MEĐU NAMA "Politika", 5. IV 2003.

Metamorfoze despotije

Nebojša Popov: "Vreva na brisanom prostoru", 22. 3. 2003.

Da bi se teško bolestan pacijent izlečio, najpre treba postaviti pravu dijagnozu bolesti.

Naša politika, pravo, moral, vera, nauka, umetnost i započete reforme nalaziće se u krizi i biće neefikasni sve dok ne smognemo snage da se suočimo sa činjenicom da je najmanji zajednički sadržalac gotovo svih naših akcija – despotski sociološko-psihološki fluid. Da kažem to jasnije: tvrdim da nam je potrebna svest o takvom našem nasleđu da bismo videli imamo li znanja i moći da mu uteknemo. Prošlosti se ne treba stideti, već je treba prevladati, prevariti, jer ako to ne uradimo mi, ona će prevariti nas kao već toliko puta do sada, pa će i svaka naša budućnost uvek izgledati kao naša prošlost.

"Država nastaje tek ukidanjem divljih monopla na silu (...). Bez zaštite prava na život nema ni minimalne države, a kamo li demokratske". Iako ove reči g. Nebojše Popova zvuče sasvim razumno, ipak ne doprinose razumevanju našeg prošlog, trenutnog i budućeg stanja. Moglo bi se čak tvrditi da one pomalo i zavode. Kao prvo, ko kaže da u našem slučaju postoji "divlji" monopoli? A kao drugo, da li je tačno da bez zaštite prava na život nema ni minimalne države?

Za razliku od monarhija i republika, u despotijama ne postoji pravo na zaštitu života. Gledano u istorijskoj ravni, ali i danas, broj despotskih u mnogome premašuje broj nedespotskih država (a i među ovim nedespotskim – istinskih demokratija veoma je malo). U našem slučaju paradoks je i u tome što živimo u zemlji gde se svi pozivaju na prošlost, istorijsku svest, patriotizam, a da pri tom činjenica da, sa malim prekidima, sedam stotina godina živimo u despotijama – nije u našim analizama postalo opšte mesto.

U svom istorijskom razdoblju, prelazeći na hrišćanstvo, Srbi su svoju predistorijsku "primarnu vezanost" za majku i zemlju (tj. boginju plodnosti, "Veliku Majku") zamenili vezanošću za "Velikog Oca" – boga – despota (vizantijska faza), sultana (otomanska faza), sekretara partije (komunistička faza). Treba uočiti tu večitu emotivnu vezanost za neki nadmoćan autoritet kome se naš narod slepo pokoravao. Snažna osećanja, a u prvom redu strah, hipnotički su Srbe držali u tim sociološki veoma primitivnim despotskim sistemima. Despotija je stara koliko su stare i same civilizacije. Ono po čemu se ona toliko razlikuje od monarhije i republike – koje podrazumevaju porast nivoa organizacije (zakonodavna, izvršna i sudska vlast su odvojene), kulturni humanistički rast, ljudsko udruživanje, uzajamnu pomoć, sociološku domišljatost – jeste "despotska mašina", prisutna i u zakonodavnoj, i u izvršnoj, sudskoj vlasti, mehanička piramidalna organizacija u kojoj je ljudski život nešto što je najjeftinije.

Jednolični, neumorni (da li i neumitni?) pratilac Srba – despotski fluid – sprečio nas je da proživimo spontano vrenje feudalizma, humanizma i renesanse evropskih gradova i univerziteta, liberalnog kapitalizma – i pred tom činjenicom se više ne smeju zatvarati oči. Kod onih koji žele da učestvuju u stvaranju budućnosti Srbije mora da postoji svest o tome da bez tog spontanog vrenja, na žalost, nije moguće stvoriti zdrav sistem vrednosti, a bez tog sistema nemoguće je zamisliti današnje evropske monarhije i republike, pa ni evropsku Srbiju. Ono što bez tog sistema vrednosti može da postoji jeste, kao i do sada, samo jedna od brojnih metamorfoza despotije.

Dr Zoran Stokić,

Beograd
3. 04. 2003.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Epilog: Tipično za naše predstavnike kulturno-političke elite gos Popov nije odgovorio na ove kritike, znači sprečio je da se u DIJALOGU dođe do odgovora na postavljena pitanja. A kao što je kazao Karl Poper "naše ideje su sile koje stvaraju budućnost". Nema "sila" nema budućnosti.

Njutnovo razdvajanje objašnjenja od iznošenja uzroka (*)

Da bi od fizike načinio autonomnu nauku, Njutn je iz nje morao uklo­ni­ti, pre svega,  zdra­vorazumsko objašnjenje kauzalnosti prirode, kao ka­u­zalnosti koja se bavi po­ve­zi­va­njem realiteta; to mesto u Njutnovom kon­ceptu fizike (mehanike) zauzima teorij­sko objašnjenje kauzalnosti unu­tar formalnog fizičkog sistema, kao kauzalnosti koja se bavi povezivanjem sim­bola. Odnosno, zdravorazumsko objašnjenje spoljne kau­zal­no­sti Njutn je zamenio teorijskim objašnjenjem unutraŠnje kauzalnosti.

Nema sumnje da se i u tom Njutnovom postupku, u kom se klasična fizika trans­for­mi­sa­la u nauku sa unutrašnjom kauzalnošću, mogu uočiti izvesne kon­vencionalis­tiČ­ke crte. Jedino ovde, u ovakvoj simboliČkoj fizici sa unu­traš­njom kauzalnošću, "po­s­to­­je isti principi za kretanje planete i padanje ka­mena na zemlju", a "tela mogu da pa­da­ju na zemlju sa jednakim ubr­za­njem", samo u takvoj fizici mogu da postoje re­ver­zibilne promene, a pro­stor može da bude homogen i izotropan. Mišljenje koje po­štuje zdra­vo­ra­zum­sko iskustvo i zdravorazumsko objašnjenje nikada ne bi moglo iz­vesti tak­ve zaključke. Naprotiv, ono što nam iskustvo zdravog razuma govori jes­te da je prostor ne­homogen i anizotropan, da se "laka tela dižu u vis", a da "teška tela pa­daju uvek na zemlju", da "telo na koje ne dejstvuje ni­kak­va snaga /sila/ ostaje ne­po­kretno", za­tim da "sve što se kreće, jeste po­kre­tano ne­čim drugim"[1] itd. Kada je u pi­tanju zdravorazumsko iskustvo, stvar se ne bi popravila i ako bi se ove izolovane tvrdnje povezale u te­o­rij­ske naučne sisteme nalik Aristotelovom, u kojima su ideal predstavljala na­učna teleološka objašnjenja, organizovana u obliku lo­gič­ke dedukcije, i gde je pravo na­uč­no znanje moguće samo

"o onom što ne može bi­ti drugačije nego što jeste. Pa da prema to­me nema na­­učnog znanja o poje­dinač­nim događajima, a da uni­ver­zal­­ni zakoni koji se od­no­se na neko područje prirode, ka­da se ne mo­­že sagledati njihova nužnost, mo­ra­­ju biti objašnjeni na taj način što će se pokazati kako su oni posledica prvih prin­­cipa u tom pod­ruč­ju, principa koji se mo­gu neposredno shvatiti kao nužni. A ovi su pr­vi principi prema tome prve premise u na­učnom objašnjenju i oni su po­­znatiji od bilo kojeg eksplikanduma zbog toga što je nji­ho­va nuž­nost oči­gled­na i bliska razumu."[2]

Ovo Aristetolovo epistemološko uputstvo iz Druge analitike, da "premise ob­jašnjenja bu­du poznatije od eksplikanduma"[3] — kao odgovor na pitanje šta treba smatrati ade­kvatnim naučnim objašnjenjem — Njutn je, vi­de­će­mo kasnije, potpuno odbacio. Da bismo Njutnov konvencionalistički pre­laz sa jedne — Aristotelove — paradigme nauč­nog mišljenja na drugu — no­vu — što bolje osvetlili, podsetimo se i činjenice da je Aristotel, poku­ša­­va­ju­ći da, s jedne strane, ukloni bogove iz Platonovog Tima­ja, a da, s dru­­ge, ukloni nužnost iz Demokritove fizike prirode — bio uveo u svoju te­o­ri­ju i "pojam svrhe"[4]. Da bismo nešto znali, tvrdio je Aristotel u Me­ta­fi­zi­ci, moramo zna­ti uzro­ke[5], a da bismo nešto apsolutno znali, mo­ramo zna­ti prve uzroke; pri to­me on uopšte ne pravi razliku između raz­loga i uz­roka[6], tj. on je epistemološki prin­cip "uvek postoji razlog za sve" i on­to­loški princip "sve ima neki uzrok" smatrao iden­ti­te­ti­ma. Verujući, za­tim, da sve što posto­ji ima određenu pri­ro­du, te da se mora i po­na­šati u skla­du sa tom prirodom, ve­ru­ju­ći da pri­roda ništa ne čini uzaludno i bez svr­­he, Aristotel nam je ostavio u na­sle­đe ide­ju da teorijski sistemi mora­ju uvek prvo po­laziti od pitanja "zaš­to nešto treba da bude takvo kakvo je­ste?" — tj. naše teorije i nji­hovi principi moraju biti izloženi u for­mi te­le­o­loŠ­kih objaŠnjenja. U takvoj tra­di­ci­ji, na primer, kretanje tela ne za­vi­si od pret­hodnog kretanja, nego sa­mo od nje­go­vog trenutnog mesta; tu je uz­rok kre­tanja teških tela ujed­no i njegova svrha; nai­me, budući da su snab­devena odre­đe­nim sup­stan­cijalnim formama, tela teže da za­uz­mu svo­ja prirodna mesta, ukoliko ih je odatle neko prisilno kretanje bilo iz­ve­lo.

