Genije Mocart

sećanje na naše naučnike Peru Grujića, Ljilju Dobrosavljević Grujić

Suprotno onome što se uobičajeno podrazumeva pod pojmom "genija" (romantični, mitološki koncept procesa stvaranja po kome geniju ništa ne prethodi, te da je on iznad i izvan sveta, "božanska strast", "demonski bes", "sublimirano ludilo" ili "nadljudski dah") – mi ćemo ovde zastupati ideju da su "geniji" ne na početku, nego na kraju dugog evolutivnog razvoja nekog strukovnog lanca! Geniji su ljudi sinteze – sintezom se delovi slažu u nove sadržaje. Odlični poznavaoci svojih struka, oni su do najsitnijih detalja upoznati i sa delima svojih prethodnika. Shvatajući lično usavršavanje kao svoj moralni cilj, oni teže da dela prethodnika učine još boljim… Mi ni danas ne možemo – niti ćemo ikada moći – da rekonstruišemo tu genijalnost; mi ne možemo znati kako su u njihovoj glavi nastala njihova genijalna dela. Trenutak stvaranja u nauci jednak je činu stvaranja u umetnosti, on je neponovljiv, on se ne može naučiti. Međutim, ako je kontekst samog otkrića neuhvatljiv za jezik logike, to ne znači da mi ne možemo već gotova dela podvrgnuti analizi i kritičkom poređenju sa delima njihovih prethodnika. Ta nam analiza kod jednog od neospornih genija – Njutna – pokazuje da je prednjutnovsko naučno saznanje bilo dogmatsko, da ga je on do tančina poznavao, te da je zatim izumeo nedogmatski hipotetičko-deduktivni metod, tj. kritički metod, koji se može smatrati početkom moderne nauke. Na tom početku stoje, dakle, određeni empirijski problemi i prethodne teorije, te, pokušavajući da reši te probleme, Njutn stvara novu metaparadigmu nauke. Sličnim metodom stvaraju i svi ostali geniji, pa tako i, recimo, Mocart u muzici. Ono sa čim se Mocart hvata u koštac jesu kompozicije velikana muzičke scene tadašnje Evrope: Mocart komponuje tako što pokušava da ih prevaziđe. To se može saznati kako iz pisama koje je razmenjivao sa ocem, tako i iz njegove zaostavštine: u 150 nezavršenih dela i 320 skica (od malih natuknica do obimnih nacrta) vidimo da se za razradu muzičkih misli koristio klavijaturom, da je najpre upisivao melodijske linije, da tu nije ni bilo nekog razvoja teme, već se one višesturko ponavljaju uz simetrično fraziranje, dodat je još poneki ukras, a pravi Mocartov potpis je melodična linija koja se spušta, a zatim podiže, menjajući se na subdominantnu harmoniju, uočljiv je plesni ritam menueta i drugih igara kao tema diskursa u simfonijama, sonatama, koncertima. Mocart je svoje muzičke ideje organizovao oruđem – tehničkim metodima – koje su stvorili njegovi svremenici. Imao je apsolutni sluh i kada bi čuo neko delo vodećih kompozitora tih vremena, pokušavao je da ih nadmaši – zvezde Pariza (Ševalije de Sen-Žorž, Gluk, Gretri, Gosek, Sakini), zvezda Londona (Johan Bah, Thomas Arne, Thomas Linley), Manhajma (Stamic), Drezdena (Joseph Schuster, Johann Gottlieb Naumann), Praga (Benda, Misliveček, Dušek), Beča (Ignaz Holzbauer, Ditersdorf, Salijeri, Vanhal, Mihael Hajdn, Jozef Hajdn, Joseph Martin Kraus)…

Sasvim je pogrešno pojam genijalnosti mehanički vezivati samo za izuzetno visok IQ. "Genije Mocart" nužno je, znači, iziskivao prethodno postojanje manhajmske, pariske, berlinske, venecijanske, napuljske muzičke škole, bio je tu neophodan otac-kompozitor Leopold Mocart, koji je na Amadeusa preneo postignuća nemačkog, italijanskog i francuskog baroka, bio je neophodan Hajdn, otac klasične simfonije (a dede su Stamic, Samartini,...), bili su neophodni vekovi preplavljeni delima crkvene muzike, tradicija operskih kuća...

Njutnova metoda iz fizike počela je da se uzima kao mustra, kao paradigma i u drugim poljima ljudskog stvaralaštva. Kreacije u muzici su morale biti dobro osmišljene u sistemu neprotivrečnih aksioma, koji bi normirali akorde i rastumačili njihove međusobne odnose. Ovaj ukus strukturalne jasnoće počeo je da utiče na razgradnju barokne muzike, slojevita polifona barokna dela su redukovana na homofoniju klasicizma, u kojoj se melodija reprodukovala preko podređene harmonije, težeći savršenom jedinstvu oblika i sadržaja, tonska struktura muzike postala je čulna.

