I estetika je bitna – slučaj "Galilej"

U antičkoj Grkoj, u 5. v. p.n.e, mlade ljude je za učešće u javnom životu u polisu pripremala “paideia” kroz svoj ideal urbanosti i obrazovanosti; u starom Rimu za to je bio zadužen obrazovni program “humanitas”. “Paideia” i “humanitas” su bili ključni elementi po kojima su se građani razlikovali od nemoralnih, neobrazovanih ljudi i koji su tadašnje gradove-države, odn. imperije, limesom – graničnom linijom – odeljivali od varvara. Samo oni među varvarima koji su bili u stanju da shvate značaj i spremni da prihvate obrazovne sisteme “paideia” ili “humanitas” mogli su ući u krug civilizovanih naroda! – Mi smo iz takvih i sličnih civilizacijskih krugova bili odsutni vekovima, te smo, kako reče Dvorniković, pod Osmanskim carstvom ostali “ne samo konzervirani u svom srednjovekovnom kulturnom stadijumu nego smo još u naročitom procesu ‘regresije’ velikim delom vraćeni u još starije doba epske patrijarhalosti”. I premda smo, s jedne strane gledano, zahvaljujući tom “epsko-patrijarhalnom tipu očuvali naš narodni kontinuitet”, ta sociološka paradigma je, s druge strane, izrodila određene vrste ljudskih odnosa u kojima su na prvo mesto izbili anti-humanizam, egocentričnost i narcizam. Problem sa egocentričnim modelom – usađivanim u nas još u detinjstvu, a zatim cementiranim kroz jezik, društvene institucije, ponašanje okoline i tsl. – je taj što je on u osnovi svih naših misli, našeg osećanja stvarnosti, analiza i procesa odlučivanja. Tako naša psihološka paradigma ponašanja, naše mentalne slike, premda mi toga nismo svesni, postaju glavni kočničar bilo kavih suštinskih promena u našem društvu. Depresivne osobe koje veruju u teorije zavere i koje misle da ih niko ne voli i ne poštuje imaju veoma negativne mentalne slike (“setove”), koje ih onesposobljavaju za racionalno procenjivanje.

Ljudski život se u svakom trenutku može shvatiti kao jedna jednačina između prošlosti i budućnosti. Da bi se neki čovek ili društvo istinski shvatili, po preporuci Ortege i Gaseta, treba ih postaviti u tu jednačinu, odn. precizirati kakav je njihov stav prema budućnosti i prema prošlosti. Svi oni koji na prošlost gledaju nekritički vide društvene reforme i budućnost samo unutar staroga modela političkog vladanja. Oni, pak, koji su u stanju da na prošlost gledaju kritički, koji su vaspitani humanistički i koji uviđaju da se evolucija kreće u smeru sve veće integracije, u stanju su da izgrade nove društvene paradigme, te da nas iz skupa u kome nema rešenja izvedu u širi skup, u kome se to rešenje nalazi. Kao ilustracija rečenom može da nam posluži jedna manje poznata strana Galilejeve ličnosti, koja ga je sprečila da stvori novu fizičku paradigmu.