Za našu dalju raspravu o razlikama koje postoje između Aristotelove i Njut­nove na­uč­ne paradigme, korisno je da još istaknemo i jednu analogiju iz­među direktnog čul­nog opa­žanja i direktne intelektalne intuicije koju je Ari­stotel rado voleo da naglaša­va; naime, on je rekao:

"'kao što su čula uvek ispravna u odnosu na njihove vlastite čulne pred­mete, ta­ko je i intelekt u odnosu na ono što stvarno jeste'. A Sve­ti Toma Akvinski /ponavlja/: 'Stoga intelekt ne greši u pogledu suš­tine stvari, kao što ni čulo ne gre­ši u pogledu vlastitog pred­me­ta'. Verovanje u ovu analogiju objašnjava ve­ro­vanje da naš intelekt mo­Že intuicijom 'otkriti' opšte zakone prirode i da mo­Že biti siguran da su oni istiniti."[7]

I Kep­ler, i Galilej, i Dekart su verovali u ovu analogiju i takođe su usvajali i tradi­ci­o­nal­­ni sholastički identitet iz­me­đu uzroka i razloga. Razlika je sa­mo bila u tome što su oni "pre­o­kre­nu­li termine: sada su uzroci bili raz­lo­zi, a razlozi su najčešće bili ma­te­ma­tiČke vrste"[8]. Njihovo još uvek zdra­vo­razumsko objašnjenje je matematičke ele­mente — a ne fizičke agense — sma­tralo dovoljnim za proces opravdavanja u fi­zi­ci. Tako je Kepler, na pri­mer, tadašnju činjenicu o postojanju samo šest planeta u Sun­čevom si­ste­mu dokazivao pozivajući se na matematičku harmoniju, tj. pozivajući se na pravilne poliedre i sfere koje ih obuhvataju[9]; Galilej nam u Il Sag­gia­to­re[10] kaže da je knjiga prirode napisana matematičkim jezikom, tj. kru­go­vi­ma, trouglovima, kva­dra­tima, loptama, kupama i piramidama[11]; ali taj is­kaz nam ne reprezentuje do­volj­no dobro Galilejev panmatematizam koji nam, zapravo, govori da je jedino ma­te­ma­tičko mišljenje i zaključivanje bi­lo ono koje je moglo obezbediti prirodi njenu ne­po­grešivost i sigurnost; a Dekart nam u Principima Filozofije iznosi:

"ja u fizici ne oču­va­vam one principe koji ne postoje i u ma­te­ma­tici. Jer ja ot­vo­­reno pri­znajem da ne prihvatam nikakvu drugu materiju te­­les­nih stvari, osim one koja se u potpunosti može deliti, oblikovati i kretati, a ko­ju geometrija na­zi­va veliČinom i o čijem predmetu izno­si do­ka­ze."[12] /A priroda materije se/ "ne sastoji u tvrdoći, niti u te­ži­ni, toploti, ili nekom drugom kva­li­te­tu takve vrs­te, ne­go samo u ši­re­nju po dužini, širini i dubini, u ono­me što geometrija na­zi­va kvan­ti­te­tom /tj. zapreminom/."[13]

Međutim, zdravorazumska objaš­nje­nja prirode koja su oni nudili u svojim "fi­zikama", tj. filozofijama prirode, mešala su materijalnu realnost sa mi­sa­onom rekon­struk­ci­jom te realnosti, kao što su mešala i praktiČne — par­cijalne uzroke, koji su imali on­to­­loŠ­ki status, sa metafiziČkim prin­ci­pi­ma, koji su tu imali ulogu epistemoloŠke pro­ce­du­re.

Na­su­prot tadašnjim standardima zdravorazumskog objaŠnjenja, koje se ba­vilo de­ter­minisanoŠĆu putem uzroka, Njutn je uspeo da konstruiŠe unu­traš­nje kau­zal­no ob­jaš­njenje, koje se bavilo determinisanoŠĆu putem prin­ci­pa (zakona) u jednom formal­nom teorijskom sistemu. Bila je to Njutnova kon­vencionalistiČka odluka o razdva­ja­nju uzroka od razloga, bez koje se od fizike ne bi mogla načiniti autonomna nauka,  a koju je on, po svoj pri­lici, preuzeo od Fransisa Bekona. U Novom Organonu Bekon nam su­ge­ri­še

"da je zadatak metafizike da otkrije formalne ili finalne uzroke stvari dok je za­da­tak fizike da se bavi efektivnim materijalnim uzrocima"[14]. Ta­kođe, u istoj knji­zi, Bekon nam govori da je "zakon, tj. njegovo is­pi­tivanje, otkrivanje i raz­jaš­nje­nje, temelj kako za znanje, tako i za de­lovanje"¹⁴, te da zadatak fizike nije da se bavi celinom sveta, već  je "zadatak fizike da se bavi delimičnim i po­seb­nim navikama pri­ro­de"[15].

Njutnovo napuštanje zdravorazumskog govora o stvarima, te njegov po­ku­šaj da iz­gra­di novu fizičku mehaniku, oslanjaće se, pre svega, na sim­bo­ličke zakone, tj. na sim­bolički govor koji će biti u stanju da nam dâ no­ve naučne "slike" — koje, doduše, ne­će imati isti stepen neposrednosti kao stare slike, ali će, zato, sjedinjene sa no­vom holističkom epi­ste­mo­lo­gi­jom, biti neuporedivo uspešnije u predviđanju. Nutnov za­­o­kret ka sim­bo­ličkim zakonima i baznim pojmovima koji izmiču našim čulima i ne­po­sred­nim eksperimentalnim verifikacijama — može se naslutiti već u pred­go­voru Prin­cipa, gde se ukazuje da će u ovoj teoriji "iz fenomena kretanja bi­ti definisane si­le", te da će, zatim, "iz sila biti pokazani drugi fenomeni". Da je Njutn bio svestan svo­­jih epistemoloških no­vina, možemo se oba­ves­titi, na primer, i iz njegovog ano­nim­nog pri­ka­za drugog izdanja dela Com­merciu epistolicum, u kome jednog momenta sa čuđenjem pita, praveći pa­ralelu između svoje i Lajbnicove metodologije:

"mora li se baš eksperimentalna filozofija nazivati čudom i apsurdom je­dino za­to što govori o nečemu što se ne može dokazati eksperi­men­­ti­ma...?"[16]

Da čudo bude veće, primetimo da je Njutn u svojim Principima sproveo upra­­vo ono što je snevao Lajb­nic — konstruisao je jednu nauku koja je bi­la oslo­bo­đena ka­ko pri­tis­ka čul­nih utisaka, tako i pritiska "sfere slika", tj. on je pojam kau­zal­no­sti os­lo­­bo­dio njegovog vekovnog vezivanja za Čul­ne utiske, te ga je vezao za od­re­Đene ma­te­ma­tiČke re­­la­cije ekviva­lent­no­sti.

