/Jan Komenski (1592—1670)/

*

Prema rečima Ilić, „dostojanstvo prosvetne profesije je ugroženo već 20 godina“

 

„Dostojanstvo jedne profesije je pre svega dostojanstvo koje je i u školama, i u učionicama, i kad dobijete platni listić i koliko je inflacija pojela naše plate, dostojanstvo jedne profesije je uruženo proteklih 20 godina. Ono što se dogodilo u Trsteniku je samo bila kap preko pune čaše“, kaže ona.

 

Vesti  Autor:N1 Beograd, Miloš Đošić30. nov 202213:28

 

Dodala je da im je poslednjih dana stiglo mnogo dojava za maltretiranje nastavnika, a navela je da su dobili i informacije da su pojedini direktori „zabranili“ zaposlenima da dolaze na protest.

„Direktor OŠ Jovan Jovanović Zmaj iz Svilajnca je zabranio, pretio, pravnica je pretila da će sprovesti disciplinski postupak protiv ljudi koji je trebalo danas da dođu na jedan dostojanstven protest. Imali smo dojave iz Zlatiborskog okruga, da je policija zvala pojedine predstavnike sindikata, pitala šta se dešava, ko će ići na protest…“, kaže.

Kako je rekla, juče je Radna grupa imala prvi sastanak.

„Vidim da se radi užurbano da bi se do 20. decembra završio taj pravilnik, videćemo šta će taj pravilnik da nam donese. Ovo urušeno dostojanstvo na radnom mestu je samo nebriga države o prosveti koja je po broju zaposlenih jedna od najvećih u ovoj državi. Nije samo problem da se grade škole i naučni centri, nego kako mlade ljude motivisati da se bave nastavnom strukom, mi ćemo imati manjak nastavnika, kao što već imamo“, kaže ona.

Najavila je protest i za sutra.

Ja sutra idem u Trstenik, koleginica profesorka je naša članica, pa i da nije, ona je deo prosvetnog sistema. Otići ćemo, kao što smo i prošle godine bili u Smederevskoj Palanci kada je naša koleginiva bila napadnuta nožem od strane učenice, da pokažemo tim ljudima da sindikat stoji iza njih“, kaže ona.

 

 

***

Komentar

***

Jan Komenski (1592—1670)

Škola jeste fabrika čovečanstva.

 

*

 

Dok smo mi propuštali prilike da učimo od onih koji to bolje znaju od nas pa smo sada dno-dna, englezi to nisu propuštali. Njima nije bilo ispod časti, pa engleski  parlament i Kraljevskom akademijom nauka pozovu čeha Jana Komenskog (1592—1670) da reformiše njihov školski sistem; Slično je bilo u Švedskoj, Holandiji. Što se tiče organizacije nastave, on je detaljno osmislio sistem koji se u velikoj meri koristi i danas: školska godina, školska nedelja, radni dan, nastavni čas, raspust i odmor, razred, ocenjivanje na kraju godine, disciplinu itsl. Osnovn nastave čini – "zlatno  pravilo"= princip očiglednosti, nastava počinje od posmatranja stvari, a ne od upoznavanja pomoću razuma, gde čula dobijaju veliku ulogu u saznavanju i učenju. Zatim: postupnost (od lakšeg ka težem, od prostog ka složenom, od bliskog ka daljem, od poznatog ka nepoznatom), sistematičnost, učenje mora biti usklađeno sa uzrastom đaka (ne žuriti ispred prirodnog tempa), interesantnost, zanimljivost i prijatnost rada (treba da vlada radost pri učenju, a ne prisila). Učenje mora biti "aktivno" - ukoliko učenik ne uči s razumevanjem, učenje ne može dati rezultate. Da bi ti rezultati bili trajni, on ističe neophodnost ponavljanja i uvežbavanja gradiva. Sve se ovo može postići samo ukoliko škole imaju pansofijske nastavnike, univerzalne pedagoge, koji su sposobni da podučavaju svestrano. Njihovi glavni zadaci su da vežbaju: duh, govor i ruke; ono što učenici treba da upoznaju treba uporedo da ide sa onim što treba da rade. Postavlja dva značajna i savremena zahteva školi: neophodnost povezivanja teorijskih i praktičnih znanja i, drugi, povezivanje učenja u školi sa realnim životom. Ne učiti za školu, već za život - postaće vodeća Komenskova ideja u radu ondašnjih, ali i današnjih škola.

Što se tiče učitelja, on, po Komenskom, ima važnu ulogu u održavanju discipline, pri čemu ne bi smeo da se koristi fizičkim kaznama (jer batine i šamari ne mogu uliti u dušu ljubav prema naukama). Učitelj je, dakle, dužan da izazove interesovanje kod učenika, da privuče dečju pažnju i srca svojom dobronamernošću, naklonošću i ljubavlju. U slučaju da se rad u školi ne odvija kako bi trebalo i ima nekih nepravilnosti, Komenski krivi učitelja, a ne učenike.

*

škole

Prva i druga od ovih škola su u svakoj kući, i to je u stvari njegova materinska škola (od rođenja do 6 godina). Treća se nalazi u svakom selu i to je škola maternjeg jezika (od 6 do 12 godina). Četvrta se nalazi u svakoj provinciji i to je latinska škola (od 12 do 18 godina). Peta škola je svakoj državi i to je akademija (od 18 do 24 godina). Šesta škola pripada celom svetu , a sedma svugde gde će se nalaziti ljudi koji su bolje osposobljeni za život. Takođe, prve dve škole jesu privatne, to jest pod nadležnošću roditelja, naredne tri su javne, jer su pod nadzorom crkve i vlasti, a poslednje dve jesu lične, zato što bi do tog doba života svaki čovek trebalo da napreduje dovoljno da bude kovač svoje sreće. Komenski se najviše i posebno zalagao za osnivanje škole maternjeg jezika, latinske škole i akademije. Ovom svojom podelom on je postavio temelje modernog školskog sistema.

Materinska škola

Materinsku školu deca dobijaju od svog rođenja pa sve do šeste godine, prvenstveno u majčinom stomaku, pa onda kroz najranije periode svog života u okviru svoje porodice, uz najvažniju ulogu majke. Vaspitanje u ovom periodu treba da pruži osnovne predstave o svetu i prirodnim pojavama, zatim pravilne navike i osnove moralnosti, i religijske osnove. Komenski je detaljno svoje poglede o ovoj prvoj i najranijoj školi u dečijem životu izneo u svom delu Informatorijum materinske škole, u kom je takoreći dao uputstvo roditeljima i dadiljama kako treba postupati sa decom do 6 godina. Ovo je inače prva knjiga u istoriji pedagogije posvećena predškolskom vaspitanju.

 

Škola maternjeg jezika

Ova druga po redu škola u dečjem odrastanju treba da traje od 6. do 12. godine, u periodu dečaštva. Škole maternjeg jezika, ili osnovne škole, treba da postoje u svakoj opštini, pa prema tome treba da budu sveopšte, masovne, narodne i opšteobrazovne. Njihov zadatak je da pružaju elementarna znanja, tj. čitanje i pisanje na maternjem jeziku, računanje s malo geometrije, prirodne nauke, ručni rad, pevanje i veronauka.

Jako je važno naglasiti masovnost i narodnost osnovne škole. Komenski smatra da u ove škole treba uzimati ne samo decu bogatih ljudi, već svu decu podjednako, bogatašku i sirotinjsku, plemićku i građansku, dečake i devojčice. On takođe ističe važnost nastave na maternjem jeziku. Ova dva zahteva su bila izuzetno revolucionarna i demokratska za ondašnje vreme.

Što se tiče opšteobrazovanosti, ovaj kriterijum podrazumeva da svi dobiju sva pansofijska znanja koja su potrebna svakom čoveku, bez obzira na kasnije zanimanje. Zato svako treba da završi osnovnu školu, da bi se kasnije mogao opredeljivati da li će nastaviti školovanje u trećoj, latinskoj, školi, ili će učiti zanat itd. Shodno tome, sadržaj obrazovanja u osnovnoj školi treba da čine: čitanje, pisanje, aritmetika s elementima geometrije, nauka o prirodi, geografija, božji zakon, ručni rad i pevanje.