Ervin Panofski, znameniti istoričar umetnosti, razvijao je ideju o istoriji umetnosti (“ikonologiji”) kao humanističkoj disciplini koja je komplementarna sa prirodnim naukama i da samo ta komplementarnost vodi uspešnom opisivanju realnosti. On 1955. pokazuje da se estetsko i naučno kod Galijeja savršeno slažu i da su njegovi estetski stavovi uticali na njegova naučna ubeđenja. Kao sin poznatog teoretičara muzike i muzičara, Galilej je odrastao u sredini više umetničkoj i humanističkoj nego naučnoj. Zato ne čudi što je pisao pesme, pamflete i sarkazme i što je znao napamet dela mnogih latinskih klasika. Više godina posvetio je tumačenju Ariosta, kome se divio. Njegovo sučeljavanje Ariostovog “Besnog Orlanda” sa manirizmom Tasovog “Oslobođenog Jerusalima” otkriva nam njegove klasične umetničke ideje, njegov ukus koji je bio u duhu pobune protiv manirizma i sav okrenut ranoj renesansi, te Panofski kaže: “Mladić se u borbi protiv oca okreće idejama dede”! I u drugim umetnostima (muzici i slikarstvu) vidljiv je njegov klasičan pristup. Slikarstvo pretpostavlja vajarstvu (koristeći se Leonardovim argumentima), a u samom slikarstvu brani “svetlost”, hvali “kompozicije rane renesanse”, a kudi i mrzi “preterivanja, alegoričnost, pretrpanost i kontorziju” u radovima manirista; Rafaela i Ticijana pretpostavlja Bronzinu i Salvijatiju. Analize i sinteze koje je izveo o klasičnom i manirističkom slikarstvu Galilej će iskoristiti u napadima na Tasovu liriku: “on (Taso) primorava čitaoce da sve tumače preko neke daleke aluzije na nešto drugo”, zato takvo pesništvo liči na “trikove prespektive koje vidimo na nekim modernim slikama”, poznatim pod imenom anamorfoza (“ana”=vraćanje, “morphe”=forma, deformisana slika oblika koja se iz određene tačke posmataranja vidi kao oblik bez deformacije). Zato ne čudi što je on, kao jedan od pionira moderne fizike, tvorac misaonih eksperimenata i kinematskog principa relativnosti kretanja, čovek koji je stvorio "novo nebo" i "novu Zemlju" i koji je sa Keplerom delio prezir prema sholastičkim školskim programima i zajedničku veru u istinitost Kopernikove revolucije, ipak osećao “prezir” prema Keplerovim elipsama i što je za njega Keplerova astronomija, sa svim svojim simbolima i kosmološko-teološkim dokazima, ličila na slikarske manirističke trikove, na svojevrsne “astronomske anamorfoze”.

Do nove paradigme, dakako, niste mogli stići ako ste elipsama pretpostavljali aristotelovske savršene krugove, te ako ste fizici naturali matematičku epistemologiju. Njutn je, pak, novu paradigmu izgradio povezujući keplerovsku astronomiju i dekartovsko-galilejevsku fiziku, stvarajući novu sintezu i novu epistemologiju.

Klasična estetika, zakasnelo i nedovoljno matematičko obrazovanje, egoistička psihologija, samoljublje – sve je to “vezalo” Galilejeve misaone slike i ograničilo domete njegove želje za istinskim reformama. A možete zamisli domete naših reformatora, čiji estetski doživljaji nisu čak ni klasični, nego su zasnovani na kiču – jer, da se podsetimo, osećanje zadovoljstva kod kiča je do te mere brutalizovano, da je oslobođeno odnosa sa bilo kakvim idejama i umnim sferama!

Zoran Stokić

26. 12. 2012.

paradigme – obrasci ponašanja

U Srbiji se, evo, i u 21. veku polazi od toga da neko tvrđenje jeste istinito ukoliko dovoljno puno ljudi dovoljno jako veruje u njega... – Potpuni saznajno-teorijski ćorsokak, koji nam ne dozvoljava da iskoračimo iz naše "proklete avlije".

U periodu od 1934-1962 pojavile su se nove neklasične epistemologije (Poper-Kun) koje su bacile potpuno novo svetlo na nauku i njenu racionalnost, rast naučnog znanja, na to kako procenjujemo vrednost naučnih teorija, na kriterijume razgraničenja između nauke i ne-nauke i tsl. Pokazuje se da ne postoji nikakva specifična strogo logička procedura koja bi presuđivala po pitanju prihvatanja ili odbacivanja teorija: nova teorija se prihvata a stara biva odbačena na način koji se ne može sasvim racionalno objasniti, a da logički faktori pritom ne igraju odlučujuću ulogu! Dakle, čak ni u nauci, delatnosti u kojoj je čovekova racionalnost dosegla najdalje, smena "naučnih pardigmi" ne odvija se potpuno racionalno.

Pokazuje se da je potpuno pogrešno verovati da objektivnost nauke zavisi od objektivnosti naučnika, da je naučnik objektivniji od filozofa, umetnika, sveštenika ili političara. Naučnik je isto toliko pristrasan kao i svi drugi ljudi. Razlog zbog kojeg su naučne teorije i njeni plodovi ipak objektivni leži u proceduri, u naučnoj kritičkoj tradiciji, koja omogućuje kritiku vladajućih naučnih dogmi. Znači, objektivnost nauke nije stvar naučnika kao pojedinaca, već je društveni fenomen, koji zavisi od čitavog niza političkih i društvenih odnosa u čijim se okvirima ta kritika odvija.

