Atavističko društvo

"Unezvereno Karađorđevo i Miloševo krivudanje i traženje potpore i saveza na sve strane, i u Austriji i u Rusiji i u samom Carigradu, budno iskorišćavanje susednih zapleta i evropskih političkih odnosa seća nas pomalo na Nemanjićke mučne početke i laviranje između Mađara, Bugara, zapanog carstva i Vizantije. U ličnosti Miloševoj rekapitulisan je naš patrijarhalizam, srednji vek i turska epoha. Pomoću ustavobranitelja, koji predstavljaju reakciju na Milošev despotizam, Srbija žuri da se razračuna sa srednjim vekom, patrijarhalizmom i orijentalizmom."

Vladimir Dvorniković

I dokle smo stigli sa tim "razračunavanjem" posle 200 godina?

Ostali smo u mestu! Mada su primetna i povremena kretanja brzinom puža. Za izgradnju uređenog, humanog, uspešnog građanskog društva, kakvo vidimo u Danskoj, Švajcarskoj, Holandiji..., nikada "nije bio momenat". Momenta nije bilo jer je uvek trebalo ratovati (despotska i hajdučka tradicija). A gde su ratovi, tu su vojni logori, zbegovi i zgarišta! Naša nova nacionalna državnost je potpuno "progutala" društvo.

Zašto nam se to desilo?

Zato što najgora pošast koja može da zadesi jedno društvo jeste da bude vođeno voljom "učenog neznanja". Učenom neznanju nije potrebna konceptualna lupa, a još manje mu je potrebna argumentovana empirijska rasprava. Kada je u 19. veku Evropu zahvatilo "proleće naroda", tj. stvaranje nacionalnih država, sticajem slučajnosti, jer su stege Osmanskog carstva popuštale, i mi smo se tu našli. I evo, naša nacionalna država i državni aparat su tu, ali –društvo nam je i dalje atavističko. Dogodila se "greška u koracima": umesto da društvo vodi ka državi, kao u zemljama Zapadne Evrope, kod nas se pokušava obrnutim redom!

Već je krajem 18. veka francuska ideološka revolucija, koja nije prihvatala postojeće društvene podele, legimitet suverenosti prenela na narod. To je kasnije omogućilo da se u "proleću naroda" seljak promoviše ne samo u nacionalno biće, nego i u jednu vrstu živog muzeja nacionalnih korena. Da bi nastale te "imaginarne zajednice" kao što su nacije, trebalo im je, znači, obezbediti zajedničke korene, jezik, istoriju i kulturu. U društvima bogate građanske tradicije taj se proces odvijao "u hodu", sa minimalnim utroškom društvene i države energije, u tim zemljama je građanstvo imalo umešnosti i sredstava da svoje neporecive vrline prenese na nacionalnu državu. Naša je, pak, despotska tradicija, sa svojim atavističkim društvom bez građana, težište stvaranja elemenata nacionalne države prenela na samu državu vlast i njene birokratske aparate. Izgradnja naše nacionalne države zato se sprovodi uz maksimalnu potrošnju "državne energije"!

Umesto igradnje građanskog morala, srednje klase, bazne infrastrukture, društva u kome bi ljudi želeli da žive, a ne da iz njega iznova i iznova emigriraju, takoreći sva energija se trošila na stvaranje "imidža" nacionalne države. Novac se troši na sve što je u vezi s ratovanjem, pravoslavnom crkvom, etno-selom, kao i, u novije vreme, na "brze projekte", naročito sport, estradu i tsl. Za "učeno neznanje" kategorije kao školstvo, zdravstvo, rad (ono što čini temelje uspešnih zemalja) nemaju odrednicu "nacionalno", pa su samim tim, dakle, sekundarne, postoje kao neko nužno zlo savremenog sveta, postoje jer bez njih nije moguće funkcionisanje države, ali prema kojima uvek treba ostati na distanci, jer je to nešto što može da nas "rasrbi"! Zato već oko 30 godina kulturu, medije, izdavaštvo vode samo oni ljudi koji su od državnog aparata dobili imprimatur patriJota koji rade u korist stvaranja "imidža" nacionalne države. Taman posla da rade u intresu izgradnje temelja građanskog društva – to bi bio čin veleizdaje!

