Dr A. Kostić - Digitalno restauriran "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT"

Izvor: Jugoslovenska kinoteka

Digitalno restaurirana verzija filma "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT" Dušana Makavejeva premijerno je prikazana u Jugoslovenskoj kinoteci, u okviru projekta "Vip Kinoteka".

Ovom projekcijom, u subotu uveče, na simboličan način obeležena je i godišnjica smrti reditelja u sali koja po njemu nosi naziv "Makavejev".

"Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT" iz 1967. je drugi po redu dugometražni film Dušana Makavejeva. Ovaj film , snimljen u produkciji Avala filma predstavlja jedno od najreprezentativnijih ostvarenja crnog talasa, reditelja koji je ostavio za sobom vrhunski doprinos kako u domaćoj, tako i u svetskoj kinematografiji.

Glavne uloge u filmu odigrali su Eva Ras i Slobodan Aligrudić, a kroz njihov odnos u filmu Makavejev uspeva da indirektno kritikuje čitavo društvo, koje samo naizgled izgleda zdravo.

Premijeri digitalno restaurirane verzije jednog od najboljih ostvarenja crnog talasa prethodio je razgovor posvećen stvaralaštvu Dušana Makavejeva, pokazujući da umetnici nastavljaju da žive kroz svoja dela, a događaj je protekao u prisustvu velikog broja zvanica, prijatelja i nekadašnjih Makavejevih saradnika.

"Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT" je 14. digitalno restaurirani film u okviru projekta "Vip Kinoteka", koji je nastao u saradnji kompanije Vip mobile i Jugoslovenske kinoteke, sa ciljem da sačuva i zaštiti ostvarenja koja su obeležila srpsku kinematografiju, a proglašena su za nacionalno kulturno dobro od velikog značaja.

Beogradska publika će imati priliku da pogleda ovo ostvarenje u najboljem kvalitetu slike i tona na besplatnim projekcijama 14. februara u dva termina, u 18 sati i 20.30 sati. Svi zainteresovani ulaznice će moći da preuzmu na blagajni Kinoteke u Uzun Mirkovoj 1. Broj mesta je ograničen, a maksimalan broj ulaznica koji može da se preuzme je dve po osobi.

 ***

Neobjavljeni komentar

Film je igrano-dokumentarni; u dokumentarnom delu (delovima) glavnu ulogu igra prvi srpski seksolog, prof. dr. Aleksandar Kostić (otac Vokija Kostića), koji (glumeći samog sebe) govori o seksualnosti. Ali bilo bi dobro da nešto naučimo na sopstvenim greškama. Prva velika čiska na BEOGRADSKOM UNIVERZITETU je bila kada je redovni prof. dr. Aleksandar Kostić, nejgova supruga i drugi uvaženi redovni profesori sa medicinskog fakuleta u Beogradu bili OTPUŠTENI 1952. god; bili su suviše građanski vaspitani i trn u oku dogmatama-komunistima; čisku realzovala Milka Minić. To je kao kada u košnici "uništite matice" polako izgubite i košnicu i med.... 

*

Ne samo da je u ravni politike sve obesmišljno. Dogodilo se neuporedivo više od toga. Sad već oko 15 god imamo IMITACIJU kulture, obrazovanja,..., jer je ovde sve postalo "politika" – DRUŠTVO je svedeno na samo JEDNU DINEMZIJU (duboka država priznaje samo njen "patriotizam" po obrascu vladike Nikolaja Velimirovića i Miloševićevih ratova i ratnih ciljeva - svako ko misli drugačije je "neprijatelj" i oduzeta mu je mogućnost da bude u javnosti - bilo gde!). Život nije moguće prevati, uspešna društva (bez kojih nema uspešne države) je premreženo takoreći BESKONAČNIM BROJEM DIMENZIJA (mišljenja).

***

Dodak

 ko uopšte bilo šta zna danas o prof dr Aleksandru Kostiću?

Aleksandar Đ. Kostić (1893-1983) je bio jedan od osnivača, prvih profesora i dekan (1936-1939) Medicinskog fakulteta u Beogradu i osnivač Instituta za histologiju i embriologiju. Osim Medicinskog, bio je osnivač i Veterinarskog (1938) i Farmaceutskog fakulteta (1939). Bio je u braku sa Smiljom Kostić-Joksić, profesorkom pedijatrije i dobili su sina Vojislava Kostića, poznatog kompozitora. 

Uprkos tome što je u tri mandata biran za dekana, dva puta je izbacivan sa fakulteta. Prvi put 1941. zbog odbijanja saradnje sa okupatorskim vlastima, a drugi (i konačni) put 1952. od strane tadašnje komunističke uprave na fakultetu, otpuštena je i prof dr  pedijatar Smilja Kostić-Joksić i još nekoliko uglednih profesora medicine.

Zoran Stokić

27. 01. 2020.

