Братство по атому од науке до нуклеарке

Отворено је питање да ли се енергетска будућност Србије усмерава ка објектима чија је изградња већ 30 година законом забрањена

"Politika" Аутор: Дарко Пејовић понедељак, 28.10.2019. у 22:55

У сарадњи с Руском Федерацијом, у Србији ће бити изграђен центар за нуклеарну науку, технологије и иновације. Наша научна заједница ће добити трансфер знања и искустава руских експерата у примени нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе. Стручњаци ће стасавати у врхунском истраживачком инкубатору, а корист ће имати читава заједница....

***

Inkvizicija Politike povukla objavljeni komentar (!)

(Komentar je bio kratak jer je Politika smanjila broj karaktera za komentar sa 1000 na samo 500)

***

Nesreća u Vinči 1958. bila posledica niza propusta u organizaciji posla kao i sistemu zaštite od nuklearnog zračenja. Reaktor nije imao dozvolu za rad niti je bio dovoljno bezbedan, nije posedovao uređaj koji bi blokirao puštanje reaktora u pogon ako sigurnosni sistem nije uključen. Nije postojalo pisano uputstvo o rukovanju reaktorom. Tog dana (iako propisi to nalažu) pri izvođenju eksperimenta nije prisustvovao dozimetrista. Na dan zračenja nijedan od dozimetrijskih instrumenata za aktiviranje alarma ili automatsku kontrolu reaktora nije bio u funkciji. Šefovi laboratorije su dozvolili eksperiment iako nije bilo ključnog pisača, sa koga ide signal za zaustavljanje reaktora. Slično je bilo i u Černobilu...

***

Ps. U zemlji gde svi vide da nismo u stanju da obuzdamo divlje deponije, deponiju u Vinči 1974-2019, zemlja gde 80% stanovnika još nema rešen problem kanalizacije, gde se otpadne vode (neprerađene) izlivaju u naše reke.... pričari bajke o nuklearkama.....

***

Titov “nuklearni san”

Akcident u Vinči 1958. zaboravljena i od očiju javnosti skrivena priča - akcident tokom kog je ozračeno šestoro saradnika Instituta, tehničara i studenata završne godine katedre za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu. U globalnoj blokovskoj podeli FNR Jugoslavija nastojala je da sačuva tu strašnu tajnu. Ipak, taj slučaj u svetu je ostao zabeležen kao "Vinča akcident", sa prvim smrtnim ishodom, ali i uspešnim lečenjem (presađivanjem koštane srži, donori su bili građani Francuske!) petoro preostalih, ozračenih smrtonosnim dozama.

***

Obzirom da je Jugoslavija stala uz blok zemalja protivnica nuklearnom oružanju posle napada na Hirošimu 1945. godine, vodilo se računa da sve osim logičnih implikacija koje su neizbežne bude čuvano kao najstrožija tajna. Čak i sam početak rada Instituta u Vinči, u vreme kada se svaki uspeh Jugoslavije "zvonio na sva zvona", taj prilično ozbiljan i impresivan poduhvat objavljen je jednom suvom rečenicom u "Politici": "U cilju naučnoistraživačkog rada iz oblasti fizike, osnovan je, pri Predsedništvu savezne vlade, Institut za fiziku kao samostalna ustanova sa sedištem u Beogradu." I ništa više.

Iza scena, Stevan Dedijer – nekadašnji direktor Instituta u Vinči – regrutovan je u program za naoružanje već 1949. godine. Po još jednoj nezvaničnoj anegdoti, jedan od Titovih najbližih saradnika, Edvard Kardelj, mu je tom prilikom rekao: "Moramo imati atomsku bombu". Oko šest godina kasnije osniva se Federalna komisija za nuklearnu energiju da nadgleda razvoj nuklearnog programa (general Jovo Kapičić,....), a na njeno čelo stao je Aleksandar Radović, šef Titove tajne policije. Osnovna oprema koja je tada pribavljena da bi se započela prva istraživanja uključivala je između ostalog: jedan Cockcroft-Walton ubrzač čestica od 1.5 MeV za Institut u Vinči, jedan Betatron od 30MeV; jedan Van de Graf elektrostatički generator od 2.5 MeV za institut Jozef Stefan i jedan ciklotron od 16 MeV za Ruđer Bošković institut.

S obzirom da je u trenutku osnivanja FKNE bilo već prošlo nekoliko godina od Staljinove smrti 1952. godine, odnosi između Rusije i Jugoslavije su polako ali sigurno postajali topliji. Čak do te mere da je sa Sovjetskim Savezom 1956. godine potpisan dogovor o saradnji. Prvi teškovodni RA istražni reaktor – preduslov bilo kakvog eventualnog rada na nuklearnom naoružanju i atomskoj bombi – kupljen je zajedno sa gorivom kao gotov proizvod, od Instituta za teorijsku i eksperimentalnu fiziku u Moskvi.

Kupovina ovakvog tipa reaktora bila je dokaz Jugoslavijine posvećenosti nuklearnom istraživanju. Jedan od prvih reaktora svoje vrste u to vreme, Vinčin RA reaktor bio je poseban po tome što se razlikovao od većine reaktora koji su se tada gradili. Vinčin teškovodni RA reaktor bio je korak ispred – mnogo skuplji nego lakovodni reaktori, ali i mnogo efikasniji kada je reč o ekonomiji neutrona. Ukratko rečeno – nije se škrtarilo na njemu.

