, mi se, znači, u ovom radu nećemo baviti ni realnim procesima miš­lje­nja, jer je to, opet, zadatak psihologije, već ćemo se pre svega baviti logičkim sup­stitutima od kojih očekujemo da nas dovedu do konstruisanja kon­tek­sta oprav­da­nja koji je iz­gra­dio Njutn, tj. do jednog skupa pro­ver­lji­vih operacija. Ako se traži po­godno odre­đe­nje koncepta racionalne re­kon­struk­cije koja će ovde biti spro­ve­de­na, mogli bi­smo, poput Rajhenbaha, re­ći da taj koncept "odgovara obliku u kome se mi­saoni procesi sa­op­šta­va­ju drugim osobama, umesto oblika u kome se oni izvode sub­jek­tiv­no"[11]. Po­sebno će biti stav­ljen akcenat na pojam cilja nauke, koji nam omo­­gu­ćuje da na­pra­vi­mo dobar kri­te­ri­jum razgraničenja između Njutnove epi­­ste­mo­lo­gije i episte­mo­lo­gije njegovih pret­hod­nika: Aristotela, Bekona, De­karta, Galileja, kao i savremenika Lajb­ni­ca. Tim pro­ble­mom se naročito ba­vio Poper u, na primer, Objective Knowledge: an Evo­lu­tionary Ap­proach[12], ali ov­de će bi­ti kritički raspravljeno pi­ta­nje o Njutnovom esen­ci­ja­lizmu.

Dugo je bio odbacivan svaki pokušaj da se epistemologiji — koja je sma­tra­na nor­ma­tiv­nom a ne deskriptivnom disciplinom, čija je prevashodna funk­cija da se, po­mo­ću formalnih disciplina poput deduktivne ili in­duk­tiv­ne logike, bavi analizom poj­mo­va kao što su znanje, opravdanje, ra­ci­o­nal­nost — priđe iz ugla empirijske nauke. Tra­dicionalna teorija saznanja uglav­nom se pojavljivala kao epistemologija utemelje­nja, ali, budući da je u toj teoriji znanje bilo definisano kao istinito opravdano vero­va­nje[13], u pro­cesu utemeljenja pojavljivale su se dve vrste regresa u beskonačnost: u od­nosu na premise i u odnosu na sam subjekt koji "zna". Ispostavilo se, me­đutim, da je pokušaj određivanja apso­lut­nog, konačnog, definitivnog fun­damenta sveg zna­nja — čista himera. Nedostižnost ideala apsolutne is­ti­nitosti navela je mnoge na­uč­nike i fi­lozofe da svoje traganje preusmere ka složenom poslu preinačavanja baznih episte­mo­loških pitanja, i to tako, da na kraju dođu do nekih pitanja na koja će biti u stanju da pruže i neke ope­rativne odgovore. Dijemov i, kasnije, Kvajnov kohe­ren­ti­zam[14] i Po­pe­rov falibilizam[15], Pijažeov genetski pristup[16] — naročito su doprineli da se na proces saznanja počne gledati kao na jedan prirodan proces, tj. epi­ste­­mo­lo­gi­ju su pre­inačili u epistemiku[17]. Ovakvom pogledu na filozofiju na­uke, međutim, bi­će do­da­ta činjenica da je Nutnova knjiga Principa bila pr­va koja je epistemologiju pre­i­­na­či­la u epistemiku, tj. biće preispitivan uti­caj koji je Njutnova teorija metoda iz­vr­šila na modernu filozofiju na­u­ke.[18]

²

No, ovaj uvod je svakako i prilika da — u cilju predupređenja mogućih ter­minoloških ne­spo­razu­ma — preciznije objasnimo u kom ćemo značenju ka­snije upotrebljavati po­je­dine pojmove.

Tako ćemo, na primer, termine metodološki esencijalizam i metodološki no­minali­zam ko­ristiti u Dijemovom i Poperovom smislu. Metodološki esen­cijalizam smatra "da je zadatak čistog znanja ili 'nauke' da otkrije i opi­še istinsku pri­ro­du stvari, tj. nji­hovu skrivenu stvarnost ili suštinu", ili, jed­nostavnije, po učenju metodološkog esen­ci­jalizma, "cilj nauke je da ot­kri­je suštine i opiše ih definicijama". A pod metodo­loš­kim nominalizmom (in­strumentalizmom) podrazumeva se ona teorija za koju je "cilj na­uke u opi­su stvari i događaja našeg iskustva i u 'objašnjenju' ovih događaja, tj. nji­­ho­vom opisu pomoću univerzalnih zakona".[19]

Objašnjenje za nas, u ovom radu, kao i za Ernesta Nejgela u njegovoj Struk­turi na­u­ke[20], neće biti samo formalno-logički postupak; razlog tome je taj što i mi, poput Nej­gela, vidimo nauku kao jedan složen hipotetičko-de­duktivni postupak koji se ne mo­že redukovati samo na jezik logike. Da bi se došlo do strukture naučne teorije, ni­je dovoljno pozivati se samo na lo­gička pravila i činjenice, neophodno je uzimati u ob­zir i mnoge druge praktične okolnosti. Dok nam lo­­gi­ka i delovi matematike daju for­malno-logičke teorije, fizičko saznanje prevazilazi te forme jer se bavi i predme­ti­­ma stvar­­­nosti. Da bi se uspostavila pojmovna veza između elemenata jed­­­­ne for­mal­no-lo­­gič­ke teorije i stvar­nosti — da bi se došlo do fizičke na­uč­ne teorije — potrebno je od­re­đe­no mi­­sa­o­no posredovanje. Još je Pla­ton skretao pažnju na činjenicu da iz­me­đu ide­al­nih i em­pi­rij­skih ele­­menata ni­je moguće uspostaviti "har­­moniju" — nije mo­guć odnos slič­­no­sti, ni de­li­mičnog ni pot­­punog posredovanja — usled čega se kao po­­sle­di­ca javlja su­­­p­rot­nost između "sveta znanja" i "sveta empirijskog biv­­stvovanja". Diho­to­­mi­ja zna­nje—opažanje, koju je Platon fokusirao u ne­kim svo­jim di­ja­lo­zi­ma[21], ništa ni­je izgu­bi­la, čini se, od svoje aktuelnosti ni dan-danas, s tom raz­­li­kom što se ona sa­da naj­češ­će pojavljuje kao di­­ho­tomija teorija—opa­ža­nje[22].