U osnovi ovako koncipirane osnovne škole je stav da su svi ljudi po prirodi jednaki i dobri, da su svi deca božja, da se svi mogu vaspitavati i da svi imaju jednaka prava na to, i svima je školovanje neophodno.

Komenski je ovim dao građanskom staležu jedno novo, pedagoško oružje u borbi za rušenje starog feudalnog društvenog poretka. Pokušao je da dovede u pitanje pravo crkve na osnovnu školu, hteo da je izuzme iz vlasti crkve i učini javnom, pa je školu podveo pod državnu vlast i učinio je školom za sve, bez ikakve, pa čak i verske diskriminacije.

 

Latinska škola ili Gimnazija

Latinska škola je namenjena za period mladosti, od 12. do 18. godine. Ona se nalazi u svakom gradu, svakoj provinciji, i služi da dalje razvija ono što je stečeno u materinskoj školi (porodici) i školi maternjeg jezika (osnovnoj, narodnoj školi). U ove dve prethodne škole se razvijaju spoljna i unutrašnja čula, a u latinskoj treba razvijati rasuđivanje i suđenje.

Komenski kaže da su njen glavni cilj četiri jezika i celokupno poznavanje veština. Ova škola ima šest razreda i u svakom se uči poseban sadržaj tj. predmet - gramatika, fizika, matematika, etika, dijalektika i retorika, a u okviru ovoga su i sadržaji iz muzike, istorije, geografije, hronologije, astronomije i teologije. Dakle, Komenski je u sadržaj obrazovanja, pored sedam slobodnih veština, uneo i one predmete koji su pod uticajem nauka sve više bili zastupljeni, da bi se učenici uzdigli više. Što se tiče izučavanja jezika, zalagao se da se uči i još jedan od živih jezika, pored maternjeg, latinskog i grčkog. Poseban metod koji preporučuje za ovu školu jeste da se četiri redovna časa dnevno podele tako da se dva jutarnja časa posvete nauci, prvi popodnevni - istoriji, a drugi - vežbanju u stilu, glasu, ruke i sl. shodno gradivu.

Nakon što učenici uspešno završe latinsku školu, tj. gimnaziju, Komenski predlaže da se samo oni najbolji, najtalentovaniji upute na akademiju, a da se ostali upute na njivu, na zanat, trgovinu, ili za šta su već rođeni.

Akademija

Akademija ja namenjena za zrelost, za godine između 18 i 24, i ona, pošto nije opšta i masovna, treba da postoji u svakoj državi. Na akademiji Komenski želi da se zaista obrađuju sve nauke, pri čemu treba primenjivati lakše i pouzdanije načine, a da se na kraju odlikuju samo oni koji su uspešno postigli svoje ciljeve, pa im se može pouzdano poveriti vođenje društvenih poslova.

Akademija podrazumeva teologiju, filozofiju i nauke koje su kruna obrazovanja, što uključuje pravni, teološki i medicinski fakultet. Potrebno je da akademije imaju učene, vredne i posvećene profesore, da se obavezno izučavaju pisci, i da ih pohađaju samo odabraniji, samo cvet ljudi, da one spremaju samo vredne i čestite mladiće, a ne nazovi-studente.

U sklopu ovog poslednjeg perioda obrazovanja Komenski spominje još i putovanja, o kojima kaže da ih treba zabraniti omladini dok god ne prođe razuzdanost tog doba i dođe zrelost potrebna za putovanja, isto kao što smatra i Platon.

Nakon što dete tj. čovek završi svoje školovanje kroz sve ove četiri škole, Komenski je smatrao u početku da je razvoj završen upravo do te 24. godine. Međutim kasnije, on je, formulišući svoje pansofijske ideje, učenje i školovanje proširio na čitav život, što ga čini teoretičarem permanentnog (doživotnog) obrazovanja.

Zoran Stokić

30.11.2022.

 

Kazna/Nagrada

 

 

Učenje na greškama - nagrada/kazna - je ono što nas "obrazuje" tj. socijalizuje. “Poštuj pravila da bi izbegao kaznu ili bio nagrađen”.  U građanskim društvima (republikama, monarhijama) građanske vrline se nagrađuju a prekršaji se kažnjavaju. Ali u despotskim društvima i nagrada i kazna su vezane ne za "biološki poželjnu socijalizaciju" koja - društvu povećava šanse za opstanak - već za "despotsku socijalizaciju". Bićeš – nagrađen – ne prema postignutom rezultatu, već ako bespogovorno slediš despota, pri tome možeš biti, sa empatijom koja teži nuli, sa lažnom dipolomom, fingiranim delima, huligan, lopov, ubica, veleizdajnik, malograđanin, namđor, sebičan i tsl to je sve ne-bitno za "despotski način socijalizacije". Bićeš - kažnjen - iako nisi učinio neko naopako delo  (čak šta više ti si, na primer, osoba sa ekstremno visokom empatijom, požrtvovan, uviđajan, solidaran, sposoban, inteligentan, patriota, kosmopolita, odgovorni građanin i tsl.) to je sve nebitno, bićeš kažnjen samo zato što si pokazao nepoštovanje prema despotu. Zašto je despotski sistem beživotan? Jer krši zakone biološkog opstanka. U socijalizaciji sprečava učenje na greškama i zloupotrebljava mehanizam nagrade i kazne.

 

Zoran Stokić

18.11.2022.

 

Brus Li je umro jer je pio previše vode? Tako kaže najnovija medicinska studija

 

Legendarni glumac preminuo je u 32. godini posle cerebralnog edema, u julu 1973. godine. U to vreme smatralo se da je Lijeva smrt bila reakcija na lek za smirenje meprobamat, koji je bio deo leka protiv bolova pod nazivom Equagesic koji je Brus Li uzeo pre smrti. Međutim, upravo je objavljena medicinska studija koja tvrdi drugačije.

 

IZVOR: HEADLINER NEDELJA, 27.11.2022. | 10:37 Foto: EPA-EFE/ABIR SULTAN

 

U novom radu koji su naučnici bjavili u časopisu Clinical Kidney Journal, sugeriše se da je Lijev edem uzrokovan – hiponatrijemijom.

"Drugim rečima, tvrdimo da je nesposobnost bubrega da izluči višak vode ubila Brusa Lija", napisali su. Naučnici su ukazali na nekoliko faktora, uključujući Lijevu tadašnju prehranu koja je uključivala puno sokova i proteinskih napitaka, kao i korišćenje marihuane koja pojačava žeđ.

"Ukratko, Li je imao više faktora rizika koji su bili predisponirani za hiponatrijemiju kao rezultat ometanja mehanizama homeostaze vode koji regulišu i unos i izlučivanje vode. Pretpostavljamo da je Brus Li umro od specifičnog oblika disfunkcije bubrega: nemogućnosti izlučivanja dovoljno vode za održavanje homeostaze vode. Ironično, Li je proslavio citat 'Budi kao voda, moj prijatelju', ali čini se da ga je višak vode na kraju ubio", piše u ovom naučnom radu.