Institut u Vinči je, samo pet meseci pre incidenta, pustio u rad eksperimentali reaktor nulte snage. Sa puno entuzijazma rađena su istraživanja u prvom nuklearnom centru Jugoslavije, a prva lančana reakcija na ovom reaktoru ostvarena je 30. aprila te 1958. godine. Koliko je to značilo za međunarodni prestiž Jugoslavije, govori činjenica da je već 17. maja šef države Josip Broz svečano pustio reaktor u rad. Na spomen-ploči je zapisano da je toga dana u 9 časova i 16 minuta postignuta lančana reakcija i to u njegovom prisustvu, što je bila jasna poruka da je u radu sa reaktorom, sa oko 200 kg urana, bila ostvarena i zaštita od zračenja. Ali, kako se kasnije potvrdilo - nije bilo tako: predsednikov pritisak na dugme bio je simboličan, a zaštita operatera bila je daleko ispod tada dostignutog nivoa u svetu, beleži beogradska štampa.

'Bilo je oko jedan popodne kada je te srede, 15. oktobra 1958. godine, od načelnika Odeljenja radiološke zaštite, tadašnjeg Centra za profesionalne bolesti u Deligradskoj ulici broj 29 u Beogradu, zatraženo hitno medicinsko zbrinjavanje šest lica koja su pri radu sa reaktorom u Institutu za nuklearne nauke u Vinči bila izložena prekomernom radioaktivnom zračenju'. Emitovano zračenje nije se moglo izmeriti nijednim instrumentom, pa se opravdano pretpostavilo da su doze kojima su bili izloženi eksperimentatori bile smrtonosne.

'Kobnog dana, skale koje pokazuju zračenje odjednom su dostigle maksimum, a zatim su se popele do milionskih, nepojmljivih brojeva. Koliko je zračenje bilo visoko, govori podatak da su se svi merači širom instituta 'zakucali' i prestali da rade.

Reakciju u pogonu uspeo je da zaustavi moj najbolji prijatelj Života Vranić, tada honorarni saradnik instituta. On je u 'Vinči' kao najbolji student fizike na beogradskom PMF, radio diplomski rad na eksperimentalnom reaktoru', rekao je pre nekoliko godina jedini živi svedok nesreće Radojko Maksić, nuklearni fizičar.

'Odmah posle udesa, 16. oktobra, nas šestoro su prebacili u kliniku 'Kiri', u Pariz. Tim dr Žorža Matea meni je transplantirao koštanu srž 11. novembra, a zatim i ostalima, prvi put u istoriji. Tada je zahvat rađen bez tipizacije tkiva, samo na osnovu krvne grupe, uz ogroman rizik', rekao je Maksić.

Prve transplatacije koštane srži kod ljudi na svetu izveli su, dakle, lekari bolnice 'Kiri': prof. Žorž Mate i dr Anri Žame, uz asistenciju dr Remona Lataržea i dr Žan Fransoa Diplana, kao i lekara iz Beograda: dr Branislava Pendića, dr Zorana Đukića i dr Danice Kalić. Koštanu srž uzimao je od davaoca koji su bili pod anstezijom prof. Mate i to više punkcija iz središta grudne i bedrene kosti, a u vene svesnih primaoca ubrizgavao ju je dr. Žime.

Dr Mate preminuo je 2010. godine, 15. oktobra, baš na dan nezgode u 'Vinči'. Bio je jedan od osnivača Onkološkog centra KBC 'Bežanijska kosa', a ova ustanova i danas nosi njegovo ime. U Beograd je dolazio često, insistirao je da umesto u hotelskoj, noći u bolničkoj sobi, a za svoj rad u Srbiji nikada nije naplatio - ni dinar! Maksić je ispričao i da ogromnu zahvalnost što su ostali živi ozračeni u Vinči duguju francuskom narodu, pošto su donatori koštane srži bili Parižani.

'Njima je predočeno da zahvat može biti smrtonosan i za donatore, nije se znalo kakve će posledice biti, ali su neznani žitelji Grada svetlosti pohrlili da nam spasu živote', ispričao je Maksić. Kasnije su, kaže, upoznali i donatore - Odit Dragi, Rejmona Kastanija, Marsela Pabiona, Albera Birona i dr Leona Švarcenberga. 'Postali smo nerazdvojni prijatelji, činili smo godinama neobično bratstvo, okupljeno oko sećanja na genijalnog Životu Vranića', ispričao je Maksić.

Života Vranić je u klinici 'Kiri' proveo mesec dana, od 16. oktobra do 16. novembra. Roditeljima Milici i Iliji pisao je svakodnevno uveravajući ih da uživa u Parizu, da obilazi grad i da se ništa loše neće dogoditi'. Dan pre transplantacije koštane srži napisao je svoje poslednje pismo.

Majka Milica primetila je da rukopis prvi put nije čitak, da su redovi nakrivljeni, a znajući sina u dušu, istinu je pročitala između redova: 'Zašto mi pišete da li mi treba para ili paketa? Ne, brate, imamo svega. Milo mi je da ste dobro, ja sam takođe dobro, za mene ne brinite. Milo mi je što ste počeli da sređujete letinu. Kako ste mi vi svi, sve vas mnogo voli i pozdravlja vaš Žiko', čitala je majka naglas, znajući da već u tom trenutku Živote više nema.