Fizička teorija će ovde biti posmatrana kao osnovni element teorijskog zna­nja u fizi­ci. U razjašnjenjima logičko-matematičke strukture i empirijske os­nove Njutnove ra­ci­onalne mehanike, kao i drugih fizičkih teorija, mi će­mo se ovde poslužiti takozva­nim "ortodoksnim"[23] prikazom teorija u či­nje­ničnim naukama, koji nam je predstavio Fejgl[24]. I premda danas ni­je­dan ozbiljan filozof nauke ne smatra da je ovakva vrsta analize recept za kon­struisanje teorija, većina od njih smatra da nam postojanje ovak­vih struk­tura može pomoći da se (1) data teorija razume jasnije, što je od po­seb­­ne važnosi u procesu učenja; da se (2) stekne jedno preciznije oruđe za pro­ce­nji­va­nje ko­rektnosti logičko-matematičkih izvođenja i empirijskih pro­vera; i (3) budući da te­o­ri­je uglavnom nisu "monolitne", nego se sa­sto­je od izvesnog broja logički ne­za­visnih postulata, egzaktna rekonstrukcija mo­že dobro da pokaže koji postulati po­či­va­ju na ko­jim empirijskim sve­do­čanstvima. I ako se sve ove tri tvrdnje danas ospo­ra­vaju[25] — ovo tre­će, na primer, uspešno osporava Dijem-Kvajnova teza — to nam ne­će sme­­tati da se, kao radnom pretpostavkom, ipak poslužimo baš ovom "or­to­dok­s­nom" strukturom fi­zičkih teorija — pre svega zbog njene jed­no­stav­no­sti. Veoma uproš­­ćen Fej­glov dijagram koji sledi ilustruje nam vrlo plas­tič­no logičku situaciju jed­ne fizičke teorijske strukture:

Kao što dijagram pokazuje, "osnovni teorijski pojmovi — primitivni poj­mo­vi[26]— su im­plicitno definisani postulatima u kojima se pojavljuju. Ovi pri­mitivni pojmovi (O), ili češće izvedeni pojmovi (D) koji se pomoću njih eks­plicitno definišu, povezani su, 'ko­ordinirani', pravilima korespondencije sa pojmovima () koji se odnose na či­nje­ni­ce posmatranja, direktno mer­lji­ve količine kao što su masa, temperatura i inten­zi­tet svetlosti, tj. de­fi­ni­sa­ni su podrobnijim određivanjem pravila posmatranja, me­re­nja, ekspe­ri­men­tisanja ili statističkog planiranja koja određuju i ograničavaju njihovu pri­menljivost i primenu". Da bi se, pak, u ovakvoj Fajglovoj šemi strukture jed­ne fi­zič­ke teorije, izvele teoreme posebnog karaktera, potrebne su nam de­finicije. Te de­fi­nicije mogu biti raznovrsne: eksplicitne, kontekstualne, ko­ordinativne itd. One su ne­ophodne za izvođenje empirijskih zakona iz op­štijih, najčešće apstraktnijih pret­po­stav­ki — aksioma. "Primitivni" poj­mo­vi služe kao definijensi "izvedenih". Sami pri­mi­tiv­ni pojmovi ostaju ne­de­finisani eksplicitnom definicijom. Oni su definisani jedino "im­plicitno" po­moću ukupnog skupa aksioma i imaju čisto sitetički karakter, tj. lišeni su empirijskog sadržaja. Sistem aksioma dobija empirijsko značenje je­di­no preko "po­vezujućih karika", tj. "koordinativnih definicija".[27]  Objasnimo to, uz komentar da su naučnici oduvek implicitno koristili definiciju do­de­lji­vanja, čak i onda kada toga uop­šte nisu bili svesni.

Uopšte uzev, definisati neki pojam znači svesti ga na druge poj­move, zna­či uvesti obično pro­izvoljne stenografske simbole ili oznake. Te steno­graf­ske oz­nake, među­tim, ne sa­drže u sebi nikakvo znanje — njihova osnovna funk­cija u na­u­ci jeste da nas oslo­bo­de dugih priča.[28] Međutim, to do­de­lji­va­nje u fi­zič­kim naukama ne bi trebalo da bude proiz­volj­no; ono je op­te­re­ćeno zahtevom za jednoznačnošću, tj. zah­tevom da jednom istom poj­mu odgovara uvek jedan isti predmet. I sam saznajni proces u fizici, kao što nam to po­kazuje šlik[29], sastoji se upravo u uspostavljanju jed­no­znač­no­­sti tog dode­lji­va­nja.[30] Ali, pre nego što započnemo sa procesom misa­o­nog po­sre­dovanja između pojmova jedne fizičke teorije i predmeta, ako ho­ćemo da iz­beg­ne­mo regres u beskonačnost, jer uvek postoji prethodna definicija, mi smo pri­nu­đe­ni da prvoj definiciji damo poseban status; obič­no je nazivamo "koordi­na­tiv­nom de­fi­nicijom" ili "definicijom dode­lji­va­nja". I one su — kao i sve definicije — pro­iz­voljne, ali tek od njihovog iz­bo­ra zavisi pojmovni sistem koji se dalje raz­vi­ja. Potrebu za de­fi­nicijama do­deljivanja možda je najlakše objasniti onde gde je u pi­ta­nju uspostav­lja­­nje metričkih odnosa.

