Reforme i estetika

/slučaj "Galilej"/

(Kakvo je stanje medija u Srbiji već dve decenije, može kao ilustracija da posluži ovaj tekst (koji do sada ni jedne novine ili sajt nisu htele da "objave". Jer budući da tekst ne podstiče mit o teoriji zavere, i budući da nije u rangu: sega-mega-turbo-pink fora i fazona zašto bi ga neko objavio. Takvi tekstovi koji služe razvoju kritičkog mišljenja, argumentovanog dijaloga i očuvanju zdravog razuma su najveći neprijatelj despotske kulturne matrice vladanja. Ako pratite, sociološka istraživanja i crnu hroniku videćete da u nas, kod prosečnog stanovnika Srbije, ne samo da više ne postoji kritičko mišljenje nego je despotska kulturna matrica učinila da je nestao i "zdrav razum"!)

U antičkoj Grkoj, u 5. v. p.n.e, mlade ljude je za učešće u javnom životu u polisu pripremala “paideia” kroz svoj ideal urbanosti i obrazovanosti; u starom Rimu za to je bio zadužen obrazovni program “humanitas”. “Paideia” i “humanitas” su bili ključni elementi po kojima su se građani razlikovali od neobrazovanih ljudi i koji su tadašnje gradove-države, odn. imperije, limesom – graničnom linijom – odeljivali od varvara. Samo oni među varvarima koji su bili u stanju da shvate značaj i spremni da prihvate obrazovne sisteme “paideia” ili “humanitas” mogli su ući u krug civilizovanih naroda! – Mi smo iz takvih i sličnih civilizacijskih krugova bili odsutni vekovima, te smo, kako reče Dvorniković, pod Osmanskim carstvom ostali “ne samo konzervirani u svom srednjovekovnom kulturnom stadijumu nego smo još u naročitom procesu ‘regresije’ velikim delom vraćeni u još starije doba epske patrijarhalosti”. Posledica svega toga? Evo i u 21 veku na svakom koraku "izbija" naš: anti-humanizam, egocentričnost i narcizam. Taj egocentričnim modelom – usađivan nam je još u detinjstvu, a zatim cementiranim kroz jezik, društvene institucije, ponašanje okoline i tsl. – on je u osnovi svih naših misli, našeg osećanja stvarnosti, analiza i procesa odlučivanja. Tako naša psihološka paradigma ponašanja, naše mentalne slike, premda mi toga nismo svesni, postaju glavni kočničar bilo kavih suštinskih promena u našem društvu.

Ljudski život se u svakom trenutku može shvatiti kao jedna jednačina između prošlosti i budućnosti. Da bi se neki čovek ili društvo istinski shvatili, po preporuci Ortege i Gaseta, treba ih postaviti u tu jednačinu, odn. precizirati kakav je njihov stav prema budućnosti i prema prošlosti. Svi oni koji na prošlost gledaju nekritički vide društvene reforme i budućnost samo unutar staroga modela političkog vladanja. Oni, pak, koji su u stanju da na prošlost gledaju kritički, koji su vaspitani humanistički i koji uviđaju da se evolucija kreće u smeru sve veće integracije, u stanju su da izgrade nove društvene paradigme, te da nas iz skupa u kome nema rešenja izvedu u širi skup, u kome se to rešenje nalazi. Kao ilustracija rečenom može da nam posluži jedna manje poznata strana Galilejeve ličnosti, koja ga je sprečila da stvori novu paradigmu dinamike.