Matematika: Između brojeva i stvarnosti

Brojke stoje iza nekih od najvažnijih naučnih otkrića i promenile su način na koji posmatramo univerzum. Ali da li je i naša fizička realnost matematička?

IZVOR: BBC UTORAK, 14.01.2020. | 11:31

Getty Images

Pomislite samo na Neptun. Zašto? Zato što je, na prvi pogled, nevidljiv.

Čak i uz pomoć dobrog teleskopa.

Na 4.3 milijarde kilometara od Zemlje, osma planeta našeg Sunčevog sistema izgleda kao bela tačkica na nebu.

Kako žive levoruki u svetu desnorukih

Zbog čega je broj 6174 misteriozan za matematičare

Zbog toga su nas planete koje su bliže Zemlji, kao što su Venera ili Mars - a koje toliko jarko blešte na noćnom nebu - od davnina oduševljavale.

Za razliku od njih, za postojanje Neptuna saznalo se tek u 19. veku.

Otkriće ove planete bilo je važno iz dva razloga.

Uran i Neptun

NASA

NASA

Ne samo da smo pronašli novog suseda, već je "Neptun obeležio početak našeg istraživanja Sunčevog sistema, zato što nije otkriven gledanjem u nebo našim očima ili uz pomoć teleskopa", kaže Lusi Grin, astrofizičarka iz Malardove svemirske naučne laboratorije sa Univerzitetskog koledža u Londonu.

Neptun je otkriven zahvaljujući matematici.

U devetnaestom veku, pravilno su shvaćeni Njutnovi zakoni gravitacije, a sa njima su mogle da se predvide i orbite planeta koje se obrću oko Sunca.

Sem orbite Urana - otkriveno je da ona blago odstupa od očekivane putanje.

U ono vreme, to je bila najdalja poznata planeta od Sunca i neki naučnici su spekulisali da možda Njutnovi zakoni gravitacije ne funkcionišu na tolikoj udaljenosti.

Ali drugi su se pouzdali u matematiku i shvatili da u blizini Urana mora da postoji nekakvo ogromno telo koje menja putanju ove planete oko Sunca.

"Oni su izračunali šta, kako i gde. I kad su usmerili teleskop u pravcu oblasti na koju je ukazala matematika, otkrivena je nova planeta", kaže Grin.

Getty Images

Getty Images

Otkriće Neptuna zabeleženo je u istoriji kao dokaz da matematika nije izmišljena, već da postoji.

I upravo je to zaintrigiralo slušaoca BBC emisije Kraud Sajens Serđa Huarkajua iz Perua.

"Od Galileja koji je mogao da predvidi brzinu lopte dok se kotrlja niz padinu, do, na primer, postojanja Higsovog bozona, predviđenog matematikom pre nego što je čestica pronađena u stvarnosti, ta moć da se predvidi postojanje stvari koje nisu viđene golim okom deluje mi fantastično", napisao je on.

"Da li je matematika model, opis, metafora za stvarnost... ili je ona stvarnost sama?"

Ovo pitanje hiljadama godina muči i filozofe - i dalje je uzrok velikog neslaganja.

Ne postoji negativna torta

Getty Images

Getty Images

Gotovo je sigurno da su ljudi počeli da se bave matematikom iz ovozemaljskih razloga, kao što je prebrojavanje i merenje stvari, tako da počnimo odatle.

Uzmimo kao primer tortu.

Matematika može da nam saopšti svakakve stvari o toj torti: njene dimenzije, težinu, kako je rasparčati - i sve to na vrlo opipljiv način.

A torta može da nam pokaže da matematika dopire tamo gde stvarnost ne doseže.

Ukoliko pojedete trećinu torte, ostale su vam dve trećine.

Za sada je sve kako treba. Ako pojedete i preostalu trećinu, pa još jednu, ne ostaje vam ništa.

"Mi opisujemo mentalne konture naših predaka", kaže Aleks Belos, autor matematičkih knjiga.

"Oni su koristili praktičnu matematiku da bi merili i brojali, ali nisu stigli do negativnih brojeva."

Getty Images

Getty Images

Ako se vaš koncept stvarnosti sastoji od predmeta koje možete da izmerite i prebrojite, teško vam je da zamislite bilo šta što je manje od nule.

O dugovima i negativnim brojevima

Čim pojedete i poslednje mrvice te torte, gotovo je: ne postoji negativna torta.

Međutim, kaže Belos, postoji oblast u kojoj koristite negativne brojeve i potpuno je prirodno da razmišljate o njima.

Belos govori o novcu.

"Možete da posedujete novac, ali isto tako možete i da ga dugujete. Prva praktična upotreba negativnih brojeva bila je u kontekstu bankovnih računa i dugovanja", kaže on.

Ukoliko dugujete pet dolara, a ja vam dam tu sumu, imaćete nula dolara.

Istine i zablude o neuronauci

Preispitivanja Čarlsa Darvina oko "gnusne misterije“ koja ga je mučila do kraja života

Na taj način stvarnost počinje sa negativnim brojevima.