Zbog tako velikih ontoloških i epistemoloških novina koje je uveo u svoje Prin­cipe, Njutn je prvih nekoliko godina posle izdanja trećeg toma knjige bio izložen žestokoj kritici, naročito sa Kontinenta. Predmet najžešćih na­pa­da Njutnovih kritičara bio je po­jam gra­vi­tacione privlaČne sile — sile ko­­ja dejstvuje na daljinu, tj. poj­movi kau­zal­nosti i kvaliteta. Njutna su op­­tu­ži­va­li da je vezivanjem za tu silu, ali i za, kako bis­mo danas rekli, "eu­klid­sku geometriju" — koja, zapravo, ni­je bili pogodna da dâ objaŠnjeneje uz­roka promene položaja obje­ka­ta — u svojoj mehanici narušio prin­cip spolj­ne kauzalnosti, te da se vratio sholastičkim okult­­nim svojstvima. Njut­nov po­­jam "sile na daljinu" narušavao je već odo­maćeni materi­jal­ni na­Čin govora o kau­zal­nosti — o ne­po­srednoj pro­stor­noj bliskosti, su­sed­stvu uz­ro­ka i posledice. I filo­zo­fi i fizičari tog vre­­me­na, a naročito Lajb­nic, Hajgens i kar­te­zi­janci, otvoreno su is­ka­zivali da se slažu sa svo­jim prethodnicima oko odgovora na pitanje kako te­la de­lu­ju jedna na dru­ga. Naime, svi su oni smatrali da neko telo može de­lovati na drugo sa­mo "pu­tem bliskog impulsa i nikako drugačije"[17]; sa­mim tim, oni su sa ve­li­kom skep­som prilazili Njut­novom formalno-ma­te­ma­tičkom objašnjenju poj­­ma gravitaci­o­ne sile, te njegovoj formalizaciji pojma kauzalnosti — ko­ji je dopuš­tao mogućnost da uzroci ne budu u stro­gom susedstvu sa po­sledicama, bilo u vre­me­nu, bilo u pro­s­toru.

Ni Lajb­nic, ni Hajgens, ni kartezijanci nisu shvatili Njutnovu no­vinu u tre­ti­­ra­­nju za­ko­na, a ona se sastojala u pretpostavci da je legitimno da se in­ter­­­val između dva u vre­menu ili prostoru razdvojena događaja posmatra kao takav da ga je moguće kao ce­linu podeliti i prekriti pomoĆu manjih in­­ter­vala, tj. — u savre­me­noj terminologiji — Njutn je smatrao da je mo­gu­­će — i da je najbolje — da se svaki ka­u­zalni odnos predstavi diferen­ci­jal­nim jed­naČinama. Naime, uvoĐenjem instrumentalistiČke pret­po­stav­ke o linearno­sti prostora i vre­mena, Njutn je Aristotelovu i Dekartovu ka­u­­zal­­nost su­sed­­nih prirodnih doga\aja za­menio kauzalnošću diferencijal­nih jednaČina dru­gog re­da, u kojima se kvaliteti sma­tra­ju nepromenljivim  i gde se posmatraju sa­­mo promene kvantiteta.

Najveće Njutnovo otkriće u metodološkom smislu bilo je njegovo uvi­đa­nje neo­prav­da­nosti da se "zakoni prirode", tj. zakoni u formalnom fizičkom si­stemu, pred­stav­ljaju pomoću diferencijalnih jednaČina prvog reda, koje uklju­čuju sa­mo prostorne pro­men­ljive. Naime, takve jednačine rešavale bi se samo jed­nom integracijom i imale bi samo jednu integracionu kon­stan­tu za svaku prostornu promenljivu. A to bi, opet, zna­čilo da bi za izraču­na­va­­nje stanja sistema bila dovoljna samo vrednost svake pro­s­torne pro­men­­lji­ve na početku procesa. Posledica takvih zakona bi bila ta da bi se u opa­­žajnom prostoru promene trajno razdvojili numeriČki identiteti od ne­op­­hodnih fi­ziČ­kih objaŠnjenja. Baveći se klasifikacijama trajektorija i stva­ra­­jući pri tome nove in­tegro-diferencijalne pojmove, Njutn je uspeo da kon­­struiše veličinu čije menjanje po sebi ne sačinjava promenu, ali može o toj promeni da govori. Tako je Njutn do­šao u situaciju da se izdigne iz­nad zdravo­razumskog prostora prirodne pro­me­ne jed­nog Aristotela ili De­kar­ta — u jedan potpuno novi, ali apstraktan, meta-prostor, u ko­me je mo­guće izgraditi vezu izmeĐu identiteta i ob­jaŠ­njenja, a da pri tome nije bi­lo potrebno dati kompletan opis stanja. Mesto na kome su se u svojim te­o­rijama najviše spoticali kako Dekart, tako i Spinoza i Lajbic, jeste nji­ho­vo neuspevanje da konstruišu neke nove promenljive koje bi ih odvo­ji­le od ravni neposrednog kretanja, a koje bi im istovremeno omogućile i to da ne moraju znati sve da bi znali neki de­talj. Naime, iz zakona koji su iz­raženi diferencijalnim jednačinama drugog reda daju se izračunati na­red­na konačna stanja ako pored početnih uslova za položaj imamo i početne us­­love za brzine. A to, sada, znači da dva sistema, koji u pro­sto­ru pro­me­ne imaju istu konfi­gu­ra­ciju, u "meta prostoru" možemo po­sma­trati kao raz­liČite — tj. iste konfiguracije ali različite početne brzine. Ili, kako to sam Njutn iznosi u korolaru I, posle propozicija XI-XIII (prva knjiga, De mo­tu corporum):

"Iz tri poslednje propozicije sledi da ako telo P kreće sa mesta P bi­lo ko­jom br­zi­nom po pravoj liniji PR, a u isto vre­me na njega dej­stvu­je cen­­tri­pe­talna sila ko­ja je obrnuto proporcionalna kvadratu ra­stojanja iz­­me­đu mesta P i centra, telo će se kretati po jednom od ko­­nusnih od­sečaka, pri če­mu će fokus odsečka biti u centru sile; i obr­nuto. Ako je dat fokus, tačka dodira i po­lo­žaj tangente, može se opi­sati ko­nus­ni odsečak ko­ji će u toj tački imati datu za­kriv­lje­nost. Ali, za­kriv­lje­nost se nalazi iz date cen­tri­petalne sile i date brzine te­la; a dve or­­bite koje se dodiruju ne mogu se opi­sa­ti istom centri­pe­tal­nom si­lom i istom br­zi­nom."[18]

Tako je Njutn uspeo da razdvoji razloge i uzroke; tj. on je u svom for­mal­nom teo­rij­skom meta-prostoru izvodio zakone kretanja nekog tela samo iz nje­govog prethod­nog kretanja, i tek onda kada je u tom meta-prostoru bio izveo opšte jednačine kre­ta­nja, mogao je izaći u prostor prirodne pro­me­ne, pomoću početnih uslova koji su uklju­čivali i odrednice za mesto (po­ložaj), tj. tek u tom prostoru promene dolazio je  do svojih konačnih jed­načina kretanja tela. Aristotelova tradicija, koja nije pravila raz­liku iz­me­đu uzroka i razloga, koja je tražila da kretanje tela zavisi isključivo od tre­­nutnog mesta tela, bila je konačno napuštena, pre svega zato što je po­greš­no tvr­di­la da će se svi sistemi razvijati na potpuno isti način ako ih do­vedemo u situaciju da imaju iste prostorne promene.