Ervin Panofski, znameniti istoričar umetnosti, razvijao je ideju o istoriji umetnosti (“ikonologiji”) kao humanističkoj disciplini koja je komplementarna sa prirodnim naukama i da samo ta komplementarnost vodi uspešnom opisivanju realnosti. On 1955. pokazuje da se estetsko i naučno kod Galijeja savršeno slažu i da su njegovi estetski stavovi uticali na njegova naučna ubeđenja. Kao sin poznatog teoretičara muzike i muzičara, Galilej je odrastao u sredini više umetničkoj i humanističkoj nego naučnoj. Zato ne čudi što je pisao pesme, pamflete i sarkazme i što je znao napamet dela mnogih latinskih klasika. Više godina posvetio je tumačenju Ariosta, kome se divio. Njegovo sučeljavanje Ariostovog “Besnog Orlanda” sa manirizmom Tasovog “Oslobođenog Jerusalima” otkriva nam njegove klasične umetničke ideje, njegov ukus koji je bio u duhu pobune protiv manirizma i sav okrenut ranoj renesansi, te Panofski kaže: “Mladić se u borbi protiv oca okreće idejama dede”! I u drugim umetnostima (muzici i slikarstvu) vidljiv je njegov klasičan pristup. Slikarstvo pretpostavlja vajarstvu (koristeći se Leonardovim argumentima), a u samom slikarstvu brani “svetlost”, hvali “kompozicije rane renesanse”, a kudi i mrzi “preterivanja, alegoričnost, pretrpanost i kontorziju” u radovima manirista; Rafaela i Ticijana pretpostavlja Bronzinu i Salvijatiju. Analize i sinteze koje je izveo o klasičnom i manirističkom slikarstvu Galilej će iskoristiti u napadima na Tasovu liriku: “on (Taso) primorava čitaoce da sve tumače preko neke daleke aluzije na nešto drugo”, zato takvo pesništvo liči na “trikove prespektive koje vidimo na nekim modernim slikama”, poznatim pod imenom anamorfoza (“ana”=vraćanje, “morphe”=forma, deformisana slika oblika koja se iz određene tačke posmataranja vidi kao oblik bez deformacije). Zato ne čudi što je on, kao jedan od pionira moderne fizike, tvorac misaonih eksperimenata i kinematskog principa relativnosti kretanja, čovek koji je stvorio "novo nebo" i "novu Zemlju" i koji je sa Keplerom delio prezir prema sholastičkim školskim programima i zajedničku veru u istinitost Kopernikove revolucije, ipak osećao “prezir” prema Keplerovim elipsama i što je za njega Keplerova astronomija, sa svim svojim simbolima i kosmološko-teološkim dokazima, ličila na slikarske manirističke trikove, na svojevrsne “astronomske anamorfoze”.

Do nove paradigme, dakako, niste mogli stići ako ste elipsama pretpostavljali aristotelovske savršene krugove, te ako ste fizici naturali matematičku epistemologiju. Njutn je, pak, novu paradigmu izgradio povezujući keplerovsku astronomiju i dekartovsko-galilejevsku fiziku, stvarajući novu sintezu i novu epistemologiju.

Klasična estetika, zakasnelo i nedovoljno matematičko obrazovanje, egoistička psihologija, samoljublje – sve je to “vezalo” Galilejeve misaone slike i ograničilo domete njegove želje za istinskim reformama. A možete zamisli domete naših reformatora, čiji estetski doživljaji nisu čak ni klasični, nego su zasnovani na turbo folku – jer, da se podsetimo, osećanje zadovoljstva kod kiča je do te mere brutalizovano, da je oslobođeno odnosa sa bilo kakvim empirijskim racionalnim idejama!

Zoran Stokić

Tesla i Hevisajd

Sto šezdeset godišnjica rođenja Tesle bila je prilika da se baci empirijsko svetlo na taj fenomen. Umesto toga nastavljeno je sa starom praksom mitske i metafizičke interpretacije kao i pre tri godine  pri otkrivanu spomenika Tesli na Nijagarinim vodopadima kada je Vuk Jeremić, fizičar, naš đak sa Kembridža rekao: „Ime Nikole Tesle prvenstveno se vezuje za pronalazak naizmenične struje, ili AC, kao najefikasnijeg i najbezbednijeg načina prenosa električne energije“. Juče je u SANU akademik Kostić kazao da je Tesla: "ličnost koja je postala deo nečega što bih nazvao naše kolektivno nesvesno". Nažalost, to su apsolutne neistine! "Kolektivno nesvesno" je anacionalno. A zašto Tesla nije stvorio naizmeničnu struju? - Razlog je isti onaj zbog kojeg bismo se mogli upitati i zašto Tesla nije stvorio teoriju relativnosti ili kvantnu hipotezu.

Krećući se na tragu Kulona, Volte, Galvanija, Ersteda, Ampera, Oma - Majkl Faradej, jedan od najznačajnijih eksperimentalnih fizičara, pronašao je mnoge najvažnije elemente elektromagnetizma, pa i naizmeničnu struju („Eksperimentalna istraživanja elektriciteta“, 1821-1885). Matematičku teoriju elektromagnetizma stvorio je Maksvel, a konačnu formu, koja se danas nalazi u udžbenicima, dali su Hevisajd i Herc. Naizmeničnu struju su prvi koristili Hipolit Piksi 1832. godine u privatne i Gijom Dišen 1855. u industrijske svrhe - sve se to, dakle, dešavalo pre Teslinog rođenja!

