Dušan Kovačević: Moj
intervju isprovocirao i vlast i opoziciju
KULTURA
Autor: Danas 19. avg 202314:24 Foto: Vesna Lalić
Pedeset
godina od prve premijere drame „Radovan Treći“ u Ateljeu 212, iliti „Bolne
komedije o samoizdaji“, kako piše u njenom podnaslovu, antologijsko delo Dušana
Kovačevića, u novoj rediteljskoj verziji slovenačkog reditelja Vita Taufera, i
u koprodukciji Narodnog pozorišta u Somboru i Grada teatra, pokazalo se kao
centralni događaj budvanskog festivala – tri premijerne večeri ova predstava je
igrana na „kartu više“ i nezapamćene ovacije publike. Pisac je govorio o
premijeri u Budvi i zašto su njegove ocene u izjavi Danasu izazvale reakcije u
našoj javnosti.
„Taufer
je to dobro napravio, različito od onoga po čemu se pamti „Radovan“ od pre pola
veka, kada je bio predstava jednog glumca, Zorana Radmilovića, a sada je
predstava kolektiva, i to je suštinska razlika. Po energiji i aktulenosti, ovaj
„Radovan“ dosta liči na „Urnebesnu tragediju“ koju je Jagoš Marković nedavno
radio u Narodnom pozorištu u Beogradu.“
„Po
toj aktuelnosti, rekao sam, pola u šali, pola ozbiljno, imaš osećaj da gledaš
televizijski dnevnik, i kako te rečenice o čoveku koji vlada porodicom, koji
zabranjuje, i najstrašnije, koji mrzi komšije i ratuje sa njima, pisane pre
pedeset godina, sada zvuče drukčije i mnogo opasnije. U predstavi ima i puno
pirotehnike, pucanja, scene su kao da gledamo izveštaje o sukobima bilo gde u
svetu“, kazao je za Danas Dušan Kovačević.
Međutim,
kako ističe, razgovor sa njim objavljen u tom listu pred premijeru „Radovana“ i
njegov odlazak u Budvu, izazvao je velike reakcije u našoj političkoj javnosti
i brojne komentare, kako ljudi koji su u vlasti, tako i onih iz opozicije.
Podsećanja radi, u intervjuu za Danas od pre nekoliko dana Kovačević je rekao:
„Srpski
narod je od Karađorđa pa do danas naučio da ima jednog čoveka, jednog vladara,
gazdu. Mora je da bude zaljubljen, da kažem malo metaforično u jednog čoveka, a
mi smo imali nekoliko pokušaja kolektivnog rukovodstva i znamo da to nije
uspelo. Današnja opozicija najviše liči na kolektivno rukovodstvo, i to ne
funkcioniše. Dok ne izmeste jednog čoveka, koji će kao ličnost biti prihvatljiv
za većinu ljudi, svojom pameću, darom, znanjem, šarmom i svim ostalim što mora
da poseduje jedan budući predsednik, i dok ga ne formira u javnosti, neće
uspeti ozbiljno da ugrozi današnju vlast. Rasipanje na deset ili dvadeset
potencijalnih budućih lidera jednostavno ne funkcioniše“.
Ovu
ocenu, kako sada komentariše pisac koji je u svojim delima ispisao srpsku
istoriju i nepogrešivo detektovao mentalitet našer naroda, on smatra
„matematičkom analizom, koja nema nikakve greške“.
„Izneo
sam činjenično stanje koje je jedna vrsta dijagnoze danas, koja nije u smislu
nekog opredeljenja ni za jednu ni za drugu stranu, nego je objektivna slika
čoveka koji se ne bavi politikom. I mislim da to govorim u ime većine običnih
ljudi koji nisu uključeni u politički život. Posle intervjua u Danasu svojim
komentarima uključili su se i neki politički analitičari, koji su podržali to
što sam rekao. Političari se, naravno, bore za svoj rejting i rade ono što oni
misle da je najbolje, i naravno da su sujetni i osetljivi, kao i svi ljudi u
svojim profesijama.“
Jednom
piscu ako kažete da nije dobar pisac, on će da umre istog trenutka ili će da se
sveti. To isto važi za ljude koji su u politici, jer su uložili život u svoju
karijeru. A pošto ja ne verujem u kolektivnu slobodu, kao što ne verujem u
kolektivnu sreću, koje su oduvek bile parole samo u rigidnim sistemima, „svi
ćemo biti srećni jednog dana kada mi dođemo na vlast, i svima će biti lepo“, za
mene je sloboda individualna stvar, dodaje Kovačević.
„Svako
od nas ima slobode onoliko koliko se sam izbori i koliko je zaslužio. To su
osnovne stvari, o tome ne treba previše mudrovati, napisane su knjige o tome
pre tri hiljade godina. I kad govorimo o politici trebalo bi da imamo na pameti
da se ljudi bore za golu egzistenciju, nikome nije jasno da devedeset odsto
ljudi gleda takozvana „svoja posla“, ne zato što ih ne interesuje politika.
Interesuje
ih itekako šta se događa, međutim, egzistencijalno preživljavanje je mnogo
bitnije od metafora i priča o srećnim i boljim danima ako se promeni vlast
jednog dana, za godinu, tri godine. Valja živeti danas, danas je,
pretpostavimo, subota, nedelja, i treba da opskrbiš familiju, da joj daš da
jede, i da vodiš računa da li ćeš da sastaviš „kraj sa krajem“ ovog meseca.