Jedan od središnjih pojmova za objašnjenje naučnog napretka sada je postao i "geštalt-preokret". Svaki radikalan napredak u naukama čine ti "trenutni preokreti", pri kojima naučnici određeni korpus opaženih podataka počinju tumačiti u bitno drukčijem teorijskom i vanteorijskom kontekstu. Takvi izuzetni trenuci u nauci, u kojima dotad korišćeni rečnik poprima različite denotacije i konotacije, smisao i vrednost, nazivaju se naučnim revolucijama. Naučne revolucije su nekumulativne razvojne epizode, u kojima se stara paradigma u potpunosti zamenjuje jednom novom paradigmom, nespojivom sa tom starom. Ta promena je nalik na dvostrukost geštalt-percepcije. Mi možemo videti Ešerovu kocku i kao udubljenu i kao ispupčenu, mi možemo videti Vitgenštajnovu patku-zeca i kao patku i kao zeca, ali ne možemo videti oba lika istovremeno. Kao što se naša percepcija u nekom trenutku odlučuje za jedno ili drugo, tako se i naš kognitivni pogled na svet mora odlučiti u izboru različitih paradigmi. Mi možemo razumeti paradigmu Aristotelove fizike samo ako napustimo uverenja vladajuće njutnovske ili Ajnštajnove paradigme. Pri promeni paradigme, kaže nam fizičar Kun, "sve je izmenjeno: i stanovište, i način gledanja, i jezik"!

Ako tako stoje stvari u nauci, a stoje, zamislite koliko je kritičkih procedura i znanja potrebno u politici da bi nas ona vodila ka civilizovanoj budućnosti! Kada su to naši političari u našoj novijoj istoriji bili u stanju da se nose sa svim tim stalnim promenama političkih stanovišta, sa novim principima u svetu, sa izmenjenim načinom gledanja na stvari, sa promenama jezika? – Tu moramo tražiti korene svih naših poraza!

Objektivna, naučna vrednost teorije, kao i jedne politike, ne zavisi od ljudskog uma koji je stvara ili ko­ji je razumeva. Njena naučna ili politička vrednost zavisi samo od toga kakvu objektivnu podršku te (naučne ili političke) pretpostavke nalaze u empirijskim činjenicama. Za naša verovanja (pa makar postojao i stoprocentni konsenzus), za naklonosti, za psihološka bojenja – tu mesta nema!

Platon je, za razliku od Sokrata, verovao u "elitu", koja je posednik "apsolutnih istina". U 10. knjizi svojih "Zakona" on čak uvodi ustanove koje su kasnije postale uzor inkviziciji i koncentracionim logorima. Godine 1616. katolička crkva je anatemisala Ko­per­ni­kovu teoriju zato što je ona bila proglašena pseudonaučnom, a Centralni komitet sovjetske Komunističke partije je 1949. mendelijansku genetiku proglasio pseudonaučnom, a njene zagovornike, poput akademika Vavilova, ubijao u koncentracionim logorima. A tek Hitlerovi rasistički logori... Ta stara platonovska etika bila je zasnovana na ideji ličnog i sigurnog znanja, tj. na ideji autoriteta, dok je nova naučna etika zasnovana na ideji objektivnog i nesigurnog znanja. Znanje odavno prevazilazi ono što jedan čovek može znati, te zbog toga više nema autoriteta. Ma koliko da se trudimo, nemoguće je izbeći sve greške. Zato moramo promeniti svoj stav prema vlastitim pogreškama. Odatle treba da započne naša etička reforma. Jer, dok nas stara platonovska etika navodi da greške zataškavamo (u cilju očuvanja autoriteta), dotle nam nauka predočava da se napreduje učeći se na greškama. Zato moramo stalno tragati za greškama. Mora nam biti jasno da su nam radi objektivnosti potrebni drugi ljudi, koji su odrastali uz druge ideje i u dugačijoj atmosferi, i samo svi zajedno, u proceduri kritičke racionalne i empirijske rasprave, možemo se nadati da ćemo rešiti neki naš politički ili društveni problem i približiti se nekim istinama.

