Crkve kao čuvari statusa quo

"Bez intelektualnog napretka ne bi bio moguć ni trajni moralni napredak."Volter

Pronalazak vatre i konzumiranje kuvane hrane direktno su uticali na našu evoluciju, jer se smanjenjem organa za varenje čovečiji mozak uvećao oko tri puta. Prve kulture koje je stvorio čovek počivale su na tehničkim i tehnološkim znanjima pravljenja oruđa, oruđa za pravljenje oruđa, magiji, metalurgiji. Da bi magija bila moguća, čovek je morao verovati u red i jednoobraznost prirode. Njegovi pokušaji da uopšti fenomene i tako opstane uspevali su polovično, te se tako stvorio prostor za pojavu drugih simboličkih struktura: mita, umetnosti i religije. Istraživanja antropologa i sociologa dokazuju da je magija daleko starija od religije, te da je antireligiozna. Tako nam Frejzer pokazuje da najprimitivnija živa plemena u Australiji i danas na tokove prirode pokušavaju da utiču magijskim radnjama, ali im ne pada na pamet da te prirodne sile "umilostive" religijskim molitvama i žrtvama.

U razvoju ljudske kulture ne možemo utvrditi neku fiksnu tačku gde prestaje mit, a počinje religija. Primitivne religije najenergičnije afirmišu život. Mitovi i primitivne religije se mogu interpretirati i kao sistemi koji uporno negiraju fenomen smrti. O tome najjasnije svedoče mnogobrojni kultovi obožavanja predaka. Ali, koliko god se mitovi i religije uzdigli u svojim uobličavanjima, oni, ipak, ostaju trajno ukorenjeni u prizemnom carstvu primarnih doživljaja. Razvoj novih naučnih disciplina pomogao je čoveku da skine tamni veo sa porekla mnogih stvari, pa i sa porekla mitova, vere i bogova.

Prolazeći kroz faze animizma, totemizma, politeizma i monoteizma, religije su nudile uopštavanja pomoću pseudoobjašnjenja. Naši daleki preci su verovali da je celokupna priroda u svim svojim pojavnim oblicima nastanjena "životnim principima", tj. dušama. Evolucija predstave o duši vodila je dalje ka duhovima i demonima. Možemo reći da animizam i totemizam ne predstavljaju religiju u današnjem smislu te reči. Ali, kao što je to već istakao Renek, "ono što je osnovno i duboko u religijama potiče od animizma, čija je posledica kult mrtvih, i od totemizma koji je prethodio antropomorfističkim religijama i prožeo ih svojim elementima"! Pojava stočarstva i zemljoradnje iz korena je promenila pretpostavke za dalji razvoj religijske svesti. Namesto ranijih ritualnih plesova kojima se potpomaže hvatanje plena, sada dolaze različiti kultni obredi plodnosti. Preobražen u pastira i ratara, čovek uviđa da je zavisan od atmosferskih pojava. Totemi postepeno migriraju sa zemlje u visine planina, oblaka, sunca i neba. A još kada su novi oblici rada stvorili privatno vlasništvo i kaste, kada su stvoreni potpuno novi društveni odnosi i prve civilizacije, dolazi do preoblikovanja totema-životinje u totem-boga. Totem od životinje postaje čovek poput plemenskog poglavice, faraona, cara. Tako, na primer, vavilonska boginja Ištar, koja je prvobitno bila obožavana kao krava, transformiše se u boginju zore i polja, a zatim u boginju neba, da bi, sa pojavom despotske države, postala boginja rata i despotove palate.

U fazi despotskih država, monoteističke religije ("monoteizam nije ništa drugo do imperijalizam u religiji" – Brested) pretvorile su se u ideologiju koja je bila u funkciji održanja tekućih društvenih sistema. U ranom hrišćanstvu Isus je bio revolucionar. Međutim, kada je hrišćanstvo u doba Konstantina postalo državna religija, Isus je postao podupirač države. Rano hrišćanstvo, koje je bilo religijska zajednica siromašne braće, bez hijerarhije i bez birokratije, pretvara se od Konstantinovih vremena u hijerarhizovanu instituciju. Sociološki faktori su izazvali teološke promene – promene u društvenoj funkciji hrišćanstva. Ljudi više nisu očekivali istorijsku promenu, stvarni istorijski svet više nije trebalo menjati, ideolozi hrišćanstva su ubedili ljude da se ono čemu su se bili nadali, zapravo, već dogodilo. Spolja gledano, država, društvo, zakon, ekonomija – sve je moglo ostati kao što je oduvek bilo, jer je u kasnom hrišćanstvu spasenje postalo unutrašnje, duhovno, postalo je neistorijska stvar, zajemčena verom u Hrista i njegovim žrtvovanjem. Religija ugnjetenih postala je religija gospodara.

