Hipatija Aleksandriska

Tema za neki budući roman: Hipatija Aleksandriska (350 – 415 g. n. ere) prva žena naučnik - napisala: "Astronomski  Kanon" kao i  Komentare na – "Diofantovu  Aritmetiku" i  "Apolonijeve Konusne Preseke". Bavila se i filozofijom neoplatonizma, zagovarala ideje tolerancije i razuma. Njena lepota, inteligencija i mudrost učinili su da je bila obožavana u celom gradu, miljenica  prefekta Aleksandrije Oresta..."Paganka" Hipatija izavala je zavist popa Kirila koji se uplašio da će njen ugled i talenat dovesti do opasnog prestiža paganizma nad hrišćanstvom u Aleksandriji. Godine 415. godine hrišćanska gomila predvođena Kirilovom  gardom  (parabalanima) izvukla je Hipatiju iz njenih kočija, odvukla je u crkvu Kesareum, svukla golu i mučki zaklala služeći se krhotinama keramike. Ostaci tela su zatim spaljeni van grada na mestu zvanom Kinaron. Ovaj svirepi čin je dugo ostao u svesti građana Aleksandrije.  Kiril je uspeo da izbegne svaku odgovornost, čak je kasnije proglašen i za sveca.

************

 Što se tiče Aleksandriske biblioteke osnovana je u 3 veku p.n.e posedovala je preko 700 000 papirusnih svitaka; čuvala je znanja iz medicine, biologije, fizike, matematike, astronomije, filologije, istorije... mnogi svici su bili pisani gotovo na svim tada poznatim jezicima (grčki, latinski, hebrejski, persiski, arapski, jezicima Indije, jezici naroda Mespotamije....). Kulturni genocid počinjen je dva puta: Namerno su je spalili hrišćanski Patrijarh Teofi 391. a ono što je od biblioteke preostalo dokusurio je (svojim paljenjem) muslimaski Kalif Omer 642. Godine 47. p. n. e. u vreme rimskog građanskog rata, Egipat se umešao u sukob između Julija Cezara i Rimskog senata; tom prilikom Cezar je pri paljenju egipatskih brodova izazvao slučajno paljenje dela bibioteke; Marko Antonije je zato kasnije poklonio bibioteci 200 000 svitaka...

20 GODINA OD BOMBARDOVANJA

Proces "učenju na greškama", kako je to slikovito izrekao Karl Poper, važe za čitav živi svet, "OD AMEBE DO AJNŠTAJNA",..., važe - i za naš čulni sistem, liberalnu demokratiju, građansko društvo,...,međutim primetimo - jedino ne važe u hibridnim sistemima koji se oslanjaju na despotsku tradiciju. U Srbiji zato ni u 21 veku ne postoji evolucija društvenog sistema, nego je sve podređeno autoritetu i on se štiti po bilo koju cenu!

Podsećanje

"Srbija neće "NATO-državu", ali hoće sa Rusijom i Belorusijom - Šta se vidi iz bunkera" Dr Zoran Stokić, Beograd “Danas”, 7. septembar 2007.

Nagomilani problemi naše spoljne politike ne mogu biti rešeni dokle god se naši političari budu rukovodili neempirijskim pojmovima. Jezik emocija, kojim se oni, na primer, koriste od Gazimestana 1987. do danas, doveo nas je dotle da se Srbija 2007. godine nalazi, takoreći, u poziciji u kojoj se nalazila Albanija u doba Envera Hodže - sa svojim idejama, sa svojom ekonomijom, sa svojih milion vojnih bunkera, samoizolovana od Evrope, ali zato u savezu prvo sa Rusijom, a onda Kinom!