To
je, kako objašnjava Kovačević, egzistencijalna politika, a viši nivo politike
je razmišljanje o sreći, budućnosti.
„Na
takvim iluzijama o sreći počiva nada ljudska, i to je potpuno razumljivo, jer
čovek koji se ne nada i nije optimista živi jako teško, uprkos objektivnim
teškoćama, tako da je i taj moj razgovor za Danas o pedesetogiodišnjici jednog
komada koji izgleda kao da je bio pisan po narudžbini ovog vremena, bio u
kontekstu ove političke dijagnoze o kojoj govorim – navodi Kovačević, dodajući
da je ta aktuelnost ono što je bitno u njegovom poslu, i da se „Radovan“ sprema
u još tri – četiri pozorišta.
„Ponavljam
najdobronamernije ono što sam rekao u Danasu, i to je moje tumačenje onoga što
svi vidmo. A vidimo očiglednu situaciju – s jedne strane imamo čoveka koji je
tokom trideset godina bavljenja politikom, od ratnih devedesetih do danas,
postao izuzetno vešt i ozbiljan igrač, što neka tumači kako ko hoće, i na njega
ne može da krene amater.
On
ima ogromno iskustvo svih mogućih situacija, prilika, neprilika, i u vlasti i u
opoziciji, tako da ako opozicija želi da mu se suprotstavi, u ring sa njim mora
da uđe ozbiljan čovek i igrač. A potcenjivati ga je ravno velikom riziku da se
u tom ringu ne pobedi. Taj tim koji on vodi organizovan je kao vojska,
apsolutno se hijerarhijski zna ko šta radi.“
S
druge strane, protiv takvog čoveka imate tim koji na teren treba da izvede
jedanaest igrača, od toga niko nikome neće da doda loptu, pola ne govori, pola
bi htelo da igra u belim dresovima, pola u crvenim, pola u plavim, ili ima
druge opcije. Neće to moći da funkcioniše, ne ide se tako do pobede. Opozicija
treba da sedne i da se dogovori: idemo u jednom pravcu, u jednoj koloni, i
imamo ozbiljnog čoveka od integriteta koji će da predvodi celu priču – ističe
Kovačević.
„Ovo
govorim iz ugla običnog čoveka, koji se bori sa golom egzistencijom, i koji se
ne razume u visoku politiku, koga čak sofisticirana politika ne zanima i ne
shvata je. Razume samo ono što vidi, i to je ona čuvena priča kad je Vuk
Drašković pitao onog seljaka da li će da glasa za njega. A on je rekao hoću,
čim budeš predsednik. To je suština priče. Ja sam u Budvi bio i gost književnog
programa na Trgu pesnika, tu sam pročitao jedan stih koji sam napisao pre
trideset i više godina, i glasi ovako: „Kako pronaći pravi put i spas, ako su
oni i mi oko nas“, dodao je on.
„Eto,
to je cela filozofija, a jedan najobičniji razgovor povodom predstave pokrenuo
je tolike reakcije, što je u stvari jako dobro. Vidim da su se juče skupili
neki politički analitičari, njih desetak se javilo, i svi se slažu sa onim što
sam rekao. Onaj ko ne veruje mojoj priči, sačekaće izbore, pa će videti da je
to tačno. Ja sam doktorirao na mentalitetu moga naroda, imam diplome u obliku
filmova i pozorišnih predstava, tako da ubuduće treba da me oslovljavaju sa
doktore“, zaključio je Dušan Kovačević.
***
Komentar
***
D.K. nam nudi "prevrat"
koji bi se postigao "izborima". "Neznanje je koren i izvor
svakoga zla" učio nas je Sava Tekelija, zajedno sa Dositejem, pokušavali
su da pomognu, da se – nadoknade vekovi atavizma, kroz saocijalizaciju našeg naroda u
ključu građanske kulture; a intelektalni napredak omogućio bi "moralni
napredak"! To što smo mukotrpno
stvarali od Karađorđa, Tekelije i drugih - komunizam je razgradio od 1945., –
jer je srušio prve stepenice u građansku kulturu, pa je orjentir u društvu,
ponovo bio kao u vizantisko/osmanskom carstvu - despotska kultura – kultura
poslušnosti pred vlašću; apsolutno nepogrešive vlasti, a budući da je
nepogrešiva, greške se ne priznaju, niti popravljaju. Za Tekeliju patriotizam je
bio - put u građansku kulturu – izgradnja karaktera naroda pomoću vrlina,
razuma, empirije, tolerancije, učenja na greškama, sardanje, gradnje - kao antipod našeg boravka u živom despotskom
blatu "Proklete avlije" – i karaktera građenog na mržnji, inatu, ošljarenju,
nesaranji, razgradnji, nepoštovanju bilo kakvih pravila i zakona. D.K. ne uvuđa da je A.V. despot, poput cara u Vizantiji, sultana u Osmanskom
carstvu, Tita - da se tu ne radio o "ličnostima" - nego o fenomenu
vladanja – najstariji način državne uprave – despotski (birokratska država) (!)
Zoran Stokić
19.08.2023.