Danas je teško razmišljati o matematici bez njih i to ne samo kada se radi o dugovanjima.

Za sada smo i dalje duboko ukorenjeni u stvarnosti.

Ali kad krenete da se igrate sa negativnim brojevima, počinju da se dešavaju neke vrlo neobične stvari.

Ogromna enigma

BBC

BBC

Ako pomnožite dva takva broja, rezultat je pozitivan broj.

Dakle -1 x -1 = 1 i tako stižemo do istinske enigme.

"Ako počnete da se igrate s jednačinama koje sadrže i negativne i pozitivne brojeve, stići ćete do:

"Šta li je to? Kako kad kvadrirate nešto stižete do rezultata -1!", kaže Belos.

"To ne može da bude pozitivan broj jer kad ga kvadrirate - iliti pomnožite sa samim sobom - rezultat je pozitivan broj; a ne može da bude ni negativan broj, iz istog tog razloga", kaže on.

"Kad se to desilo prvi put, ljudi su mislili da se radi o apsurdu."

"Ali, malo po malo, matematičari su počeli da govore: 'Jeste, apsurdno je, ali kad to koristim u radu, dobijam pravi odgovor. Prepustimo filozofima da prokljuve šta bi to moglo da bude. Nama matematičarima potrebni su odgovori i, ukoliko nam to pomogne da ih nađemo, onda je to u redu."

I upravo smo sada napustili stvarnost.

Ali, u svakom slučaju, matematika i dalje služe objašnjava vrlo stvaran svet u kom živimo.

Imaginarno

Getty Images

Getty Images

"Kvadratni koren iz -1 zove se 'imaginarni broj', što je užasno ime zato što stičete utisak da je matematika do tog trenutka bila realna, a onda je odjednom postala imaginarna", kaže Belos.

"Ne, matematika je od samog početka imaginarna. Možemo da govorimo o tri torte, ali mi vidimo samo torte, ne vidimo 'tri': tri je apstrakcija", ističe on.

"Isto vam je kad imate imaginarne brojeve. Deluje potpuno ludo, ali čim počnete da razumete kako se oni uklapaju, sve postaje logično. I ponašanje onoga što zovemo realnim brojevima sa imaginarnim brojevima - sve do nečega što zovemo složenim brojevima, briljantan je rečnik da se opišu stvari kao što je rotacija."

"Ovih dana, kvadratni koren od -1 realan je koliko i sam -1", čak i ako nam je teško da razumemo -1, baš kao što je to bilo našim precima.

Samo bez panike

Getty Images

Getty Images

Ako ste se malo pogubili, ništa ne brinite - samo nastavite da čitate i sve će vam biti jasno. Zaista.

Složeni brojevi omogućavaju rešenja nekih jednačina koje nemaju rešenja u realnim brojevima.

Oni su neverovatno praktični za razumevanje stvarnosti i služe kao alatke za gotovo sve što uključuje rotaciju ili talase.

Koriste se u elektrotehnici, radarima, medicinskim snimanjima i mogu da se primene na razumevanje subatomskih čestica.

Ali kako to da nešto što izgleda kao da postoji samo u matematičkim snovima na kraju ispadne toliko korisno u stvarnom svetu?

Za neke, kao što je mađarski fizičar iz dvadesetog veka Judžin Vigner, to predstavlja skoro pa čudo.

Vigner se pozvao na složene brojeve u uticajnom eseju iz 1960. godine, Nerazumna efikasnost matematike u prirodnim naukama.

Nerazumna efikasnost

Getty Images

Getty Images

Ali ako su ljudi osmislili matematiku upravo da bi opisali stvarnost, zar nije onda logično što ona to i radi? Šta je nerazumno u vezi s tim?

Obratimo se sada nekome ko se neprestano kreće između filozofije i matematike: ekspertu za filozofiju fizike Elenor Noks.

"Ukoliko smo izumeli matematiku da bi nam pomogla da razumemo fizičke sisteme, istina je da je veoma logično da ona to i radi. Ali čini se da se matematika ispočetka nije razvijala na taj način", objašnjava ona.

"Ima mnogo slučajeva u kojima su matematičari uradili nešto samo zato što su bili zainteresovani za to, a u nekom kasnijem periodu ispostavilo se da je upravo to bilo neophodno za neko ključno otkriće u fizici.

"Slavan primer je neeuklidska geometrija", kaže Noks, govoreći o grani geometrije kojom su se bavili mnogi matematičari krajem 19. veka - pre svega zato što su mislili da je interesantna.

"Mislili su da čitav naš svet može da se opiše preko euklidske geometrije, one koju učite u školi. Pravila pravog ugla, da uglovi trougla u zbiru daju 180 stepeni, na primer."

Matematičari devetnaestog veka nisu se bacili na obaranje euklidske geometrije. Prosto su samo istraživali i pronašli neke zanimljive matematičke strukture.