Strela muzičkog stvaranja je ireverzibilna i najbolje se može uočiti baš na nekolikim Mocartovim delima. U Pragu je do Mocarta već bilo izvođeno više opera "Don Žuan", a poslednja, "Don Giovanni Tenorio" od Đuzepea Gacanige (premijera u Veneciji 5. februara 1787.), je postigla tako veliki uspeh, da su iz Praške opere naručili i Amadeusovu operu na istu temu, plaćajući mu unapred za to 100 dukata. Mocartov "Don Žuan" je premijerno izveden u Pragu 29. oktobra 1787, a, zapravo, Gacanigin "Don Žuan" je evolucijom – "brušenjem" – postao Mocartov "Don Žuan"! Da novih ideja nema bez evolucije može se pratiti i kod "Figarove ženidbe" (1786) i to njenim poređenjem sa četiri opere koje prethode – Gretrijevom bufo operom "Ljubomorni ljubavnik" (iz 1778, izvedena 260 puta!), na tekst Bomaršea Paiselov "Seviljski berberin" ("Il Barbiere di Siviglia" 1782. Giovanni Paisiello), Joseph Schuster "Il marito indolente" (Mazzolà), dramma giocoso 1782. Drezden, Antonio Salieri: "Prima la musica e poi le parole"        divertimento teatrale    1 act     (Giovanni Battista Casti)          7 February 1786  Vienna, Schloss Schönbrunn Orangerie, Pičinijevom "Didonom" (1783), kao i Pičinijevom "Dodone abbandonata" (1770). Uvertira Mocartove "Čarobne frule" - Muzio Clementi's B-flat major sonata (Op. 24, No. 2). Bitan je i uticaj opera Jiří Antonína Bende: "Der Dorfjahrmarkt", "Medea" (1775), "Ariadne auf Naxos", Romeo i Julija, Pigmalijon...

Slično uporediti Mocartov "Rekvijem" sa "Rekvijemom" Mihaela Hajdna iz 1771., Karl Ditters von Dittersdorf - Requiem (1784) i "Lakrimozu" iz rekvijema Fransoa-Žozefa Goseka. Zapravo, ko je šta napisao: Joseph Leopold Eybler / Franz Xaver Süßmayr: "Domine Jesu Christe", Franz Xaver Süßmayr: "Sanctus, Benedictus i Agnus Dei", znači "Rekvijem" su komponovali: Mocart/Susamer/Ejbler. A  rane klavirske radove Amadeus je preuzeo od Hermann Friedrich Raupach, Johann Gottfried Eckard, Johann Schobert, Leontzi Honauer.

 

*

Antonio Salieri: "La grotta di Trofonio" (komična opera libreto: Giovanni Battista Casti, 1785.) Лорензо да Понте превео "Cosi fan tutte (А. Мозарт 1790.). Ова Салиеријева опера такође је музички важна (Mozart varira mnoge Salijirijeve ideje iz ove njegove opere) за Моцартове опере Don Giovanni (1787.) Le nozze di Figaro (1789.)

*

Johann Schobert (1735 - 1767)

https://www.youtube.com/watch?v=BdfyELffD3E

Johann Schobert - Piano Concerto No.3 in G-major, Op.13 (1765)

Schobert greatly influenced Wolfgang Amadeus Mozart, who admired his music warmly. The work which most impressed the seven-year-old composer seems to have been the, Piano Concerto No3 in G, D major Sonata of op.3; imitation of this sonata and others can be traced in Mozart’s subsequent Parisian and English sonatas. Movements from Schobert’s sonatas also appear recast in Mozart’s earliest piano concertos. His fascination for Schobert’s music was not merely fleeting: when Mozart was in Paris in 1778 he taught his pupils Schobert’s sonatas, and the A minor Sonata k310, composed in Paris, contains in its Andante an almost literal quotation from a movement of Schobert’s op.17 no.1 that Mozart had already arranged years before in a concerto.

 *

Wonderful "andante", twelve minutes of pure pleasure from the core of 18th century. Bridge between CPE Bach and Mozart that tangent piano accurately renders with the discreet support of strings. Outer movements are more conventionally written, but "andante" is a hidden gem worth any second of its listening.

Zoran Stokić

Beograd

16. 08. 2018.