Fizika, kao i svaka nauka, evoluira kao proizvod složene kolektivne debate. Umesto da naša elita didaktički objasni našoj deci da su epistemološki razlozi (kao i razlozi na planu ekonomije, sociologije saznanja, matematike, logike, psihologije obrazovanja pojmova) onemogućili Teslu da bude naš Faradej, Maksvel, Herc, Hevisajd, Plank, Ajnštajn ili Hajzenberg, imamo, eto, nastavak nekritičke mitske interpretacije ne samo političke i državne prošlosti Srbije već i prošlosti same nauke.

Uprkos vekovnoj slici o nauci kao nečem što je lišeno interesa, već krajem 19. veka postaje očigledno da su i naučne profesije slične onima u drugim društvenim organizacijama (uključujući i političke), te da moramo dobiti jedan novi epistemički autoportret nauke predstavljene na tri ravni, od kojih je prva intelektualna - sa svojom „disciplinarnom matricom ponašanja“, koja definiše pravila ponašanja i delanja, tj. određuje „opšte dobro“ te profesije; druga ravan je institucionalna - tj. taj esnaf ima profesionalne institucije sa svojim specifičnim ciljevima; i treća je individualna - imamo pojedinačne naučnike, njihove živote i sposobnosti, strahove i nade, njihove snove i njihov duh, njihove porodice... Naučne inovacije su rezultat uzajamnog delovanja sve te tri ravni istovremeno i ako ne pokušamo da shvatimo njihovo isprepletano delovanje, nećemo moći da shvatimo ni nastanak novih izuma i teorija. Unutrašnja organizacija naučnih profesija sadrži u sebi isto ono polje političkog delovanja kao i bilo koja druga društvena aktivnost: složene fluidne procese lobiranja, glasanja, izbora, proceduralnog manevrisanja. Postoje „referentne grupe“ koje vedre i oblače, tj. određuju šta je u datom trenutku relevantno, a šta irelevantno. Istorija nauke je prepuna primera kako su u datom trenutku neke „referentne grupe“, čak i kada su radile savesno i u skladu sa svojim najboljim saznanjima, uticale na nastanak ili na smrtnu presudu nekoj hipotezi ili teoriji, ili kako su pospešile ili uništile neku pojedinačnu naučnu karijeru, ili doprinele bujanju ili gašenju neke naučne laboratorije ili institucije. Njihove preporuke i stipendije, recenziranje časopisa i knjiga, organizacija kongresa i seminara, vođenje fakulteta i laboratorija, predsedavanje akademijama i patentnim zavodima, privatnim korporacijama (sa svim njihovim ekonomskim logikama profita) - puno puta su doveli do pospešivanja ili sprečavanja pojave neke nove naučne istine.

Evo, da kroz pomenute „tri ravni“ uporedimo dva savremenika, koji u naučnoj „atletskoj trci“ trče stazu do staze: našeg Teslu, rođenog 1856, i Engleza Hevisajda, rođenog 1850. Društvena klima u Londonu omogućuje Hevisajdu da još od malih nogu savlada abecedu „disciplinarne matrice ponašanja“, a Engleska je premrežena institucijama nauke (univerzitetima i laboratorijama) koje funkcionišu pod pokroviteljstvom privatnog i državnog kapitala. Na „trećoj ravni“ vidimo da Hevisajd, izdanak bogate i ugledne porodice pronalazača telegrafa i stručnjaka za telekomunikacije i elektromagnetizam, pohađa najbolje londonske škole, a kada zbog preležanog šarlaha ostaje oslabljenog sluha, on od 16. do 18. godine studira u kućnim uslovima, učeći iz knjiga bogate porodične biblioteke. Pored brojnih radova iz fizike i matematike, na njega najdublji utisak ostavlja Maksvelova rasparava o elektricitetu i magnetizmu. Da bi mogao da je čita, morao je najpre da ovlada novim matematičkim teorijama i rezultati tog truda nisu izostali: 20 Maksvelovih jednačina elektromagnetizma Hevisajd svodi na današnje 4, koje se izučavaju na svim fakultetima fizike i tehnike. - Za to vreme, na prostorima austrougarske vojne krajine, gde je odrastao Tesla - a tako je bilo i u Srbiji - prve dve ravni su postojale samo u tragovima. Privrede, industrijskog kapitala, građanskog kapitala, naučnih laboratorija bilo je tek „na kašičicu“, a o „disciplinarnoj matrici“ uzaludno je i govoriti; sam Beogradski univerzitet nastao je tek 1905. godine. Na „individualnoj ravni“, pak, vidimo sina seoskog paroha u Smiljanu, koji pohađa skromne seoske škole i kurseve čiji je cilj bio da ljude opismeni. Vidimo nepostojanje mnogih standarda življenja i po tome što je Nikola u 17. godini po povratku sa mature dobio koleru (sledi 9 meseci borbe za život). Od tog zla ispala je i jedna korist: otac se sažalio nad Nikolom i pristao da mu sin sveštenički poziv zameni inženjerskim. Dalje slede problemi sa finansiranjem studija u Gracu: prve godine je bio stipendista Austrougarske carevine, a da bi nastavio studije, dva puta je konkurisao kod „referentne grupe“ - Matice Srpske iz Novog Sada - i bio odbijen. Prekida studije, godine lutanja... Neizbežna posledica: ne uspevajući - kao nekada Galilej - da izađe na kraj s brojnim matematičkim teorijama svoga vremena, Tesla će imati problema sa praćenjem teorijske literature iz fizike.