 

***

Komentar

***

 

 

Da – disharmonija! Značenje reči "harmonija" ne dolazi iz muzike, niti iz matematike, već iz medicine; sa ostrva Kos, gde je lečio Hipokrat, gde je "harmonija" upotrebljena da označi zdravo i uravnoteženo stanje organizma, kako duše, tako i tela. Odbacujući  sujeverje i dejstvo bogova sa Olimpa, odvojajući medicinu od religije Hipokrata smatramo "ocem medicinske nauke"; učio je znači da bolest nije kazna bogova, već posledica prirodnih faktora, loših navika, neuhranjenosti i uopšte prirode ljudskog života. Postavljao je "istoriju bolesti", pokušavlao je da pronađe uzrok bolesti te da ga leči u režimu, sa što manje lekakskih zahvata, u kome će se telo samo izboriti sa bolešću. Jedan od temeljnih principa njegove medicinke etike - "ne naškodi"; te da lekara mora da karakteriše marljivost, pristojan i uredan izgled, stalno usavršavanje u svojoj profesiji, ozbiljnost, osetljivost, sposobnost da pridobije poverenje pacijenta, sposobnost čuvanja lekarske tajne i tsl. Pamtimo ga i kao tvorca sažete misli - "aforizma" ali i učenja o ljudskom temperamentu. Opšte ponašanje čoveka zavisi od odnosa 4-ti "tečnosti" koje  kruže u telu – krvi, žuči, crne žuči i sluzi. Ako kod čoveka preovlađuju tečnost "žuči" one čine čoveka impulsivnim, "vrućim" - koleričnim. Preovlađuju "sluzi"- osoba je smirena i spora – flegmatična. Preovlađuje "krv" – osoba je pokretljiva i vesela - sangvinik. Preovlađuju tečnosti "crne žuči" -  čovek je tužnan i strašljivi – melanholik.

 

 

Zoran Stokić

28.11.2022.

 

Zaista kameleon, poslušajte kako je Bouvi „skinuo“ Springstina, Vejtsa, Igija…

 

 

SHOWBIZ Autor:Boško Nicović26. nov 202222:57  dejvid bouviIzvor: Bertrand GUAY / AFP

 

https://rs.n1info.com/showbiz/zaista-kameleon-poslusajte-kako-je-bouvi-skinuo-springstina-vejtsa-igija/

 

U januaru se navršava sedam godina od smrti velikog umetnika Dejvida Bouvija, a njegova svestranost i dan danas ne prestaje da fascinira obožavaoce širom planete. Tokom višedecenijske karijere, nebrojano puta je uspeo da se "ponovo rodi" kao umetnik, poigravajući se ne samo sa različitim muzičkim žanrovima, već menjajući i svoj fizički izgled, zbog čega je zaradio nadimak "rokenrol kameleon". Taj dar za transformaciju nam je od Mršavog belog vojvode podario i nešto veoma duhovito - imitacije njegovih poznatih kolega.

Neposredno nakon Bouvijeve smrti, tonski inženjer Mark Sonders objavio je na Jutjubu audio snimak na kom se mogu čuti perfektne Bouvijeve imitacije Brusa Springstina, Marka Bolana, Toma Vejtsa, Lua Rida, Igija Popa…

Sonders je radio u Vestsajd studiju u Londonu, gde je Bouvi 1985. godine snimao saundtrek za film „Absolute Beginners“.

„Na kraju sesije, on je počeo sa imitacijama i shvatio sam da bi to u jednom trenutku moglo biti izbrisano, pa sam brzo stavio kasetu i pritisnuo snimanje. Voleo bih da možemo da čujemo i drugu stranu dijaloga, ali to nažalost nije snimljeno“, napisao je Sonders u opisu videa.

Sve imitacije su snimljene na muziku za „Absoulute Beginners“, a tekst je, prema Sondersovom sećanju, Bouvi izmislio na licu mesta za svoju prvu imitaciju – Brusa Springstina.

„Mislim da je to izmislio na licu mesta. Ako je tako, to je prilično impresivno! Definitivno zvuči veoma ‘brusovksi’. U stvari, Brus bi verovatno bio prilično srećan da je to napisao“, ocenio je Sonders.

A, ukoliko ste ljubitelj Bouvijeva, i želite da saznate više o njegovom liku i delu, u domaćim bioskopima trenutno možete pogledati nesvakidašnju filmsku priču o njegovom životu – dokumentarac Breta Morgena „Moonage Daydream“.

Film je snimljen uz blagoslov Bouvijeve porodice, i naišao je na odličan prijem na ovogodišnjem Kanskom festivalu. Nakon srpske premijere na festivalu „Slobodna zona“, našao se i na redovnom bioskopskom repertoaru.

 

***

Komentar

***

 

 

Najveći kameleon ikada je Mocart (slično J.Hajdn). Malo je poznato da u ta vremena još nisu postojala autorska prava, operske kuća i aristrokratske porodice su bili vlasnici svih prava, bitna je bila zarada, kako je to izgledalo u praksi. Kroz Beč prolaze najpoznatiji kompozitori tih vremena Traeta, Paisello, De Majo, Pietro Alessandro Guglielmi, Pasquale Anfossi, André Grétry , Florian Gassmann, Baldassare Galuppi, Niccolò Piccinni, Tomas Arne, Giuseppe Sarti, Martín y Soler, Gazzaniga i & tu se malo zadrže izvode se njihove opere, brzo odlaze u druge gradove Evrope. Ali opere su se dopale publici – slede brojne reprize, da bi publika bila zadovoljna – DOPISUJU – se "nove arije" ali kompozitor nije više u Beču (nema ni intereneta!), nema veze dopisaće ih ko? Mocart. Ulazio je u stil svakog od tih kompozitora, pa je arija zaista zvučala "kao da" ju je napisao Trajeta, Anfosi, Sarti, Soler... tako je Mocart pekao zanat – pa se njegove opere mogu shvatiti kao MOZAJK arija poznatih kompozirora tih vremena. Slično je radio i J.Hajdn, koji je 30 g bio na imanju grofa Esterhazija, gde je postavljao brojne opere tadašnjih zvezda, dopisivao, skraćivao arije i horove, pravio nove aranžmane, prilagođavao operu pevačima, horu i orkestru koji on tu ima i tsl.

 

Zoran Stokić

27.11.2022.

 

 

Čuturilo: Nemar je sistemski, živimo istoriju beščašća, u Beogradu turbo-džihad

 

 

SHOWBIZ Autor:N1 Beograd26. nov 202210:40

 

Muzičar Nikola Čuturilo navodi da je poslednjih 25 godina Beograd krcat turbo-džihadom i neukusom. Nemar je sistemski, kaže. I globalno i lokalno živimo u okruženju nasilja, živimo istoriju beščašća, navodi gost Novog dana. Pričao je i o izlasku vinil verzije svog albuma "Priče iz depoa", a i o narednim koncertima u Beogradu, Čačku, Vranju, Paraćinu...

Komentarišući u rubrici Prelistavanje štampe u Novom danu slučaj nasilja u školama (u Trsteniku, Subotici) kaže da je to tužno i tragično. Vrlo malo se govori o uzrocima, a mi definitivno živimo u okruženju nasilja, i  lokalno i globalno, naveo je.

„Čovek današnjeg dana okružen je stresom, strahom, grčevitom borbom za opstanak“, ističe. Navodi da se danas u bilo kom delu grada mogu videti žvrljotine. Kazao je da je prolazio pored Elektrotehničkog i Arhitektonskog fakulteta i da je ta vrhunska obrazovna ustanova, u epicentru Beograda, cela ižvrljana. „Kako to doživljava neki klinac – uradio sam to, čak se nisam ni krio… Šta je sledeće iza toga, kako funkcioniše ljudski mozak – možda mogu da uđem u tu zgradu, kuću, uzmem šta mi se dopada. Te granice su potpuno porušene i nestale“, rekao je, navodeći da je za to odgovoran i sistem i porodica podjednako.

Nemar je sistemski, nemar nekih ljudi koji bi trebalo da daju primer i smernice, koji bi trebalo neke stvari da ohrabre, a za druge da kažu da su nedopustive, naglašava.

Govoreći o ogromnom nedostatku empatije u društvu, kaže da je to dobrim delom planetarni projekat koji traje izvesno vreme.

„To je taj korporativni liberalizam u kom trčiš od tačke A do B najbrže što možeš, ne osvrćeš se oko sebe, ako treba da pređeš preko nekoga – preći ćeš… Postoje samo uspešni, lepi, postoje samo dobro razvijeni, mladi, nasmejani, koji se lepo provode i lepo žive. Sve drugo je nešto što ne želiš da čuješ, ne želiš da znaš i prosto – ne postoji“, naglašava Čuturilo.