"Koju definiciju dodeljivanja treba da odaberemo za fizički prostor? Po­što nam je ipak potrebna neka geometrija, moramo da donesemo od­luku o definiciji kon­gruencije. No i pored toga, mi nikad ne sme­mo zaboraviti da je reč o jed­noj proizvoljnoj odluci koja niti je tačna, ni­ti je pogrešna, i da stoga ni geo­met­ri­ja fizičkog prostora nije neka ne­posredna iskustvena datost nego zavisi od iz­bo­ra definicije do­de­lji­vanja. U tom smislu ćemo tražiti što adekvatniju de­fi­ni­ciju, de­fi­ni­ci­ju koja ima prednost logičke jednostavnosti a koja istovremeno u naj­­manjoj mogućoj meri menja postojeće naučne rezultate."[31]

Prema tome, što se tiče operacionalnog značenja većine teorijskih ter­mi­na, ona ili su im­plicitno definisana teorijskim aksiomama u kojima se ovi ter­mini pojavljuju, ili su, opet, posredno utvrđena primenom teorije po­sred­stvom definicija dode­lji­va­nja. Ov­de ipak treba naglasiti veliku razliku ko­ja postoji, u opštem slučaju, između operacio­nal­nog značenja teorijskih ter­mina (na pr. onih iz Njutnovih Principa) i termina empi­rij­skih zakona (na pr. onih iz Njutnove Optike). Naime, svaki deskriptivni termin u ne­kom eks­pe­rimentalnom zakonu ima značenje koje je utvrđeno jasnim em­pi­rij­skim po­stupkom u laboratoriji[32]. Uopšte, "eksperimentalni zakon, za raz­li­ku od teorijskog is­ka­za, uvek poseduje određeni empirijski sadržaj koji se u principu uvek može kon­tro­lisati svedočanstvom dobijenim posma­tra­njem". Jedan eksperimentalni zakon čes­to ima svoj sopstveni život i spo­so­ban je, zbog svoje utemeljenosti na empirijskom svedočanstvu, da nad­ži­vi i samu teoriju. Zaključimo činjenicom da, pošto bazni ter­mi­ni fizičkih te­orija nisu u opštem slučaju povezani s određenim eksperimen­tal­nim po­stup­cima za primenu tih teorija, onda se ti termini — za razliku od ter­mi­na u eks­pe­rimentalnim zakonima — ne mogu neposredno eks­pe­ri­men­tal­no ispitivati.

Međutim, svaka interpretacija takozvanih teorijskih termina dovodi nas, hte­li mi to ili ne, u sfere ontologije. U ovom radu uglavnom ćemo sve in­terpretacije fizičkih ter­mi­na, i uopšte teorija, uglavnom svesti u samo dve grupe: realističke[33] i anti-re­a­lis­tič­ke[34]. Naime, teorijski izrazi su se­man­tički vrlo sumnjivi, budući da se najčešće od­no­se na neopažljive en­ti­te­te. Na pitanje o istinitosti nekog teorijskog termina ili te­orije — pri­pad­ni­ci ovih dveju grupa daju oprečne odgovore. Dok realisti smatraju da ter­mi­ni i teorije nužno moraju biti ili istinite ili lažne, anti-realisti smatraju da je tež­nja za saznanjem transcendentalne realnosti ne samo neostvariva, zbog specifič­no­sti na­šeg saznajnog aparata[35], nego i da je to fun­da­men­tal­no krivo postavljen cilj. Da­nas se čini da nove generacije anti-realista po­seduju validnije argumente u borbi sa realistima, a razlog tome je pre sve­ga taj što oni svoje iskaze o neopažljivim entitetima osporavaju ne vi­še na semantičkoj, već na epistemološkoj ravni[36]. Od an­ti-realističkih mi­sli­laca, nama će ovde, pored operacionalista[37], naročito biti inte­re­sant­na za­pažanja instrumentalista, i to zbog Dijemovih stavova u filozofiji fizike. Sre­­diš­nja tvrdnja instrumentalističkog shvatanja jeste da jedna

"teorija nije ni skraćeni opis, niti uopšteni iskaz o odnosima između opa­žajnih po­dataka. Naprotiv, prema ovom shvatanju, teorija je pra­vi­lo ili princip raš­čla­nja­vanja i simboličkog predstavljanja izvesnih či­nje­nica grubog iskustva, a isto­vre­meno i instrument u tehnici iz­vo­đe­nja nekih iskaza o onome što je bilo opa­že­no iz drugih takvih is­ka­za."[38]

Ukratko, instrumentaliste zanima samo empirijska adekvatnost jedne teo­ri­je, tj. teo­ri­je su za njih prikladno sredstvo da se "sačuvaju fenomeni".

Što se rivalskih metodologija u savremenoj filozofiji nauka tiče, povre­me­no ćemo se pozivati najpre na: induktivizam, konvencionalizam i me­to­do­loški falsifikacioni­zam. No pre nego što pobliže kažemo nešto o svakoj od tih metodologija, dužni smo da is­taknemo da su metodologije u sa­vre­me­noj filozofiji nauke odvojene od heu­ri­sti­ke. Na­ime, nada koja je još bila ga­jena u XVII, pa i u XVIII veku — da je me­to­do­lo­gi­ja ta koja naučnike tre­ba da snabde pouzdanim skupom takoreći mehaničkih pravila za re­ša­va­nje svih njihovih problema — danas je, praktično, potpuno napuštena.