Dok je početna reakcija kartezijanaca na Njutnove revolucionarne pro­me­ne u meto­do­logiji bila, rekli bi smo, sa­s­vim prirodna, tj. u duhu njihove fi­lo­zofije, može se uči­niti da to nije bio slučaj i sa Lajb­ni­­covom reakcijom. Jer, Lajbnic[19] je već bio na­pra­vio ve­liki is­korak od analitičke geometrije ka in­finitezimalnom računu i već je bio uveo ne­ke važne promene u kar­te­zi­jansku teori­ju saznanja, proklamujući uda­­ljavanje od čul­nih opažanja i sfe­re slika, ne doz­vo­lja­va­ju­­ći da "uo­bra­zi­lja" bude sudija nad ra­zu­­mom; ali iz­gleda da sve to nije bilo i do­volj­no da se on odrekne svoje me­to­do­lo­gi­je — koja nije pravila razliku između pri­­rod­nog, matematičkog i fizičkog kon­ti­nu­u­ma, ko­ja je nauci generalno na­metala prin­ci­pe koji moraju biti u skla­du sa njegovim te­­le­o­loškim i me­tafizičkim načelima, kao što je princip kon­tinuuma ili princip do­volj­nog raz­loga. Naime, Lajbnicov najopŠtiji prin­cip ure­Đenosti — princip ­ kontinuiteta — ko­ji, po njegovom miš­lje­nju, bez izuzetka vaŽi u lo­gi­­ci i geo­me­tri­ji[20], a na kome po­čiva i njegova ana­liza beskonačnosti, treba — po ana­lo­gi­­­ji — da vaŽi i na polju sa­znanja pr­i­­rode. Princip kontinuiteta je, po nje­­mu, princip koji ga­ran­tuje ap­so­lut­nu istinitost, a taj mu po­vlaš­ćeni položaj obez­be­đu­je mudrost i do­bro­ta Bo­ga tvor­ca. Pošto po Lajb­nicovom mišljenju i sve Či­njenice treba da bu­du ute­meljene na veČnim istinama, pomoću kojih se je­di­no i mogu ob­jas­ni­ti, onda prin­cipe de l‘ordre gé­né­ral — zakon kontinuiteta, kao jedna od tih večnih is­tina — jeste ma­­t­ri­­ca iz koje mi moŽemo izvoditi sve zakone pri­ro­de. A svi ti zakoni pri­ro­de — na pr. za­­koni me­ha­nič­kog kretanja — svoju is­ti­nitost crpu iz te naj­op­šti­je ma­tri­ce već sa­mim tim što su iz­ve­deni iz nje. Sa takvim kri­te­ri­ju­mom istinitosti, Lajbnicu se de­si­lo ono što mu se je­­di­no i mog­lo desiti — da razvije jednaČine zakona kretanja ko­je su i u te­orijskom i u prak­tič­nom smislu bile problematične, jer nisu bile u do­broj ko­re­la­ciji sa pros­tor­no-vremenskom strukturom. U takvoj me­ha­nici, iako je prostor bio euklidski, a vreme apsolutno[21], nije bilo moguće po­­stojanje jedinstvenog fizič­kog de­ter­mi­ni­s­tič­kog zakona (njegov je deter­mi­nizam ostao samo jedna logička te­za), jer nije posto­ja­la samerljivost iz­meĐu proŠlosti i buduĆnosti. Nai­me, ako je qⁱ, i = 1, 2, 3, euk­lid­ski koor­di­natni sistem, a t apsolutno vreme, tj. t: R⁴ ® R, postavlja se pi­ta­nje: po­­sto­ji li u Lajb­ni­co­voj mehanici mogućnost kon­struisanja kontinuirane svet­­ske linije? Od­­no­sno, postoji li jednoznačno preslikavanje L: M D R % R³ koje će­mo na­zvati Lajb­nicovim sistemom koordinata u skupu M_L, a ko­je će nam omo­gućiti da de­fi­ni­še­mo jednoznačne svetske linije, tj. krive ko­je govore o is­to­riji događaja ma­terijalnih tačaka? Ako se pogledaju Lajb­nicove jed­na­čine trans­for­ma­cije, prila­go­đe­ne našem današnjem jezi­ku:

q ⁱ D  q' ⁱ  = (t) q ⁱ + bⁱ (t)

t D t' = t + k

gde su  ortogonalne matrice sa članovima koji su funkcije vremena[22], ni­je teško za­­ključiti da u takvom svetu mehaničkih događaja više nije mo­­gu­će oču­va­ti jedno­znač­nost svetske linije kada je t>0 (već je to mo­gu­­će sa­mo za t<0 afinim="" aja="" doga="" ha="" is="" me="" nici="" postoji="" pot="" pro="" problem="" rima="" sa="" span="" sto="" style="font-family: "Times New Roman", serif;" tj.="" toj="" tovremenih="" u="">R

³ u R⁴. S jed­ne strane, ne praveći razli­ku između poj­ma predstavljanja prostorno-vremenskih sve­tova i Dekarto­vog pojma "re­lativne definicije rastojanja", a sa druge strane ne že­le­ći da se odrekne prin­cipa dovoljnog razloga, Lajbnic i nije doŠao u poziciju — u ko­ju je mnogo kasnije došao Ajnštajn — da definiše neke klase ekviva­len­ci­je koje će bi­ti zajedniČke svim svetovima koje posmatra. Naime, želeći da do­ne­se konaČnu od­lu­ku o ontoloŠkom statusu strukture prostor-vre­me­na i sma­trajući da će to pos­ti­ći samo ako "sruši iluziju onih koji pro­stor sma­tra­ju supstancom", Lajbnic se nepo­treb­no upustio i u borbu pro­tiv defi­ni­ci­ja apsolutnih ili nepromenljivh dinamiČkih kvan­titeta, kao što je, na pri­mer, Njutnovo ubrzanje, ne uviđajući da se bez nekih ne­­promenlji­vih kvan­titeta ni ne može sagraditi jedna upotrebljiva teorija kretanja. Po­š­to ni­je uviđao da se upotrebljivi nepromenljivi fizički kvaniteti ne mo­gu redu­ko­­va­ti na relativne, nije nikakvo čudo što u svojoj dinamici nije uspeo da stvo­ri jednu upotrebljivu geometrijsku strukturu prostor-vreme­na i što, is­to tako, nije uspeo da stvori upotrebljiv skup fizičkih veličina neop­hod­nih za građenje jedne adekvatne teo­ri­je kretanja.

Ni Njut­novo razdvajanje uzroka od razloga, ni njegov pojam unutrašnje ka­uzalnosti — Lajbnic nikako nije mogao prihvatiti; a Njutnovu "si­lu koja dej­stvuje na daljinu" on nije doživljavao nikako drugačije do kao po­vra­tak "okult­nim kvali­te­ti­ma", povratak "varvarstvu", tj. po­nov­ni povratak u "car­stvo mraka". Lajbnic se u pu­no prilika iz­jaš­nja­va o Njutnovoj filo­zo­fiji pri­ro­de i njegovoj gravi­ta­cionoj privlačnoj sili; za naše potrebe je mož­da naj­reprezentativniji njegov komentar na neke Lokove misli:

"On /Lok/ navodi primer privlačenja materije, st. 399, a naročito st. 408, gde go­vori o gravitaciji ma­terije pre­ma materiji koja se pri­pi­su­je g. Njutnu ... pri­znajući da Čovek nikad ne bi mo­gao znati i 'zaŠto' je to tako. A to u stvari zna­­či vraćanje na okultne kvalitete, pa čak — a što je još gore — i na ne­ob­jaŠ­nji­ve kvalitete."[23] Pošto je detaljno ob­­jas­nio da Bog stva­ri­ma ne pripisuje one oso­bi­ne koje nisu kom­pa­ti­bilne sa nje­go­vom suš­tinom, Lajbnic nastavlja:

"Prema tome, možemo tvrditi da materija po prirodi stvari neće ima­ti osobinu pri­vlačenja spomenutu gore, a neće se ni kretati sa­mo­stal­no po krivoj liniji zato što nije moguće shvatiti kako bi to tre­ba­lo da se odvija, što će reći da to nije mo­guće objasniti me­ha­nič­kim me­todama. Jer, sve što je prirodno mora se i ra­zu­meti... Upra­vo raz­lika između onoga što je prirodno i onoga što je ne­ob­jaš­nji­vo, pa ta­ko i čudnovato, razrešava sve nejasnoće. Ako bi to čovek od­bacio, on­­da bi automatski prihvatio nešto što je još gore od okult­nog; čo­vek bi onda od­bacio filozofiju i razum, stvarajući mo­guć­nost za ne­zna­laštvo i lenjost zbog jed­nog mrtvog sistema koji ne samo što tvr­di da mogu postojati kvaliteti koje mi ne razumemo, i ko­jih je ite­ka­ko mnogo, već da postoje i takvi kvaliteti koje ni naj­ve­ći um, ma­kar mu Bog podario najviše sposobnosti, ne bi mogao shva­titi, a to zbog toga što oni ili predstavljaju čudo, ili su lišeni smisla. A smisla bi bi­lo lišeno i to da Bog stvara čudesa. Zato bi tak­va neadekvatna hi­poteza uniŠ­ti­la i na­Šu filozofiju koja teŽi razumu, a i boŽansku mu­drost koja nam ga po­da­ru­je."[24]

Poput Lajbnica, ni Hajgens nije mogao da se načudi zašto se "Njutn mu­čio da tako teš­ke i komplikovane račune" izvede bazirajući ih na jednom ta­ko ap­­surd­nom prin­ci­pu — "čudnoj anomaliji".[25]