U "Odbrani Sokratovoj" saznajemo šta je Sokrat rekao pred atinskim sudom. Da je samokritičan lojalan građanin Atine, svestan svojih intelekualnih ograničenja, da nije mudar osim utoliko što "zna koliko malo zna" i da je kritičar onih koji misle da poseduju apsolutne istine. Naučno znanje, kao i znanje koje se koristi u politici, nikada nije sigurno znanje. Ono je podložno revizijama. Ono je uvek hipotetičko – "pretpostavljeno znanje", kako je prvi rekao Sokrat. Pa iako je naše hipotetičko naučno ili političko znanje konačno, a naše neznanje beskonačno, mi ipak možemo napredovati ako se koristimo racionalno-empirijskim kritičkim pluralizmom, ako smo tolerantni i intelektualno odgovorni. Ono što još nismo naučili od nauke, ali ni od Sokrata, Erazma, Montenja, Voltera, Lesinga i Kanta, jeste to da nas ka rešenju problema i opštem boljitku mogu voditi principi: pogrešivosti (da smo kao ljudi pogrešivi), razumne rasprave i približavanja istini, te da uzurpacija istine i izjednačavanje istine sa sigurnim znanjem najčešće vodi u logore i gulage.

Zoran Stokić

8. 12. 2012.

posledice sociološke inercije

„Vera u sugrađane i respekt prema njima je ono što čini naše doba najboljim od svih o kojima nešto znamo“ – Karl Poper

Kultura je kontinuum, u kom svaki stupanj razvoja izrasta iz neke ranije kulturne situacije. Život u Švacarskoj i život u Srbiji danas se veoma razlikuju jer smo rasli u veoma različitim kulturnim klimama. Dok dominantne faktore despotske kulture čine strah i strast, dotle su to u građanskoj kulturi vrlina i čast. Dok se u despotskoj kulturi ljudi orijentišu pomoću sudbine (te, pošto je sve „zapisano na nebu“, ne razvija se svest o individualnoj odgovornosti), dotle se u građanskoj kulturi ljudi orijentišu pomoću uzročno-posledičnih veza (pa se razvija i koncept odgovornosti). Kakve su dugoročne posledice ti različiti faktori imali u socijalnoj inteligenciji tih naroda?

Da bi preživeo u kulturi straha i potčinjavanja, naš je predak, u ravni socijalne inteligencije, svakodnevno pribegavao „biološkom manevru“ koji se mora primeniti u kriznim situacijama opstanka i u kom se impulsi u neuronskim kolima mozga kreću od amigdale ka desnoj strani predfrontalnog korteksa, ka nižim regijama u kojima se velikom brzinom obavljaju automatizovane radnje; u tom procesu, više misleće regije mozga izbacivane su iz upotrebe. Cena takvog načina opstanka bila je pojava „kognitivne disfunkcije“: misli teže nadolaze, ljudi teže donose odluke, postaju neodlučni kada treba nešto da kažu, da razmene nove ideje ili da se dobro koordinišu, sadržaje iz dnevne „radne memorije“ nisu u stanju da transponuju u duboke regije kore velikog mozga, u zone trajnog hologramskog pamćenja, a to je pak usporavalo svaki proces učenja. Život u takvom socijalnom okruženju, u kulturi straha, dovodio je do smanjenja brzine stvaranja novih moždanih ćelija i do zakržljavanja mnogih neuronskih kola u mozgu. Kultura padanja ničice pred despotom i strah da se pogleda u oči imala je takođe svoje konkretne propratne pojave: od oko 200 mišića lica, oni oko očiju su veoma glatki i savitljivi i zato odlično govore o našim osećanjima; strah od gledanja u oči vodi ka otežanom čitanju emocija drugih ljudi i, dalje, ka smanjenom pragu empatije.