Ovih dana aktuelne su, na primer, sintagme "demokratski svet" i "NATO-država". Sintagma "demokratski svet" je metafizička kategorija i nema nikakvo empirijsko značenje u domenu spoljne politike! Demokratija može da postoji samo unutar jedne države i ona, naprosto, znači smenljivost vlasti nenasilnim putem (pri tom, da bi ta smena bila moguća, zakonodavna, sudska i izvršna vlast moraju biti odvojene); taj termin gubi svoje značenje izvan granica te određene države. Spoljna politika neke države vođena je uvek određenim unutrašnjim interesima te države. Brojni istorijski primeri nam pokazuju da spoljna politika koju jedna zemlja vodi ne zavisi direktno od toga da li je ona demokratska ili ne. Nije li još atinska demokratija, između ostalog, bez direktne provokacije uništila Delos (svi muškarci na ostrvu bili su pobijeni, a žene i deca prodati u ropstvo), učinivši tako zločin protiv čovečnosti? Taj je zločin bio sasvim u duhu onih koje su - u spoljnoj politici - činili despotska Persija ili Egipat, na primer. Nije li istorijska činjenica da se demokratija i proširenje vojne obaveze na sve pripadnike države rađaju skupa?

Emfatičnu frazu "NATO-država" sklepali su oni koji ne mogu da zamisle Srbiju kao članicu NATO-a, ali mogu da je zamisle kao članicu saveza sa Rusijom i Belorusijom. Dalje, oduvek su smatrali da je pravno i pravedno da, posle raspada Varšavskog pakta, ista sudbina treba da snađe i NATO. Ali, kako u međunarodnim odnosima nema ni pravde ni pravičnosti, šta ćemo sada?! Da li je srpski nacionalni interes isti kao i nacionalni interes Rusije? Ni slučajno! Da bi Srbija preživela, nama je potreban izuzetno stabilan Balkan i Evropa, i to po bilo koju cenu (pogotovu danas, kada smo u sociološkom smislu "klinički mrtva zemlja", te su nam za preživljavanje neophodna i evropska veštačka "pluća", i "srce", i svi ostali vitalni organi). A Rusiji, naprotiv, treba što više kriznih tačaka u Evropi i svetu! Kosovo kao krizna tačka predstavlja pun pogodak za ruske geostrateške interese. Zašto? Zato što na taj način pokušava da ubaci "jabuku razdora" između SAD i EU. Na tu je "jabuku razdora" Rusija igrala i u Rambujeu 1999, pa nam se debelo obilo o glavu! Ako garnitura na vlasti nije u stanju da uči na Miloševićevim greškama, mora znati da Srbiju nastavlja da vodi putem bez povratka.

Pošto je stvar isuviše ozbiljna da bi bila prepuštena samo političarima, svaki stanovnik Srbije treba da se zapita: zašto oni koji vode našu zemlju od pada Berlinskog zida 1989, protivno interesima naše države i naroda, ne dozvoljavaju da budemo članica EU i NATO? Kome nije odgovaralo da Srbija, tj. Jugoslavija 90-ih, uđe u EU i NATO i reši sve svoje najkrupnije strateške i unutrašnje probleme? Kome je smetalo da Srbija danas na Balkanu bude ono što je Nemačka u EU? Meni se čini, na osnovu Aristotelovog jednostavnog logičkog principa isključenja trećeg, da je tu reč ili o osobama koje nisu dorasle istorijskom trenutku u kome se sada nalazimo, ili pak o onima kojima je ruski geostrateški interes važniji od Srbije. Ono što je deprimirajuće za nas obične smrtnike u Srbiji jeste činjenica da ove druge niko ne naziva jedinim mogućim terminom - veleizdajnici!