Kaže da se to vidi kod nas i na poslednjem na primeru iznajmljivanja stanova Rusima u Srbiji, kada se stanari izbacuju da bi se na građanima iz Rusije zaradilo više.

Govoreći o  Beogradu, navodi da je poslednjih 25 godina „krcat turbo-džihadom i krcat neukusom, jer to je prosto estetika većine“.

A za globalno društvo kaže: „Mi živimo istoriju beščašća u kojoj zapravo ogroman broj ljudi ne shvata da nas je sa ove strane 99 posto, a da je samo jedan posto sa one druge“. Čuturilo ocenjuje da, opet, i to zavisi od zemlje do zemlje – u onoj u kojoj ima više para „tamo se fingira“, dodajući da se „fingira i demokratija“, a tamo gde nema dovoljno para – „to je mnogo vidljivije i to je nešto što mi živimo dnevno“.

„Vinil – simbol lepšeg vremena, drugačijeg slušanja i poimanja muzike“

Inače, od ponedeljka će se u prodaji naći vinil verzija njegovog albuma „Priče iz depoa“, koji se, inače, pojavio u decembru prošle godine. Kaže da se vinilu raduje iz više razloga. „Poslednje vinilno izdanje, ploču sam imao 1991. godine, a drugo – vinil, po meni, jeste simbol nekog srećnijeg i lepšeg vremena i drugačijeg slušanja i poimanja muzike“, rekao je gost Novog dana.

Navodi da je vinil specifičan, i da, iako se već neko vreme vraća – postoji razlika, a da je ona u tome što se danas u njemu nalazi „snimak koji prozvod digitalije“. „Vinil koji ja pamtim je bilo analogno snimanje. To je nešto potpuno drugačije. I ubeđen sam da je bilo adekvatnije u smislu preslikavanja atmosfere koje se napravi na probi sa bendom. Ta patina se dala čuti na vinilu, pre svega zbog analognog načina nasnimavanja. Digitalije su sve izbalansirale na sredini – lakše se dolazi do ušiju slušalaca, ali još lakše se zaboravlja to što je doneto“, rekao je gost N1.

Kako je dodao, poznati muzičar Nil Jang radi na pronalaženju nove forme nosača zvuka koji bi bio približniji onom starom. Vraća se i kaseta, dodaje i ističe da je kod ploče bitan i onaj ritual – to što se kod nje nije preskakalo – da se, na primer, ide sa A1 na A4, nego se ide redom.

Govoreći o muzici, navodi da se pojave bendovi i neki albumi i jednostavno sve kratko traje i to ne zato što to nije kvalitetno – već zato što „ovo vreme iziskuje zaborav“. „Ovo je vreme venata, vreme forme, da se samo forma zadovolji, da se na njoj ostvari profit, a sadržaj je potpuno minoran“, zaključuje Nikola Čuturilo.

Najavio je i koncert 11. decembra u Zappa bazi u Beogradu. Takođe u narednom  periodu imaće koncerte u Čačku (10. decembra), a krajem meseca u Paraćinu i Vranju…

 

***

Komentari

 

***

 

Bravo, pravo u "centar" naših problema! Samo bi dodao. "Otvorena društva" neki posmatraju samo iz ugla potrošnje (što je ustvari sekundarno) – ona omogućavaju pojedincu najveću kupovnu moć. Ali to je posledica koje su stvorile - "slobode za sve" (a to je primarno). Nepremostiva je razlika između društava: otvorenih (stalno povećanje lične autonomije) i zatvorenih (gde nema te autonomije). "Sloboda za sve" koja je ostvarena u "otvorenom društvu" podrazumeva da društvo svakoj osobi omogućuje "u našim ličnim životima" da bude "ličnost", "posebno ja" da budete ono što jeste, da radimo ono što želimo, da volimo ono što mi želimo i tsl. U zatvorenim duštvima kolektivistička praksa sprečava "autonomiju", otuda tolike izbeglice u njihovom jednosmernom kretanju ka otvorenim društivma.

 

Zoran Stokić

26.11.2022.

 

Da li živimo u Matriksu? "Naš svet je pikselizovan"

 

Mnogi su se nakon gledanja filma Matrix zamislili nad mogućnošću da živimo u nekoj vrsti simulacije, odnosno kompjuterskog programa koji je kreirala naprednija inteligencija. No ova ideja nije nešto novo. S ovim se problem naučnici i filozofi "zabavljaju" već vekovima.

 

 

IZVOR: INDEX.HR ČETVRTAK, 24.11.2022. | 12:10 Foto: ltummy/shutterstock

 

 

Na primer, filozof Rene Dekart je još u 17. veku pretpostavio postojanje nekog demona koji nas obmanjuje i kontroliše naša čula. To je bila osnova za stvaranje misaonog eksperimenta naziva "Mozak u tegli", koji u potpunosti preispituje našu stvarnost.

Mozak u tegli je hipotetička situacija u kojoj smo svi mozgovi u teglama koje kontroliše neki "ludi" naučnik. Te tegle bi, poput onih u filmu Matrix, održavala naš mozak, a naučnik bi imao mogućnost kreiranja virtuelnih nadražaja.

Mozak bi registrovao ta čula na potpuno isti način kao što mi danas procesuiramo čulna iskustva s obzirom na to da se ona ionako već tumače kao električni signali.

Mozak u tegli i kompjuteska simulacija

Misaoni eksperiment, dakle, ukazuje na to da sve što mislimo, osećamo i vidimo možda dolazi iz električnih impulsa koje neko šalje putem elektroda, a mi ne primećujemo razliku. Taj filozofski problem se u moderno vreme proširio na scenario kompjuterske simulacije – umesto da smo mozgovi u nekoj komori, možda živimo u virtuelnom svetu koji je kreirala vanzemaljska inteligencija.

I tu se postavlja pitanje možemo li shvatiti da li smo u takvoj situaciji ili ne, a tim problemom u zadnje vreme često se bave i naučnici. Tako je fizičar Melvin M. Vopson sa Univerziteta Portsmaut nedavno predstavio nekoliko praktičnih načina provere kojima bi se moglo utvrditi da li smo "mozgovi u tegli".

Naime, fizičari se već neko vreme pitaju zašto u svemiru postoje uslovi pogodni za razvoj života, odnosno zašto zakoni fizike i konstante imaju vrlo specifične vrednosti koje omogućuju nastanak zvezda, planeta i konačno živih bića. Uobičajen odgovor je to da živimo u beskonačnom multiverzumu, tako da nije iznenađujuće da se u jednom trenutku pojavio svemir poput našeg.

No postoji još jedna mogućnost – svemir je programska simulacija kojom upravlja napredna vanzemaljska vrsta podešavajući uslove i pravila kako bi moglo doći do razvoja flore i faune. Ovu drugu opciju podupire grana nauke koja se zove informacijska fizika, a ukazuje na to da prostor-vreme i materija nisu fundamentalni fenomeni.

Umesto toga, fizička stvarnost temeljno je sastavljena od delića informacija iz kojih proizlazi naše iskustvo prostor-vremena. To dovodi do izuzetno zanimljive mogućnosti da bi celi naš svemir zapravo mogao biti kompjuterska simulacija. Fizičar Džon Arčibald Viler je 1989. postavio hipotezu da je svemir u temelju baziran na matematici te da nastaje iz informacija.

A filozof Nik Bostrom sa Univerziteta Oksford je 2003. formulisao svoju teoriju o kompjuterskoj simulaciji navodeći da bi neka izuzetno napredna civilizacija trebalo da dođe do tačke razvoja u kojoj je njena tehnologija toliko sofisticirana da se simulacije ne bi mogle razlikovati od stvarnosti, a učesnici ne bi bili svesni da su unutar virtualnog sveta.