Mladi naučnik iz Užica, najbolji gimnazijalac, a zatim i student, neposredno pre sticanja diplome na beogradskom PMF bio je mrtav, šest dana posle pisanja ovih redova. Posle svega, mladi genije Života Vranić (1934-1958) postao je prva posleratna žrtva atomskog zračenja, a Maksićevo ime ostaće zabeleženo i u istoriji medicine kao prvog pacijenta kome je transplantirana koštana srž. O ovoj nesreći pisao je i prof. dr Vladimir Ajdačić, bivši radnik tog Instituta, koji u knjizi Nauka kao bajka navodi da su se u Vinči dogodile dve velike nesreće. 'U jednom od njih značajna količina jako radioaktivne materije 'pobegla' je nuklearnim fizičarima kroz vakuum pumpu. Ona se raspršila po njihovoj sobi i nešto dalje po Fizičkoj laboratoriji. Zidovi, patos i plafon sobe u kojoj se to desilo morali su da se delimično uklone, a radioaktivne materije su preko obuće i odeće čak stigle i do kuća nekih istraživača.

O događajima u Vinči daleke 1976. godine snimljena je TV drama 'Ozračeni', a 2012. godine snimljen je i dokumentarni film pod nazivom 'Diploma za Životu', koji je uradilo užičko dopisništvo RTS-a. Međutim, druga nesreća bila je daleko većih razmera. Oktobra 1958. nepažnjom operatora mali reaktor (reaktor nulte snage) 'oteo se kontroli' i postao nadkritičan. To je dovelo do strahovitog ozračivanja neutronima i gama-zračenjem šestoro ljudi. Samo brza reakcija prof. Pavla Savića omogućila je prebacivanje ozračenih u Pariz na kliniku kod prof. dr Matea... Možda je ta strašna nesreća sprečila dešavanje veće nesreće koja se mogla desiti zbog nehata na velikom reaktoru, čija je maksimalna snaga bila 6,5 megavata. U drugoj polovini veka Instituta Vinča obustavljen je rad velikog reaktora. Za njim je ostala značajna količina visoko radioaktivnog upotrebljenog nuklearnog goriva. Ono je odloženo u bazen sa vodom da bi se 'hladilo'. Nešto kasnije ukinuti su nuklearni programi i Nuklearna komisija, iz Instituta je otišlo dosta onih koji su u njemu radili u prvom razdoblju. Tako je oslabila pažnja prema zračenju, otpadu i sigurnosti rada', objavio je profesor Ajdačić.

Danas se smatra da je nesreća u Vinči bila posledica niza propusta u sistemu zaštite od nuklearnog zračenja. I dok se svetska štampa ozbiljno bavila nesrećom, u Jugoslaviji je istina dugo skrivana, jer je smatrana nacionalnom sramotom. Javnost Jugoslavije je o nesreći, kao i kasnije kada je došlo do katastrofe u Černobilju, bila kasno i šturo obaveštena. Dva dana posle nesreće 'Politika' je prenela samo kratko saopštenje Tanjuga. U nedelju, 19. oktobra, isti list objavio je kratku informaciju da je ozračene atomiste u Parizu, u bolnici 'Kiri', posetio državni sekretar za inostrane poslove, a sledeće nedelje 'Politika' je prenela saopštenje Savezne komisije za nuklearnu energiju u kome se kaže 'da je do tog slučaja došlo izlaskom reaktora iz kontrolisane reakcije' nastale 'zbog uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja', kao i 'nemarnosti i nebudnosti lica neposredno odgovornih za rad reaktora'.

'Politika' upoznaje 21. novembra jugoslovensku javnost sa uspešnim oporavkom atomista, ali i sa činjenicom da je 16. novembra, u ranim jutarnjim časovima, od posledica radijacije preminuo jedan od njih, ne navodeći mu ime. Četiri meseca kasnije, 18. februara 1959. godine, isti list objavljuje da su se posle uspešnog lečenja u Parizu atomisti vratili u zemlju i da su 'smešteni na Hematološko odeljenje Interne klinike Vojnomedicinske akademije, gde je preduzeta dalja briga o njihovom zdravstvenom stanju'. I to je bilo sve. Posle svega Savezna komisija za nuklearnu energiju (SKNE) formirala je, kako je pisao 'Danas', posebnu komisiju koja će ispitati ceo slučaj.

Međutim, Stijepo Hajduković, u tekstu Svedok događaja, koji je prema njegovoj želji objavljen posthumno 1997. godine u Biltenu Instituta za nuklearne nauke Vinča broj 4/97, navodi da oni koji su rukovali reaktorom i na njemu nastradali, nikada nisu dobili taj izveštaj komisije, iako su ga u više navrata tražili, te da su javnosti samo date paušalne i parcijalne ocene o uzrocima nesreće. On podseća da Pavle Savić dvadeset godina posle nesreće piše da su '1958. godine saradnici Instituta preuzeli da konstruišu reaktor nulte snage za eksperimentalne potrebe. Neodgovornim rukovanjem reaktor je izašao iz kontrolisanog stanja i tom prilikom je ozračeno šest lica koja su njime rukovala...' Hajduković navodi da je profesor Savić, u intervjuu datom NIN-u (broj 1838, od 23. marta 1986) govorio o uzrocima nuklearne nesreće i izjavio: 'I sa biciklom ako uklonite kočnicu, možete da slomite vrat. A to se upravo dogodilo 1958. godine u Vinči. Nastradali su zbog sopstvene nepažnje, jer su uklonili sve kočnice s instrumenata.'