Slučajnost i budućnost

Kako slučajni događaji - koje nije moguće racionalno predvideti - bitno utiču na budućnost života na planeti Zemlji najbolje pokazuje primer slučajnog susreta Tiho Brahea i Johana Keplera - a iz tog susreta spojiće se "plus" (Braheov vrhunski empirizam) i "minus" (Keplerov matematički racionalizam) te će odatle poteći nova naučna "struja" koja će pomoći Njutnu da napiše prvu modernu naučnu knjigu - "Principe" (1687.) - koja je stvorila nove naučne i duštvene standarde koji su iz korena promenili način života na planeti Zemlji; bez Keplerovih elipsi nema Njutnove dinamike. Ukratko: Keplerovi zakoni  nisu mogli nastati bez Braheovih astronomskih tablica. Razarajuća klima verskih ratova u Evropi je oko 1600. naterala Brahea (iako nije bio direktno ugrožen - "iracionalni" razlog) da emigrira iz Kopenhagena u Prag (postaje carski astronom Rudolfa II), a Keplera da emigrira iz Graca u Prag (nekatolici su u Gracu dobili ultimatum: mogu za "8 dana da bezbedno napuste grad"). Braheu treba novi asistent koji će sračunavati trajektoriju Marsa. Ambiciozni Johan obeća da će tu trajektoriju sračunati za 8 dana. Proračun je pak trajao 6 godina(!)...  Slučajnost da je Kepler dobio putanju Marsa – koji je najpogodniji za otkriće eliptičnosti – je primer koji potvrđuje "pravilo slučajnosti".  Kepler se školovao oko godinu dana kod Brahea, koji je caru Rudolfu II preporučio da ga uzme u službu. Posle prerane smrti Brahea Kepler postaje carski astronom.

***

Tiho Brahe (14. decembar 1546 - 24. oktobar 1601) bio je danski plemić i astronom poznat po svojim preciznim i sveobuhvatnim opažanjima; iako je radio bez teleskopa, pravio je greške manje od 4 minuta(!); njegova zapažanja su bila pet puta tačnija od najboljih raspoloživih zapažanja u to vreme. "Uvećavao" je stare instrumente (njegov sekstant je bio od 4,2 metra), razvio mnoge nove instrumente i metode merenja! Meri tačke duž orbita: umesto 3 tačke duž orbite - što je bio standard starih - on uvodi 12 tačaka! Na nekoliko istih instrumenata više asistenata meri istu pojavu, pa se podaci obrađuju "statistički". Tek nekoliko godina posle njegove smrti holandski majstori konstruišu teleskop, časovnik sa klatnom, mikroskop, barometar, termometar.

Studirao u Kopenhagenu, Lajpcigu i Rostoku - pravo, medicinu, astronomiju... U Rostoku 29. decembra 1566. Tiho je izgubio deo nosa u dvoboju mačem sa drugim danskim plemićem (rođakom): njih dvojica su se pijani posvađali oko toga ko je bio nadmoćniji matematičar(!)

Poznat u svom životu kao astronom, astrolog i alhemičar, opisan je kao "prvi kompetentni um u modernoj astronomiji". Naslednik nekoliko glavnih plemićkih porodica u Danskoj, dobio je sveobuhvatno obrazovanje. Kao astronom, Tiho je radio sa ciljem da ono što je vidio kao geometrijske koristi Kopernikanskog sistema kombinuje sa filozofskim prednostima Ptolemejevog sistema u svoj vlastiti model univerzuma, Tihonovski sistem. Njegov sistem je ispravno video Mesec kao rotirajuće telo oko Zemlje, a planete koje kruže oko Sunca, ali je pogrešno smatrao da Sunce kruži oko Zemlje.