Empirijski dokazi

Postoje "dokazi" koji sugerišu da bi naša fizička stvarnost uistinu mogla biti virtuelna, smatra Vopson. Naime, svaki svet virtuelne stvarnosti temelji se na obradi informacija. To znači da je sve u konačnici digitalizovano ili pikselizovano do minimalne veličine koja se ne može dalje deliti - bitova.

"Prema teoriji kvantne mehanike, ovo vredi za našu stvarnost jer postoji najmanja jedinica energije, dužine i vremena. Elementarne čestice, koje čine svu vidljivu materiju u svemiru, najmanje su jedinice materije. Pojednostavljeno rečeno, naš je svet pikselizovan", piše Vopson.

"Zakoni fizike koji upravljaju svime u svemiru takođe nalikuju kompjuterskom kodu neke simulacije. Štaviše, svuda su prisutne matematičke jednačine, brojevi i geometrijski obrasci. Svet se čini kao da je potpuno baziran na matematici", dodaje.

Još jedan kuriozitet u fizici koji podupire hipotezu o simulaciji je granica brzine u našem svemiru, a to je brzina svetlosti. U virtuelnoj stvarnosti ovo bi ograničenje odgovaralo ograničenju brzine procesora, odnosno njegove snage.

Najveći dokaz za hipotezu o simulaciji dolazi iz kvantne mehanike koja ukazuje na to da svet oko nas "nije stvaran", odnosno čini se da čestice u određenim stanjima postoje jedino ako ih posmatramo. Pre procesa posmatranja one istovremeno postoje u različitim stanjima. Slična je i kompjuterska simulacija, kojoj je za pokretanje događaja potreban programer ili posmatrač, objašnjava fizičar.

Kako možemo to proveriti?

Pod pretpostavkom da je svemir zaista simulacija, kakvu bismo vrstu eksperimenata mogli da sprovedemo unutar simulacije da to dokažemo?

"Razumno je pretpostaviti da bi simulirani svemir sadržavao puno informacijskih bitova koji predstavljaju sam kod. Stoga bi otkrivanje ovih bitova informacija trebalo dokazati hipotezu simulacije", objašnjava Vopson.

"Nedavno predloženo načelo ekvivalencije masa-energija-informacija (M/E/I) sugeriše da se masa može izraziti kao energija ili informacija, ili obrnuto – da informacijski bitovi moraju imati malu masu. A to nam omogućuje temelj za istragu", dodaje.

Vopson postavlja pretpostavku da je informacija zapravo peti oblik materije u svemiru. Čak je izračunao očekivani sadržaj informacija po elementarnoj čestici te ove godine sastavio eksperimentalni protokol za proveru ovih predviđanja.

"Priroda naše stvarnosti jedna je od najvećih misterija"

Eksperiment uključuje brisanje informacija sadržanih unutar elementarnih čestica dopuštajući njima i njihovim antičesticama anihilaciju u bljesku energije, pri čemu se emituju fotoni ili čestice svetlosti.

"Predvideo sam na temelju informacijske fizike tačan raspon očekivanih frekvencija nastalih fotona. Eksperiment se može izvesti, imamo za to potrebnu tehnologiju. Sada radimo na finansiranju tog projekta", kazao je Vopson.

Postoje i drugi pristupi. Pokojni fizičar Džon Berou tvrdio je da bi simulacija imala manje kompjuterske greške koje bi programer trebalo da popravlja kako bi virtuelna stvarnost nastavila s radom. Smatra da bismo te popravke mogli da percipiramo kao neočekivane kontradiktorne eksperimentalne rezultate, poput promena prirodnih konstanti.

Prirodna konstanta je fizikalna veličina koja se ne menja u vremenu i prostoru, odnosno konstanta koja se pojavljuje pri matematičkom opisivanju zakona fizike. Stoga je još jedna opcija za utvrđivanje forme naše realnosti (ili kompjuterske simulacije) praćenje vrednosti ovih konstanti.

"Priroda naše stvarnosti jedna je od najvećih misterija. Što hipotezu o simulaciji shvatamo ozbiljnije, veće su šanse da ćemo je jednog dana dokazati ili opovrgnuti", smatra Vopson.

Piše: Tihana Jarić Dauenhauer

 

***

Komentar

***

 

 

Poziciju Homo sapijensa anticipirao je Ksenofan: "Ne otkrivaju bogovi smrtnicima sve od početka, ali tokom vremena, tražeći, nalazimo ono što je bolje. Sigurnu istinu niko nije saznao i neće je saznati o bogovima i stvarima o kojima govorim; ali ako iko ikada istinu nekim slučajem saopšti, sam to neće znati: jer sve je samo istkana mreža nagađanja". Epistemologija nam kaže ovo isto samo na sofisticiran način. Ni mit, ni teologija, metafizika, pa ni nauka nisu iz "principskih" razloga u stanju da otkriju skrivenu suštinu stvarnosti! Stare klasične teorije istine izražavaju zdravorazumsko shvatanje - da je istinito ono mišljenje koje odgovara stvarnosti. Ali šta je "stvarnost"? Nerešivo! Zato nauka koristi ne-klasične teorija istine: koherencije, pragmatične i tsl. "u kome jedna uverenja neće protivurečiti drugim uverenjima"; "neko uverenja treba prihvatiti kao istinita ako ona dobro 'rade', tj, ako uspešno orijentišu našu praksu, ako postupajući u skladu sa njima uspemo da ostvarimo svoje namere i ciljeve u smislu predviđanja budućih događaja i tsl.  Pozivanje na „odgovara svarnosti“ je zaobiđeno. Ni naše najače oruđe nauka ne otkriva "skrivenu suštinu stvarnosti". Pomoću nauke, uspešno predviđamo,  izgrađujemo ekološke niše, preživljavamo i to je sve!

Zoran Stokić

25.11.2022.

 

Hendl i Mocart

ili 

o talentima

 

 

Posledica stvaranja kulta „nacije”, na primer, bila je i borba nemačke muzike protiv „italijanizma”. Kult Rafaela u slikarstvu – tražio je suprotno – sada se stvara kult Mocarta u muzici. Ali ako treba stvoriti kult, zašto nisu uzeli Hendla ili Gluka? Zato što je Hendl pisao (uglavnom) na italijanskom i živeo u Engleskoj. A Gluku je maternji jezik češki. Prvu Hendlovu operu Almira iz 1705. godine, kada je imao 19 godina, treba uporediti sa Mocartovom iz tog doba (kada je i on imao 19 god). Kod Hendla imamo „program“ muzike za njegove buduće opere i oratorijume; koji je dosledno sproveden! Kod Mocarta imamo kopije XY italijanskog kompozitora. Bog muzike u Mocartovo vreme, da se podsetimo, bio je Gluk.

 

Kada su Hendl i Mocart imali 19 geodina šta je ko komponovao? Hendl "Almiru", a čudo od deteta Mocart "La finta giardiniera". Opere su i jedan i drugi zapravo komponovali kada su imali po 18 godina.  To je inače prva Hendlova opera izvedena je u Hanburgu 8. 01. 1705., pod dirigentskom palicom Kajzera u kontekstu tog vremena, prava muzička bomba, za više stepenica nadmašio je sve druge kompozitore. Hendl je u Almiri znači „najavio” program svojih budućih opera i oratorijuma. Kao i Venecija, Hamburg je takođe bio bogata komercijalna republika sa prosperitetnim kulturnim pejzažom. I ovde i tamo, buržoaski javni ukus je u velikoj meri određivao kakve opere treba da budu. U početku su u Hamburgu muzicirani uglavnom libreta na nemačkom jeziku. Ali ubrzo je postao običaj da se najvažnije arije pišu na italijanskom. Ples Azijata, šesnaestotaktna sarabanda sa samo dva glasa, jedna je od Hendlovih najpoznatijih melodija do danas. Nakon što ju je Hendel prvi put preradio i značajno proširio u ariju Lascia la spina u svom rimskom oratoriju "II trionfo del Tempo e del Disinganno" (1707), ona je šest godina kasnije osvojila svet muzike kao "Lascia ch'io pianga" u njegovoj prvoj londonskoj operi Rinaldo .