Na sve „tri ravni“ vetar je - oč

igledno - duvao u leđa Hevisajdu, a u prsa Tesli. Samo je sticaj srećnih okolnosti doveo do toga da svet u Tesli ipak dobije jednog od svojih najvećih inženjera.

Već 1880. besni rat između američkih i evropskih energetskih giganata, kompanija za prenos struje. U Americi suvereno vlada Edisonova kompanija, koja promoviše jednosmernu struju i pokušava da te projekte (i u njih ugrađene bojne tehničke patente) izveze u Evropu, dok sa druge strane Evropljani, koji su tvorci matematičko-fizičkih teorija elektromagnetizma, pokušavaju da te teorije prvi pretoče u tehnologiju, te uz pomoć svojih laboratorija i privatnih kompanija konkurišu novim projektima sa naizmeničnom strujom (1850-1880). U Rimu, Londonu i Budimpešti sistemi naizmenične struje „skromne snage“ počinju sporadično da se koriste za delove gradskog osvetljenja i manja industrijska postrojenja.

Tesla je imao sreću da se zaposli u Budimpešti kao elektrotehničar baš u vreme kada je budimpeštanska trojka Karolj Zipernovski - Oto Blathi - Miška Deri već stvorila mrežu transformatora i naizmeničnih paralelnih kola za snabdevanje potrošača, efikasnijih od onih koji su korišćeni u Londonu. Tu je Tesla stekao svoj prvi intelektualni kapital, tj. znanja i ideje o prednosti naizmenične struje u odnosu na jednosmernu, tako da je i sav svoj dalji rad usmerio ka tome da svojim tehničkim rešenjima potpomogne da postojeće složene energetske celine naizmenične struje (centrale, prenosnici sa trafoima, potrošači) nadmaše iste takve celine jednosmerne struje. Radeći za Simens i Vestinghaus (kompanija iz SAD koja je prihvatila evropsku tehnologiju), svojim patentima iz 1888. je dao nekoliko velikih i važnih poboljšanja transformatora i polifaznih indukcionih motora i stvorio svoj početni društveni i materijalni kapital. Anomija prve i druge ravni, koja je pratila Teslu prvih 20 godina, učinila je da on kroz svoj kasniji život u SAD nije uspeo da realizuje većinu svojih zamisli pre svega zato što nije shvatao značaj saradnje sa „referentnim grupama“; umesto saradnje, on je sa njima vodio ratove ili se pravio da one ne postoje. Ista godina - 1888 - bila je uspešna i za Hevisajda, koji, zajedno sa Hercom, Lorencom, Plankom, stvara pretpostavke za pojavu tri nove velike revolucionarne teorijske celine, koje će dovesti i do nove fizičke paradigme (koja će smeniti njutnovsku): elektronskih teorija, teorije relativnosti, kvantne fizike.

Novi pojmovi, patenti, teorije... postaju „mogući“, bivaju realizovani, u jednoj nauci tek kada ih ozbiljno shvate pripadnici „referentnih grupa“ unutar fakulteta, laboratorija, privatnog kapitala, državnih ministarstava, građanskih institucija. Inovacije koje vladajuće referentne grupe proglase za „neuverljive“ ostaju za neko vreme mrtve i moraju čekati bolja vremena. Ako takva uopšte dođu.

Zoran Stokić