U građanskim kulturama vrline i časti događalo se upravo sve suprotno: tamo je došlo do optimalnog razvoja neuronskih mreža – sistematizacije, memorije i empatije – tj. izgradila se optimalna socijalna inteligencija. Zato u Švajcarskoj ljudi ne ginu svaki dan na pešačkim prelazima, muževi ne tuku svoje žene, ljudi se ne ubijaju zbog međe, u bolnicama ne dobijaju infekciju, a u obdaništima salmonelu, vršnjačke grupe se ne prebijaju međusobno tojagama, omladina ne banči cele noći po splavovima – ukratko, to su društva visoke socijalne povezanosti, gde postoje uhodane procedure za sve životne situacije. To su društva gde je osnovni etički princip „ako možeš, pomogni drugome – nikome ne naškodi“, građani se međusobno uvažavaju i svačiji život je svetinja, jer imaju svest o tome da samo zajedno, kao celina, mogu uspešno da se nose sa brojnim životnim problemima.

 U doba vizantijskog imperijalizma carevi iz makedonske dinastije od IX-XI veka vodili su ekspanzionističku politiku. Taj napor će vremenom biti krunisan uspehom – sredinom XI veka vizantijske granice će se protezati od Eufrata i Kavkaza do Italije i od Dunava do Palestine. Pokrštavanje (i nametanje svoje duhovnosti, umetnosti i politike) Bugara, Rusa, Srba predstavlja najznačajniji uspeh te politike. Zato cinično zvuče naši tzv. patrioti koji, evo, pune 32 god posle Titove smrti održavaju u Srbiji despotsku kulturu koja nije naša autohtona narodna kultura, nego je plod vizantijsko-osmanskog imperijalizma, tj. uvezena je „sa strane“!

Kako kaže Vitfogel, „obnova orijentalno-despotskih sistema koju je Lenjin želeo i ostvario bila je zastrašujuća tajna revolucije. S gledišta njegove političke moći Lenjin je bio dosledan kad je o toj tajni svoje revolucije govorio indireknim, ezopovskim jezikom. Staljin i njegovi nastavljači su, sa svog gledišta, bili potpuno logični i čak dosledniji od Lenjina kad su prvo cenzurisali Marksova shvatanja o azijatskom društvu te kad su, osobito nakon izlaska [Vitfogelove knjige] 'Orijentalne despotije', nastojali prikrivati važnost tih ideja za Rusiju“.

Kultura igra odlučujuću ulogu u oblikovanju stvarnosti i u opstanku. Despotska kultura nas je dovela u ćorsokak. Elementi zapadne građanske kulture koji su u tragovima već 200 godina prisutni u našoj praksi trebaju da se favorizuju da bi nas u procesu evolucije izveli iz ćorsokaka. Evropska kultura, koja je i sama nastala u sudaru kultura, nije nikakva pretanja našem nacionlnom biću.

Zoran Stokić

28.10.2012.

22/10/2012 19:06

Povodom teksta „Nagomilavanje besmisla“ (18. oktobar 2012)

Pogrešne dijagnoze drugova intelektualaca

AUTOR: PROF. DR ZORAN STOKIĆ

Vaš novinar koji je izveštavao sa tribine FPN „Ko su (i ko nisu) javni intelektualci u Srbiji?“ naveo je da su na skupu učestvovali Slobodan Antonić, Miroslav Ružica, Ognjen Pribićević, Vladimir Vuletić, Zoran Avramović, Branko Pavlović, Čedomir Antić, Marinko Vučinić, Milan Milošević, Duško Radosavljević, Slobodan Reljić, Dejan Vuk Stanković, Predrag Šarčević, Neven Cvetićanin, Đorđe Vukadinović i Goran Nikolić, Borka Pavićević, Vesna Pešić, Zoran Stoiljković, Srećko Mihajlović, Slaviša Orlović...

Oglasite se na www.danas.rs

Šta je tolerancija? Zapitao se nekada Volter i rekao: „Tolerancija je nužna posledica saznanja da smo pogrešivi. Grešiti je ljudski. Mora nam biti jasno da su nam drugi potrebni radi otkrivanja i ispravljanja grešaka.“ Šta je ko kod nas rekao svih ovih godina, može se lako proveriti (jedino ako ne počnu kao u Orvelovoj „1984.“ da menjaju sadržaje starih tekstova, novina i knjiga!)