Antički Grci su smatrali da smrtni ljudi udišu vazduh, a Bogovi udišu "etar" - spoljašnje nebeske sfere su ispunjene "nepropadljivim" etrom i u njemu se kreću planete i zvezde - od antičkog perioda postojao je kanon da je svet izvan Mesečeve orbite večno nepromenljiv - nebeska nepromenljivost je bio osnovni aksiom aristotelovskog pogleda na svet. Umiranje supernove koje je zapazilo "božije" Braheovo oko te je kanone dovelo u pitanje; u sazvežđu Kasiopeje Tiho Brahe je 11.11.1572. primetio zvezdu svetliju od Sirijusa i Venere merenjem "pet puta tačnijim" (od prethodnika) je ustanovio da se ne pomera u odnosu na "zvezde nekretnice" pa je zaključio da i ta sjajna zvezda pripada sferi zvezda nekretnica - to je, naravno, protivrečilo Aristotelu i Ptolomeju, po kojima svet zvezda jeste savršen i nepromenljiv. Bio je to prvi pravi empirijski udarac – falsifikacija – Aristotelove fizike i astronomije, koji je Brahe publikovao u "De nova stella" (1573). Takođe je izračunao da kometa iz 1577. zbog malih vrednosti paralakse nije sublunarna pojava nego da napušta sferu Meseca, da putanja nije kružna (kako su tvrdili aristotelovci) nego ovalna... Tako je jedan student prava - plemić (po četiri nasledne linije) – zbog jedne slučajnosti - pomračenja sunca 21. 07. 1560. - napustio dvor i počeo da se bavi astronomijom. Porodični i kraljev kapital je stavio u funkciju stvaranja nove nauke. U naučnim (astronomskim) dvorcima koje je sagradio i opremio Uraniborg-a i Stjerneborg-a je sa 100 saradnika stvorio empirijsku bazu, "astronomske tablice" koje su otvorile naučna vrata Kepleru, a Kepler Njutnu... Hokingu...

I Keplera je jedna sučajnost –  kometa iz 1577. i pomračenje Meseca iz 1580.  koje je kao dete posmatrao na majčin nagovor – odvela na put matematičke astronomije; majka Katarina kći gostioničara travarka je u muževljevoj kafani "Sunce (sic!)" gostima često prezentovala sinovljev dar za rešavanje matematičkih zagonetki; druga slučajnost: posledica preležanih velikih boginja (1575.) je bila ta da je imao prilično oslabljen vid i nesigurne ruke za empirijsku posmatračku astronomiju; treća slučajnost: vrsan matematičar i astrolog, student teologije je od crkvenih vlasti dobio dozvolu i preporuke da se bavi matematikom.

Zoran Stokić

19. 03. 2019.

"Otkriće koje objašnjava tajne svemira: Najudaljenija prostranstva kriju 83 ogromne crne rupe"

"U najudaljenijim delovima svemira skrivaju se čak 83 ogromne crne rupe koje nam, prema tvrdnjama naučnika, mogu pružiti saznanja o tajnama ranih dana našeg univerzuma...."

život B92 IZVOR: CNET.COM PONEDELJAK, 18.03.2019. | 13:32 -> 18:59

Neobjavljen komentar:

////Mnogi čitaoci teksta su u svojim komentarima smatrali da su to nekorisna merenja////

Da bi se mogle vršiti siteze u nauci neohodno je što više empirijskih činjenica (pouzdanih). Astronomi su puno postigli za tako malo vremena  jer moderna astronomija započinje tek s Tiho Braheom "De nova stell" (1573.). Da se podsetimo: u sazvežđu Kasiopeje Tiho Brahe je 11.11. 1572. primetio zvezdu svetliju od Sisrijusa i Venere merenjem "pet puta tačnijim" (od predhodnika) je ustanovio da se ne pomera u odnosu na "zvezde nekretnice" pa je zaključio da i ta sjajna zvezda (danas supernova) pripada sferi zvezda nekretnica - to je naravno - protivrečilo Aristotelu i Ptolomeju - po kojima svet zvezda - jeste savršen i nepromenljiv. Bio je to prvi pravi empirijski udarac – falcifikacija – Aritotelove fizike i astronomije koji je Brahe publikovao u "De nova stell" (1573.). Takođe je izračunao da kometa iz 1577. zbog malih vrednosti paralakse nije sublunarna pojava nego da napušta sferu meseca, da putanja nije kružna (kako su tvrdi aristotelovci) nego ovalna...Tako je jedan  mladić student prava - plemić (po četiri nasledne linije) – zbog jedne slučajnosti - pomračenja sunca 21. 07. 1560. - napustio dvor i počeo da se bavi astronomijom. U naučnim (astronomskim) dvorcima Uraniborg-a i Stjerneborg-a je sa 100 saradnika stvorio empirijsku bazu "artronomske tablice" koja su otvorila naučna vrata Kepletu, a Kepler Njutnu...Hokingu...