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=VysgBBpkpsw

Opera Highlight G.F.Hadel: Almira 1705-1994

 

 

*

 

 

Kada je Mozart imao 18 g komponovao je operu " La finta giardiniera" (13.01.1775.) tj. njegov stil komponovanja "variranje tuđih muzičkih ideja" tj. "kreativno  je hteo da popravi" - Pasquale Anfossi "La finta giardiniera". Anfossijeva opera je nastala 1773., izvedena je u Rimu, zatim sa istim uspehom, sa puno repriza, u svim gradovima Italije, zatim Parizu i ostalim velikim gradovima Evrope.

 

U kasnijoj muzičkoj kritici, Anfosijev uticaj na Mocartovo delo je prepoznat. Mocart je dobro poznavao Anfosija, toliko da ga citira u dva pisma o njemu: u jednom ga naziva „veoma poznatim Napolitancem”, u drugom kaže 

„moji neprijatelji kažu da želim da ispravim Anfosijevo delo”.

A Mozart je napisao i arije za Anfosijeve "Il Curoso Indiscreto" i "Le gelose fortunate" povodom dva izvođenja u Beču 1783. i 1788. - kao da ih je stvarno napisao Anfosi. Mocarta su često angažovali u Beču, da iz raznih razloga (kompozitor čija je opera izvedena, je napustio Beč, a publici se dopala opera, pa u reprizama te opere su dodavane nove arije i tsl) - dopisuje po koju ariju u MANIRU određenog kompozitora. Dva značajna muzikologa, Georges du Parc Poulain Saint-Foik i Theodor Vizeva, u svojoj monumentalnoj monografiji o Mocartu u pet tomova , izvode detaljno poređenje između partiture Anfosijeve La finta giardiniera i Mocartove. Dvojica naučnika primećuju mnoge sličnosti između ova dva dela, napominjući da je Mocart često sledio formalne šeme Anfosijevog rada i čak je preuzeo njegov ritmički izum. Ovo delo se pominje i u eseju „Italijanska muzika u osamnaestom veku“ koji je za izdavača Bramante uredio Roberto Zanetti. Zaneti dodaje: „s druge strane, Mocart je generalno usvojio ono što se smatra karakteristikom Anfosijevih opera, odnosno podelu arije na dva dela, različitog tempa i ritma”, što se obično pripisuje Mocartu.

 

 *

 

Pasquale Anfossi (1727-1779)

https://www.youtube.com/watch?v=vULbyASaW5s&list=OLAK5uy_koThvPoUgC5kzjlDzUJ4X2jolgRrWio-o

La finta giardiniera: Act I: Overture Part I (cela opera sastoji se od 74 postova)

 

*

 

https://www.youtube.com/watch?v=lhCorp9RgVM

W. A. Mozart - KV 196 - La finta giardiniera

 

 

 

Zoran Stokić

24.11.2022.

 

Srbija kao PREDSTRAŽA ispred Rusije

 

 

1989. –  2022. 

Politička ideoligija koja vlada Srbijom:

"Srbija kao PREDSTRAŽA ispred Rusije, da je štiti od NATO-a". 

Srbi  kao "topovsko meso" odbrane Ruskih geostrateških  interesa. I kao što vidite narode, nema kraja, dokle? Do poslednjeg srbina (!)

 

Zoran Stokić

24.11.2022.

 

Civilizacije koje su izgradile svet; Pet sila koje su uticale i na savremeno društvo

 

Kada govorimo o valikim i važnim civilizacijama, vrlo bitno je da prvo definišemo o čemu govorimo i šta pod pojmom civilizacija podrazumevamo. Počnimo sa primerom koji lako razumemo. Šta se podrazumeva pod modernom zapadnom civilizacijom? Nacije poput Sjedinjenih Američkih Država i Kanade, ali i skoro cele Evrope.

 

IZVOR: PUN KUFER UTORAK, 22.11.2022. | 10:28 -> 18:00 Foto: Shutterstock/Paolo Gallo

 

Dakle, civilizacija se ne odnosi na jednu suverenu zemlju, već obuhvata nekoliko, tačnije, to je grupa suverenih mesta ujedinjenih zajedničkom kulturom. Sada kada smo to razjasnili hajde da zavirimo u prošlost i podsetimo se ko je sve uticao na to da svet danas izgleda ovako.

Sumerska civilizacija (4500 – 1900 p.n.e.)

Kada govorimo o “najvećim” civilizacijama koje su krasile svet, nesmemo zaboraviti sumersku civilizaciju iz najmanje dva razloga:

1) to je bila prva civilizacija (za koju znamo) i

2) zato što je sumerska civilizacija ostavila ogroman uticaj o religiji i kulturnoj misli sveta.

Drevni Sumerani su živeli u oblasti Mesopotamije, koja se nalazila u današnjem Iraku. Zbog svog položaja u blizini reka Tigar i Eufrat, Sumerci su mogli da napuste svoj lovačko-sakupljački način života i počnu da se bave poljoprivredom, što je kasnije formiralo neke od prvih gradova na Zemlji. Jedan takav grad je bio poznat kao Ur i rodno je mesto Abrahama osnivača ne jedne već tri religije: islama, judaizma i hrišćanstva.

Egipatska civilizacija (3100 - 30 p.n.e.)

Nije moguće govoriti o velikim civilizacijama, a da nekažemo nekoliko reči o Egiptu. Slično sumerskoj civilizaciji, drevna egipatska civilizacija "svoj uspeh duguje" reci Nil. Kada su doseljenici stigli u to područje, otkrili su da reka Nil plavi svake godine, a kako se vode vraćaju u normalu, Nil ostavlja naslage plodnog zemljišta savršenog za uzgoj useva. Kako su se vekovi gomilali milenijumima, ova mala naselja su postala temelj onoga što će postati egipatska civilizacija. Postigli su mnoge impresivne podvige, kao što su komplikovani sistemi pisanja, biljna medicina i neverovatna arhitektura (piramide u Gizi).

Kineska civilizacija (2070. p.n.e. - 220. n.e.)

Ova civilizacija je nastala na bujnim obalama doline Žute reke. Drevni kineski farmeri su se prvi put naselili na ovom području oko 5000 godina pre nove ere, i postali okosnica drevne kineske kulture. Mnoge stvari koje se i danas koriste, poput svilenog donjeg veša, na primer, potiču iz drevne Kine. Osim svile, Kinezi su nam otkrili mnogo toga: kompas, akupunkturu, nebrojene biljne lekove i Kineski zid, koji je i danas jedno od svetskih čuda.

Grčka civilizacija (1100 p.n.e. - 140 n.e.)

Malo je civilizacija u istoriji oblikovalo modernu zapadnu civilizaciju na tako dubok način kao civilizacija antičke Grčke. Doseljenici su prvi put počeli da obrađuju zemljište bogato hranljivim materijama duž Egejskog mora oko 7000. godine pre nove ere. Doprinos Grka našem modernom načinu života je značajan, jer su ljudi poput Homera i Sofokla utrli put modernoj književnosti. Jasno je da su stari Grci, kao što su Sokrat, Platon i Aristotel, bili pioniri zapadne filozofije. Mnogi drugi grčki mislioci dali su ogroman doprinos modernoj demokratiji, matematici, medicini i nauci. Zaista, drevna grčka civilizacija je pomogla u oblikovanju života svih nas.

Rimska civilizacija (750 p.n.e. - 470 n.e.)

Stara rimska civilizacija se tada razvila iz malog i naizgled neupadljivog grada na Apeninskom poluostrvu. Rimska civilizacija je bila izuzetno uspešna, a ono u čemu se odlikovala bilo je preuzimanje i unapređenje ideja drugih. Rimljani nisu bili prvi ljudi koji su gradili mostove, lukove, akvadukte ili puteve. Ipak, usavršili su ih. Rimljani su bili otvorenog uma i kako se njihova civilizacija širila u carstvo, asimilirali su kulturu, religije i sva drevna dostignuća.