Na tribini su bili intelektualci koji su u medijima sve ove godine pravili „privid“ kritičkog mišljenja, međusobno raspravljajući na „dozvoljene teme“. Naša stvarnost nikada nije mogla da se „ukalupi“ u te „dozvoljene teme“. Kad bi neko od nas sa „strane“ uspeo da nešto prozbori, „oni“ bi to ignorisali. Znači nije bilo ni „T“ od tolerancije i drugačijeg mišljenja! Mnoge od njih sam godinama javno prozivao da mi kažu u kom to društvenom sistemu mi živimo.

I kako je moguće da u Srbiji postavljaju dijagnoze u politici, sociologiji, kulturi, a da ne uzimaju u obzir činjenicu da smo kao narod oko 700 godina živeli u despotskim sistemima (vizantijska, osmanska, komunistička faza)? Šta je sa inercijom despotske matrice mišljenja i delanja? Odgovora nije bilo!

Za sadašnju „pat“ poziciju u kojoj se nalazi narod u Srbiji nije kriva samo autokratska vlast, nego i ti „drugovi“, koji su kada su u pitanju „bazne“ stvari (države i društva) postavljali pogrešne dijagnoze, oni su hteli „sociološki kancer zvani despotsko društvo“ da leče aspirinima. Umesto da poput Voltera (koji je, na primer, pomogao da se Rusove ideje publikuju iako se sa tim idejama nije slagao) i oni ulože svu svoju moć da se i u javnosti Srbije pojave i one ideje koje su njima strane i tuđe, oni su se ponašali na autokratski način.

Znači, ponašali su se na isti način na koji se ponaša vlast (i njeni analitičari). E, sada bi „oni“ sebe da amnestiraju (kao što to radi i vlast) od svake odgovornosti. Ne, odgovornost je na nama, na politici koju smo vodili, kao i na analizama te politike koje smo davali.

Misliti svojom glavom, ili "peitharchia"?

(pankerke: Pusi Rajot)

Pošto je čovek "život svestan samoga sebe", suprotnost između samostalnosti i konformizma prati nas od rođenja, jer je porodica prva sredina u kojoj mi stičemo brojne identitete: "mi", kao i identitet "ja". Znači, od detinjstva smo stalno razapeti između potrebe da budemo solidarni sa porodicom, s jedne strane, i da, s druge strane, razvijemo sopstvena shvatanja i verovanja – sopstveni identitet. Ove prve strukture identiteta koje smo stekli u porodici imaće presudnu ulogu kroz čitav naš život počev od škole, pa do radne sredine, ljubavnog života, novostvorene porodice... Načini da se postane čovek nisu istovetni, oni se razlikuju od jedne do druge porodice, od jedne do druge grupe, od jedne do druge kulture. Dok građanska i demokratska kultura za podsticanje "relativnog konformizma" kod građana koristi sugestiju i propagandu (ali pri tome ne uništavajući čovekovo "ja", jer bez tog "ja" ta tradicija bi izumrla), dotle se despotska kulturna tradicija koristi zastrašivanjem i terorom kako bi prouzrokovala "apsolutni konformizam" te neutralisanje čovekovog "ja".

Kada je despotska tradicija Rusije, nesposobna da nalazi rešanja za brojne životne probleme carstva, početkom XX veka doživela metamorfozu u komunizam, bio je to beg u utopiju. Bilo je to odbijanje suočavanja sa problemima despotske prošlosti te ponavljanje svih grešaka koje su u carevini već bile načinjene. Kada se obećani utopijski raj počeo pretvarati u pakao, ugrožena država se sve više oslanjala na vojsku, koja je tako postala jedina uzdanica opstanka. Ali kako ni ideologija "perestrojke" nije mogla vratiti nadu u bolji život, započeto je sa političkom instrumentalizacijom verskih, etničkih i drugih tradicija. Umesto izgradnje građanskog društva i demokratije, dogodila se još jedna despotska metamorfoza, gde je centralno mesto dobio "inženjering za stvaranje kolektivističkog ruskog identiteta" – identiteta oslonjenog na tradiciju, konkretno na religiju, te na carsku političku matricu – Moskve kao "trećeg Rima".