Pa i kada su se ontološki, kosmološki i fizičko-teološki dokazi o postojanju boga svi odreda pokazali neuspešnim, religije su i dalje tvrdile, ni manje ni više, nego da na polju saznanja i polju koordinacije vrednosti poseduju apsolutne istine! Ali zato Ramakrišnin učenik Vivekananda kaže: "bolje je da čovečanstvo, sledeći razum, postane ateističko, nego da slepo veruje u dve stotine miliona bogova koje niko nije dokazao. Možda postoje proroci koji su prešli granice čula i ugledali ono što se nalazi iza toga. Mi ćemo u to poverovati tek onda kada i sami budemo mogli da učinimo to isto, dotle ne!"

Nauka je pokazala da su religijski stavovi iz kosmologije, geologije, epistemologije, fizike, biologije... pogrešni. Premda su religije kroz vekove bile podloga etici, ipak se moramo zapitati: kakvoj etici? Etici koja je u državama održavala društveni i politički status quo, pa joj nije smetalo da postoje robovi, da žene budu obespravljene, a u Indiji čak da žene budu spaljivane kada im umre muž? Da bi očuvali status quo, moralu hrišćanskih (muslimanskih) teologa nije smetalo da 389/642. god. spale aleksandrijsku biblioteku, ili da 1600. spale Đordana Bruna, tj. spreče razvoj kritičkog mišljenja i razvoj građanske etike, etike koja nas može iz sfere emocija i iracionalnog prevesti u sferu empirije i racija, sa ciljem sprečavanja ponavljanja uvek iste ratničke istorije koja je vođena u ime apsolutnih istina.

I zato, svaki teolog koji hoće da se bavi granicama nauke i njene etike, može to da uradi pod dva uslova: da ne zaboravi granice religije i, budući da je nauka "otvoreni sistem", da se seti činjenice da su spoznajne granice nauke uvek samo sadašnje.

Zoran Stokić
18. 02. 2012.

Sociološki relativizam

"Nikakva misaona aktivnost nije opravdana osim u onoj meri u kojoj dopire do istine i valjanosti, a izbegava zablude i laži."
John Macmurray

Antički filozofi su smatrali da kao što je ptici data sposobnost letenja, a ribi sposobnost plivanja, isto tako je čoveku data sposobnost mišljenja, i to jednom zauvek. Ta analogija o čoveku urođenoj sposobnosti mišljenja održala se, doduše, preko dva milenijuma, ali je netačna i vodi nas u pogrešnom smeru. Mišljenje nam nije dato na poklon, nego njega svaka generacija iznova izgrađuje, stiče, mukotrpno, malo-pomalo, putem obrazovanja, tj. kulture. Antropolog Tejlor u svojim "Primitivnim kulturama" 1871. godine kaže da je kultura "ona složena celina koja uključuje znanje, umeće, umetnost, moral, zakone, običaj i bilo koju drugu spsobnost i naviku koju je čovek kao član društva stekao". Naše mišljenje niti je plod instinkta, niti je proizvod čulnih utisaka, a ne proizilazi ni iz samih opažanja, već je uvek plod kompletnih "akcija", plod je grupa operacija (fizičkih i logičkih) koje učimo u kulturi. Kultura stvara od nas ono što jesmo, ona svojim momentom, masom i težinom "stimuliše" naše odrastanje i humanizovanje.

I dok ptica, šta god radila, uvek ostaje ptica i, isto tako, riba nikada ne može da se "oneribi", dotle nam istorijske, antropološke i sociološke činjenice pokazuju da čovek može da se dehumanizuje, onečoveči. Zatim, dok je pticama i ribama njihovo društveno ponašanje potpuno urođeno i nije plod kulturnog nasleđa, tj. automatsko je, dotle je čovekovom kulturnom nasleđu bila potrebna i genetička podrška, da bi on kao "kulturna životinja" preživeo! I premda su praljudi, poput drugih životinja, živeli u čoporu – a to znači da je baš taj čopor određivao šta je ispravno, a šta ne, šta je "istina", a šta "laž" – ipak, kako je vreme evolucije proticalo, čovek je postepeno razvijao i svoju drugu "tačku oslonca", svoj um, mišljenje i svest. Mi smo potomci surovih iskustava Homo sapiensa, koji je svoj hod započeo vođen dvema orijentacijama: jedna je tražila da se "poistoveti sa čoporom", a druga je bila "orijentacija prema umu i mišljenju". Stotinama hiljada godina život pojedinca zavisio je od sposobnosti njegove grupe, plemena, kao celine, a ta plemena su, opet, mogla da prežive samo ako su njihovi članovi bili čvrsto povezani kulturnom matricom. Kulturne matrice kao istorijske evolutivne tvorevine varirale su mitove, religije, tehnike, nauke – sve sa istim ciljem: da preko subjektivnog i kolektivnog simulatora dođu do tačne predstave stvarnosti, koja bi im zatim obezbedila tačno predviđanje događaja i uspešan opstanak!