"U dvadesetom veku, kad je Albertu Ajnštajnu bila potrebna teorija kojom bi opisao pravila prostora i vremena za opštu teoriju relativnosti, upravo mu je pomogla neeuklidska geometrija - on prosto ne bi uspeo da nije bilo nje", dodaje Noks.

"Danas mi mislimo da svet ima strukturu te geometrije koja je nekada bila krajnje neobična, a nijedan matematičar koji je krenuo da radi na njoj nije predvideo to konkretno otkriće", zaključuje ona.

Takvi slučajevi nas navode na razmišljanje da, ukoliko nije baš čudnovat, odnos matematike prema stvarnosti makar je poprilično zapanjujuć.

Fundamentalna stvarnost

Getty Images

Getty Images

Imajući u vidu pravac u kom se razvija moderna fizika, nama običnim smrtnicima teško je da razumemo komplikovanu matematiku i neobičnu stvarnost koju ona opisuje.

Ali to možda i ne iznenađuje: ne postoji razlog zašto bi svakodnevna stvarnost koju doživljavamo putem naših čula bila fundamentalna stvarnost univerzuma.

Ono što iznenađuje je da se čini da matematika ume da istraži mnogo više nego što nam naša čula dopuštaju.

Međutim, u potrazi za fundamentalnom stvarnošću, hoće li se desiti da matematika dosegne maksimum sposobnosti da je opiše?

"Dvadeseti vek nam je podario dve od naših najuspešnijih fizičkih teorija: kvantnu mehaniku (svet na nivou ultra-malog, atoma i subatoma) i teoriju opšte relativnosti", kaže Noks.

"Ispostavlja se da je postizanje toga da matematika objedini te dve teorije izuzetno komplikovano."

"Nemamo koherentan okvir za razumevanje toga kako te dve teorije mogu da funkcionišu u istom svetu - kako one mogu da opišu istu stvarnost", dodaje ona.

"Morate da se izborite sa zapanjujućim nivoima složenosti a da ne uspete, za sada, da spojite ono što ste promislili sa eksperimentima."

Međutim, kao što smo već videli ranije, mnogo toga je započelo upravo tako: kao ideja u potrazi za praktičnom funkcijom.

Ali da li smo sada možda udarili u zid?

Otkriveni novi Ajnštajnovi rukopisi

Hirurzi i dalje koriste nacističku knjigu anatomije

"U ovom trenutku, čovek bi lako mogao da zaključi da smo do sada imali veoma, veoma mnogo sreće što je matematika uspevala da opiše naš univerzum", kaže Noks.

"Druga opcija je da pomislite kako matematika opisuje samo delove sveta, ali ne i njega u celosti."

"Ili možda da je razumevanje sveta u njegovoj celosti veoma komplikovano."

"Ili da je matematika vraški komplikovana, da je previše za nas ili da je još nismo razumeli, ali da jednog dana hoćemo", kaže ona.

Velika razlika

Getty Images

Getty Images

Možda i ne bi trebalo da nas iznenadi što je ponekad đavolski teško uskladiti matematičke zakone sa zakonima fizičke stvarnosti. Na kraju krajeva, oni nisu isto.

Kao što je Ajnštajn jednom rekao: "Što se više odnose na stvarnost, matematički zakoni više postaju nesigurni; a što su sigurniji, manje se odnose na stvarnost."

Noks objašnjava: "Matematika ima jednu posebnu karakteristiku: apsolutno je istinita ili neistinita. Ako dokažem nešto u matematici, niko ne može da opovrgne tu činjenicu."

"Fizički zakoni nisu takvi. To je jedna od velikih razlika među njima."

"Često smo grešili u zakonima. Njutnovi zakoni su predivni, elegantni i u nekim slučajevima validni, ali oni nisu kompletna istina. Nema sumnje da će se u budućnosti pokazati da su Ajnštajnovi zakoni takođe aproksimativni", predvidela je ova filozofkinja fizike.

Otkrivena ili izmišljena?

Getty Images

Getty Images

Odakle dolazi matematika?

To je pitanje za matematičara.

Judžinija Čeng je gostujuća naučnica Škole umetničkog instituta u Čikagu.

Ona može da odgovori na pitanje da li je matematika nešto što je otkriveno ili izmišljeno.

"Zaista mislim da ja otkrivam koncepte a izmišljam načine razmišljanja o njima. Kada radim apstraktno istraživanje, osećam se kao da lutam kroz apstraktnu džunglu u potrazi za stvarima i onda izmišljam način na koji ću da govorim i teoretišem o njima kako bih mogla da organizujem vlastite misli i prenesem ih drugima", kaže ona.

Čeng radi na polju Teorije kategorija (ponekad zvane "matematikom matematike"), koja pokušava da premosti jaz između različitih oblasti u matematici.

"Šta je uopšte stvarno?"

Getty Images

Getty Images

Teško je zamisliti nešto apstraktnije od toga, tako da smo je pitali da li misli da se matematika koju ona proučava odnosi i na stvarnost.