Podsetimo se – ruski carevi (poput vizantijskih), kao i, kasnije, sekretari komunističke partije, bili su apsolutni gospodari života i smrti, kao i gospodari svih dobara svojih podanika, a carski poredak politički nije mogao biti oboren stoga što je "odraz nebeskog poretka". Najveća vrlina koja se kod podanika u carstvu očekuje (a čiji učinak treba da bude učvršćenje "nebesko-zemaljskog poretka") nije ništa drugo do "disciplina" (peitharchia) – "poslušnost pred vlašću"! Da bi čitava stvar bila dobro utemeljena i sa ideološkog stanovišta, bio je neophodan ipak jedan međukorak – neko je caru morao staviti "božiju krunu" na glavu. Car ju je dobijao od patrijarha. Car je kao hrišćanin podređen patrijarhu, a patrijarh je kao podanik države podređen caru! Na papiru patrijarhova vlast je naizgled najveća u zemlji. Despot se, naizgled, strogo drži verskih zakona i poštuje svog verskog poglavara, a u praksi verski poglavari su potpuno zavisili od despota i, zapravo, nisu posedovali nikavu stvarnu vlast. Crkva je zato, radi bezbednosti svoga opstanka, morala da vodi računa da tako "usmeri" vernike da oni bespogovorno priznaju despotovu apsolutnu vlast. Za uzvrat, car je crkvi garantovao apsolutnu vojnu zaštitu.

Preinačenje "cara" u "seketara komunističke partije", a ovoga u "predsednika", ideološka je kamuflaža sa ciljem da se kod podanika stvori privid promena, i to promena na bolje. Članice „Pusi Rajot“ se nisu dale zavesti, nisu poverovale u tu maskaradu i to je njihova najveća greška u očima vlasti, usudile su se da misle svojom glavom, a ne glavom despota. Otežavajuća okolnost je da su to svoje mišljenje (u vidu performansa) izvele ni manje ni više nego baš u crkvi, što mu dođe isto kao kada bi neke njihove preteče, neke "pusi babuške", takav performans u doba Staljina izvele ni manje ni više nego u zgradi Centralnog komiteta Partije. E, što je mnogo mnogo je! A kako i u XXI veku postoje zemlje u kojima Vizantija živi i posle Vizantije, onda u njima svaki buntovni akt koji ugrožava "Poredak" istovremeno biva kažnjen i od strane Crkve i od strane Cara, pardon, predsednika, pardon, nezavisne grane vlasti, sudstva.

Zoran Stokić

17. 08. 2012

Kad izostane empatija

“Biti slobodan je zapravo negativno stanovište čitavog fenomena, dok je biti odgovoran njegovo pozitivno stanovište. Sloboda se može izroditi u puku samovolju, ukoliko se ne živi u smislu odgovornosti. Zato bih želeo poručiti da se kipu Slobode na Istočnoj obali pridruži i kip Odgovornosti sa Zapadne obale”

Viktor Frankl

Čarls Darvin je 1872. napisao naučnu raspravu o emocijama, u kojoj je iznosio argumente u prilog empatiji kao "činiocu opstanka vrsta". Za razliku od sisara, vodozemci ne pokazuju nikakav znak empatije (čak i jedu sopstvene mladunce). Primetimo da je Darvinovu socio-biološku ideju anticipirao kineski mudrac Meng Ce (3 v. p.n.e) kada je napisao: "Svi ljudi imaju um koji ne podnosi da vidi patnju drugih." Savremena socio-neurologija je potvrdila da su oni bili na dobrom tragu. Dok je kod sisara ta radnja instinktivna, ona je kod čoveka naučena (za nju postoje predispozicije), tj. svako dete mora da "poveže" u svom mozgu neuronska kola za empatiju, kako bi ona mogla da dolaze u fazu rezonance u društvenoj praksi. Slično je i sa "povezivanjem" neuronskih kola koja detetu omogućavaju da se kasnije koristi simboličkim jezikom.