IN MEMORIAM 

Dr Petar Grujić, 

Dr Ljiljana Dobrosavljević Grujić

(Za naše medije čak ni smrt naših uglednih naučnika nije bila vest. Kako je to moguće? Tako što nisu bili po ukusu "despotske mašine"! In memoriam preuzet sa sajta Instituta za Fiziku)

IN MEMORIAM: 

Др Петар Грујић

 13/08/2018

Истакнути теоријски физичар и научни саветник Института за физику у Београду у пензији др Петар Грујић (77) преминуо је у уторак, 7. августа 2018. године. Др Грујић је дао велики допринос истраживањима у области физике атома и молекула, пре свега електрон-атом сударних процеса и семикласичне теорије расејања, затим нелинеарне динамике, система са малим бројем конституената, космологије, те историје и епистемологије природних наука.

Рођен је у Овсишту код Тополе, а основну школу и гимназију је завршио у Крагујевцу. Дипломирао је физику на Универзитету у Београду 1963. године, а након тога и магистрирао 1966. године. Као стипендиста British Council-а боравио је у Лондону од 1967. до 1969. године. Докторирао је на University College-у у Лондону 1972. године. У два наврата је провео по 5 месеци на студијским боравцима у Француској (Гренобл 1974. и Орсеј 1997. године).

У Институту за физику у Београду је почео да ради 1964. године, у првим годинама од његовог оснивања и ту је провео цео радни век. Добио је награде Института за научна достигнућа 1980. и 1982. Објавио је преко 50 научних радова у водећим међународним часописима, међу којима је и неколико прегледних радова. Под његовим руководством урађено је 6 магистарских и 4 докторске тезе. Изабран је за редовног професора на постдипломским студијама Физичког факултета Универзитету у Београду у области теоријске физике атома и молекула, а руководио је и пројектом Министарства науке који се односио на ту област. Истраживачким активностима је наставио да се бави и након пензионисања.

Поред научног доприноса у области физике, др Петар Грујић је био врстан познавалац историје физике, те историје и филозофије науке уопште. Посебно се интересовао за процес сазнања и научног открића. Оснивач је семинара „Историја и епистемологија природних наука“, којим је и руководио дуги низ година на Институту за физику у Београду.

***

IN MEMORIAM: 

Др Љиљана Добросављевић-Грујић

 17/04/2018

Истакнута теоријска физичарка Института за физику у Београду, др Љиљана Добросављевић-Грујић (83), преминула је у суботу, 14. априла, око 16 часова. Као научни саветник у пензији, др Добросављевић-Грујић је дала изузетан допринос истраживањима у области физике суперпроводности и чврстог стања, а својим идејама, резултатима и подстицајима трајно је задужила како Институт за физику, тако и целокупну заједницу физичара у Србији.

Физику је дипломирала 1959. године на Универзитету у Београду, а већ од следеће године је почела да ради на Физичком факултету (ПМФ-у). Последипломске студије је завршила 1964. године. Од 1966. до 1968. Боравила је као стипендиста владе Француске у Лабораторији за физику чврстог стања, Универзитет Париз-југ, у Орсеју, Француска, где је 1971. године одбранила докторску дисертацију под насловом „Теорија нехомогених суперпроводника“ под руководством нобеловца Проф. П. Ж. де Жена.

Године 1972. запослила се на Институту за физику у Београду где ће провести наредне четири деценије и учествовати у водећим истраживањима у области физике чврстог стања. Добила је бројна признања за свој рад, између осталог и престижну домаћу награду „Марко Јарић“. Објавила је више од 60 радова у водећим међународним часописима који су цитирани више од 1250 пута. Под њеним руководством, израђено је 8 докторских теза. Руководила је бројним домаћим и међународним пројектима, а истраживањима је наставила да се бави и након пензионисања.

Др Добросављевић-Грујић је дала посебан допринос међународној сарадњи Института за физику и јачању веза домаћих физичара са светском науком. У више наврата је боравила као професор по позиву у Лабораторији за магнетизам , ЦНРС, у Греноблу, односно у Лабораторији за физику чврстог стања на Универзитету Париз-југ у Орсеју.

Руководила је америчко-југословенским пројектима „Магнетне и транспортне особине суперпроводника типа II“ и „Магнетне и транспортне особине високо-температурних суперпроводника“, као и пројектом „Високотемпературна суперпроводљивост“, у оквиру научно техничке сарадње са Руском федерацијом, те пројектом „Теорија нехомогених високо-температурних суперпроводника“, у оквиру научне сарадње са Лабораторијом за физику чврстог стања Универзитета Париз-југ.

Живела је непрекидно окружена физичарима, како на Институту, тако и у породици.