"Moderna metodologija nauke ili 'logika istraživanja' sastoji se samo od skupa (možda čak i ne čvrsto povezanih, a kamoli mehaničkih) pra­vila za ocenjivanje go­tovih, artikulisanih teorija. Ta pravila, ili si­ste­mi ocenjivanja, često služe i kao 'teorije naučne revolucije', 'kri­te­ri­jumi razgraničenja' ili 'definicije nau­ke'."[39]

Induktivizam[40] je vrlo dugo bio smatran najuticajnijom metodologijom na­uke. Prema induktivizmu, u

"korpus znanja mogu biti prihvaćeni samo oni stavovi koji opisuju čvrs­te činje­ni­ce ili oni koji koji su nepogrešive induktivne gene­ra­li­za­ci­je iz njih. Kada induk­ti­vist prihvata naučni stav, on ga prihvata kao do­kazano istinit; inače ga odba­cu­je. Njegova naučna strogost je kru­ta: stav mora biti ili dokazan činjenicama ili — deduktivno ili in­duk­tiv­no — izveden iz drugih već dokazanih stavova."[41]

Pod Mahovim uticajem (učenje o osetima kao elementima celokupne spo­zna­je), za­tim pod Raselovim (logički atomizam) i, konačno, Vit­gen­štaj­no­vim (teza prema kojoj su sve postavke istinitosne funkcije elementarnih po­stavki) — Karnap je razvijao tezu da postoji minimum spoznaje ne­po­sred­no datog, a koja je nesumnjiva; tj. pret­po­s­ta­vio je da se svaki sistem spo­znaje čvrsto oslanja na tu osnovu i da se stoga može utvr­diti s isto to­li­kom izvesnošću. Baveći se "čvrstim činjeničnim stavovima" i induk­tiv­nim ge­neralizacijama, induktivistički filozofi nauke su fingirali način na koji je na­­stao Njutnov zakon gravitacije; naime, on je prikazan kao produkt in­duk­tivne gene­ra­li­zacije iz Keplerovih i Galilejevih "fenomena".

Konvencionalistički[42] filozofi nauke smatraju da i neistinite pretpostavke mo­gu imati is­tinite konsekvence, tj. da i neistinite teorije mogu imati ve­li­ku moć predviđanja. Kon­vencionalist smatra da se ne može dokazati is­ti­ni­tost nijednog sistema i zato on kao moto svoje epistemologije uzima te­zu po kojoj jedan sistem može biti istinit sa­mo po konvenciji. Teorijski na­pre­dak po njima nije, znači, u istinitosti sadržaja, nego pre svega u po­god­nosti. Krećući se Helmoholcovim putem, Poenkare je termin "kon­ven­ci­ja" u značenju epistemološke kategorije uptrebio da bi govorio o re­la­tiv­no­sti ge­o­metrije. Dijem je u svom delu La théorie physique, son objet et sa struc­ture prvi skre­nuo pažnju na to da se Njutnov zakon gravitacije ne mo­že indukcijom izvesti iz Kep­le­rovih i Galilejevih "fenomena". Ta originalna Di­je­mova zapažanja ostala su, među­tim, potpuno neprimećena sve dok ih ni­je revitalizovao Poper. Glavni problem sa kon­vencionalistima jeste taj što oni ne prave dovoljno jasnu razliku između činjenica i činjeničnih sta­vo­va. A njihov kriterijum "jednostavnosti" zbog svoje mnogo­znač­no­sti če­s­to otkazuje kao vodič u izboru između rivalskih teorija.

Metodološki falsifikacionizam je nastao kao logičko-epistemološka kritika in­duktiviz­ma i Dijemovog konvencionalizma. U svojoj Logici istraživanja[43] Karl Poper je, pred­la­žući novu "falsifikacionističku" metodologiju, defi­ni­tiv­no pokopao sve na­­de lo­gičkih po­zitivista da se činjenični stavovi mogu "iz­ves­ti" iz či­nje­ni­­­ca i da mogu postojati va­lja­ni induktivni zaključci koji pro­­širuju naučno-empirijski sa­dr­žaj.

"Poperov deduktivni model naučne kritike sadrži empirijski opo­vrg­lji­ve prostor­no-vremenske univerzalne stavove, početne uslove i nji­ho­ve konsekvence. Oruž­je kritike je modus tollens: sliku ne komplikuje ni in­duktivna logika ni intu­i­tiv­na jednostavnost."[44]

Pred­stav­lja­ju­ći nauku kao ot­vo­ren sistem, Po­per ujedno predlaže da na­pu­sti­mo tradi­ci­­o­nal­nu vanvremensku epistemolo­gi­ju utemeljenja[45], koja je ve­rovala da je saznanje skup verovanja koji je mo­guće oprav­da­ti. Po­pe­ro­va epistemika, tj. njegova nomi­na­lis­tička vremenska epi­ste­mologija u koju je uvedena ontologija, nema pre­ten­zi­je da se bavi pi­ta­njem utemeljenja, već se usredsređuje na niz des­krip­tivnih pita­nja o rastu zna­nja. Logički pre­dikati "istinito" i "po­­greš­no" u kla­sič­noj epi­ste­mo­logiji koriste se ta­ko

"da logička svojstva is­kaza po­s­taju vanvremenska... Upotreba poj­mo­va ‘istinito' i ‘po­greš­no' sa­svim je analogna upotrebi takvih poj­­mova kao što su ‘ta­u­to­lo­gi­ja', ‘protivrečnost', 'konjunkcija', ‘im­pli­ka­ci­ja' i dru­gi poj­movi te vrste. To su ne­em­pi­rijski logički pojmovi. Oni opi­su­ju ili pro­­ce­nju­ju neki is­kaz nezavisno od bilo kakvih pro­me­na u em­pi­rij­skom sve­tu."[46]

Za­to se Poper okreće metodološkoj ili objektivističkoj te­o­riji istine Tar­skog, koja se, po njemu, za razliku od subjektivnih ili epis­te­mo­loš­kih te­o­­ri­­ja istine, uspešno hvata u koštac sa "strašno ne­­uh­vat­lji­vom idejom ko­­re­spon­dencije između iskaza i činje­ni­ca".[47] Pošto je vrlo rano zaključio da me­tod konstruisanja veštačkih mo­del-je­zi­­ka ni­je u stanju da dodirne pro­blem rasta saznanja[48], Po­per je ta­daš­nje po­pularne filo­zof­ske metode "je­zič­ke analize" i "lo­gičke analize" re­šio da zameni jednom varijantom is­to­rij­skog metoda[49]. Odustajući, znači, od bilo ka­k­­vog pokušaja utemeljenja zna­nja, jas­no od­va­­jajući psihološki as­pekt problema od njegovog logičkog i me­to­do­loš­kog as­pekta, Po­per pokušava da dâ što bolji opis naučnog ra­da, oče­ku­ju­ći da će tek tada bi­ti u prilici da izgradi jednu adekvatnu epi­ste­miku, ko­­­ja će biti u stanju da logičkim sredstvima dočara i objasni rast na­učnog zna­­nja. Uprkos činjenici da se ljudi pla­še i da im je "vrlo teško da pri­hvate da su teorije, logički pos­mat­rano, isto što i hipote­ze"[50], Poper sme­lo razvija svoj evolucionistički deduktivni model naučne kritike — po ko­­me mi učimo pomoću pokušaja i pogreš­­­ki, tj. pomoću nagađanja i po­bi­ja­nja. Slično, znači, Dijemovom kon­ven­ci­onalizmu[51], Poper nas uči da na