"Kad me ljudi pitaju za stvarnost, ja želim da odgovorim sa: a šta je uopšte stvarno?"

"Ono što mi zovemo 'stvarnošću' zapravo su halucinacije koje doživljavamo kao stvarne zato što smo svi skloni da ih percipiramo na isti način."

"Ljudi kažu da brojevi nisu stvarni zato što ne možete da ih dodirnete. Ali ima mnogo stvari koje su stvarne ali ne mogu da ih dodirnem, kao što je, na primer, glad", objašnjava ona.

"Zato više volim da govorim o konkretnim stvarima - onima koje možemo da dodirnemo i sa kojima možemo da imamo direktnu interakciju - i o apstraktnim stvarima - sa kojima imamo interakciju u našem mozgu."

"Matematika je apstraktna, ali apstraktna ideja može da bude onoliko stvarna kao i bilo šta drugo."

Šta je stvarno?

Getty Images

Getty Images

S jedne strane, neko može da tvrdi da je matematika stvarnost.

Pomislite samo, na primer, na našu biologiju, koja se sastoji od hemije, a kojom suštinski vladaju fizički zakoni... i mi tako stižemo do brojeva.

Ili pomislite na plavo nebo, koje se objašnjava talasnim dužinama prelamanja svetlosti... i sve su to brojevi.

Čini se da je, ako zakopate dovoljno duboko, fizička stvarnost suštinski matematička.

Čini se da matematika, međutim, ne može da nam kaže ništa značajno o nekim od najvažnijih životnih pitanja, kao što su ljubav, glad ili smrtnost.

I tako, od svih stvarno velikih pitanja, sa sigurnošću možemo da odgovorimo na samo jedno: možda nećemo uspeti da nađemo konačne odgovore na pitanje koje je postavio Serđo Huarkaja iz Perua.

Zapravo, sada sa sigurnošću možemo da kažemo da nećemo.

Ali ih je zato vredelo tražiti.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

©

***

Komentar: 

Grin je "pobrkao lončiće".  Leverije je 1846.  otkrio Neptun, ne tako što  se držao "matematike"(nezavisne od Njutnove Dinamike)  već naprotiv tako što je mislio da je Njutnova teorija (dinamika) tačna, pa je postojeću anomaliju objasnio (otkrićem nove planete) i tako "sačuvao" tačnost Njutnove dinamike. Nauku od pseudonauke najbolje možemo da razgraničimo po uspešnosti predviđanja, a naročito po uspešnosti smelih, neočekivanih predviđanja novih činjenica, koje se ili nisu ni naslućivale, ili su bivale opovrgavane u prethodnim ili rivalskim teorijama. Jean primer: kada je 1687. Njutn objavio svoju dinamiku, postojale su dve tekuće teorije u vezi sa kometama. Ona popularnija  smatrala je komete znakom Božijeg gneva. Manje poznata, Keplerova teorija, smatrala je da su komete nebeska tela koja se kreću po pravim linijama. A sada, prema Njutnovoj teoriji, neke komete se kreću po hiperbolama ili parabolama i nikada se ne vraćaju, dok se druge kreću po elipsama. Halej, koji je radio po Njutnovoj teoriji, izračunao je na osnovu posmatranja delića putanje jedne komete da će se ona vratiti za 72 godine; u minut je izračunao kada će se ponovo ugledati u precizno određenoj tački na nebu. To je bilo neverovatno, zadivljujuće predviđanje! I 72 god kasnije, kada su i Njutn i Halej već odavno bili mrtvi, Halejeva kometa se vratila tačno onako kako je on to bio izračunao.

Ps. Matematika nije empirijska kategorija,  ona je deduktivno oruđe, poput logike ili gramatike.

Zoran Stokić

14. 01. 2020.

Van Dajk 

u Staroj pinakoteci u Minhenu do 2. februara

Izložba najvećeg baroknog portretiste

Antonis van Dajk – u celokupnoj Evropi je proslavljan kao portretist kneževa, vojskovođa, umetnika i lepotica svoga vremena.

"Danas" Piše: Zoran Andrić11. januara 2020.

*

Oni su svi sa neuporedivom živošću i ujedno reprezentativnošću pretočeni u sliku.

Ali put do slave nije bio jednostavan – njegovi umetnički počeci su bili u znaku čuvenog Petera Paula Rubensa, koji je bio nadmoćni uzor.

Izvesni izvori svedoče o njihovom intenzivnom suprotstavljanju.

Tek je u Italiji, pod uticajem venecijanskog slikarstva Ticijana i Tintoreta, Van Dajk je pronašao svoj individualni stil.

Van Dajkove slike karakteriše istančano posmatranje ličnosti spojeno sa senzualno percipiranom materijalnošću i inscenacijom reprezentativnog dekora.

