posledice sociološke inercije

„Vera u sugrađane i respekt prema njima je ono što čini naše doba najboljim od svih o kojima nešto znamo“ – Karl Poper

Kultura je kontinuum, u kom svaki stupanj razvoja izrasta iz neke ranije kulturne situacije. Život u Švacarskoj i život u Srbiji danas se veoma razlikuju jer smo rasli u veoma različitim kulturnim klimama. Dok dominantne faktore despotske kulture čine strah i strast, dotle su to u građanskoj kulturi vrlina i čast. Dok se u despotskoj kulturi ljudi orijentišu pomoću sudbine (te, pošto je sve „zapisano na nebu“, ne razvija se svest o individualnoj odgovornosti), dotle se u građanskoj kulturi ljudi orijentišu pomoću uzročno-posledičnih veza (pa se razvija i koncept odgovornosti). Kakve su dugoročne posledice ti različiti faktori imali u socijalnoj inteligenciji tih naroda?

Da bi preživeo u kulturi straha i potčinjavanja, naš je predak, u ravni socijalne inteligencije, svakodnevno pribegavao „biološkom manevru“ koji se mora primeniti u kriznim situacijama opstanka i u kom se impulsi u neuronskim kolima mozga kreću od amigdale ka desnoj strani predfrontalnog korteksa, ka nižim regijama u kojima se velikom brzinom obavljaju automatizovane radnje; u tom procesu, više misleće regije mozga izbacivane su iz upotrebe. Cena takvog načina opstanka bila je pojava „kognitivne disfunkcije“: misli teže nadolaze, ljudi teže donose odluke, postaju neodlučni kada treba nešto da kažu, da razmene nove ideje ili da se dobro koordinišu, sadržaje iz dnevne „radne memorije“ nisu u stanju da transponuju u duboke regije kore velikog mozga, u zone trajnog hologramskog pamćenja, a to je pak usporavalo svaki proces učenja. Život u takvom socijalnom okruženju, u kulturi straha, dovodio je do smanjenja brzine stvaranja novih moždanih ćelija i do zakržljavanja mnogih neuronskih kola u mozgu. Kultura padanja ničice pred despotom i strah da se pogleda u oči imala je takođe svoje konkretne propratne pojave: od oko 200 mišića lica, oni oko očiju su veoma glatki i savitljivi i zato odlično govore o našim osećanjima; strah od gledanja u oči vodi ka otežanom čitanju emocija drugih ljudi i, dalje, ka smanjenom pragu empatije.

U građanskim kulturama vrline i časti događalo se upravo sve suprotno: tamo je došlo do optimalnog razvoja neuronskih mreža – sistematizacije, memorije i empatije – tj. izgradila se optimalna socijalna inteligencija. Zato u Švajcarskoj ljudi ne ginu svaki dan na pešačkim prelazima, muževi ne tuku svoje žene, ljudi se ne ubijaju zbog međe, u bolnicama ne dobijaju infekciju, a u obdaništima salmonelu, vršnjačke grupe se ne prebijaju međusobno tojagama, omladina ne banči cele noći po splavovima – ukratko, to su društva visoke socijalne povezanosti, gde postoje uhodane procedure za sve životne situacije. To su društva gde je osnovni etički princip „ako možeš, pomogni drugome – nikome ne naškodi“, građani se međusobno uvažavaju i svačiji život je svetinja, jer imaju svest o tome da samo zajedno, kao celina, mogu uspešno da se nose sa brojnim životnim problemima.

 U doba vizantijskog imperijalizma carevi iz makedonske dinastije od IX-XI veka vodili su ekspanzionističku politiku. Taj napor će vremenom biti krunisan uspehom – sredinom XI veka vizantijske granice će se protezati od Eufrata i Kavkaza do Italije i od Dunava do Palestine. Pokrštavanje (i nametanje svoje duhovnosti, umetnosti i politike) Bugara, Rusa, Srba predstavlja najznačajniji uspeh te politike. Zato cinično zvuče naši tzv. patrioti koji, evo, pune 32 god posle Titove smrti održavaju u Srbiji despotsku kulturu koja nije naša autohtona narodna kultura, nego je plod vizantijsko-osmanskog imperijalizma, tj. uvezena je „sa strane“!