"nauku ne smemo da gledamo kao na ‘korpus znanja‘, već pre kao na sistem hi­po­teza; to će reći na sistem nagađanja i anticipacija ko­je se u principu ne mogu oprav­dati, ali kojima se služimo sve do­t­le dok izdržavaju provere, i za koje ni­kad nemamo pravo da ka­že­mo da su 'istinite'."[52]

Pošto nije verovao da se može naći kriterijum verifikacije koji bi nam omo­gućio da je­dan naučni sistem jednom zauvek izdvojimo u pozitivnom smi­slu, Poper pomera te­žište filozofije nauke sa problema znanja na pro­blem razgraničenja. Kao kriterijum razgraničenja nauke od metafizike Po­per uvodi mogućnost empirijskog opovrga­va­nja.[53] Obrnuto od onog što lju­di često misle, ukazuje on, "te­o­ri­ja ko­­ja se ne može oboriti bilo kakvim do­gađajem je nenaučna. Ne­­mo­guć­nost opovrgavanja nije vrlina jed­ne te­o­rije, već je njen ne­­dostatak."

I premda, po našem, mišljenju istorija nauke nužno mora podrazumevati ka­ko inte­lek­­tu­­alnu istoriju naučnih ideja, tako i sociološke, psihološke i eko­nomske segmente nauke, ona će ovom prilikom, za naše specifične po­trebe, praktično biti svedena sa­mo na jedan njen element, tj. samo na is­toriju naučnih ideja. Ovde ćemo se pri­dr­ža­va­ti onih zapažanja o istoriji na­učnih ideja koja su nam za sobom ostavili Dijem i Ko­a­re, po kojima te ide­je nikada nisu u potpunosti bile odvojene od filozofskih ide­ja i po ko­ji­ma su velike revolucije u naučnom mišljenju uvek bile određene pore­me­ća­­ji­ma ili promenama u filozofskim koncepcijama i nikada se ne razvijaju in vaccuo. Ov­de ćemo uglavnom razlikovati tri škole u istoriji nauke. Po­de­la između rivalskih is­to­rij­skih škola biće analogna onoj za koju je već is­tak­nuto da važi između rivalskih me­to­dologija u savremenoj filozofiiji na­u­ke: induktivizam, konvencionalizam i falsi­fi­ka­ci­o­nizam.

Induktivistički istoričari poput, na primer, Sartona — smatrajući da po­se­du­ju apso­lut­ne standarde — pišu, naime, istoriju nauke na onaj način na ko­ji smatraju da se raz­vi­jala i sama nauka. Oni pretpostavljaju da se na­uč­ne teorije pojavljuju iz zbira doka­za, iz nagomilavanja pozitivnih činjenica, oni očekuju da nizanje istorijskih činjenica duž vremenske ose u svom zbi­ru dadne istoriju.

Konvencionalisti, poput, na primer, Di­jema, ne veruju da načne teorije na­staju nago­mi­lavanjem pozitivnih činjenica i za­la­žu se za primenu re­la­tiv­nih standarda u proceni naučnih teorija; oni pišu istoriju na­uke ta­ko što sma­traju da su naučne teorije sku­po­vi probnih hipoteza, čiji je pre­vas­hod­ni za­datak da spasu fenomene. Konvencionalisti uglavnom smatraju da na­učne te­orije napreduju ili u smeru veće jednostavnosti ili u smeru veće op­štosti.

Falsi­fi­ka­ci­onisti među istoričarima nauke — kakav je, na primer, Agasi — sma­traju, poput kon­vencionalista, da se o napretku naučnih teorija može go­voriti samo kroz me­đu­sob­no poređenje ri­valskih teorija, ali zato, za raz­li­ku od konvencionalista, sma­tra­ju da se naučne teorije postepeno po­bolj­ša­vaju u procesu sukcesivne falsifikacije hi­po­te­za.

² ² ²

---

[1]K. Popper, "How I See Philosophy", in The Owl of Minerva, Philosophers on Philosophy, ed. C. T. Bon­tempo and S. J. Odell, New York, 1975, pp. 41-55.

[2]P. Duhem, La Théorie physique, son objet et sa structure, Paris, 1906; — P. Duhem, SOZEIN TA FAINOMENA, Essai sur la notion de théorie physique de Platon à Galilée, Paris, 1908; — P. Duhem, Le Sy­stème du monde, Histoire des doctrines cosmologiques de Platon à Copernic Paris, 1913-1916.

[3]Three hundred years of gravitation, Cambridge, 1987, ed. Stephen Hawking and Werner Israel. Izdavači su sakupili jedan niz jedinstvenih radova nekih od najvećih svetskih is­tra­ži­vača na poljima ko­smo­lo­gi­je, relativnosti i fizike čestica. U tim radovima, ka­ko misle i ka­žu izdavači, "potvrđen je Njut­nov ogro­man doprinos fizičkim na­u­kama i razjašnjeno je nje­govo važenje i u današnjoj fizici. Zatim, me­­đu­na­rod­­ni autori ocrtavaju najvažnije prav­ce u proučavanju gravitacije, počev od Njut­no­ve gra­vi­ta­ci­je do fi­zi­ke crnih rupa".