Ova izložba, otvorena u oktobru 2019. predstavlja rezultate višegodišnjeg istraživačkog projekta koji je, mimo pitanje nastanka slika, imao za cilj i ispitivanje prakse slikarskog ateljea.

Izložba je pod pokroviteljstvom predsednika Nemačke Fran-Valtera Štajnmajera i njegovog kraljevskog visočanstva, kralja Belgije.

Stara pinakoteka (Die Bayerischen Staatsgem ldesammlungen) poseduje 54 slike koje su nastale u ateljeu velikog flamanskog baroknog slikara Antonisa van Dajka (1599 – 1641).

Ova značajna zbirka je smeštena u Staroj pinakoteci i još trima galerijama.

Da bi najzad dobila reprezentativni pregled celokupne zbirke, ova institucija se odlučila da u okviru jednog istraživačkog projekta osvetli tehničko-restauratorsko stanje Van Dajkovih slika.

Rezultati tog studioznog istraživanja su sada u okviru ove izložbe, kao i u gotovo monumentalnom katalogu, predstavljeni javnosti.

Posetioci ove izložbe mogu na primerima prvorazrednih slika i grafika videti reakcije Van Dajka na velike uzore svoga vremena.

Ovde je moguće pratiti kako mladi umetnik u svom Antverpenu doživljava dramatične poteze Rubensa i tome se suprotstavlja, kako je docnije bio nadahnut u Italiji, posle produktivnog susreta sa slikama Ticijana, kako u formi kompozicije, tako i u težnji ka svetlijim bojama.

Sa kakvim suptilnim osećanjem i kakvom tehničkom delikatnošću je Van Dajk na svojim slikama modelovao lica, može se prepoznati na slavnom autoportretu. U docnijim autoportretima Van Dajku je pošlo za rukom da svoju još juvenilno nežnu i krhku figuru stilizuje u idealnu sliku jednog osećanjem oživljenog i tajnim velom kreativnog duha uzdignutim izrazom.

Van Dajk je najpoznatiji slikar portreta u baroku.

Fascinirajuća izložba dela ovog velikog flamanskog portretiste u Minhenu traje do 2. februara.

 

 ***

Komentar:

 

 

Majstor portreta dao je doprinos i na slikama sa bibliskim i mitološkim temama. Rubens je uvek govori da mu je Antonis van Dajk najbolji učenik koji je u potpunosti savladao njegovu tehniku slikanja. Kada je učenik želeo da u Italiji nastavi studije, dao mu je konja i brojne preporuke, koje su mu omogućile šetogodišnje temeljne studije velikih renesansnih slikara naročito Ticijana. Najuspešniji su oni umetnici koji su vršili KREATIVNE POPRAVKE nad delima predhodnika a često su davali i uspešne sinteze. Kao što bez Rubensa i Ticijana ne bi bilo A. van Dajka - tako - ne bi bilo ni  - Amadeusa Mocart, bez dela Gazanige, Paizjela, Dunija, Gretrija, J.C. Baha, E. Baha, Mislivečeka, Ditersdorfa... koje je Mocart varirao i popravljao. Zašto nema istinski velikih savremenih slikara i kompozitora? Zato što su žrtva MITA o ORGINALNOSTI. Umesto da "popravljaju" dela svojih predhodnika (jer je to najbolja škola!) oni svu energiju potroše ne bi li pronašli "zlatnu žicu orginalnosti" što udaljeniju od bilo kog predhodnika, savremenika.

Ps. Na brkove - A. van Dajka - sa "autoportreta sa suncokretom (1632-33)" mogao bi da mu pozavidi Salvador Dali lično!

Zoran Stokić

11. 01. 2020.

Crkve proizašle iz VIZANTISKOG šinjela

Vizantijski carevi, kao i, kasnije, osmanski sultani (sociološka mustra vladanja u ta dva carstva je ista), bili su apsolutni gospodari života i svih dobara svojih podanika, a carski poredak politički nije mogao biti oboren stoga što je „odraz nebeskog poretka“ i „izvire iz same božije volje“. Najveća vrlina koja se kod podanika u carstvu očekuje (a čiji učinak treba da bude učvršćenje „nebesko-zemaljskog poretka“) nije ništa drugo do „disciplina“ (peitharchia) - „poslušnost pred vlašću“! Da bi čitava stvar bila dobro utemeljena i sa ideološkog stanovišta, bio je neophodan ipak jedan međukorak - neko je caru (sultanu) morao staviti „božiju krunu“ na glavu. Car (sultan) ju je dobijao od patrijarha (tj. muftije). Car (sultan) je kao hrišćanin (musliman) podređen patrijarhu (muftiji), a patrijarh (muftija) je kao kao podanik države podređen caru (sultanu)! - Na papiru patrijarhova (muftijina) vlast je naizgled najveća u zemlji, jer je on pontifex maximus zakona i vrhovni sudija. Despot (sultan) se, naizgled, strogo drži verskih zakona i poštuje svog verskog poglavara, a u praksi verski poglavari su potpuno zavisili od despota (sultana) i, zapravo, nisu posedovali nikavu stvarnu vlast.