 

***

Komentar

***

 

Svako živo biće da bi preživelo mora da izgradi svoju „biološku nišu“. Pauk tu nišu ostvaruje "biološkim-apriori" automatskim pletenjem mreža. Homo sapijens je gradi "nadbiološki" – pomoću kulture; prvo rešenje – pećina, pa zemunica,..., danas soliteri. Svaka civilizacija počiva na nekoj "kulturnoj matrici". Sve civilizacije, pre Zapadne, imaju nešto zajedničko, šta je to? "Tabu" – koji nije smeo da se dovodi u pitanje (ni po koju cenu). Tabu je čuvao nepogrešivos vođa. A preživljavanju Homo sapijensa ne vode - tabui - nego NOVE KREACIJE (tabu ih može sprečavati). Kuga tj. Yersinia pestis, nastala pre 4000 g u Kini, širila se u talasima, kada talas prođe, ona se održavala u endemskom stanju u centralnoj Aziji i istočnom rogu Afrike. Sumeranski vladar je bio između ostalog i vladar "kuge", ali im to nije pomoglo da se kuge oslobode! Slično je bilo i u Kini, Rimskoj civilizaciji...Problem kuge je rešila tek Zapadna civilizacija, jer je vremenom sve moglo biti preispitivano, ništa nije bilo tabu. Višecentrično društvo (kraljevi, aristokratija, gradovi, crkva) naročito liberalni gradovi vodili su ka novoj nauci, gde je "kriterijum potvrđivanja" bio zamenjen "principom opovrgavanja". Sve civilizacije pre Zapadne koristile su "princip potvrđivanja" da bi došli do istine – tražili su samo one primere koji potrvđuju njihovo mišljenje, njihove stavove; one primere  koji bi potencijalno mogli opovrgnuti ta mišljenja se odbacuju, prigovori se ignorišu, zataškavaju.

Zoran Stokić

22.11.2022.

 

Stare laži

(iz slikarstva i muzike)

 

 

Sada se laže masovno i totalno. A kako su izgledale neke stare laži. Posledica stvaranja kulta "nacije", na primer, bila je i borba nemačke muzike protiv „italijanizma“. Kult Rafala u slikarstvu – tražio je protiv težu – stvara se sada kult Mocarta u muzici. U državama Nemačke u slikarsvu postojao je odavno (pre pojave nacija) kult Rafaela kao božijeg genija; on je izabran za ikonu jer je ujedinio antičke i hrišćanske ideale; sam taj kult je stvoren na laži o Mikelanđelu kao "neuračunljivom, ekscentričnom geniju" tj. "putštena" je laž kako je on da bi naslikao „Raspeće Hristovo“, ubio čoveka, koji mu je poslužio kao slikarski uzor, kako bi prirodnije predstavio umirućeg Spasitelja. Ideja o geniju i zločinu zbog umetnosti tu je stvorena. Ruski umetnici koji su bili pod uticajem nemačkog romantizma pomogli su da se kult Mocarta učvrsti; a najviše Puškin "malom tragedijom" "Mocart i Salijeri" 1831., o geniju i trovaču Salijeriju. Zanimljivos je u tome što je Puškin iako je znao da ne postoji nijedna empirijska činjenica o Salijeriju kao ubici, do "glasina" - laži, ipak odlučio da pojača ideju koja je razvijena u romanu o Rafaelu (u njemu je Rafaelo božiji genije a konkurent je anonimni đak; a ne na primer, slikar ranga, Mikelanđela) tako što će uzeti istorijsku etabliranu ikonu muzike tih vremena. Neistina je dvostruka: istorijska, muzikološka; jer za Salijerija Bog muzike bio je Gluk (kao uostalom i za sve ostale kompozirore tog vremena) a ne anonimni Mocart. Kolika je moć laži, pokazuje i to da se slika o trovaču Salijeriju održala do danas.

 

 

*

 

Paizjelova "Nina" je bila jedan od najvećih operskih uspeha svog vremena i izvođena je na gotovo svim scenama sve do 19. veka. Naslovni lik je bio prepoznatljiva uloga za poznate pevačice kao što su Isabella Colbran, Giuditta Pasta... Zašto ova briljantna opera - među operama - nije na repertoarima operskih kuća? Mnogi delovi muzike oblikovani su okretnim, plastičnim i duhovitim stilom napuljske opere bufe, ali Ninini patetični, elegični i elegantni delovi posebno otkrivaju novi romantičarski ukus. Stoga se može reći da je ova opera inaugurisala ono što će se u Francuskoj zvati "comédie larmoyante"; te da je zaljubljena i luda Nina umetnički presedan za mnoga druga slična bića, kao što su Amina iz La Sonnambula ili Elvira u Puritancima. Nina se takođe može smatrati presedanom za romantične junakinje koje polude u paroksizmu drame, čiji bi model bila Donicetijeva Lucija, dok se u našem slučaju Nina pojavljuje bolesna od prvih trenutak ali se na kraju opere vraća u normalni živo.

 

https://www.youtube.com/watch?v=6BzHAUeHP3Q

Paisello - NINA - Jonas KAUFMANN - Cécilia BARTOLI

 

 

Lindoro, her lover/A shepherd (tenor) Jonas Kaufmann

The Count, her father (bass) László Polgár

Susanna, her companion (mezzo-soprano) Juliette Galstian

Giorgio, the Count’s valet (bass) Angelo Veccia

 

ACT I

Nina, the Count’s daughter, has gone mad.  She’s asleep for the moment, but what will happen when she wakes up?  Nina and Lindoro were going to marry, with her father’s approval.  Unfortunately, on the day of the marriage, a  richer and more powerful rival turned up, and the Count broke his word.  Lindoro died in a duel with the rival, and Nina went mad.  Having left her father’s home, she wanders around the village doing good deeds for the people, who all adore her.  Tortured by remorse, the Count arrives in the village, lamenting his sad fate.  Nina appears, and the Count, Susanna, and Giorgio withdraw discreetly.  It’s the hour when she goes to the crossroads to wait for her lover. The villagers come to comfort her, and sing her favourite song.  Shaken, the Count approaches, but his daughter doesn’t recognise him.  At sunset, a young Shepherd brings back his flock.  His sweet voice reminds Nina of Lindoro’s who, once more, hasn’t come.  Having left, like every day, flowers at the place where she waits, Nina returns to the village.

 

ACT II

Joy follows sorrow.  Giorgio brings the Count good news: Lindoro isn’t dead, and he’s at the castle gates hoping to see his darling.  The Count’s servants bring him before their master.  At first afraid, he is reassured by the tears of joy with which the Count greets him.  Lindoro tells him that, seriously wounded, he was cared for by a friend, but, believing Nina married to his enemy, he delayed making his appearance.  The news of Nina’s sad state knocks him sideways.

 Nina is brought to him.  Seeing him stand before her, she cannot believe her good luck.  Lindoro reminds her of the happy days they spent together. Learning that it really is Lindoro who stands before her, and that nothing stands in the way of their happiness, Nina recovers her wits.

 

 

Zoran Stokić

21.11.2022.

 

Pokidana kontaktna mreža, polomljena stakla, prekid saobraćaja na Barskoj pruzi

 

VESTI Autor:RTS20. nov 202212:21Izvor: Pixabay/ilustracija

 

Zbog kidanja kontaktne mreže polomljen je određeni broj stakala na vagonima voza koji je saobraćao iz Bara za Beograd. Povređenih nema, a saobraćaj je obustavljen između Slovca i Divaca kod Valjeva.

Na Barskoj pruzi između mesta Slovac i Divci obustavljen je saobraćaj zbog kidanja kontaktne mreže, usled čega je polomljen i određeni broj stakala na vagonima, saopštio je „Srbija Voz“.

Povređenih nema, a za putnike voza biće organizovan autobuski prevoz do krajnje stanice Zemun.