[4]Newtonova philosophia naturalis — nastanak i prevazilaženje, Kragujevac, 1987.

[5]Na pr. S. Hawking, "Newton's Principia", S. Weinberg, "Newtonianism and Today's Physics", R. Pen­rose, "Newton, Quantum Theory and Reality".

[6]E. A. Burtt, The Methaphysical Foundations of Modern Physical Science, London, 1950, p. 203.

[7]Ni osnovni pojmovi Njutnove mehanike nisu eksperimentalni, oni su samo implicitno de­finisani aksi­o­mama njegove teorije. "Apsoluti prostor", "apsolutno vreme", "materijalna tač­ka", "sila" ili pojmovi kao što su "trenutna brzina" ili "trenutno ubrzanje", oštro se raz­li­ku­ju od eksperimentalnih pojmova, kao što su: relativan prostor, relativno vreme ili te­ži­na.

[8]"Moja namera je", kaže Njutn, "da u ovoj knjizi ne objašnjavam osobine svetlosti hi­po­te­zama, već da ih formulišem u obliku propozicija i dokažem rasuđivanjem i eks­pe­ri­men­tom".

[9]R. Carnap, Der logische Aufbau der Welt, Berlin und Leipzig, 1928.

[10]H. Reichenbach, Experience and Predication, Chicago, 1938, § 1 ("Three Meanings of Epistemology").

[11]ibid., p. 6.

[12]K. Popper, Objective Knowledge: an Evolutionary Approach, Oxford, 1975, pp. 198-201 (tj. u poglavlju "The Aim of Science").

[13]Mnogi autori smatraju da je Platon bio taj koji je u svojim dijalozima Teetet i Menon prvi iskazao nezadovoljstvo ta­daš­njim definicijama znanja koje nisu bile u stanju da izađu na kraj sa či­nje­ni­com da su neki slu­ča­jevi zna­nja zapravo samo srećna nagađanja; takvi slučajevi is­ti­ni­tog verovanja ne mogu dobiti status zna­nja, pošto nisu u stanju da pruže dokazni ma­te­ri­jal. Da bi razrešio ove probleme, Platon je u definiciju znanja, smatra se, uveo takozvani tre­ći uslov znanja, po kome je ono određeno kao opravdano istinito ve­rovanje. Tako sa­da neka osoba O zna propoziciju p ako su ispunjena sledeća tri uslova: 1) pro­po­zi­ci­ja p je is­ti­nita, 2) osoba O veruje da je propozicija p istinita, 3) osoba O opravdano veruje (ima do­bru evi­denciju) da veruje da je propozicija p istinita. Ovaj treći uslov, za razliku od prva dva, već duže vre­me izaziva razne nedoumice tipa: da li je evidencija u sprezi sa istinom uvek dovoljna za znanje? Godi­ne 1963. Getije nam je pokazao da opravdano istinito ve­ro­va­nje ne mora uvek biti znanje. — D. Arm­strong, Belief, Ttuth and Knowledge, Cambridge, 1973. — E. Gettier, "Is Justified True Belief Know­ledge?", Analisys, 23, 1963.

[14]W. Quine, "Two Dogmas of Empiricism", From a Logical Point of View, Harvard, 1964; — W. Quine, "Epistemology Naturalized", Ontological Relativity and Other Essays, New York, 1969.

[15]K. Popper, Logik der Forschung, Wien, 1934; — K. Popper, Conjectures and Refutations: The Growth of Sci­en­tific Knowledge, London, 1972.

[16]J. Piaget, The Principles of Genetic Epistemology, New York, 1972.

[17]Osnovna ideja Goldmanove epistemologije — koju je on nazvao epistemika — jeste da na­pusti tra­di­cionalnu epistemološku ideju po kojoj pravi objekti verovanja jesu forme za­klju­čivanja, te da se ve­že za proces formiranja verovanja; tako on u epistemologiju ot­vo­re­no uvodi psihologiju. Goldmanova de­fi­nicija zna­nja je: "Osoba O zna da je propozicija p is­tinita ako i samo ako je činjenica p kauzalno po­ve­za­na na pri­kladan način sa ve­ro­va­njem osobe O o propoziciji p".  — A. Goldman, "A Causal Theory of Knowing", The Journal of Philosophy, 1967, 12, p. 369; — A. Goldman, Epistemology and Cognition, Har­vard, 1986.

[18]Tako je Lakatoš na jednom mestu čak decidirano izjavio: "kao što je Njutnova metoda stvorila mo­der­nu nauku, ta­ko /je isto i/ Njutnova teorija metode stvorila modernu filozofiju nauke". — I. La­katos, Philosophical Papers, vol. I: The methodology of scientific research programmes, Cam­bridge, 1978, p. 221.

[19]K. Popper, Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge, London, 1972, § 3 ("Three Views Concerning Human Know­ledge"); ili K. Popper, The Open Society and Its Enemies, Princeton, 1971, vol. 1, § 3.

[20]E. Nagel, The Structure of Science, New York, 1961. — Nejgel razlikuje četiri vrste naučnih ob­jašnjenja: 1) de­duktivni model (tip objašnjenja koji se najčešće sreće u prirodnim na­u­ka­ma; "ima formalnu struk­tu­ru deduktivnog zaključka gde je eksplikandum logički nužna po­sledica premisa objašnjenja"), 2) ob­jaš­njenje po vreovatnoći, 3) funkcionalna ili te­le­o­lo[­ka objašnjenja, 4) genetička objašnjenja. — E. Nej­gel, Struktura nauke, Beograd, 1974, p. 13-22.

[21]Naročito u dijalozima Teetet, Fileb i Menon.

[22]R. Carnap, The Foundations of Logic and Mathematics (u: International Encyclopedia of Uni­fied Science, vol. I, No. 3.), Chicago, 1939; — R. Carnap,  Philosophical Foun­da­tions of Physics, New York, 1966.