Na tu izjavu prof. Savića usledio je Hajdukovićev odgovor u istom nedeljniku (br. 1840 od 6. aprila 1986. godine) za isticanje da je 'nuklerani reaktor u Vinči prvi reaktor bez fizičke i biološke zaštite od jonizujućeg zračenja'. 'Tehnička rešenja za merenje nivoa teške vode u reaktoru bila su nesigurna. Bila je to jedna obična izbaždarena šipka koja se ručno postavljala na određeni nivo... I najzad, ostali smo bez pisača, odnosno bez automatske kontrole neutronskog fluksa i automatskog zaustavljanja reaktora u slučaju da krene u natkritični režim rada. Alarmni uređaji su, takođe, bili isključeni i to po nalogu rukovodilaca laboratorije, da ne bi dolazilo do eventualnog uznemiravanja i plašenja onih koji rade oko reaktora. Tako je miris ozona u vazduhu bio naša automatika', piše Hajduković i navodi da je 'svrha tog svedočenja da se sazna prava istina, da se iz nesreće izvuku pouke kako se nešto slično ne bi ponovilo'.

Hajduković navodi da je od prijatelja dobio isečak iz Politike, odnosno saopštenje SKNE. Ta komisija je konstatovala da je 'do tog slučaja došlo izlaskom reaktora iz kontrolisane reakcije', zbog 'uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja, nemarnosti i nebudnosti lica neposredno odgovornih za rad reaktora i što je toga dana reaktor bio poveren nedovoljno kvalifikovanom osoblju...'

'Mi nismo krivi za smrt vašeg sina', govorio je mojoj majci Pavle Savić na sahrani mog brata. Oni su se tako branili. Najviše se obraćao mojoj majci' , ispričala je Živka Tresač, sestra Živote Vranića, koji je sahranjen u selu Mojsinje kod Čačka, gde je i rođen. 'To je bila velika tajna. Znali smo da je Života umro od zračenja. Javili su nam ti mladi apsolventi. Čuli smo da su inženjeri otišli na sastanak i ostavili ih bez tih dozimetara. Jedan od njih je uleteo, video koliko je zračenje i viknuo: ' Napolje svi, zračenje je veliko! Kažu da je moj brat to isključio', rekla je Vranićeva sestra Živka Tresač. S druge strane, Hajduković tvrdi da elemente sigurnosti i sigurnosne uređaje nije uklonio niko od posade, jer to nije bilo u njihovoj nadležnosti, i da je svako od članova posade znao da bi pri takvim uslovima mogao i da nastrada.

'Tvrdim da je to uradio neko od istraživača iz laboratorije i da to nije bilo prvi put. Kritičnog dana nismo imali ni pisač, ključni instrument za funkcionisanje sistema za automatsko zaustavljanje reaktora, što je bilo poznato i rukovodstvu', navodi Hajduković, istakavši da su neposredno odgovorna lica za rad reaktora bili dr Dragoslav Popović, nosilac projekta i šef grupe, a njegovi najbliži saradnici: dipl. inž. Nenad Raišić, dipl. fiz. Stevan Takač i dipl. fiz. Hranislav Marković.

'Svi oni su nam davali zadatke, a mi smo ih disciplinovano izvršavali po onoj staroj, veži konja gde ti gazda kaže', piše Hajduković i dodaje da tog dana u timu nije bio diplomiranih inženjera ni fizičara, te da su kasnije 'smenjeni Vojko Pavičić, direktor IBK, i Dragoslav Popović, što ukazuje da je jedan od uzroka loša organizacija posla'. Uz podsećanje da je reaktor svečano pušten u rad 17. maja 1958. godine i da su novine pisale da je 30. aprila iste godine na Balkanu ostvarena prva lančana reakcija, Hajduković navodi da takvih reaktora, koliko je njemu bilo poznato, do tada nije bilo u svetu, da je bilo ideja da se slični reaktori nulte snage izgrade na univerzitetima, ali da se od toga odustalo posle nesreće u Vinči.

On tvrdi da reaktor u Vinči nije imao dozvolu za rad niti je bio dovoljno bezbedan, jer kako je objasnio, nije predviđao blokadu, 'odnosno interlok koji bi onemogućio da se reaktor pusti u pogon ako sigurnosni sistem nije uključen', da nije postojalo ni pisano uputstvo o rukovanju reaktorom, te da eksperimentu nije prisustvovao dozimetrista, iako su propisi to nalagali.

Jednoga dana pozvao me je Slobodan Nakićenović, tada sekretar SKNE, i doslovce rekao: 'Druže Hajdukoviću, drug Marko predsednik (Aleksandar Leka Ranković) smatra da bi svako objavljivanje bilo kakvih podataka o tome štetilo ugledu Jugoslavije i da bi se to smatralo kao neprijateljski akt.' Tada je dodao: 'Komentarišite kad prođe tridesetak godina, a sada je bolje da ćutite.' Tu sam poruku preneo svojim drugovima i ćutali smo kao ribe', objašnjava Hajduković zašto su preživeli istraživači morali da ćute.'  Istakavši da mu je inženjer Raišić tog dana rekao da ekipa istraživača treba da nastavi eksperiment, iako nema pisača, Hajduković navodi da mu je, pošto je ušao u halu sa reaktorom, Života Vranić rekao da postoji problem da se neutronski izvor spusti u centar reaktora.