Putnici voza, koji je jutros iz Užica krenuo za Beograd, putovanje će nastaviti autobosom, obaveštava „Srbija Voz“, a prenosi RTS.

 

 

***

Komentar

***

Sticajem okolnosti, nastave u Valjevu i Užicu, sam putovao tom prugom od 1980-2000. I tada je uvek bio problem na tom istom delu Slovci/Divci. "...saobraćaj je obustavljen između Slovca i Divaca kod Valjeva"! "Putnici voza, koji je jutros iz Užica krenuo za Beograd, putovanje će nastaviti autobosom"! Dođemo vozom  do Divca, onda nas "pretovare" u BUS (sabiju kao sardine u konzervi), pa nas iz tih BUS-eva vrate u voz (koji čeka sa druge strane pruge) u Slovcima.... Primer koji pokazuje moć države i društva. I takvu državu si ti '90., umesto da se baviš razračunavanjem sa vekovima atavizma – terao iz rata  rat '90. Ideologija: "ratom" ćeš da stigneš do uspešne privrede i normalog društva!

 

*

 

Uspešne nacionlne države u Evropi nije stvorio "nacionalizam" nego tradicija građanskog društva. Naš nacionalni interes je 1989 bio tranzicija komunizma u građansko društvo. Česi i Poljaci su izvršili uspešno tranziciju jer su se vratili tradiciji građanskog društva od pre II svetskog rata. Mi smo krenuli od Karađorđa i Miloša, kako? Kopirajući osmanski način vladanja, Miloš je Srbiju smatrao svojim „domazlukom“ i vladao njome kao „mali sultan“, a prema ministrima i činovnicima se, po rečima Slobodana Jovanovića, ophodio kao prema svojim ličnim slugama. Ta „država“ više je ličila na posed i vladavinu nekog srednjevekovnog feudalca, kombinovanu sa slovenskom patrijarhalnošću i istočnjačkim despotizmom, nego što je mogla ličiti na evropske države 19. veka. Posle 1945. vratili smo se u taj način "vladanja". Nazvao bi to " inertnom prestabilisanom harmonijom". Država i društvo postoje samo zato da bi održavale "centralu vlast". Sve korisne ideje, kritike, zapažanja, svi pokušaji da nešto naučimo na greškama - "poništi" - inercija prestabilisane harmonije. Tito je umro 1980, znači 42 god - bez bilo kakvog orjentira - lutamo kao guske u magli. Orjentir je morao biti vezan – za "stepenice" (prava, druga,...) kako se iskoračuje iz tog - sociološkog kancera - u građansko društvo.

 

Zoran Stokić

20.11.2022.

 

Naučnici došli do novog otkrića o mozgu, ovo niko nije mogao ni da pretpostavi

 

Naučnici su kreirali do sada najdetaljniju mapu neuronskih puteva koji povezuju hipokampus sa ostatkom mozga, otkrivajući neočekivane obrasce veza između regiona.

 

IZVOR: ZIMO SUBOTA, 19.11.2022. | 19:50 -> 07:55 Foto:Shutterstock/ESB Professional

 

"Bili smo iznenađeni što smo pronašli manje veza između hipokampusa i frontalnih kortikalnih oblasti i više veza sa ranim oblastima vizuelne obrade nego što smo očekivali", rekao je psiholog Maršal Dalton sa Univerziteta u Sidneju.

Iako se još uvek vodi mnogo debata o tačnoj ulozi hipokampusa u ljudskom pamćenju, neuronaučnici su uvereni da on igra ključnu ulogu u izgradnji pamćenja i integrisanju u našu percepciju kako bi nam omogućio da donosimo odluke o budućnosti. Bolje razumevanje kako hipokampus funkcioniše u kontekstu sa drugim delovima mozga moglo bi jednog dana pomoći naučnicima da reše problem opadanja pamćenja.

Nova tehnika skeniranja dala je zanimljive rezultate

Koristeći novu tehniku MRI skeniranja, koja koristi difuziju molekula vode kroz tkiva da bi stvorila kontrast, Dalton i njegove kolege su napravili mapu visoke rezolucije veza između hipokampusa i cerebralnog korteksa iz mozga sedam odraslih žena mlađih od starosti. od 35. Studija vezana za to istraživanje objavljena je u naučnom časopisu eLife.

Sada smo razvili prilagođenu metodu koja nam omogućava da potvrdimo gde se u hipokampusu povezuju različite kortikalne oblasti. Ovo nikada nije urađeno u živom ljudskom mozgu. Ono što smo uradili je da smo mnogo detaljnije pogledali puteve bele materije, koji su u suštini magistralni putevi komunikacije između različitih oblasti mozga, kaže Dalton.

Uloga hipokampusa

Naučnici su otkrili da hipokampus ima različite mreže za razmenu poruka, od kojih je svaka povezana sa određenim delovima korteksa. Naše prethodno znanje o ovim vezama potiče od disekcija mozga primata, a rezultirajuća mapa mozga je u velikoj meri u skladu sa prethodnim saznanjima. Ali naučnici su sada otkrili mnogo veći nivo veza u oblasti vizuelne obrade ljudskog mozga i manje u frontalnim kortikalnim oblastima.

Postmortem analiza obavljena na primatima može otkriti finije detalje sve do ćelijskog nivoa, tako da je moguće da još nismo uspeli da razrešimo sve ove veze kod ljudi. Ili bi moglo biti da ljudski hipokampus zaista ima manje veza sa frontalnim oblastima nego što očekujemo i više veza sa vizuelnim oblastima mozga. Ovo ima smisla s obzirom na to da hipokampus igra važnu ulogu ne samo u pamćenju, već iu mašti i našoj sposobnosti da konstruišemo mentalne slike u svom umu, kaže Dalton.

"Mi volimo zagonetke"

Druge nedavne studije su takođe pronašle veze između ovih regiona mozga. Naučnici sada žele da saznaju da li su slični obrasci konzistentni kod ljudi različitih demografskih grupa.

Kako se neokorteks širio, možda su ljudi razvili različite obrasce povezivanja kako bi olakšali ljudske specifične funkcije pamćenja i vizualizacije koje bi zauzvrat mogle da podrže ljudsku kreativnost. Malo je zagonetka, jednostavno ne znamo, ali volimo zagonetke i nastavićemo da tražimo, rekao je Dalton.

 

 

***

Komentar

***

 

Nažalost za našu tradiciju ne postoji slučajnost i verovatnoća. Homo sapijens, kao uostalom bilo koja biljka ili životinjska vrsta, bakretije, virusi -  svi zajedno, nismo, ništa drugo, do - mašine (roboti) za preživljavanje - gena. Preživljava se pomoću "predviđanja". U složenom svetu predviđanje je rizičan posao. Predviđanje je nalik kockanju - kockar mora  "proceniti" tri osnovne veličine: ulog, rizik i dobitak. Svaka odluka koju neki mašina (za preživljavanje) donosi je rizik. Kada je 1795., osnovana Ecol Normal - Laplas - je tamo predavao kurseve uključujući i kurs o - verovatnoći - razvio je još tada  principe teorije verovatnoće, sa težištem na primeni, uključujući one - za igre na sreću, prirodnu filozofiju, etiku, greške u zapažanjima, prosuđivanje, sudske odluke i na smrtnost. Ako životinja krene na pojilo, ona povećava opasnost da je pojede grabežljivac koji pokraj izvora traži plen. Ne siđe li do izvora, uginuće od žeđi. Rizik postoji u svakom slučaju te se mora doneti odluka (napraviti strategija) koja će u najvećoj mjeri povećati dugoročne izglede za preživljavanje. Homo sapijens u mislima može pomoću apstrakcija verno predočiti svaku situaciju. Međutim malo je verovatno da nege u našem mozgu leži istinski prostorni model događaja koje zamišljamo. Pojedinosti o načinu kako vaš mozak predstavlja - model sveta - manje su važne od činjenice da je on taj model sposoban iskoristiti za predviđanje mogućih događaja - što je srž preživljavanja.

 ZoranStokić

19.11.2022.