Naše ideje i verovanja, naši metodološki postupci, činili su da predmeti našeg promišljanja budu stvarni. I dok je u faraonskom Egiptu stvaran bio Oziris, za nas je danas stvaran kvadratni koren iz minus jedan, tamna materija i Hiksov bozon. Međutim, ne zaboravimo da ideja može bila istinita ne samo zbog svoje usklađenosti sa stvarnošću, već i zbog svoje stvaralačke moći, te da ideje nisu pojedinačnog porekla, već da su kolektivne predstave. One su satkane od mentalnih stanja jedne društvene grupe, plemena, naroda. Da ne bi bio izopšten iz čopora, plemena, naroda ili nacije, čovek će prihvatiti da je istina ono što većina u njegovoj grupi želi da bude istina. Evolucija naše vrste učinila je, međutim, da ta naša animalna priroda bude uravnotežena sa našom sposobnošću mišljenja. Štaviše, svi naši animalni iracionalni stavovi i odluke prolaze kroz prizmu našega uma i bivaju prerađeni u razumne stavove i odluke. Kulturna matrica određuje merila društvenog zdravlja.

Matrica naše kulture nije nikada kritički tretirana, ispitivana, sa pozicija univerzalnih ljudskih normi, nego se njena "ispravnost", usled sociološkog relativizma koji je u Srbiji naročito izražen od kraja II svetskog rata, uzima kao gotova činjenica. U našem slučaju to vodi ka tragičnim posledicama: ka daljem regresu društva i države. Kulturna matrica u kojoj su um i kritičko mišljenje sekundarni, a animalno je primarno – uvek vodi ka racionalizaciji iracionalnih strasti, vodi ka opravdavanju iracionalnih, animalnih postupaka u okviru čopora, plemena, naroda.


Naša vizantijsko-osmanska i komunistička kulturna tradicija stavaljala je etiku i vrednosti izvan čovekovog domašaja. Vrednosti su čoveku uvek nametane. I gore od toga: saznajni i vrednosni sudovi su bili pomešani, pa se ljudski život iscrpljivao u duhovnom haosu i pometnji. Istorija naše prakse u poslednjih 800 godina pokazuje da mi, uprkos stalnom pozivanju na hriščanstvo, nismo razvili etičke kategorije kao što su ljubav prema bližnjima, ljubav prema istini, ljubav prema dobroti i lepom, odgovornost, mišljenje, nezavisnost, sloboda, ljubav prema drugima, čovečnost, plemenitost, ublažavanje patnje i druge. Naravno, kada bismo našeg čoveka anketirali, on bi se, takoreći, stoprocentno pozvao baš na ove etičke kategorije, ali to nije u skladu sa onim što je zastupljeno u njegovoj praksi, niti sa onim što taj čovek zaista oseća, niti sa onim što, da tako kažemo, ima u svojoj glavi, tj. sa karakternom strukturom njegove ličnosti.

Rezultat autoritarne kulturne matrice našeg društva jeste da pojedinac uvek čeka da neka spoljna sila (bog, despot, sultan, partijski sekretar, EU, majčica Rusija) umesto njega reši njegove probleme! Autoritet ga je uvek i ugrožavao i štitio. Ta nemogućnost da se emancipuje od autoriteta vodila ga je ka snižavanju ljudskih potencijala, nesreći, bespomoćnosti, pokornosti, nedostataku ljubavi i poštovanja prema drugima, smanjenju produktivnosti, ka neodgovornosti za postupke. Sociološko i političko relativizovanje Heraklitovskog tipa ("i dobro i zlo su jedno", "put prema dole i prema gore je jedan isti put", "bolest čini zdravlje ugodnim i dobrim", "rat je otac svega i svega kralj... i sve nastaje kroz borbu i po nuždi") neprestano ga je ometalo da razvije svoje misaone i kritičke sposobnosti.

Naša situacija bi se stoga mogla najbolje predstaviti u formi "sociološko-psihološke paranoje". Paranoidna osoba može biti inteligentna i služiti se delimično čak i kritičkim mišljenjem u nekim sferama života, izuzev u onima u kojima je paranoidna. Na primer, naše tzv. patriote pokazuju zavidan stepen paranoje prema evropskoj individualističkoj građanskoj kulturi, te kad s njima započetne diskusiju o evropskim vrednostima, vi nailazite na zatvoreni sistem misli; u razgovoru, oni će poreći neke očigledne činjenice, iskriviti druge, te uz obilje pseudo-iskaza koji su međusobno protivurečni ili očigledno lažni zaključiti da je za Srbiju najbolje da se ugleda na Kubu i Teheran, tj. da nikako ne napušta svoj kolektivizam u kom se klatno pomera čas u stranu staljinizma, čas u stranu fašizma.

Zoran Stokić
6. 02. 2012.