'Osetio se jak miris ozona. Znali smo da se ozon stvara pod dejstvom zračenja i pri električnom pražnjenju u vazduhu. Tada nam je postalo jasno da je zračenje isuviše veliko i da treba prekinuti eksperiment. Otišao sam u susednu prostoriju i telefonom obaveštavao saradnike laboratorije da odmah napuste zgradu, pošto je zračenje povećano. Na dan zračenja nijedan od dozimetrijskih instrumenata za aktiviranje alarma ili automatsku kontrolu reaktora nije bio u funkciji. Nema potrebe da naglašavam da instrumente nismo poskidali mi... Nažalost, komisija je propustila da utvrdi ko je isključivao sigurnosni sistem i zašto se eksperiment uopšte radio kada nije bilo ključnog pisača, sa koga ide signal za zaustavljanje reaktora', piše Hajduković o događajima kritičnog dana. I posle svih informacija koje smo vam preneli ostaje zaključak da godine nisu skinule veo tajne sa ove velike misterije iz istorije bivše Jugoslavije.

Zoran Stokić

30. 10. 2019

Veljanovski: Bolje je izaći na izbore, makar i ne pobediti  "N1" 29.10.2019. |08.19 >09.46

Čanak: "Trifunović je novi Beli Preletačević, a Jeremić novi Janković, pa vi bojkotujte" IZVOR: BETA UTORAK, 29.10.2019. | 10:06 , B92", ....

 

******

(serija lobiranja za izbore. Kao i serija neobjavljnih komentara na n1, B92, Politika,....)

 

 

Rade Veljanovski (slično i Čanak) ni onda (a ni danas) nije razumeo da se radi o sistemu APSOLUTNE NEODGOVORNOSTI (gde ako si deo vlasti) ne odgovaraš za ništa. Posle više decenija dođeš do situacije: poturiš lažni doktorat nauka i nema vez ti si doktor nauka.... sad možete misliti šta se radi na mestina gde ne postoji javnost... truljanje i propadanje. Kako je propadala Vizantija, Osmansko carstvo, komunizam? Tako što su TRULILI IZNUTRA, jer struke nisu imale autonomiju, pa je na sva mesta u društvu i državi dolazio kadar koji nema pojima u svojoj struci. Kada u lancu odlučivanja i komandovanja imate "podobne" onda vam se dogodi Černobil... Dok je bio urednik (1 i 2 program; direktor na radiju Bg1) pokušavao sam da im "doturim" poneki tekst tipa "ideološkog provetravanja" (Witfolegel "Orjentala despotija", Popera "Beda istoricizma"...) učinak mi je bio NULA; verno su čuvali ideologiju neodgovornosti i ne učenja na greškama. Srbija ima da bira ili da ISTRULI (održavajući ovu DESPOTSKU lešinu - ovu lažnu demokratiju) ili da resetuje sistem VANISTITUCIONALNO.

Zoran Stokić
29. 10. 2019.

Boris Varga: U Srbiji i vlast i opozicija rusofilski i evroskeptični 

AUTOR: "Beta" 26.10.2019. 14.45

Politički analitičar Boris Varga ocenio je da su u Srbiji i vlast i opozicija evroskeptični i rusofilski. On je ocenio...

*****

Zajedničko tim dvema Srbijama je da umesto stvaranja prvih koraka koji Srbiju treba da oslobode azijatske despotske kulturne matrice vladanja (Tito je umro 1980) doživeli smo da u Srbiji 2019. takoreći više nema zapadne građanske kulture matrice, a bez takve kulture nema civilizovanog življenja.

A kako izgleda kontinuitet građanske kulture: muzika  (a tako je sa svim strukama kao i svim segmentima jednog društva) kompozitori u Češkoj:  

Domoslav, Jan of Jenštejn (1348 – 1400), Záviš of Zápy (1350-1411), Jan Čapek, Jan Blahoslav (1523–1571), Jan Montanus (1530–1587), Simon Madelka (1530-1598), Jiří Rychnovský (1545–1616), Jan Turnovský (1550–1606), Pavel  Jistebnický (1560–1616), Bezdružic (1564–1621), Jan Vodňanský (1572–1622), Adam Otradovic (1600–1676), Alberik Mazák (1609–1661), Vejvanovský (1640–1693), Biber (1644–1704), Václav Rovenský (1644–1718), Jan Vojta (1660-1725), Zelenka (1679–1745), Černohorský (1684–1742), Jan Brentner (1689–1742), Šimon Brixi (1693–1735), František Míča (1694–1744), Jan Stamic (1717–1757), František Tůma (1704–1774), Johann Neruda (1707–1780), František Benda (1709–1786), Franz Richter (1709–1789), Gluck (maternji jezik češki) (1714–1787), Benda (1722–1795), Štěpán (1726-1797), Pokorný (1729–1794), Gassmann (1729–1774), Kočvara (1730–1791), Dušek (1731–1799), Brixi (1732–1771), Mysliveček (1737–1781), Stamic (1745–1801), Jiří Linek (1725–1791), Rosetti (1750–1792)......./// i još stotinu imena do ///... Jirásek (rođ 1955), Gemrot (rođ 1957)...!