Zašto je despotima bila potrebna ova „verska maskarada“ o dvojnoj vlasti? Vizantijski car Jovan Cimiskin slikovito iskazuje to „sadejstvo“ crkve i države rečima: „Znam za dve vlasti na zemlji i u ovom životu, sveštenu i carsku. Prvoj je Tvorac poverio brigu o dušama, drugoj vlast nad telima. Kada nijedna strana ne trpi nikavu štetu - dobrobit (ekonomija) vlada svetom.“

Iako je u praksi despot (sultan) bio iznad zakona, iz čisto propagandno-ideoloških razloga on se pravio da se pokorava verskim zakonima - ali samo zato što je na taj način svoju moć još više uvećavao! Za uzvrat, crkva je morala da vodi računa da tako „usmeri“ vernike da oni bespogovorno priznaju despotovu (sultanovu) apsolutnu vlast. Zato i vizantijska pravoslavno-hrišćanska i muhamedanska vera vrlo dobro odgovaraju despotskom poretku, jer uče svoje podanike da se pokoravaju „verskom slovu“ ne tražeći od njih da to slovo i razumeju, već zahtevajući jedino da se tom slovu bezupitno klanjaju. I jedna i druga su religije „spoljnih kultova“, koje, namećući bezbrojne obrede i propise, danonoćno zaokupljaju svoje podanike manje važnim stvarima i svode ih na masu čiji su život lako mogle da kontrolišu i da njime manipulišu.

Crkva je, znači, bila glavni oslonac despotskog poretka. Za uzvrat, despoti su crkvi garantovali svaki vid zaštite (oko imovine, poslova i tsl), uključujući i vojnu.

Zoran Stokić

05. 01. 2020.

("lični stav")

IN MEMORIAM

Vladimir Glišin: Sudbina jednog naučnika

Pola godine pre svog 90. rođendana preminuo je i u najužem porodičnom krugu sahranjen je profesor Vladimir Glišin, neosporno naš najpoznatiji i međunarodno najugledniji genetičar.

"Danas", Piše: Zoran Radovanović 03. januara 2020. 20.30

Mada je bio diplomirani hemičar, celog života se bavio molekularnom biologijom i genetikom.

Počeo je u Institutu Vinča pod rukovodstvom čuvenog Pavla Savića (za mlade valja pomenuti, saradnika Kiri, Titovog šifranta u Glavnom štabu i, kasnije, predsednika SANU).

Postdiplomske i postdoktorske studije obavio je kod Pola Dotija na Harvardu, u jednoj od najprestižnijih svetskih laboratorija za oblast kojom se bavio.

Iz tog perioda potiče njegova međunarodna reputacija, a konkretna otkrića su suviše komplikovana da bi se prepričavala čak i obrazovanim laicima (recimo, rekonstituisanje razdvojenih lanaca DNK cezijumhloridom).

Po povratku u zemlju, rukovodio je laboratorijama za molekularnu biologiju u Beogradu i za molekularnu embriologiju u Kotoru, a svoj najveći organizacioni podvig postigao je pre 33 godine osnivanjem Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo.

Zahvaljujući svojoj međunarodnoj prepoznatljivosti, ta ustanova je imala dovoljno sredstava za naučni rad čak i u vreme najcrnjih sankcija, a već godinama predstavlja (nažalost, za ceo svet, a ne za nas) raskošan rasadnik vrhunski obučenih kadrova.

Mada je imao niz međunarodnih priznanja, Glišin je na domaćoj sceni ostao uskraćen nagrada i odličja (jedan od retkih izuzetaka je njegov izbor za Viteza poziva 2009). Bio je dobroćudan čovek, ali je, kada bi se povela reč o nauci, postajao brutalno otvoren i direktan. Razvejavao je mitove i preterivanja (jedan od primera je fama o tzv. beogradskom pacovu, kao revolucinarnom laboratorijskom biološkom modelu).

Demistifikovao je strah od genetski modifikovane hrane kao navodne pretnje zdravlju, podsećajući da ljudi već milenijumima intervenišu u procesu oplodnje (ukrštanje životinja, kalemljenje voća). Bio je rezervisan prema kloniranju, ali se zalagao da odluku o tome donose naučnici, a ne političari.

Suočen sa snižavanjem vrednosnih kriterijuma u našoj sve brojnijoj akademskoj zajednici, izazovno je predlagao da se otpuste svi univerzitetski profesori, pa da ponovni izbor ne obavljaju lokalne, već inostrane komisije sastavljene od priznatih eksperata.

Mada je i predlagaču bilo jasno da je ta ideja neostvariva u praksi, ona većinski nije doživljavana kao apel da se bude bolji, već kao realna egzistencijalna pretnja, a njen pokretač kao potencijalna opasnost.