Da bi stvar oko pojma unutrašnje ka­uzalnosti u potpuno­sti bila ra­zum­ljiva, na­pome­ni­mo da ni kartezijanci, a ni Lajbnic, još nisu pravili raz­li­ku koja po­­sto­ji između epi­ste­mološkog i on­tološkog karaktera pojma kauzalnosti, a i poj­ma kon­tinuiteta; sa­mim tim, oni su sma­t­ra­li da objektivno svojstvo uz­ročne veze između do­ga­đa­ja predstavlja nuŽnost i da sve ono što ne može da se svede na me­đu­sob­no dejstvo tela na telo — mora biti is­klju­če­no iz naučnih teorija. Pa ipak, to ni­je bila kriza pojma kauzalnosti, kako su to mislili neki kar­te­zi­jan­ci, kao i Hajgens i Lajb­nic, već je to, za­pra­vo, bi­la kriza njihovog po­g­le­da — shva­tanja koje nikako nije mo­glo da se eman­­ci­puje od esencijalnih kva­liteta i od aristotelovske, tj. kar­te­zi­jan­ske čul­ne "su­sed­nosti", te je nji­hova nauka nekako uvek ostajala zdra­vo­ra­zum­ska. Njut­nova epis­te­mo­­loŠ­ka novina, tj. Njutnovo uvođenje ontologije u epi­stemologiju — koja je pojam ka­u­zalnog fiziČkog zakona oslobodila od poj­ma logiČke nuŽnosti[26], ali isto tako i od pojma Čul­ne susednosti pri­rod­­nih do­­ga\aja, i koja ga je vezala is­klju­čivo za su­sed­nost fiziČko-ma­te­ma­tiČkih do­ga­Đa­ja unutar jed­nog formalnog aksio­mat­skog sistema — nji­ma je uvek os­taja­la stra­­na. Protiveći se kartezijanskom tre­ti­ra­nju pojma ka­u­zal­no­sti, krećući se za Sekstom Empirikom, anticipirajući Hjuma — Njutn je u svojim Prin­cipima pokazao da mi, iako niŠta ne znamo o nuŽnoj ve­zi izmeĐu do­ga­Đaja A i do­ga­\aja B, ipak možemo imati jednu prilično po­uz­danu nauku! Njutn nam u svojoj te­orijskoj mehanici prvi jasno po­ka­zu­je da vezu između dva događaja mo­žemo uzeti kao nužno uzročno-po­sle­dičnu, ali samo u odnosu na hipotetiČke ak­si­o­me[27].

Ali, vratimo se još jednom centralnoj tački Njutnove analitičnosti, tj. onom tre­nutku kada je on uspeo da u svojoj teorijskoj mehanici razdvoji uzroke od raloga, i po­ku­šaj­mo da taj trenutak još bolje osvetlimo[28]. U tom cilju još jed­nom primetimo da, za razliku od Aristotela, Keplera i Dekarta, Njutn ni­je tragao za uzrokom ko­ji "gu­ra" pla­ne­te oko Sunca, nego je umesto toga išao za formalnim "uz­rocima" koji povezuju ma­­te­­ma­tič­ke tra­jek­to­ri­je — li­ni­je putanja[29]. Vreme tra­ganja za uzrocima koji "guraju" pla­­ne­te sublimirao je Kepler:

"Čini se da u Sunčevom telu počiva nešto božansko, što se može upo­­rediti sa na­šom sopstvenom dušom, a odatle će proizaći onaj spe­­cies koji će voditi pla­ne­te po krugu, na isti način kao što species kre­­tanja ulazi u kamenje iz duše onog ko ih baci, postajući ono po­mo­ću čega to kamenje biva pokretano, čak i ka­da se ruka koja ih ba­ci — povuče... Naime, ta sila koja se proteže od Sunca ka plane­ta­ma, pokreće ih u krugu oko Sunčevog tela, koje ostaje na istom me­s­tu. A to se ne može dogoditi, niti shvatiti umom, nikakao dru­ga­čije do na jedan na­čin: sama sila mora proĆi istom putanjom kao pla­ne­ta."[30]

Ali, sve dok su se uče­nja­ci pridržavali samo zdravorazumske samo­oči­gled­­nosti pri­rod­nih trajektorija, dotle je zakon kre­ta­nja mogao biti davan, re­­čeno savremenim je­zi­­kom, samo po­moću diferencijalne jednačine prvog

reda[31]:

,

gde bi nešto nalik otporu kretanju R i brzini dx/dt — bilo proporcionalno "im­­petusu" (sili) F. Ovakav zakon bio bi "čul­no ka­u­za­lan", jer pri pre­stan­ku uz­roka kretanja, tj. ka­da je F=0, telo bi mirovalo, tj. x=const. Oslo­ba­đa­jući se koncepcija zasnovanih na sva­kodnevnom iskustvu, Njutn je ujed­no iz­veo revolucionarno preokretanje poj­mo­va, jer, podsetimo se, za Ari­sto­te­la, sholastičare, kartezijance, pa čak i za Galileja, ono što je pri­mar­no je­ste kretanje, a za Njutna je to promena promene, tj. sila[32]. Os­­lo­ba­đa­jući se, znači, koncepcija zasnovanih na svakodnevnom iskustvu[33] — na zdra­­­vo­­ra­zum­skoj činjenici mišićnog napora, gde je pokretačko dejstvo pre­la­zi­lo sa ono­ga što se kreće na ono što će biti pokrenuto — Njutn je smelo iz­nalazio nove hi­po­teze ba­zirane na pojmu apstraktnog kvaliteta "po­kre­tač­kih sila", te je uvideo da se radi postavljanja no­­vih validnih za­ko­na za­pra­vo mora odreći starog pojma "čulne ka­uzalnosti", tj. da se bar u okviru unu­traŠnje strukture teorije moŽe reŠiti on­to­lo­gi­zacije pojma kau­zal­­no­sti. Tako nje­gov drugi princip nije ništa drugo do diferen­ci­jal­na jed­na­čina dru­gog re­da — do ko­je je on došao tek kada je napustio po­je­di­načne tra­jek­-

torije i tek kada je po­moću poj­mova  "privlaČenja"[34] i "pro­mena pro­me­ne"[35] po­ku­šao da nađe zajedniČki ime­ni­telj za sve trajektorije; ta jed­na­či­na nam govori:

,

odnosno, masa i ubrzanje su proporcionalni sili[36]. Međutim, sada kod Njut­na, u od­su­stvu sile (F=0), pored trivijalnog rešenja x=0, postoji i mo­guć­nost da je brzina kon­­stant­na, tj. (dx/dt)=const, što evidentno krši stari prin­cip "čulne kauzalnosti" — nai­me, ovde sada postoji teorijska mo­guć­nost kretanja i onda kada u igri više nije nije­dan jedini izazivač kretanja.

Is­to je i sa njegovim prvim principom[37]: telo koje nije po­krenuto od stra­ne drugog tela može da se kreće pravolinijski konstantnom brzi­nom do beskonačnosti. Bilo je to potpuno razaranje Aristotelovog univerzuma u ko­­me se "promena kretanja" tela odvijala ka njegovom "prirodnom me­s­tu" u Univer­zu­mu. Međutim, ni ovde ne smemo prevideti činjenicu da nova fi­zika nije nastala tako što je Aristotelov svet kvaliteta u potpunosti bio za­menjen svetom kvantiteta, tj. car­s­tvom matematičke ontologije, kako su to hteli da urade Kepler, Galilej i Dekart;  no­va fizika je stvorena tek onog tre­nutka kada je Njutn u Principima sproveo uspešnu sintezu kvantiteta i kva­liteta. Naime, Njutn je, kao i Huk i Bojl, smatrao da je "knji­ga prirode pi­sana korpuskularnim slovima i rečima"[38]. Ali smisao toj knjizi daje je­di­­no jedna čisto matematiČka sintaksa, koju su toliko propagirali Galilej i De­kart.

Da kretanje fizičkih tela ne može biti redukovano samo na matematičko kre­tanje — Njutn je uvideo analizirajući neuspešne kartezijanske reduk­ci­o­nis­tičke pokušaje. Oživ­lja­vajući i transformišući tradicionalnu koncepciju o "ko­ličini materije" u svoj koncept "mase", te povezujući taj koncept sa svo­jim drugim baznim pojmovima, Njutn je us­peo da reši kartezijansku re­duk­cionističku antinomiju; po toj antinomiji dva mate­ri­jal­na tela, koja su re­dukovana na dva geometrijski ekvivalentna tela, mogu da se kreću raz­li­či­to ako se postave u odnos sa istim drugim telima. Za razliku od De­kar­ta, Njutn je materijalnim telima, pored geometrijskih karakteristika, dodao i jedan čisto fizički kva­litet — kvalitet inercije, tj. kako to veoma precizno, uvo­deći i reč "dinamika", iz­ri­če Lajbnic, Njutn je u Principima "novu iner­ci­jal­nu fiziku sistematizovao u dinamiku". Ni­ko pre Njutna nije imao koncept ma­se, ekvivalentan inerciji ako se meri otporom na promenu stanja, kao re­gulacionu konstantu u nečemu što bi nalikovalo drugom Njut­novom prin­cipu kretanja, bilo za trenutne, bilo za kontinuirane sile. Slično stvar sto­ji i sa prvim Njutovim principom. Naime, već su Galilej i Dekart u svo­jim nau­ka­ma ukinuli aristotelovsku i sholastičarsku koncepciju kretanja kao pro­cesa, vođeni ide­jom da jedno telo, kada se pokrene, nastavlja večno da se kreće samo od sebe. Ali, Galilej je takođe

"pretpostavljao da se kružno kretanje, večno kretanje nebeskih tela i Zem­lje, odr­žava na isti način. Što se tiče pravolinijskog kretanja, o nje­mu on uopšte ne go­vori, zapravo, kao o kretanju u pravoj liniji; on govori o horizontalnom kre­ta­nju ili kretanju po horizontalnoj rav­ni. Međutim bar jedanput on pominje reč kre­tanje kao stanje."