***

Prikrivanje činjenice i dičenje time što u srednjem veku nismo stvorili univerzitet i parlament nije partiotizam. To prikrivanje, to „nečinjenje“ da se izgubljeno nadoknadi, ravno je veleizdaji! To je kulturna samokastracija, koja prirodno vodi Srbiju putem daljeg državnog i duhovnog zaostajanja. Učinci samoproklamovanih patriota koji caruju našom „politikom“ i „kulturom“, a koji su ili kopija Musolinija (koji se na spominjanje kulture hvatao za pištolj), ili kopija vladike Nikolaja Velimirovića (po kome „ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali ničim“!), nužno će rezultirati isključivo regresom. Kulturne sile koje je trebalo da se obračunaju s vekovima atavizma, a koje su stvorene u razdoblju od Dositeja Obradovića do Milana Kašanina i Isidore Sekulić, sada su praktično zaustavljene. Zavedeni idejama ruskih slavenofila, lažne patriote, svesno ili nesvesno (koje god da je - učinci su isti), Srbiju obrću unazad, u neprosvećenost i primitivizam. Ako se pravimo da ne vidimo ovaj atavistički zamah, mi ćemo zaista ostati na nivou neprosvećene mase i biće baš onako kako je govorio Kašanin: da „mase nisu narod, da mase bez države i bez kulture čine gomilu, te da gomile ne prave istoriju, većjoj služe“. A ako vidimo, a ne reagujemo i ne suprotstavimo se - nismo ništa drugo do saučesnici ovog užasnog regresa. A nije zgoreg podsetiti da i Rusija kao velika zemlja ima sopstvene konstantne geostrateške interese (bez obzira na to da li je na njenom čelu car, partijski komesar ili predsednik) „ekspanzije na istok, tropizmatičke težnje ka toplovodnim lukama, prodiranja na Balkan, panslovenstva“, koji ne moraju imati ničeg zajedničkog s interesima manjih zemalja ka kojima su usmereni!

Zoran Stokić

26. 10. 2019.

"Jedan Srbin — jedna politička partija. Dva Srbina — dve političke partije. Tri Srbina — pet političkih partija. Četiri Srbina — svetski rat". Stanislav Vinaver

***

Станислав Винавер добија трг у Шапцу

Идеја архитеката је да новим тргом доминирају зелене површине и модерне инсталације, а инспирацију су пронашли у делу писца „Громобран свемира”...

"Политика" Аутор: Мирољуб Мијушковићсреда, 23.10.2019. у 18:08

***

Kasno, veoma kasno....Stanislav je rođen 1. 03. 1893. u Šapcu. Otac Josif jedan od najboljih lekara Kneževine Srbije, a majka Ruža pijanistkinja; Josif je 1880. emigrirao iz Poljske u Šabac. Bio đak na pariskoj Sorboni matematičara Poenkarea, filozofa Bergsona, pijaniskinje Vande Landovske, diplomirao fiziku na BU. Pokušao da u naš narod udahne duh evropske kulture rada, zanata, kontinuiteta poslova, kritičkog mišljenja - nasuprot: "Jedan Srbin — jedna politička partija. Dva Srbina — dve političke partije. Tri Srbina — pet političkih partija. Četiri Srbina — svetski rat".

Zoran Stokić

24. 10. 2019.

1.000 asteroida blizu Zemlje: Oni su zauvek promenili istoriju naše planete

Prema podacima NASA, tokom proteklih godinu dana Zemlji se približilo oko hiljadu asteroida, ali su svi prošli pored planete na bezbednom rastojanju.

IZVOR: B92,  NEDELJA, 20.10.2019. | 10:55

Godišnje, u proseku, sedam svemirskih tela stigne do Zemljine površine. Ona ne izazivaju ozbiljna razaranja, ali mogu da izazovu strah, kao u slučaju Čeljabinskog meteorita. Tokom nama poznate geološke istorije, bilo je manje od deset katastrofalnih sudara Zemlje sa asteroidima.

Žrtve čak i insekti

Prema procenama stručnjaka, to se dogodilo pre oko 250 miliona godina, što se poklapa sa najvećim masovnim pomorom na Zemlji - permskim (poslednji period paleozoika).

Tada je nestalo 96 odsto morskih i 73 odsto kopnenih kičmenjaka. To je jedini put u istoriji naše planete kada je došlo i do masovnog izumiranja insekata: nestalo je gotovo 83 odsto vrsta iz te klase.

Životinje, međutim, nisu uginule momentalno. Prema istraživanju Masačusetskog univerziteta, izumiranje je trajalo oko 60.000 godina.

Kineski naučnici, ipak, smatraju da je taj period bio znatno kraći i da je 90 odsto vrsta nestalo tokom nekoliko hiljada godina. Uzroci su bili vulkanska zima, efekat staklene bašte i povećanje kiselosti okeanske vode - rezultat naglog povećanja vulkanske aktivnosti na teritoriji današnjeg Sibira.

Postoje, naravno, i alternativne teorije o masovnom izumiranju tokom perma: iznenadna eksplozija metana, promena hemijskog sastava morske vode, pa čak i pad drugog asteroida - na teritoriji današnje Australije.

Nestanak dinosaurusa 

Mnoge vrste dinosaurusa takođe su mogle da nestanu sa Zemlje zbog ogromnog asteroida koji je pao pre 66 miliona godina na poluostrvo Jukatan, u savremenom Meksiku. Tada je na tom mestu bilo more duboko najmanje 30 metara.

