//Povodom reagovanja Radoša Ljušića „Književni lakrdijaš“ (Danas, 11. februar 2011)//

Teorija zavere – opet!

"Prosvetiteljstvo je čovekov izlazak iz nesamostalnosti, za koju je sam kriv.
Nesamostalnost je nesposobnost korišćenja vlastitog razuma bez tuđeg vođstva."

Kant

Hroničaru Ljušiću smeta što Basara ima hrabrosti da se koristi vlastitim razumom, a naročito se uplašio da bi ideje iz romana "Početak bune protiv dahija" mogle da ugroze despotsku političku kulturu u Srbiji.

Pored saznajne funkcije, istorija ima i onu pragmatičnu funkciju koja je, zapravo, suštinski uslov opstanka: poznavanje naše istorije treba da nam omogući izbegavanje grešaka naših prethodnika. Hroničar Ljušić – za razliku od istoričara, recimo, Ilariona Ruvarca, ili pisca Basare – uči nas da naši preci nikave greške nisu ni počinili, a, na našu žalost, samoprozvane patriote poput njega već preko 65 godina stvaraju društveni ambijent u kome živimo i tako našim političarima sve to vreme svesrdno pomažu da redom ponove sve greške koje su naši preci već toliko puta bili načinili. Učinak ponavljanja tih grešaka jeste ova današnja zemlja nalik na "Prokletu avliju". E, sad bi tzv. patriote svoje neznanje i potpune neuspehe u predviđanju budućih događaja, čiju smo kulminaciju dobili u nedavnim samoubilačkim ratovima i totalnom civilizacijskom slomu Srbije, da pripišu šačici "stranih plaćenika" (recimo, gorespomenutih, Ruvarca i Basare).

Kao što je već odavno primetio Džon Djui, "sva istorija je nužno pisana s tačke gledišta sadašnjosti, i jeste u jednom smislu neizbežno istorija ne samo sadašnjice, nego onoga što se u sadašnjosti prosuđuje da je važno za sadašnjicu, tj. konceptualni materijal upotrebljen u pisanju istorije jeste onaj iz perioda u kome se istorija piše." Predmet istorije nije prošlost kao takva, nego prošlost za koju mi posedujemo istorijsku evidenciju do koje smo došli uz pomoć slobodne i nepristrasne kritike. Dok fizika nastoji da utvrdi i opšte i singularne iskaze, dotle istorija treba da dođe samo do singularnih iskaza. Da bi istoričar bio u stanju da uspešno obavi svoj posao, on se mora baviti hipotetičkim objašnjenjima po verovatnoći, tj. statističkom generalizacijom, a to znači da njegovo oruđe mora biti logika zaključivanja po verovatnoći i da mora poznavati analizu induktivnog zaključivanja. Mogao bi Ljušić, ako se već izdaje za istoričara, da nam napiše rad u kome bi nam demonstrirao da je u stanju da da se koristi tim logičkim alatom. Jer, što se hronike tiče, – hronika je prošlost u koju se veruje samo na osnovu svedočenja koja nisu sazdana istorijskim logičkim metodom.

Ako iz sociološke ravni zakoračimo u umetničku i estetsku, vidimo da će "Dahije" pre biti roman, nego "istorijski pamflet": u njemu se ne koristi istorijski metod istraživanja, nego se romanopisac bavio genotipovima, bavio se prikazom sistema vrednosti koji je bio izvan opisivanih događaja, a koji je njima upravljao. Setimo se, na kraju krajeva, i Aristotela, po kom je poezija (kao i teorijska nauka!) "više filozofska i od dubljeg značaja" za nas nego istorija, zato što se poezija bavi onim što je univerzalno, dok se istorija obraća onome što je posebno i pojedinačno. Galilej i Šekspir su rođeni iste godine i, dok je prvi uperio teleskop u zvezde, ovaj drugi se latio pisanja drama; ono što im je bilo zajedničko jeste imaginacija, tj. sposobnost stvaranja slika i njihovog pokretanja u njihovim glavama u novim rasporedima. Vrhunske kreacije nisu moguće bez imaginacije, ali takođe ni bez naučnog, umetničkog (istoričarskog) zanata. Vekovima su se ti zanati usavršavali, te današnji fizičari ne koriste Galeljev zanatski metod, niti današnji književnici koriste Šekspirov. Slično je i u muzici ili slikarstvu. Reklo bi se da hroničari poput Ljušića, međutim, misle da sve slike i u 21. veku treba da budu rađene u duhu Leonardove linearne perspektive "Tajne večere", ili Rafaelove "Atinske škole". To bi značilo da sve što nije rađeno u tom ključu nije slika. Tako ni tonska perspektiva, kao ni Moneova koloristička perspektiva, ne bi bile validna umetnost. A tek Kandinski ili Šagal – bili bi proglašeni za prave šarlatane. Na slici "U crnom krugu", kako nam sam Kandinski kaže, "prekida se sa tradicionalnim shvatanjem boja, a to znači i tradicionalnim shvatanjem prostora". A Šagal na slici "Selo i ja" ustoličuje "fantastičnu (podsvesnu) perspektivu", u kojoj se slika više ne gleda iz jedne nego iz raznih tačaka i gde se nadrealistički prostor zasniva na slobodnom vezivanju linija, boje i oblika, diktiranom logikom fantazije (a ne realnosti). Vođen optikom sna, halucinacije, ekstaze i transa, Šagal bi kod naših guslara bio proglašen za drogiranta i pijanicu. A o tome kako bi se kod naših hroničara "provela" poliperspektivna kubistička slika – da i ne govorimo. Prošli bi gore od Basarinog romana.

16. 02. 2011
Zoran Stokić