Kako kaže Vitfogel, „obnova orijentalno-despotskih sistema koju je Lenjin želeo i ostvario bila je zastrašujuća tajna revolucije. S gledišta njegove političke moći Lenjin je bio dosledan kad je o toj tajni svoje revolucije govorio indireknim, ezopovskim jezikom. Staljin i njegovi nastavljači su, sa svog gledišta, bili potpuno logični i čak dosledniji od Lenjina kad su prvo cenzurisali Marksova shvatanja o azijatskom društvu te kad su, osobito nakon izlaska [Vitfogelove knjige] 'Orijentalne despotije', nastojali prikrivati važnost tih ideja za Rusiju“.

Kultura igra odlučujuću ulogu u oblikovanju stvarnosti i u opstanku. Despotska kultura nas je dovela u ćorsokak. Elementi zapadne građanske kulture koji su u tragovima već 200 godina prisutni u našoj praksi trebaju da se favorizuju da bi nas u procesu evolucije izveli iz ćorsokaka. Evropska kultura, koja je i sama nastala u sudaru kultura, nije nikakva pretanja našem nacionlnom biću.

Zoran Stokić

28.10.2012.

22/10/2012 19:06

Povodom teksta „Nagomilavanje besmisla“ (18. oktobar 2012)

Pogrešne dijagnoze drugova intelektualaca

AUTOR: PROF. DR ZORAN STOKIĆ

Vaš novinar koji je izveštavao sa tribine FPN „Ko su (i ko nisu) javni intelektualci u Srbiji?“ naveo je da su na skupu učestvovali Slobodan Antonić, Miroslav Ružica, Ognjen Pribićević, Vladimir Vuletić, Zoran Avramović, Branko Pavlović, Čedomir Antić, Marinko Vučinić, Milan Milošević, Duško Radosavljević, Slobodan Reljić, Dejan Vuk Stanković, Predrag Šarčević, Neven Cvetićanin, Đorđe Vukadinović i Goran Nikolić, Borka Pavićević, Vesna Pešić, Zoran Stoiljković, Srećko Mihajlović, Slaviša Orlović...

Oglasite se na www.danas.rs

Šta je tolerancija? Zapitao se nekada Volter i rekao: „Tolerancija je nužna posledica saznanja da smo pogrešivi. Grešiti je ljudski. Mora nam biti jasno da su nam drugi potrebni radi otkrivanja i ispravljanja grešaka.“ Šta je ko kod nas rekao svih ovih godina, može se lako proveriti (jedino ako ne počnu kao u Orvelovoj „1984.“ da menjaju sadržaje starih tekstova, novina i knjiga!)

Na tribini su bili intelektualci koji su u medijima sve ove godine pravili „privid“ kritičkog mišljenja, međusobno raspravljajući na „dozvoljene teme“. Naša stvarnost nikada nije mogla da se „ukalupi“ u te „dozvoljene teme“. Kad bi neko od nas sa „strane“ uspeo da nešto prozbori, „oni“ bi to ignorisali. Znači nije bilo ni „T“ od tolerancije i drugačijeg mišljenja! Mnoge od njih sam godinama javno prozivao da mi kažu u kom to društvenom sistemu mi živimo.

I kako je moguće da u Srbiji postavljaju dijagnoze u politici, sociologiji, kulturi, a da ne uzimaju u obzir činjenicu da smo kao narod oko 700 godina živeli u despotskim sistemima (vizantijska, osmanska, komunistička faza)? Šta je sa inercijom despotske matrice mišljenja i delanja? Odgovora nije bilo!

Za sadašnju „pat“ poziciju u kojoj se nalazi narod u Srbiji nije kriva samo autokratska vlast, nego i ti „drugovi“, koji su kada su u pitanju „bazne“ stvari (države i društva) postavljali pogrešne dijagnoze, oni su hteli „sociološki kancer zvani despotsko društvo“ da leče aspirinima. Umesto da poput Voltera (koji je, na primer, pomogao da se Rusove ideje publikuju iako se sa tim idejama nije slagao) i oni ulože svu svoju moć da se i u javnosti Srbije pojave i one ideje koje su njima strane i tuđe, oni su se ponašali na autokratski način.

Znači, ponašali su se na isti način na koji se ponaša vlast (i njeni analitičari). E, sada bi „oni“ sebe da amnestiraju (kao što to radi i vlast) od svake odgovornosti. Ne, odgovornost je na nama, na politici koju smo vodili, kao i na analizama te politike koje smo davali.