Prema istraživanju međunarodne grupe naučnika, udar asteroida o morsko dno bio je uporediv sa eksplozijom deset atomskih bombi. Moćni cunamiji visoki po nekoliko stotina metara pogodili su kopno. Zapalile su se šume, a požari su se širili hiljadama kilometara.

Iz stena u koje je udario asteroid isparili su minerali koji sadrže sumpor, zbog čega se u atmosferi našlo najmanje 325 milijardi tona te supstance. To je izazvalo globalno zahlađenje.

Dinosaurusi, leteći gušteri, brojni mekušci i mnoge druge životinjske vrste nisu preživele tu kataklizmu. Uginulo je 16 odsto porodica morskih životinja, kao i 18 odsto porodica kopnenih kičmenjaka.

Dva udara odjednom

Pre oko 34 miliona godina planeta je ostala bez 15 odsto svih vrsta životinja. U okeanu je izumrlo najviše drevnih vrsta kitova, a na kopnu je katastrofa najviše pogodila kopitare.

U knjizi Sergeja Višnjevskog iz Instituta za mineralogiju i petrografiju Ruske akademije nauka navedena je hipoteza o tome da je izumiranje bilo rezultat naglog zahlađenja, izazvanog padom dva asteroida odjednom: u Severnoj Americi i u Sibiru.

Analiza stena iz tog geološkog perioda je pokazala da su u početku srednje godišnje temperature rasle, a da je zatim došlo do jakog zahlađenja. Vremenski se ono poklapa sa padom asteroida.

Prema mišljenju geologa sa univerziteta u Kaliforniji i Teksasu, posle udara nebeskih tela o Zemlju, zbog ogromne količine prašine, atmosfera je postala manje prozračna za sunčeve zrake, zbog čega je došlo do globalnog zahlađenja. Nisu sve životinje mogle da se prilagode nagloj promeni klime, što je dovelo do njihovog izumiranja.

Nebeska platina

Jedno od poslednjih velikih izumiranja dogodilo se pre oko 13.000 godina. Tada je planeta zauvek ostala bez mamuta, velikih bizona i gigantskih lenjivaca. Jedan od razloga je ledeno doba, za koje se zna na osnovu analize ledenih jezgara Grenlanda.

Američki naučnici su 2007. godine izneli hipotezu da je ledeno doba rezultat pada asteroida ili komete na Zemlju. Dvanaest godina kasnije to je potvrđeno, i to na osnovu proučavanja koncentracije platine na nekoliko tačaka planete. Stvar je u tome što ovaj metal u velikim količinama sadrže meteoriti: ako ga ima mnogo u stenama, može se govoriti o kosmičkom udaru. Stručnjaci su pronašli sloj sa povišenim sadržajem platine u Južnoj Africi, na Grenlandu, u Zapadnoj Aziji, Južnoj i Severnoj Americi i u Evropi. Svi slojevi su datirani na isti period — pre 12.680 godina.

***********

(komentar)

Sve je iverzibilno. Svako živo biće da bi preživelo mora da izgradi svoju „biološku nišu“. Pauk tu nišu ostvaruje "biološkim-apriori" automatskim pletenjem mreža. Za pra čoveka problem "biološke niše" - krova nad glavom - više nije rešavan biološkim-apriori, njegovo preživljavanje počelo je da zavisi od kulturne evolucije - "nadbiološke" – pomoću koje su naši pra preci "kreiraju" prvo rešenje - "niše" - sklanjaju se u pećinu. Postepeno služeći se "objektivnim istinama" taj naš daleki predak svesno učeći na greškama - uviđa prednosti i mane ovakvog stanovanja, kreira nove i nove niše - zemunicu,...,solitere, svemirske kolonije. Uspešna rešenja dovode do rasta našeg znanja i povećavaju naše šanse da preživimo, naročite nagle promene u okolišu. Kulturna evolucija je Homo sapiensu omogućila, da za razliku od drugih vrsta, može da stvara različite "ekološke niše". Homo sapijens je u kosmosu usamljeno biće; igrom slučajnosti nastao je kao rezultat partije karata u kojoj je njegova karta odigrana jedan jedini put i nikad više. Povratka na početak (u iskon) nema, a mogućnost izbora leži samo u budućnosti, u novim bifukacionim tačkama. U tim tačkama nema orjentira - naše sudbine nigde nisu zapisane, samo od homo sapijensa zavisi šta će izabrati - da učeći na graškama povećava svoje šanse za preživljavanje – ili da predajući se autoritetima završi na putu bez povratka.

Zoran Stokić

21. 10. 2019.

Sajam knjiga Beograd 2019

***********

Naši ratovi iz 90-tih nisu imali samo ekonomsku cenu – potpuno razorenu privredu koja sada nije u stanju da puni državni budžet – nego su uništili kulturnu osnovu građanskog društva i morala - "pomogni ako možeš, ne odmaži nikom"! Ratovi su dezintegratori one kulture koja ljudima omogućuje da prožive život vredan individue. Kultura je kontinuiran, kumulativan, simbolički i progresivan proces, a svaki čovek je "proizvod" izvesnog niza kulturnih podsticaja. Ima kultura koje stimulišu ljude na rat i onih koje ih stimulišu na mir. Nigde se u svetu nije dogodilo da se "kultura rata" sama od sebe preokrene u "kulturu mira", te, izvesno, neće ni kod nas! Knjige (koje nisu roba) mogu da nam pomognu da iskoračimo iz ratova, teorija zavere, iracionane mržnje, mogu da nas nauče "da učimo na greškama"! Srbija neće imati budućnost sve dok ne stvorimo kritičnu masu građana koji će naučiti da žive u "tradiciji učenja na greškama" i da se koriste njenim prednostima.