"Neostvareni štreberi i ulizice dele nam lekcije"

"Šta je to sa nama, ljudi Božiji? Šta je to sa nama mučeničkim, a palim narodom?..."

Piše: sveštenik Nenad Ilić14. avgusta 2018. 15.30 Izmenjeno: 15.30 dnevni list "Danas"

 ////Evo mog odgovora svešteniku Iliću – postavio sam ga ovde jer redakcija "Danas" nije htela da ga postavi u boksu za komentare – možda ovaj moj odgovor nekim "božijim čudom" stugne do sveštenika Nenada Ilića////

Malobrojni narodi ne mogu preživeti u formi despotskog društva  zato što se ono hrani ljudskom energijom. Češka, Holandija, Švedska...razvile su  društvene obrasce (individualna građanska kapitalistička društva) koji su sposobni da malobrojnim narodima obezbede civilizovan život i opstanak u svetu nehumanih (sebičnih) intreresa velikih. Naša društvena elita (pravnici, istoričari, filozofi, teolozi...) to nije razumela ni '90 pa i u 21 veku. Naša 700 godišnja inercija despotske kulturne matrice (vizantiska, osmanska, komunistička – faza) za njih je nepostojeća stvar! Posledica svega toga? Evo i u 21 veku na svakom koraku "izbija" naš: anti-humanizam, egocentričnost i narcizam. Taj nam je model – usađivan još u detinjstvu, a zatim cementiranim kroz jezik, društvene institucije, ponašanje okoline i tsl. – on je u osnovi svih naših misli, našeg osećanja stvarnosti, analiza i procesa odlučivanja. Tako naša despotska psihološka paradigma ponašanja, naše mentalne slike, premda mi toga nismo svesni, postaju glavni kočničar bilo kavih suštinskih promena u našem društvu.

U antičkoj Grkoj, u 5. v. p.n.e, mlade ljude je za učešće u javnom životu u polisu pripremala “paideia” kroz svoj ideal urbanosti i obrazovanosti; u starom Rimu za to je bio zadužen obrazovni program “humanitas”. “Paideia” i “humanitas” su bili ključni elementi po kojima su se građani razlikovali od neobrazovanih ljudi i koji su tadašnje gradove-države, odn. imperije, limesom – graničnom linijom – odeljivali od varvara. Samo oni među varvarima koji su bili u stanju da shvate značaj i spremni da prihvate obrazovne sisteme “paideia” ili “humanitas” mogli su ući u krug civilizovanih naroda!

Vremeplov:

Senka despotije

"Najgora je stvar obožavanje grešaka i to tre­ba smatrati kugom razuma."
Fransis Bekon

Godine 1605, kada je ovaj mudar stav izrečen, u orijentalnoj Srbiji nije, nažalost, imao ko da ga posluša. Takve savete iz prošlih vekova — a naročito one koji se odnose upravo na metod eliminacije grešaka — mi kao narod nikada nismo usvajali, oni nisu postajali opšta mesta u našoj duhovnosti, ni tada ni kasnije, i o tome najbolje svedoči naša po­tonja i tekuća praksa. Kaže o nama Milan Kašanin: "Naš čovek naj­više voli biti učitelj i sudija čijim savetima i presudama pogovora nema."

Može li se pod tepih sakriti srpsko despotsko nasleđe, koje, kroz peri­od vizantijske, otomanske i komunističke despotije, traje skoro sedam sto­tina godina i koje je suprotno od svakog građanskog nasleđa, rađanog u monarhijama ili republikama? Ako to već kriju dogmate (i oni koji su sami sebe proglasili patriotima), to ipak ne treba očekivati od onih koji se predstavljaju kao njihova alternativa. Bona fide navedi­mo samo dva primera. Dr Zoran Đinđić se čudi jednom prilikom kako i zašto Austrijanci, koji su nam po broju stanovnika jednaki, imaju 40 puta bolji standard od nas? A dr Vesna Pešić se jednom drugom prili­kom, opet, pita kako to da je za jednu peticiju, pre dvadesetak godina, bila sakupila samo 34 potpisa, u vreme kada je poljska Solidarnost već brojala deset miliona ljudi? Po mom mišljenju, tu nema mesta nikak­vom čuđenju ako se zna da su Austrija i Poljska — u vekovima u koji­ma smo mi tavorili u despotiji — živele kao monarhije. Komunistička despotija u Poljskoj, kao i kod Čeha i Mađara, nije mogla dugo da se održi jer je bila u suprotnosti sa nedespotskom tradicijom tih naroda. Ali je zato u Rusiji i Srbiji, zemljama sa već dugom despotskom tradici­jom, ta komunistička despotija zapravo naišla na plodno tle. Stoga onaj ko zaista želi dobro srpskom narodu i državi mora pre svega znati da je problem svih problema u Srbiji neraskidivo vezan za pojam despotske tradicije! Taj nakazni despotski društveni sistem jeste onaj "mrc" za koga je srpski narod vezan, evo (sa beznačajno malim prekidima), već sedam stotina godina (da ovim proširimo tezu g. Vuka Draškovića, jer, dozvo­lićete, Tito je bio samo jedan od brojnih despota koji su vladali Srbijom).