Pa ipak, pred-ideja principa inercije ne može se pripisati ni Galileju, a ni Ga­sediju, ka­ko mnogi smatraju, već Dekartu, kako to postupno i uverljivo po­kazuje Ko­a­re. Po­s­le objavljivanja nove serije originalnih dokumenata iz Njut­nove mladosti, koju su pri­re­dili Rupert i Meri Hal, Koare, Herivel i Vajt­sajd[39], ne može, naime, više biti nikak­ve sum­nje u to da je mladi Njutn u Dekartovim Principia philosophiae otkrio, i odatle preuzeo, jedan od za­kona prirode (koji ćemo ovde imenovati kao Dekartov "zakon iner­cije", prem­da sam Dekart ne koristi reč "inercija"), sa mnogim Dekartovim izra­zi­­ma: "in sta­tu movendi uniformiter in directum", "quantum in se est", "statum su­um mutare". Na­ravno, ne sme­ nas zavesti ta činjenica da Dekart nigde ne upo­trebljava Keplerovu reč "inercija", ko­ja je označavala otpor kretanju; šta­više, on i poriče da u telu postoji bilo kakva "inercija" (u Keplerovom smi­slu) i smatra da

"u svakoj stvarnoj materiji postoji izvesna količina kretanja, koja se ni­kad ne po­ve­ća­va niti smanjuje..."[40]

Najvažnija promena koju je Njutn uneo u Dekartov "zakon inercije" jeste uvo­đenje poj­ma mase; uvodeći u njega i latinsku reč inertia, Njutn se po­slu­žio istom onom re­či koju je već bio upotrebio i Kepler, ali ju je uzeo u dru­­gom značenju. Modifikacija zna­čenja više je nego očigledna; naime, Kep­­le­rov pojam koji go­vo­ri o "ot­poru kre­ta­nju" Njutn pretvara u pojam ko­ji će oz­načavati "otpor ubr­za­nju". Zbog svih tih pre­inačavanja u zna­če­nju, koja su od De­kar­tovog "zakona inercije" do­vela do Njut­no­vog "prin­ci­pa inercije", zbog izvesnih Njutnovih fenomenoloških do­ka­za kojima je hteo taj princip da potkrepi, te zbog Njut­novog nekorektnog pozivanja na Ga­lileja kao tvorca "principa inercije" — taj su princip pratile, i još ga pra­te, mnoge nedou­mi­ce; posebnu zagonetku za tumače Njut­no­vih ideja tu pred­stavlja njegov termin "vis insita"; u def. 3 on nam kaže:

"Vis insita, ili urođena sila materije, jeste moć otpora, kojom svako te­lo, uko­li­ko je prepušteno samo sebi, ostaje u svom sadašnjem sta­nju, bilo to mi­ro­va­nje, ili jednoliko kre­tanje napred po pravoj li­ni­ji."[41]

Mnogi Njutnovi savremenici su zato u njegovom "prvom principu" videli po­javu još jedne vrste sila. Naravno da, sa stanovišta Njutnove dinamike, si­la inercije uopšte ni­je nikakva sila, a činjenica da on upotrebljava tu reč za dva tako razliČita koncep­ta kao što su spoljaŠnji uzrok promene sta­nja tela i unutraŠnji uzrok oČuvanja bi­lo kog stanja u koje je telo do­spe­lo, jeste samo još jedno u nizu svedočenja o kom­plikovanosti koja pra­ti nastanak svakog novog naučnog termina. Naime, Njutn je samo na­sta­vio da koristi tradicionalu reč "vis", ili "sila", u vezi sa sposobnošću tela da se opire promeni stanja, tj. da zadrži bilo koje stanje u kome se nalazi; ali, baš ta sta­­ra reč stvara privid o tome kako Njutn i dalje, poput sho­las­ti­ča­ra, smatra da je za svako kretanje potrebna pokretačka sila. Međutim, u prak­si Principa ne postoji ni­kak­va za­bu­na, Njutn nikada ne koristi zakon pa­ra­lelograma da bi vektorski sastavio "silu" iner­ci­je i spoljne sile (bilo cen­tri­peralne, bilo trenutne), ali zato vektorski kombinuje kre­ta­nje koje odr­ža­va "sila" inercije i kretanje koje proizvode spoljne sile. Iako je Njutn, znači, pi­sao o inercijalnim svojstvima tela u smislu "sile" ("...tokom promene svo­­ga sta­nja, do koje dolazi usled neke druge utisnute sile u njega...") — tu zabune ni­kako ne može biti, jer nam je Njutn to razjasnio u ko­men­ta­ri­ma uz def. 3 i def. 4 i tih se upu­ta držao veoma strogo u razvijanju građe unu­tar samih Principa. "Vis in­si­ta", sa­z­najemo iz komentara uz definicije, naj­bolje je da bude nazvana "vis inertiae"; ona je uvek proporcionalna ma­si i "razlikuje se od inercione mase samo po načinu na koji je mi shva­ta­mo". Tako mi, zapravo, saznajemo da "vis inertiae" uopše nije sila, već pret­­postavljena osobina materijalnih tela. Saznajemo, takođe, da je Njutn pre­inačio termin "utisnuta sila" — koji u tradicionalnom smislu označava ne­što što je stavljeno u te­lo da bi odr­žavalo njegovo kretanje — tako da sa­da dobija funkciju da promeni sta­nje tela, odnosno:

"Utisnuta sila jeste dejstvo proizvedeno na telo da bi se promenilo sta­nje u ko­me se ono nalazi, bilo da je mirovalo, ili se kretalo jed­no­li­ko po pravoj lini­ji." (def. 4)  "Ova sila se sastoji samo u dejstvu, te ka­da dejstvo prestane, ona više ne ostaje u telu. Jer telo samo za­hva­ljujući svojoj inerciji zadržava svako novo stanje u kom se na­đe."[42]

Dalje, mi saznajemo da, sa stanovišta dinamike, "vis insita" nije nikakva si­la i da ne­ma ništa zajedničko sa silom otpora, bilo u statici, bilo u di­na­mi­ci, te da se isto tako raz­likuje i od "utisnutih sila" ("koje mogu poticati od uda­ra, od pritiska, od centri­pe­tal­ne sile"[43]) koje vrše promenu stanja u ko­me se telo nalazi.

Sve napred izloženo trebalo bi da dovoljno dobro pokazuje kakav je fun­da­mentalan značaj imao Njut­nov pojam mase, tj. njegov inercijalni as­pekt, u prvom i drugom principu kretanja ("te­lo zadržava svako novo sta­nje samo putem vis inertiae"). Naj­kra­će rečeno, Njutn nam je u Principima po­kazao kako je moguće pomoću samo jed­nog fizičkog pojma (a ne geometrijskog, kao kod Dekarta), pojma mase, uz pomoć si­la i početnih us­­lo­va, odrediti kretanje tela. Međutim, ni ovde ne smemo zaboraviti dru­gi aspekt ma­se koji je uveo Njutn — gravitacioni aspekt — koji se po­jav­lju­je u zakonu univezalne gra­vitacije. Tek tako objedinjen koncept mase, za­jedno sa pri­me­nom inercijalnih sis­te­ma i opisanim matema­tič­kim za­ko­ni­ma (principima kretanja), uz svesnu modifikaciju sta­rog pojma spoljne on­tološke kauzalnosti — omogućio je Njut­nu uspešno objedinja­va­nje ze­malj­­skih i nebeskih mehaničkih kretanja. Njutn je, dak­le, kao što smo već re­kli, bio u stanju da iz svoje tri aksiome kretanja, i pozivajući se na odre­đe­­ne singularne iskaze, tj. početne uslove, dedukuje iskaze koji opi­su­ju po­­me­nu­ta kre­tanja.

U vidu malog rezimea možemo reći da je Njutn, u želji da us­pešno re­ši sta­re naučne zadatke — iako mu to nije bila početna na­me­­ra — bio pri­nu­đen da se

"tiraniji samoočiglednog suprotstavi a priori prvim principima, te da ta­­ko pro­me­ni standarde naučnog dokaza i kriticizma i, zaista, sa­me kon­cepte znanja."[44]

Konstatujući da kartezijanska epistemologija otkazuje kada su u pitanju astronomija i fizika, Njutnovi savremenici, Hajgens i Labnic, recimo, možda ni nisu bili svesni koliko za to duguju Njutnu i njegovoj epistemološkoj revoluciji u nauci; istorijske činjenice nam govore da oni tu konstataciju nisu izveli pre objavljivanja Njutnovih Principa 1687, nego upravo posle — Hajgens[45] 1690, a Lajbnic[46] 1704. godine.