***

Sajam knjiga bi svakako morao biti prvorazredni kulturni događaj. Pošto je gost sajma knjiga Egipat, šteta što se na otvaranju (pored zvaničnog govora) nije mogla čuti, neka prigodna muzika, na primer, uvertira ili koja igra ili arija iz opere "La caravane du Caire" André-Ernest-Modeste Grétry - (Pariz, 1783.) koja je u ta vremena izvedena neverovatnih 500 puta. Danas svako (trenutno na netu) može proveriti kakav je to muzički biser nepravedno zaboravljen.              

Zoran Stokić

20. 10. 2019.

Peter Handke Nobel 2019

 za književnost

"Handkeov paradoks"

*********

Nobel nagrade u književnosti, najbolje pokazuje "prva" 1901. koja je umesto Tolstoju data Sully Prudhomme  (Sili Pridom). Nagrade daje "neki" žiri po "nekim" kriterijumima" – te su nagrade uvek subjetivne (nema tu objektivnosti, niti je u umetnosti može biti). Slično, kod nas, prva NIN-va nagrada 1954. za roman godine, nije dobio Andrić za "Prokletu avliju" nego je data Dobrici Ćosiću za "Korene"; to je bio izbor ranga - kao kada bi neki žiri za slikarstvo - birao između neke slike Pikasa i slike "najive", na primer, Zuzane Chalupove. U bilo kojoj umetnosti 99% je zanat a samo 1% talenat. To se najbolje vidi u istinitom događaju izbora kantora za Thomasschule u Lajpcigu 1722. gde J.S.Bah nije primljen u prvom krugu glasanja, ispred njega su bili Teleman, Faš (čija je dela J. S. Bah prepisivao svojom rukom), Graupner... svi oni su SAVLADALI ZANAT KOMPONOVANJA. Ili imaš zanat ili nemaš. Bah je primljen jer je prvih 6 sa liste odusalo sa konkursa.

***

Ni "manje ni više" na prekinutoj konferenciji sa novinarima u Austriji Handke je izjavio: "dolazim od Tolstoja, dolazim od Homera, dolazim od Servantesa". Koji bi pisac na planeti Zemlji pri zdravoj pameti ovo za sebe izjavio? Nijedan osim Hadkea.

*********

Ps. Najbolji komentar na ovu temu napisao je na sajtu B92 @CATAPA


"Pa nije Handke ovde ni obožavan od onih koji su ga čitali, nego od onih koji nikoga nisu čitali, uključujući i Handkea. To je inače jedan zgodan paradoks, "Handkeov paradoks", nešto kao kompozitor muzike za gluve; kada bi se desilo da im se sluh vrati, njega više nikada ne bi slušali. Kao i Handke koji je velik samo dok ne počneš da čitaš.

Nakon Dilana koji je dobio prvu Nobelovu nagradu za književnost za nepismene, nagrada Handkeu je u dobroj meri u istom trendu književnosti za one koji možda i iz principjelnog razloga ne čitaju knjige. Mada, možda nisu nužno i nepismeni, nego neće.".
(CATAPA, 21. oktobar 2019 23:33) 





Zoran Stokić
Beograd 
14. 01. 2019.

"Poslednje reči genija koji do 5. godine nije progovorio" VIDEO

Kada je bio dete, veliki genije nije progovorio ni reč do 5. godine......

IZVOR: B92 PETAK, 11.10.2019. | 14:42 -> 21:30

***********

Pored “Boga Starog zaveta” Njutna - Ajnštan je postao “Bog Novog zaveta” (a to nisu postali Poenkare, Lorenc,…, iako su stvorili skoro sve kockice koje se nalaze u Albertovim teorijama) a to je zato što nije poput njih na prirodu i nauku gledao ozbiljnim “očima Boga” nego neozbiljnim očima deteta. Na prirodu je gledao kao dete-čovek koji pronalazi nove staze I bogaze služeći se “najvnim” dečijim pitanjima “kako bi svet izgledao kada bi putovao na zraku svetlosti” I tsl? koja su otvarala vrata za razvoj nove “tačke pogleda” -  nove epistemološe ideje - koje su pak bacale novo svetlo na empiriju i gde su odgovori na takva “najvna” pitanja stvarali epohalne odgovore I nove naučne teorije; on je ideje Lorenca, Poenkarea,…, “presložio” na novi način i dao im novo moćnije značenje. Do renesase se i u zapadnoj kao i u drugim civilizacijama od deteta tražilo da kopira – bukvalno preslikava starije: devojčice su tu male majke, dečaci mali očevi... U tim statičnim civilizacijama, gde je sin kopija oca, a ovaj kopija svog oca – i tako u nedogled – napredak se odvija beskonačno sporo. Mašta i igra dece koja se prelila I na odrasle bitno je ubrzale razvoj zapadnog društva. Tako su već  generacije – Šekspira, Galileja, Bekona, Dekarta, Njutna...Ajnšajna – mogle u svom stvaralaštvu da se igraju poput dece, da proizvode pokretne misaone slike, misaone eksperimente, korisne iluzije...

Zoran Stokić

Beograd

12. 10. 2019.