Apelujem ovde da krenemo u ispravljanje grešaka koje smo načinili u našem dosadašnjem pristupu svetu društvenih Činjenica. Naime, za svaki je društveni proces potrebna određena kritična masa. Tako je za pro­mene koje su sada potrebne nama neophodno imati — kao u Polj­skoj ili Češkoj — kritičnu masu građanski odgojenih ljudi. Zbog naše viševekovne orijentalne tradicije, međutim, u Srbiji danas naprosto ne postoji kritična masa takvih ljudi. Ukratko, hoću da kažem da je za prelaz iz despotije u republiku ili monarhiju (pa još i demokratsku) potreb­no mnogo više od formiranja nove vlade, sa novim ljudima, koji će doneti niz novih zakona; potrebno je mnogo više od uvođenja privat­ne svojine i tržišne privrede i stvaranja srednje klase. Da bi novi zakoni, kao i nove demokratske institucije, u praksi proizvodili dobre rezultate, potrebno je da budu kompatibilni sa živom, tekućom tradi­ci­jom, te, dokle god je naša tradicija despotska, o toj kompatibilnosti nema govora. Despotska tradicija je naprosto nespojiva sa demokrat­skom republikom i građanskim društvom. Da bi promene uopšte bile moguće, orijentalnu lojalnost prema despotu treba transformisati u lojalnost prema sugrađanima, prema strukovnim udruženjima, prema gradskim zajednicama i, napokon, u jedan opšti altruizam. Za prelaz iz despotije u demokratsku republiku potrebno je, znači, veoma mnogo: promena onoga što se u svakom društvu najteže i najsporije menja, a to su neki još uvek živi delovi tradicionalnih vrednosti i verovanja. Po­treb­no je, dakle, promeniti metaparadigmu na kojoj počiva naša des­pot­ska tradicija! Imperativ razvoja traži od nas da se upustimo u promene takvog tipa — kulturu i tradiciju podani[tva što pre moramo zameniti kulturom i tradicijom slobode. Te promene istovremno mora­ju obuhvatiti sva područja života — politiku, privredu, ali i društveni život i kulturu.

Zbog specifičnog načina na koji su nastajale evropske države — kao složena sinteza varvarskih, antičkih i hrišćanskih elemenata i kao savez između plemića, crkve i gradova — u njima je, već od srednjeg veka, započet jedan otvoreni proces kreiranja individualnih sloboda i kritič­ke tradicije koja je omogućavala kritiku svih oblika moći i vladajućih dogmi. Glad za znanjem i oslobođeni duh naučili su Evropljane da ne postoji neporecivi propis ili autoritet, kako u društvu tako ni u samoj nauci, te da je društvu korisno samo ono saznanje koje može da se me­nja i raste.

Nasuprot evropskim monarhijama i republikama, despotije su oduvek odr­ža­vale status quo i u politici i u društvu uopšte. Drugim rečima, des­pot­ska ideologija nikada nije dozvoljavala nikakvo osporavanje, dola­zi­lo ono iznutra ili spolja. Otuda u despotijama nisu bile moguće nikakve istinske reforme institucija, kao ni bilo kakve istinske reforme u sferi znanja i verovanja.

Očigledno je, konačno, došlo vreme da se bez straha, praznoverja i laži pogledamo u ogledalo. Ako i ovoga puta, međutim, odbijemo da u ogle­dalu vidimo da je despotska tradicija utkana u suštinu našeg bića, ako i dalje budemo odbijali da učimo na sopstvenim greškama, onda ni mi sada nećemo uspeti da se uzdignemo do standardnog evropskog po­li­tičkog poretka, kao što nisu uspeli ni naši preci nekada, a to, opet, znači da ćemo — kao i do sada — dobro služiti interesima drugih. Jer, kao što reče naš Milan Kašanin, ne smemo prevideti činjenicu "da mase nisu narod, da mase bez države i bez kulture čine gomilu, i da gomile ne prave istoriju, već joj služe".

dr Zoran Stokić, ("Srpska reč", 11. 5. 2000.)