Ko je omogućio da ljudska vrsta na planeti Zemlji, u rasponu od 6000 godina, od nekoliko miliona stigne do svih 7 milijardi stanovnika? Ko? Da nisu nacionalne države i njihove crkve? Da nisu spotisti i estada? Ili, ipak, naučnici? U "zemlji sporta i razonode" bilo bi zanimljivo da nam "učeno neznanje" navede sportiste iz doba Aristotela i Arhimeda, ili sportiste iz doba Galileja i Njutna, ili novije, iz doba Ajnštajna i Krika, koji su zadužili čovečanstvo, koji su stvorili pretpostavke za budućnost... Sumanutost "učenog neznanja" naročito pada u oči kada se očekuje da će neki naš sportista osvojiti medalju: onda, ako prenos tog sporta ide na RTS 2, automatski se prekida i program RTS 1, pa se isti sport istovremeno prenosi na oba kanala! Jasno je da je njihovo razumevanje sporta u kategoriji "rata, samo drugim sredstvima", znači ne sport kao rekreacija i kao nešto što može da razvija ferplej, nego kao sredstvo militarizacije društva! Dok se god u našoj kulturi, obrazovanju, medijima (na čelu sa RTS) i dalje sva energija bude trošila na stvaranje imidža nacionalne države, umesto da se i ti resursi uključe u stvaranje humanog, kritički nastrojenog građanskog društva, događaće nam se novi biblijski potopi, morbidna ubistva i nove emigracije.

Zoran Stokić 26.08.2014.

Kritički empirizam i dodole

“Prema neurosimboličkom tropizmu zvanom folklorna misao, kao što bogovi mišlju stvaraju svoje svetove, tako i ljudi oblikuju svoje. Vračanjem i molitvama, koncentracijom duha i volje, oni mogu izavati kiše, promeniti hod sunca na nabu, izlečiti bolesnog, potući svog neprijatelja, učiniti da žito raste...”

Džems Henri Brestid

Naše su dodole upotrebile suviše svoje magijske moći: zbog njihovog beskonačnog širenja iracionalnih teorija zavere i ratovanja, kompletna infrastruktura je u Srbiji oko tri decenije bila potpuno zapostavljena. To sve onda – naravno – vodi ka "biblijskim poplavama" i sličnim događanjima. Pogledajmo neke brojeve i uporedimo stvari. Onomad nam je iz šina iskočio teretni voz. Zašto? Železnički pragovi istrulili, lokomotiva se prevrnula! Pošto za poređenje ima smisla uzimati samo dva slična skupa, uzmimo Srbiju i Austriju, na primer. Da bi austrijska železnica funkcionisala na civilizovan način, za nju se izdvaja 4 milijarde evra svake godine za tekuće održavanje, investicije u nove sisteme itd. Naše su, pak, dodole svoje milijarde stavile na ratnu kartu. I koja je cena tako nerazumne politike? – Osim za ratnu mašinu i birokratske džepove, novca nije bilo dovoljno za bilo kakve državne sisteme poput železnice, vodoprivrede, zdravstva, prosvete... Tako smo mi – umesto 4 milijarde evra – godišnje ulagali u našu železnicu 200-300 milona, što nije dovoljno ni za njen puki opstanak, akamoli normalno funcionisanje. Slično stanje već tri decenije vlada u svim sistemima! Dokle će se to trajati? – Sve dok se ne izvrši "tranzicija"!

