Veronauka u Srbiji na
testu: Ministar protiv vetrenjača
Inerciji despotske kulture nam ne dozvoljava da stvorimo kritičnu masu
građana, jedino šta ta inercija dozvoljava je tehnološki rast. Nažalost nije
moguće imati zapadnu tehnologiju i društvene standarde a da pri tome druge
komponente kulture ostanu plemenske, klanovske i despotske.
Kultura se sastoji od tri međusobno isprepletana „DNK lanca“
sociološkog, filozofskog i tehnološkog. Funkcija tog „lanca“ je bila da
obezbedi ljudima opstanak uz pomoć „energije“. Kultura se razvijala ukoliko se
povećava količina energije po pojedincu jednog društva. Kultura kao mehanizam
za zauzdavanje energije morala je negde „naći“ tu energiju. Prvobitne kulture
su bile pokretanje energijim samog ljudskog organizma. Veliki energedski skok
ostvarila je kultura koja je pripitomila životinje i kreirala poljoprivredu.
Višak energije i hrane koje je stvorila zemljoradnička kultura doveo je do
povećanja stanovništva. Plemenska kultura koja je bila organizovana na
rodbinskim vezama nije bila u stanju da zauzda novonastali sociološki „haos“.
To je tek bila u stanju da učini – država (bila je despotska) – ona je bila ta
koja je zamenila pleme i klan! U državi je bio izgradjen novi oblik
organizacije koji je sproveden uz pomoć podele po zanimanjima – stanovništvo je
bilo strukturalno diferenciralo i funkcionalno specijalizovalo. Društva plemana
i klana zasnovana na „sredstvima“ zamenila su despotska društva zasnova na
svojinskim odnosima. Politički despotije su bile podeljene u klasu vladara i
narod. Smatra se da vrhunac te kulture, kada su despoti u sebi objedinjavali 3
funkcije vlasti (političku, vojnu i versku), pada u 1000 godina pre Hrista u
Mesopotamiji, Egiptu, Kini, Indiji. Međutim uprkos svim geofrafskim istoriskim
i vremenskim razlikama reči – faraona u Egiptu, cara u Vizantiji, sultana u
Osmanskom carstvu, sekretara komunističke partije u komunizmu – odzvanjaju svim
despotskim državama na isti način. Moć tim rečima daje „despotska mašina“ i
ideologija koju prenose sveštenici (komesari) – zato u despotijama – vlast i
vera čine jedan začaran krug! I uopšte kao što je primetio Montiskije despotije
funkcionišu na strogo deterministički način „poput nekog mehaničkom sata“ koji
radi a da pri tome niko ne zna kako, i on radi punom parom, samo ako niko, od
despota do podanika, ne zna šta ga pokreće.
To šta ga pokreće ne zna naša kulturna elita ni u 21 veku! Turci su
znali pa zato već 100 godina pokušavaju da izgrade građansko društvo i srednju
klasu. Pošto naša elita ne zna takav nam je i školski sistem. Kao što je to već
primerio Dirkem. „Vaspitanje je samo slika i odraz društva; ono imitira duštvo
i reporodikuje ga u sažetom obliku, ali ga ne stvara. Vaspitanje je zdravo kada
je nacija zdrava. Ako je duhovna sredina poročna, onda su i sami učitelji koji
u njoj žive neizbežno njome prožeti; kako onda oni mogu da usade u svoje
vaspitanike shvatanja drugačija od onih kojoja su sami primili? Vrtimo se u
krugu. Nesumljivo, sviđa nam se da verujemo da jedan rečit glas može biti
dovoljan da, kao čarolija, preobrati društvenu strukturu; ali ni ovde, kao ni u
drugim oblastima, nešto ne nastaje ni iz čega“.
Kultura je egzistencijalna pretpostavka naše vrste, i vremenski i
uzročno! Sociologija nije imala svog Kopernika koji bi uklonio antropocentričnu
iluziju da čovek stvara kulturu. Genetski programirani procesi svojstveni ljudskoj
vrsti su u odnosu na životinje veoma uopšteni: čovek ne bi mogao preživeti bez simboličkih
kulturno programiranih procesa. Za razliku od pčele, koja svoje saće gradi automatski,
čovek svoju kuću gradi po kulturnom uzoru... Naš pogled na svet, način
mišljenja, naše ponašanje, vrednovanje događaja i stvari, delovanje i znanje,
naše potrebe i njihovo zadovoljenje, naša psihologija i tsl. – sve je to
određeno kulturom.
Građansko društvo je jedna od mnogih formi ljudskog društva i ono se
razlikuje od svih njih po tome što kao najvažniji aspekt ljudskog života ističe
slobodu. "Sloboda je", kako kaže Lajbnic, "vlasništvo koje ne
može biti preneseno na drugog"! Budući slobodan, čovek koji je odgajan u
kulturi građanskog društva pristupa stvarnosti kritički, sa sumnjom. U
despotskoj se, pak, kulturi stvarnosti pristupa na metafizički - religijski
način, nekritički se prihvataju istine autoriteta. Naša despotska tradicija ukazuje
se nepremostiva prepreka otpočinjanju izgradnje naše građanske kulture.
Nažalost, podanici se ne mogu dekretom preozbraziti u građane, građansko
društvo ne može nastati odjednom. Naš problem, prema tome, nije toliko tehnički
i tehnološki zaostatak za državama Zapada, naš centralni problem je, zapravo, neizgrađen
građanski moral, uopšte, izostanak građanske socijalizacije. Nema prečica u
otvoreno građansko društvo, do njega je
nemoguće stići bez kritične "količine" građanske bazne kulture. A najbolji
vodič u građansko društvo danas može biti empirijska nauka. Jer i sam naučni
metod ima određene društvene aspekte. Nauka, a posebno naučni razvoj, predstavljaju
rezultat ne samo usamljenih napora, već i slobodnog misaonog nadmetanja. Život
i ponašanje naučne zajednice (na našim fakultetima i institutima, na primer)
može se uzeti kao pojednostavljen model slobodnog građanskog društva.
dr Zoran Stokić