² ² ²

(*)Zoran Stokić Njutnova epistemologija i "Cilj i struktura fizičkih teorija" Pjera Dijema

---

[1]Aristotel, Fizika, knj. VII, 241b 35.

[2]E. Nejgel, Struktura nauke, Beograd, 1974, p. 38.

[3]Aristotel, Druga Analitika, knj. I, pogl. 2.

[4]Tako u Aristotelovoj Fizici mođemo pročitati da su "prirodne one stvari, koje neprekidno po­kretane ne­kim počelom što je u njima samima, stiđu do neke svrhe". — Aristotel, Fi­zi­ka, knj. II. 199b, 15.

[5]"Mi ne mođemo znati istinu bez uzroka." — Aristotel, Metafizika, 993b.

[6]Aristotel, Fizika, 194b.

[7]P. Frank, Philosohy of Science, Westport, 1974, p. 187.

[8]M. Bunge, Causality and Modern Science, New York, 1963, p. 227.

[9]Uopšte sve kosmološke probleme Kepler je vezivao za postojanje "matematičkih božijih ar­hetipova". "Creator Deus mathematica ut archetypos secum ad aeterno habuit in..et di­vi­na." — J. Kepler, Opera, ed. Frisch, vol. I, p. 136.

[10]G. Galileo, Opera, ed. F. Flora, vol. IV, p. 171.

[11]Protivno standardnoj praksi koja Galileja i Keplera smatra platonostima, mi ovde in­si­sti­ramo na to­me da su oni zapravo bili ortodoksni pitagorejci. Doduše, oni su bili od onih pi­ta­gorejaca koji nisu uvi­đali da je Pitagorina kosmologija i zapala u mnogobrojne pro­ti­vu­rečnosti najpre zato što je stvari sma­tra­la prirodnim brojevima; podsetimo se, u Pla­to­no­voj kosmologiji brojevi "učestvuju" u stvarima. Sva­ko onaj ko ipak želi da Keplera i Ga­li­leja povezuje sa tradicijom Platona, morao bi pre toga da bude upoznat sa činjenicama o Platonovoj "filozofiji prirode", koje nam je izneo Dijem u Sistemu sveta. Naime, on nam tu upe­čatljivo pokazuje da je bilo kakva "matematička prirodna nauka" nemoguća i u prin­ci­pu, ne samo kod Aristotela, nego i kod Platona. — P. Duhem, 1913-1916, vol. I, pp. 134-150.

[12]R. Descartes, Principi filozofije, deo II, čl. LXIV.

[13]ibid., čl. IV.

[14]F. Bekon, Novi organon, II, 2.

[15]ibid., II, 9.

[16]A. Koyré, Newtonian studies, London, 1965, p. 147.

[17]Dđ. Lok, Eseji o ljudskom razumevanju stvari (knj. II, pogl. VIII, § 11). Tak­vog tradicionalnog mišljenja Lok se drđao u svoja prva tri izdanja pome­nu­tih eseja (1690, 1694, 1695), sve dok ga, kako sam kađe, "g. Njutn svojom bes­prekorno napisanom knjigom nije ubedio" da ta­kav stav promeni. Tako se u na­rednim izdanjima (počev od četvrtog, 1700) na citi­ra­nom mestu kod Lo­ka pojavljuje teza "da mi kao bi­ća te procese tako zami[ljamo da se od­vijaju". — A. Koyré, Newtonian studies, London, 1965, p. 155.

[18]"Corol 1. Ex tribus novissimis propositionibus consequens est, quod si cor­pus quodvis P secundum lineam quamvis rectam PR quacunque com veloci­ta­te exeat de loco P, & vi cen­tripeta, quae sit reciproce proportionalis quadrato di­stantiae locorum a centro, simul agi­tetur; movebitur hoc corpus in aliqua sec­tionum conicarum umbilicum habente in cen­tro virium; & contra. Nam datis um­bilico, & puncto contactus, & positione tangentis, de­scribi potest sectio co­ni­ca, quae curvaturam datam ad punctum illud habebit. Datur au­tem curvatura ex data vi centripeta, & velocitate corporis: & orbes duo se mutuo tan­gen­tes ea­dem vi centripeta eademque velocitate describi non possunt." — I. Newton,  (1972), p. 125.

[19]Lajbnic je, poput Keplera, Galileja i Dekarta, takođe smatrao da između objašnjenja i iz­no­šenja uz­ro­ka postoji identitet, štaviše, on je teleološko ustrojstvo prirodnog poretka iz­vo­dio iz principa dovoljnog razloga.

[20]Zanimljivo je primetiti da je čak i Lajbnic, najveći logičar svog vremena, a i jedan od naj­većih uop­šte, želeo da dokaže aksiome geometrije. On je, doduše, dopuštao po­sto­ja­nje nedefinisanih ideja i principa, "koji se ne mogu dokazati i kojima nije potreban dokaz", ali samo u metafizici. — Leibniz, Nou­veaux Essais, Liv. I, chap. II, p. 62; chap. III, p. 68.

[21]"Sled percepcija budi u nama ideju trajanja, ali on /sled/ njega /trajanje/ ne sa­činjava. Na­še per­cep­ci­je nikada nemaju sled dovoljno konstanatan i pravilan da bi odgovorio sle­du vremena koji je jed­no­lik i jednostavan kontinuitet, kao jed­na prava linija. Promena per­cepcija omogućava nam da mislimo na vreme, te ga merimo jednolikim promenama: ali kad u prirodi ne bi bilo ničega jed­no­li­kog, vreme se ne bi dalo determinisati, kao što se ni mesto ne bi dalo deter­mi­nisati kada ne bi postojalo nijedno fik­sirano ili nepokretno te­lo. Poznajući pra­­vila promenljivih kretanja, uvek ih mođemo dovesti u vezu sa ra­zum­lji­vim jednolikim kretanjima i tako predvideti šta će se dogoditi pri različitim zdru­đe­nim kre­ta­­nji­ma. I u tom smislu vreme je mera kretanja, tj. jednoliko kretanje je me­ra pro­men­lji­vog kretanja." — Leibniz, Nouveaux Essais, Liv. II, chap. XIV, § 16.

[22]Za razliku od Njutnovih tran­sfor­macija (koje su danas uglavnom poznate kao Galile­je­ve):    q ⁱ D  q' ⁱ  = q ^j + b ⁱ t + e ⁱ,    t D t' = t + k, gde su sada   — ortogonalne kon­stantne matrice i gde su  k, bⁱ, eⁱ  — konstante.

[23]Leibniz, "New Essays on the Human Understanding" (1704), in: Philosophical Wri­tings (ed. G. H. R. Par­kin­son), London, 1987, p. 167.

[24]ibid., p. 169.

[25]"[to se tiče uzroka kretanja koji daje gospodin Njutn, ni u kom pogledu ti­me nisam za­do­voljan, niti sam zadovoljan bilo kojom drugom teorijom koju on gra­di na osnovu svog prin­cipa privlačenja, koji se meni lično čini apsurdnim, ka­ko sam već i napomenuo u do­dat­ku Rasprave o gravitaciji. A stalno sam se pi­tao kako se on uopšte mogao toliko mučiti da napravi tolika istrađivanja i slo­đe­na izra­ču­na­va­nja koja nemaju drugih osnova osim sa­mog tog Principa." — A. Koyré, Newtonian studies, London, 1965, p. 117.

[26]Naime, Njutn je uvideo da se kauzalni fizički zakon ne mođe redukovati na stvar logike, ia­ko se po­mo­ću logike mođe analizirati.

[27]Z. Stokić, Newton versus Einstein, 1994. Beograd, §2.

[28]Z. Stokić, Rast Znanja ­ Isak Njutn, Žozef Luj Lagranđ, Vilijem Rouan Hamilton, u Istorija matematičkih i mehaničkih nauka, kw. 5., (Matematički institut), Beograd, 1991.

[29]Z. Stokić, Newton versus Einstein, 1994. Beograd, §5.

[30]A. Koyré, The Astronomical Revolution, London, 1973, p. 203.