[23]U stvaranju "ortodoksne" strukture naučnih teorija učestvovali su pre svih: M. Schlick, Allgemeine Er­kenntnislehre, Berlin, 1918, — N. R. Campbell, Physics: The Elements, Cambridge, 1920, — R. Carnap, "Über die Aufgabe der Physik und die Anwendung des Grundsatzes der Einfachstheit", Kant-Studien, 28, 1923, 90-107, — H. Reichenbach, Experience and Prediction, Chicago, 1938, — C. G. Hempel, Aspects of Scientific Explanation, New York, 1965, — R. B. Braithwaite, Scientific Explanation, Cambridge, 1968.

[24]H. Feigl, "The 'Orthodox' View of Theories: Remarks in Defense as Well as Critique", Minnesota Studies in the Philosophy of Science, vol. IV, ed. M. Radner, Minneapolis, 1970.

[25]U novije vreme posebno je pokazivano da razlika između teorijskih i opažajnih pojmova ni­je ni fun­da­mentalna ni opšta. O tome pogledati na primer: H. Putnam, "What Theories are not", Mathe­ma­tics, Mat­ter and Method, Cambridge, 1975; — H. Putnam, Philosophical papers, vol. 2, Mind, Language and Reality, Cambridge, 1975. Zatim, Fajerabend je u više na­vra­ta pokazivao da opažanje nikad nije neza­vis­no od teorijskih pretpostavki, na primer: P. Feyerabend, Philosophical Papers, vol. 2: Problems of Empiricism, Cambridge, 1981; — P. Feyerabend, Against Method, London, 1975.

[26]Ortodoksno gledište na fizičke teorije kaže nam da su teorije skupovi pretpostavki koje sa­drže pri­mi­tiv­ne, tj. nedefinisane termine.

[27]Ono što Bridžman (P. W. Bridgman, The Nature of Physical Theory, Princeton, 1936) naziva "ope­ra­ci­o­nal­na definicija" — Nortrop (F. S. Northrop, The Logic of the Science and the Humanities, New York, 1947) na­ziva "epi­s­te­mo­loš­ka ko­re­la­ci­ja", Raj­henbah (H. Reichenbach, Philosophie der Raum-Zeit-Lehre, Berlin, 1928) "de­fi­nicija dodeljivanja" ili "koordinativna definicija", a Kar­nap (R. Car­nap, Phi­lo­so­phi­cal Foundations of Physics, New York, 1966) i Margenau (H. Mar­gen­au, The Na­ture of Physical Reality, New York, 1950) "pra­vilo korespondencije".

[28]Ova instrumentalistička definicija veoma se razlikuje od Aristotelove esencijalističke defi­ni­ci­je, od ko­je se očekivalo da sadrži sve naše znanje, jer je ona "iskaz koji opisuje suštinu stvari" — Aristotel, To­pika, I, 5, 101b36.

[29]M. Schlick, Allgemeine Erkenntnislehre, Berlin, 1918, § 10.

[30]"Maglovitost koja okružuje pravila korespondencije je neizbežna, jer eksperimentalni poj­mo­vi nema­ju oštre obrise koje imaju teorijski pojmovi. To je osnovni razlog što se ne mogu pre­ciznije formulisati pra­vila (ili navike) za uspostavljanje korespondencije između teorijskih i eksperimentalnih pojmova. ... čak i površno ispitivanje /bilo kog realnog zadatka, na pr. ko­respondencije između talasne dužine u elek­tromagnetskoj teoriji svetlosti i eks­pe­ri­men­tal­nog pojma linije spekrta/ pokazuje da ta korespon­den­cija nije jedinstvena. Sve linije spektra su konačne širine, a snaga optičkih instrumenata ogra­ni­če­na. Prema tome, ono što se eks­pe­rimentalno identifikuje kao linija spektra ne odgovara jedinstvenoj ta­lasnoj dužini, već ne­od­ređenom skupu talasnih dužina." — E. Nej­gel, Struktura nauke, Beograd, 1974, st. 89.

[31]H. Reichenbach, Philosophie der Raum-Zeit-Lehre, Berlin, 1928, p. 28.

[32]Eksperimentalni zakon, koji se najčešće koristi da bi predvideo ili objasnio neki po­je­di­nač­ni događaj, uvek je predstavljen jednim jedinim iskazom. Naravno da se jedan po­sma­tra­ni eksperimentalni zakon može upotrebiti i u objašnjavanju drugih eksperimentalnih za­kona, međutim same činjenice, koje eks­pe­rimentalni zakoni mogu da objasne, u iz­ves­nom smislu (koji se lako može utvrditi) kvalitativno su slič­ne i čine prilično određenu kla­su činjenica.

[33]O tome pogledati: — M. Devitt, Realism and Truth, Oxford, 1984; — Z. Marić, Ogledi o fi­zič­koj realnosti, Be­o­grad, 1986. Od poznatijih realista navedimo: — W. H. Newton-Smith, The Rationality of Science, Boston & London, 1981.

[34]O tome pogledati: — B. van Fraassen, The Scientific Image, Oxford, 1980; — L. Laudan, Progress and Its Problems, Berkeley & Los Angeles, 1977; — D. Davidson, "A Coherence Theory of Truth and Know­ledge", in: E. LePore, ed., Truth and Interpretation: Perspectives on the Philosophy of Donald Davidson, New York, 1989.

[35]U najnovijim radovima, anti-realisti svoju argumetaciju uglavnom vezuju za ona ogra­ni­če­nja koja nam na­me­ću naš jezik, naše pojmovne šeme, naše idealne teorije.