Šta je uopšte trebalo da bude tranzicija? Trebalo je da to bude ispravljanje epohalne zablude komunista da je moguća alternativa građanskom društvu i proizvodnji zasnovanoj na privatnim interesima jedinke! U Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj tranzicija je bila sinonim za sinhronu restauraciju građanskog društva i mreže propisa na svim nivoima koji su komunističku privredu prevodili u kapitalističku. U SSSR, u Srbiji "asinhrona tranzicija" je društvo i državu odvela u privredni, moralni i politički glib, u pustoš. Zašto se to dogodilo? Pre svega zato što se naša političko-birokratska elita prepustila inerciji despotske tradicije negativne selekcije kadrova. Ti sega-mega-kadrovi nisu u stanju da se nose sa baznim elementima bilo čega, pa ni sa sinhronom tranzicijom real-socijalizma u kapitalizam. Kapitalistički sistem, koji je kao celina pokazao svoje pozitivne efekte u praksi, uspešno funkcioniše samo pod pretpostavkom sinhronog sadejstva čitave mreže institucija – kulturnih, prosvetnih, pravnih, privrednih i političkih. U protivnom, ako se dopusti razvoj samo jednog segmenta, a zanemare drugi, proizvod je nužno haos, potpuna neravnoteža u moći, što je u Rusiji i Srbiji dovelo čak do pogoršanja položaja života većine stanovništva. Zbog svoje dugovečnosti Karl Poper je bio svedok urušavanja real-socijalima (jer ono što je principski pogrešno postavljeno nužno mora propasti), te je kroz svoju epistemološku prizmu pokušao da objasni i te fenomene. Odmah je kritikovao elemente "instant tranzicije" u SSSR-u: "Zamislite pokušaj da se uspostavi ono što se zove kapitalizam bez pravnog sistema, to nužno završava u korupciji i pljački... Mislim da će proći godine i godine pre nego što se u bivšem Sovjetskom Savezu uspostavi pravni sistem i nešto poput slobodnog tržišta. Mora postojati razlika između kupovine/prodaje i pljačke. To može uspostaviti samo država uz pomoć pravnog sistema. Bez građanskog pravnog sistema može se razviti samo haos – to je moja glavna teza!" Bez sinhrone restauracije građanskog društva, građanskog morala i kapitalizma ne mogu postojati ni bilo kakvi moralni standarda u pogledu toga šta je dopušteno, a šta ne.

Kritički empirizam nas uči da se oslobađamo tabua tradicija koja nije u stanju da se prilagođava stvarnosti i promenama. Ljudska vrsta, poput ostalih vrsta, nastoji da, uz pomoć oskudnih resursa kojima raspolaže, obezbedi i poboljša svoje izglede za opstanak. S obzirom da svako društvo nužno dolazi u položaj da bude suočeno i sa prirodnim katastrofama, postvlja se pitanje: pomoću kakvih normi i pravila adekvatno prilagoditi delovanje članova zajednice tako da se uveća šansa za njen opstanak? Izbor društvenih normi i pravila može se u izvenoj meri, kako je to predložio Poper, porediti sa biološkom selekcijom među vrstama: opstaju samo ona pravila postupanja koja u datom trenutku omogućavaju grupi da se na bolji način prilagodi novonastalim okolnostima. Kao što u prirodi opstaju samo one vrste koje su se bolje genetski opremile da se suoče sa novonastalim okolnostima, tako u socijalnoj evoluciji opstaju one norme, pravila i tradicije koje uspešno prolaze kroz empirijske provere. Ovi Poperovi zaključci "učenja na greškama" važe za čitav živi svet, od amebe do čovečijeg čulnog sistema, i za funkcionisanje liberalne demokratije, međutim primetimo jedino ne važe u despotskim sistemima, kao i u hibridnim sistemima koji se oslanjaju na despotsku tradiciju. Tu ne postoji evolucija sistema, nego je sve podređeno autoritetu i on – autoritet – se štiti po bilo koju cenu, pa makar to bila i cena opstanka zajednice! Tu antievolutivnu sociološku ideju najjasnije su izrekli vizantijski sveštenici: "Ako se dozvoli priznanje bilo čije greške u despotskoj mašini, to je isto kao kada bismo iz državne zgrade izvukli makar jedan kamen, ona – država – će se urušiti." Znači, greške ne treba popravljati, važnije od popravljanja grešaka i opstanka zajednice jeste očuvanje autoriteta vlasti!

Zoran Stokić

13. 06. 2014.