[31]M. Bunge, Causality and Modern Science, New York, 1979, p. 112. — E. J. Dijkster­huis, The Mechani­zation of the World Picture, Princeton, 1986, pp. 29-30. Moramo, međutim, biti sve­sni činjenice da je ova formula uveliko osiromašila izvorni Aristotelov princip kretanja. Fi­zičari i filozofi koji pokušavaju da se bave idejama o jedinstvenoj fizici gotovo da uop­šte, nađalost, ne obraćaju pađnju na stara Dijemova upozorenja (P. Duhem, 19­­13-1916, vol. I, p. 13), a koja je u novije vreme ponovio Koare, da je "Aristotelovu fiziku nemoguće ma­­te­ma­tizovati a da joj se pri tome ne iskvari duh". Sve i da je tačna, formula po kojoj je "br­zina pro­por­cio­nal­na si­li a obrnuto proporcionalna otporu" — pod pretpostavkom (za ko­ju znamo da nije tačna) da je Aristotel imao neki koncept brzine i sile — opet bi bila sa­mo jedna od posledica Aristotelovog prin­ci­pa kretanja. Aristotelove stvari pri kretanju ne ostaju identične same sebi. U Aristotelovoj Fizici, Me­te­o­ro­logiji, Knjizi o nebu i O po­sto­ja­nju i propadanju, kretanje je "promena neke stvari u neku dru­gu stvar", a pod promenom se tu podrazumevaju i promena supstance, i promena kvaliteta, i prome­na kvantiteta, i pro­mena mesta.

[32]Već u njegovim ranim radovima, na primer u De gravitate et aequipondio flui­do­rum (u def. V), za Njutna je "sila kauzalni princip i kretanja i mirovanja". "Vis est mo­tus et quietis cau­sa­le principium. Estque vel externum quod in aliquod corpus impressum motum ejus vel ge­nerat vel destruit, ..." — A. R. Hall & M. B. Hall, Unpublished Scientific Papers of Isaac Newton, Cambridge, 1962, p. 114.

[33]Od tih koncepcija svakako je najpoznatija ona Aristotelova, koju je kasnije pre­uzeo i To­ma Akvinski, ko­ja je "tvrdila da 'sve što se kreće, pokretano je ne­čim drugim'. To tvr­đe­nje očigledno opisuje, u jed­nom opštem smislu, iskustva iz našeg svakodnevnog đi­vo­ta. Prema Aristotelu i sv. Tomi, to je bila 'fi­lo­­zof­ska istina', logički izvedena iz 'razumljivih prin­cipa'." — P. Frank, Philosophy of Science, Westport, 1974, p. 94.

[34]Po kartezijancima, "sva kretanja koja vidimo u prirodi moraju biti objašnjena po­moću im­pul­sa, zato što je to jedini način da se jasno shvati kako jedno telo po­kreće drugo gurajući ga" (Ro­hault, Physica, deo I, gl. XI, § 14); pojam gra­vi­ta­cionog privlačenja (isto kao i pojam ma­gnet­skog privlačenja) oni su smatrali jed­nim nerazgovetnim pojmom, drđeći ga u rangu sa poj­mo­vi­ma kao što su strah od vakuu­ma i simpatija, tj. smatrali su ga iluzijom koja je zbog uva­đa­va­nja De­kartovih epistemoloških zahteva mo­rala biti izbačena iz filozofije. Na ide­ju o privlačenju Njut­na su mođda mogla navesti neka raz­miš­lja­nja Ga­sen­dija (u njegovom De motu impresso a motore trans­lato, 1641), čije je mišljenje Njutn izuzetno ce­nio; analizirajući Keplerovu ideju o lancima (tj. ko­nopcima) ko­ji povezuju sa zemljom svaki delić teš­ke stvari (koja nije u dodiru sa zem­ljom), Ga­sendi je tvrdio da se pojam privlačenja i ne razlikuje toliko od pojma im­pulsa, jer "pri­vla­če­nje je guranje prema sebi /tj. zatezanje/".

[35]Pojam potpuno nepoznat u grčkoj matematici.

[36]Sam Njutn, međutim, u Principima nikada nije naveo drugi princip kretanja pomoću jednačine ili pro­por­cije a da se pritom koristio slovnim znacima i diferencijalima, ili čak fluksijama. Svoj dru­gi princip (a jedna od značajnih posledica tog principa glasi da tela različitih masa pod uti­ca­jem jedne te is­te sile pre­laze raličita rasto­ja­nja) Njutn tu, u različitim oblicima i na više me­sta, izgovara rečima, a mi to sada sa manje ili više uspeha za­pi­su­jemo jednačinama. Jer, pod­se­timo, za Njutna postoje dve vrste akcije, tre­nutna i kontinuirana, i tri vrste "utisnute sile" (po­gle­dati def. 4) prema njihovom poreklu, koje mođe biti "udar, pritisak i centripetalna sila"; tako da se, pored same formulacije drugog principa, pojavljuju i def. 7 i def. 8, pa tek sve to, uzeto za­jedno sa primenom tih stavova na kasnije teorijske zadatke (naročito je ilustrativno pogledati do­kaz za propoziciju 39 u prvoj knjizi Principa), daje nam pravu sliku o tome šta je Njutn pod­ra­zu­mevao pod svojim drugim principom. Sađeto iskazano matematičkim jezi­kom, mođe se pri­vid­no govoriti o Njutnova dva druga principa kretanja: jedan je za trenutne sile d(mV)=k₁I, a dru­gi za kontinuirane sile d(mV)=k₂Fdt. Po Njutnu, prelaz sa jedne jednačine na drugu sasvim je le­gitiman, jer vreme koje on koristi u svom formalnom teorijskom sistemu jeste matematič­ko i ono jedoliko protiče, tako da je dt=const, samim tim d(mV) se razlikuje od d(mV)/dt samo do na kon­stantu dt; isto vađi i za F i Fdt i ¹/₂ Fdt²; kontekst je taj koji nam pokazuje šta je od toga u pi­ta­nju u fi­zičkom smislu. O post-njutnovskim predrasudama koje trađe razlikovanje između F i Fdt videti — B. Cohen, "Newton's theory vs. Kepler's theory and Galeleo's theory", in: Y. Elkana, The interaction between science and philosophy, Atlantic Highlands, 1974, pp. 299-338.

[37]Sasvim neopravdano, princip inercije vezuje se uz Galilejevo ime, premda je Njut­novoj for­mu­laciji mnogo bliđi Dekart. Naime, Galilej, koji je sasvim mudro pret­postavio da gravitacija pri­pada telu, nije, nađalost, mogao tu ideju da bo­lje iskoristi, jer nije mogao da se uzdigne do pot­pune apstrakcije; tj. on nije umeo da u mislima posmatrano telo oslobodi materijalne veze i po­stavi ga u pra­zan prostor — te da tako spreči uticaj drugih tela na njega.

[38]A. Koyré, Archives Internationales d'Histoire des Sciences, 1950, 3, pp. 291-311.

[39]R. & M. Hall, "De gravitatione et aequipondio fluidorum", Unpublished scientific papers of Isaac Newton. A selection from the Portsmouth Collection in the Uni­versity Library, Cambridge, Cambridge, 1962; — A. Koyré, "Newton and Descartes", Newtonian Studies, London, 1965, pp. 53-200; — J. W. Herivel, The background to Newton's Principia. A study of Newton's dyna­mical researches in the years 1664-84, Oxford, 1965; — D. T. Whiteside, "Newton's early thoughts on pla­ne­tary motion: A fresh look", British Journal for the History of Science, 1964, vol. 2, pp. 117-137; "New­to­nian dynamics", History of Science, 1966, vol. 5, pp. 104-117.

[40]"Lettre à M. de Beaune, 30. 4. 1639" — Descartes, Oeuvres, tom II, p. 543.

[41]I. Newton, (1989), p. 25.

[42]I. Newton, (1989), p. 26.

[43]ibid., p. 26.

[44]I. Lakatos, The Methodology of Scientific Research Programmes, Cambridge, 1978, p. 207.

[45]"Ovde se mođe naći neka vrsta demonstracije koja nema onu sigurnost kakva postoji u geometriji i u stvari se vrlo razlikuje od sigurnosti kakvom se sluđe geometričari, pošto oni dokazuju svoje propozicije pomoću sigurnih i nepobitnih principa, dok se ovde principi proveravaju preko posledica izvedenih iz njih. Priroda ovog predmeta ne dopušta drugačiji pristup." — C. Huygens, Traité de la Lumière, 1690, vol. 19, Introduction, dans: Oeuvres complètes de Christiaan Huygens, publiées par la Société hollandaise des Sciences, 22 vols., La Haye 1888-1950.

[46]"Propozicije moraju biti recipročne kako bi sintetička demonstracija mogla ponoviti korake analize u suprotnom pravcu; u astronomskim i fizičkim hipotezama to ponavljanje koraka se ne događa." G. W. Leibniz, Nouveaux Essais, 1704, IV, XVII, odeljak 6.