[36]Po Nejgelu, ovaj dugotrajni spor o tome kako treba shvatati teorije "može se pro­du­ža­va­ti do u bes­ko­načnost", te i samo pitanje "koje od ova dva shvatanja predstavlja 'is­tin­sko stanovište' predstavlja samo terminološki spor" — E. Nej­gel, Struktura nauke, Beo­grad, 1974, p. 126. Uopšte, odgovor na pi­ta­nje šta je "fizička stvarnost" — uvek će za­vi­si­ti od odabranog kriterijuma stvarnosti. Tako na primer, po jednom kriterijumu, jedna stvar se smatra fizički realnom ako ta stvar — ili događaj — može biti jav­no uočljiv, kada su ostvarene određene mogućnosti opažanja; po drugom kriterijumu fizičkog postojanja, "sva­ki ne-logički termin jednog zakona (eksperimentalnog ili teorijskog) označava nešto što je fizički realno, pod uslovom da je taj zakon potvrđen empirijskim svedočanstvom i da je u naučnoj za­jednici prihvaćen kao verovatno istinit"; po trećem kriterijumu fizičkog po­stojanja, "kaže se da termin ko­ji označava nešto fizički realno mora biti prisutan u više eks­perimentalnih zakona, pod pretpostav­kom da su ovi zakoni logički nezavisni jedan od dru­gog i da nijedan od njih nije logički ekvivalentan ne­kom skupu od dva ili više zakona"; po četvrtom kriterijumu fizičkog postojanja, jedan termin pred­stav­lja nešto fizički ralno "uko­liko se taj termin javlja u nekom potvrđenom 'kauzalnom zakonu'"; pre­ma petom, re­al­no je ono što ostaje nepromenljivo pri nekom unapred datom skupom transformacija. — ibid., p. 130-135.

[37]Operacionalizam, čiji je tvorac Bridžman (P. W. Bridgman, The Logic of Modern Physics, New York, 1927), jeste teza da u teoriji saznanja treba odbaciti uobičajena tumačnja te­o­rij­skih iskaza. "Pod jednim pojmom mi ne razumemo ništa više do skup operacija; pojam je sinonim sa odgovarajućim skupom ope­racija. ... Pojam dužine, na primer, sadrži samo skup ope­ra­ci­ja kojima je dužina određena i ništa vi­še". — P. Frank, Modern Science and Ist Philosophy, Cambridge, 1949, p. 20.

[38]E. Nej­gel, Struktura nauke, Beograd, 1974, p. 115.

[39]I. Lakatos, Philosophical Papers, vol. I: The methodology of scientific research programmes, Cambridge, 1978, p. 103.

[40]N. R. Campbell, Physics: the Elemens, Cambridge, 1920; — R. Carnap, "Über die Aufgabe der Physik und die Anwendung des Grundsatzes der Einfachstheit", Kant-Studien, 28, 1923.

[41]I. Lakatos, Philosophical Papers, vol. I: The methodology of scientific research programmes, Cam­bridge, 1978, p. 103.

[42]Nas će ovde, naravno, najviše interesovati Dijem i, pored njega, Poenkare.

[43]K. Popper, Logik der Forschung, Wien, 1934. U ovom radu korišćen je pre­vod S. Novakovića, Logika naučnog otkrića, Beograd, 1973, rađen prema en­­gle­s­­kom izdanju The Logic of Scientific Discovery, London, 1959.

[44]I. Lakatos, Philosophical Papers, vol. I: The methodology of scientific research programmes, Cambridge, 1978, p. 108.

[45]"Mi tražimo zanimljivu istinu... Mi nismo zadovoljni sa dva i dva su četiri, ma­da je to is­ti­ni­to. Jedno­stav­na istina nije dovoljna; ono što mi tražimo jesu od­go­vori na na[e pro­ble­me." — K. Popper, Con­jectures and Refutations, London, 1972, p. 229.

[46]"...ako je neki izraz tautologija, onda je on tautologija jednom zauvek." — K. Po­per, Logika naučnog ot­kri­ća, Beograd, 1973, p. 302.

[47]K. Popper, Conjectures and Refutations, London, 1972, pp. 223-224.

[48]Poper kaže da model-jezik ima još manje mogućnosti nego što ih ima "me­­tod ana­li­zi­ranja obič­nog jezika, prosto zbog toga što su ovi model-jezici si­ro­maš­niji od obič­nog jezika. Zbog tog svog siro­maš­tva, oni pružaju samo naj­­grub­lji i naj­var­lji­vi­ji model rasta saznanja — model akumulirajuće gomile is­­ka­za pos­mat­ranja." —  K. Poper, Logika naučnog otkrića, Beograd, 1973, p. 53.

[49]"...koji tada nije bio u modi. /On/ se jednostavno sastojao u po­ku­ša­va­­nju da se iznađe šta su drugi lju­di mislili i rekli o pro­b­le­mu o ko­­me je reč; zašto su se sa njim suočili; kako su ga for­mu­li­sali; ka­ko su pokušali da ga reše." — ibid., p. 48.

[50]"Preovlađujuće stanovište je da su hipoteze još nedokazane teorije, a da su te­­orije do­ka­zane, odno­sno utvrđene hipoteze." —  K. Poper, Traganje bez kra­ja, Be­o­grad, 1991, p. 102.

[51]Poperova je "metodologija druga vrsta revolucionarnog konvencionalizma: glav­­­na je razlika što ona doz­voljava da činjenični, prostorno-vremenski sin­gu­lar­­­ni 'bazični iskazi', a ne prostorno-univerzalne te­o­rije, budu prihvaćeni po kon­­­ven­ciji". — I. Lakatos, Philoso­phical Papers, vol I: The Methodology of Scientific Research Programmes, Cam­­bridge, 1978, p. 108.

[52]K. Poper, Logika naučnog otkrića, Beograd, 1973, p. 340.

[53]Poper sasvim umesno pravi razliku između mogućnosti opovrgavanja i mogućnosti em­pirijskog opo­vrgavanja. Poperovo opovrgavanje nikako ne smemo smatrati, kako to čini Ejer, kriterijumom znače­nja, već isključivo kriterijumom razdvajanja nauke od metafizike. O to­me videti: K. Popper, "Reply to my Critics" in: P. A. Schilpp, The Philosophy of K. Popper, Illinois, 1974, pp. 964-967.

---

[i] §1 из Стокић Зоран., Њутн-Дијемова епистемологија, Задужбина Андрејевић, књ. 64, Београд, 1998. ISBN 86-7244-074-9 (ISSN 0354-7671)