Brendon Tarant Anders Brevik i Žorž Sorel

Brendon Tarant, glavni osumnjičeni za ubistvo 49 osoba u džamijama na Novom Zelandu.

"Naučni" elementi u rasizmu mogu se pratiti unazad do Ernst Haeckel, koji je 1900. kreirao nagradno takmičenje na temu: "Čemu nas mogu naučiti principi darvinizma s obzirom na unutrašnji i politički razvoj države?" Prva nagrada dodijeljena je rasističkom radu W Schallmeyer koji je, tako, postao praotac rasističke biologije. Ali ljudska bića se ne mogu klasifikovati poput insekata. Razlike se ne mogu objasniti biološkim genom ali mogu kulturnim matricama. Nema takve stvari kao što je „čisto iskustvo“, već samo iskustvo u svetlosti „očekivanja“, a ta „očekivanja“ se, pak, formiraju unutar kulture u kojoj živimo. To, opet, znači da „pogled na svet“, zajedno sa „vrednostima“ i „normama“ - što su sve primarni elementi jedne kulture - direktno ili indirektno određuju nečija „očekivanja“, a time i njegov pristup „čistom iskustvu“ i stvarnosti u kojoj živi. Svaki pojedinac se rađa u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruđa, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. U našim mozgovima se odvija sinteza kulturnih elemenata, tj. naš mozak je samo katalitički činilac u tekućem kulturnom procesu. Samo jedan primer koji "opovrgava" rasizam. Crnac, izbeglica Ševalije de Sen-Žorža  (1745-1799. ); po majci (rob) iz Guadeloupe, sticajem okolnosti postaje građanin Pariza; mačevalačka i muzička zvezda (kasnije prozvan: "crni Mocart") . To je jedan od kompozitora od kojih je "prepisivao" glavom i bradom W. A. Mocart! Poslušati koncerte, sinfonije, na primer: Rondeau iz Violin Concerto Op. 8.

Ako čoveku od rođenja ulivate u glavu da su moralna pravila apsolutne istine, onda ga je moguće navesti na svaki čin, pa i na teroristički, i gotovo ga je nemoguće probuditi iz sna neznanja i despocentrizma! Oni, pak, koji su vaspitavani na ideji da su moralna načela voljne prirode biće spremni da svoje ciljeve donekle izmene kada uvide da se jedino tako mogu složiti s drugim ljudima. Prilagođavanje ciljeva jednog čoveka ciljevima drugih ljudi suština je građanskog vaspitanja koje treba od planete Zemlja da načini "globalni grad" nasuprot danšnjeg "globalnog sela" i  ATAVISTIČKE MRŽNJE njegove!

Podsećanje

Anders Brevik i Žorž Sorel

Ugledavši sličicu Marksa i Lenjina na sajtu Andersa Brevika, u trenutku mi je sinulo: evo nam još jednog sledbenika (svesnog ili podsvesnog) Žorža Sorela (1847-1922), religioznog inženjera fašizma i boljševizma. Dakako, i komunisti i fašisti su se potrudili da svojim revolucionarnim sabljama preseku i iz svojih biografija uklone Gordijev čvor kojim ih je – istorijski i teorijski – uvezao danas već skoro zaboravljeni Sorel.

Francuska revolucija je u orbitu izbacila "treći stalež" (buržoaziju, radništvo i seljaštvo), koji je pomrsio konce aristokratiji i sveštenstvu. Revolucionarni ideal (a zapravo samo revitalizovan hrišćanski ideal) zahtevao je univerzalnu pravdu za sve, a ne samo za dve povlašćene klase. Naravno, svako čudo za tri dana, pa je je Flober već 1857. u "Gospođi Bovari" izlio svoju "mržnju prema idejama, običajima i ponašanju buržoazije". Vođen takvim idejama, Žorž Sorel je počeo da piše kako je buržoazija postala jednako glupa kao i aristokratija u 18. veku: "sve što je od buržoazije površno je", to je "klasa koja boluje od ludila i otupelosti..., a koja je lišena svakog interesa za proletarijat". Kritikujući Marksov evolucioni pristup i obrušavajući se na sindikate u Engleskoj i skandinavskim zemljama, Sorel razvija svoju viziju revolucionarnih radničkih sindikata u Francuskoj i Italiji.