Takve konfrontacije Glišin je smatrao svojom profesionalnom dužnošću, izrazom naučnog poštenja i obaveze da popravlja svet oko sebe.

Posledice jaza između njega i dušebrižnika uverenih da je za našu nauku najbolje ako se ne čuje nijedan kritički glas jasno ilustruje jedan događaj od pre sedam godina.

U kratkom razmaku u Beogradu su se našli Mauro Đaka, generalni direktor Međunarodnog centra za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju u Trstu i Brus Alberts, tokom 12 godina predsednik najuglednije američke naučne ustanove, Nacionalne akademije nauka i, u tom trenutku, glavni urednik časopisa Science, jednog od dva najprestižnija naučna glasila u svetu.

Italijani su Glišinu bili zahvalni što je, kao član male grupe eksperata UN odlučujuće uticao da se Međunarodni centar gradi u njihovoj zemlji, a Alberts je karijeru započeo u harvardskoj laboratoriji gde je radio Glišin, pa se prijateljstvo nastavilo i prenelo na supruge. Albertsovi su došli u Beograd samo da bi se sreli sa Glišinima, ali je to bila prilika i da čuveni naučnik održi predavanje.

Glišinu se činilo da je najbolje da oba stranca svoja istraživanja prikažu lekarima, pa se preko posrednika pismeno obratio dekanu Medicinskog fakulteta.

Da li zbog Glišina (kasnije je ponuđeno opravdanje da je on „nezgodan“ čovek) ili zbog posrednika, odgovor nikad nije stigao, a sažetak Albertsovog predavanja „Prošlost i budućnost biologije“ uzaludno je nuđen. (Istini za volju, tadašnja prodekanka za nauku Tanja Simić, odnedavno članica SANU, pokušala je da spreči bruku, ali je bilo kasno).

Događaj je dobio anegdotske razmere kada je Glišin doveo bračni par Alberts u jednu skučenu kafanu na kraju Simine ulice, u nameri da sretnu bar neke javne radnike iz Srbije.

Tu se okupilo više od 20 članova Pasuljske akademije novinara i umetnika (PANU), nepretenciozne grupe prijatelja, među kojima, doduše, ima i akademika SANU (najstariji i najugledniji je književnik Dragoslav Mihailović). Bilo je i gostiju, uključujući bivšu rektorku, Mariju Bogdanović. Albertsovima su svečano uručene diplome PANU.

Vrhunac je usledio nekoliko meseci kasnije, kada je Brus Alberts ponosno poslao svoju fotografiju za pisaćim stolom sa diplomom PANU iznad svoje glave i zamolio da mu se podrobno objasni priroda tog visokog priznanja iz Srbije.

Iza Vlade Glišina ostaje značajno naučno delo, Institut kao svojevrsni spomenik koji je sebi podigao za života, ali i niz nesporazuma sa sredinom u kojoj je živeo i čiji je naučni nivo, shodno sopstvenim visokim kriterijumima, nastojao da uzdigne na svetski nivo.

Autor je redovni profesor Univerziteta u Beogradu

***

Naravno da nigde (slika medija u Srbiji) niste mogli saznati da je umro Glišin; a zahvaljujući Radovanoviću koji je u svojoj koloni "lični stav" napisao ovaj IN MEMORIAM saznadoh sa zakašnjenjem od pola godine da je Glišin umro. 

***

Neobjavljeni komentar (u "Danas", treba pogledati koje su komentare objavili...)

Glišin je spadao u one malobrojne naše intelektalce koji je shvatao poput  Voltera, Hjuma da se uspešno društvo može izgraditi samo tamo gde će razum, putem otklanjanja grešaka, učenja na greškama, odneti pobedu nad glupošću i predrasudama.

Naši staljinisti, zarobljenici teorije zavere, toliko su mrzeli kapitalizam i zapadno građansko društvo, da su posle Titove smrti 1980. – umesto da nas uvedu u EU (EZ) – odlučili da nas ograde od Evrope. Imali su samo jedan problem: 80% javnog mnjenja videlo je budućnost Srbije (YU) u EZ. Zato se oni od 1989. bave onim što se u sociologiji zove "Edipov efekat", tj. samoostvarujuće proročanstvo: "narode, pomozite nam da se ostvari naše slavenofilsko proročanstvo: kulturno-politička nezavisnost od Evrope!"  Da bi se ovo proročansvo ostvarilo, u Srbiji je trebalo iskoreniti kritičko mišljenje i zdrav razum. Kako to postići? Jednostavno: podsticati kič i šund, podsticati kolektivističke ideologije marksizma i fašizma, koje su za svog najvećeg neprijatelja smatrale građansko društvo, individualne slobode i demokratski sistem vladanja, podsticati čovekove iracionalne, mračne sile – savez između mača i crkve – i, naravno, sprečavati  razvoj naučne teorije saznanja. A to "slučaj" Glišin slikovito pokazuje.

Zoran Stokić

05. 01. 2020.