Napadajući ideje socijalne demokratije koja je razvijana u Nemačkoj, radnički sindikati u Italiji i Francuskoj se, pod Sorelovim uplivom, sve više okreću "klasnoj borbi, generalnom štajku, revolucionarnim idejama". Bio je to pokret protiv svakog parlamentarizma, demokratije, pokret odvajanja radničkih sindikata od stranačke parlamentarne borbe, bio je to pokret koji je "pojačavao instinkte rata" sa ciljem da demokratiju smeni "diktatura proletarijata", da "građanski moral" ustukne pred "revolucionarnim moralom". Ukratko, bila je to ideologija zasnovana na "mističkom kultu revolucije", koja je najpre realizovana – ne u Francuskoj ili Italiji – nego u Rusiji. Iz "Materijalizma i empiriokriticizma" (1907. god.) saznajemo da je Lenjin poznavao učenje Sorela. Između Sorelovih revolucionarnih teorijskih i praktičnih ideja i boljševičkih postoji jednoznačno preslikavanje. Pišući Lenjinu knjigu podrške, Sorel proklinje "plutokratske demokratije". Ova istorijska istina je potiskivana sve do danas, jer, govoreći ko je na njega od ideologa, filozofa i političara najviše uticao, evo šta kaže – gle čuda (za neupućene!) – lično Musolini: "Ponavljam, ja najviše dugujem Sorelu", grmi on; "za mene je glavno – akcija! Ovaj učitelj sindikalizma i njegova kruta teorija o revolucionarnoj taktici najviše su doprineli oblikovanju discipline, energije i snage fašističkih kohorta!" Istovremeno, sam Sorel poručuje: "Naš Musolini nije običan socijalista. Verujte mi, vi ćete ga po svoj prilici videti jednoga dana kako salutira sabljom na čelu bataljona italijanskoj zastavi!"

Jedan od aksioma Sorelovih revolucija glasi: "cilj je ništa, važno je kretanje i borba"! Istorijske činjenice o komunističkim i fašističkim revolucijama zaista potvrđuju da je cilj bio NIŠTA, a da je sve bila "borba", "rušenje" i "dinamit". Istorijska činjenica je da te revolucije nisu svrgle nijednog tiranina (one su pobedile prethodno oslabele režime), ali su zato na vlast dovele krvave despote – Musolinija, Staljina – i umesto obećanog raja na zemlji stvorile su logore, gulage i pakao. Na kraju krajeva, i sama reč "revolucija" ne znači ništa drugo do – povratak u prethodno stanje!

Tako i nesrećnog Brevika doživljavam kao zaslepljenog čoveka kome je "cilj" ništa, a sve mu je "akcija", tj. "dinamit". Kao i fašistički i komunistički revolucionari, i Brevik je pogazio etičke principe građanskog društva (koje je Šopenhauer jezgrovito sažeo u: "ne odmaži nikome, a pomogni koliko možeš") i stavio se u službu "revolucionarne etike", koja se uvek u ime "slobode i ljubavi" zasnivala na mržnji. Ništa bolje stvar ne stoji ni sa idejom nacije, čiju pojavu (od vremena Francuske revolucije pa naovamo!) slobodno možemo shvatiti kao pojavu nove religije, jer i ona sama, "nacija", postaje izvorište "svetog", a ta pseudoreligiozna pomahnitalost nacionalizma potom vodi, naravno, u "krstaške ratove" i u 21. veku, ili u "osvete za poraze od pre 500 godina".

Dr Zoran Stokić

Beograd 29. 07. 2011.

Beograd 16. 03. 2019.