Rano detinjstvo isto onoliko koliko i nasleđe određuje dalji tok života čoveka. Dete je biološki nesamostalno i da bi preživelo potrebno mu je okruženje. To društveno okruženje predaje mu dva specifično ljudska impulsa, bez kojih ono ne bi stasalo u čoveka: predaje mu sposobnost simboličkog jezika i empatije. Simbolički jezik je jezik kojim mi izražavamo unutrašnje iskustvo kao da je čulno iskustvo.  Simbolički jezik je jezik u kojem je spoljašnji svet simbol unutrašnjeg sveta, simbol naše duše i našeg duha. Znači, simbolički jezik nadilazi profanu definiciju po kojoj simbol predstavlja "nešto što stoji umesto nečeg drugog"! S druge strane, empatija, mišljenje sebe u drugom, je osnovni preduslov društvenosti, tj. socijalizacije. Kao najznačajnija komponenta emocionalne inteligencije, empatija nam daje emocionalnu pismenost. Već oko prve godine života dete se uči da uočava emocije drugih, tj. započinje sa razvojem socijalno-kognitivnih veza.

Ukoliko u porodici ne postoji pozitivna empatska atmosfera (kod, na primer, ljudi koji su preživeli holokaust, kod ratnih veterana i sl.), dete neće naučiti da se u daljem životu koristi emocionalnim saznanjem, ostaće "hladne glave i zaleđenog srca". Kretanje krož život tih emocionalno slepih osoba nalikuje kretanju po minskom polju: samo je pitanje trenutka, tj. okolnosti, kada će "eksplodorati", a budući da nemaju saosećanja niti samilosti prema drugima, posledice njihovih postupaka najčešće budu katastrofalne po društvenu zajednicu. Skeniranje mozgova psihopata pokazuje pomanjkanje sistema neuronskih mreža koje se stiču u amigdali, u moždanom modulu koji je veoma bitan za čitanje emocija, te zato oni nisu u stanju da opažaju emocionalni bol dugih.

Slučajevi poput Brejvikovog i "Betmenovog" (ubica iz bioskopa u Denveru), ali i slučajevi poput Slobodana Miloševića ili Ratka Mladića, to vrlo dobro ilustruju. Procene govore da u svetu danas živi oko 3% emocionalno potpuno slepih osoba (psihopate). Ako tom broju dodamo i one osobe koje su emocionalno slepe u velikoj meri (narcisoidne osobe, makijavelisti i tsl), stanje na našoj planeti postaje veoma "eksplozivno". Kako se boriti sa tom pošasti? Teško, jer su se društveni procesi neverovatno ubzali. Kao što je primetio Preston, "u današnje doba imejlova, putovanja na posao, čestih selidbi, predgrađa-spavaonica, razdaljine sve više onemogućuju automatsko i tačno opažanje emocionalnog stanja drugih, bez čega je empatija nemoguća".

Ako je, pre nego što dođe do tragedije, veoma teško detektovati potencijalnog Brejvika ili "Betmena" jer žive u anonimnosti, nema opravdanja da na najvažnije funkcije u državama dolaze emocionalno slepi ljudi poput Hitlera, Staljina, Pol Pota, Miloševića. Jer, budući da su javne ličnosti, bez obzira na njihovu sposobnost prerušavanja, savremena društva poseduju i sredstva i institucije koje su u stanju da ih detektuju, tj. demaskiraju pre nego što počine neko veliko zlo! A to će biti moguće i u Srbiji samo pod jednim uslovom: da naša kulturna i politička elita jednom savlada istorijsku lekciju o pogubnosti koju su svetu donosile "etike uverenja". Jer ljudi koji su vođeni "etikom uverenja" (koja je, pride, uvek apsolutna, esencijalistička), na primer hriščanin, musliman, hindus i ini, ispunjavaju svoju dužnost u skladu sa verskim zapovestima, a što se tiče ishoda, tj. posledica njihovih postupaka – e, to područje je prepušteno Bogu. Oni, pak, koji su vođeni "etikom odgovornosti" (građanska društva) smatraju da "moraju odgovarati za predvidive posledice svojih postupaka"! Kao što kaže Fihte, "ove posledice možemo pripisati svom vlastitom delovanju".

Zoran Stokić 23. 07. 2012.

Bolonja kao alibi

"Sve se može improvizovati sem nasleđa"

Milan Kašanin

Misija intelektualaca bi trebalo da bude u funkciji rasvetljavanja stvari. Ali, kada je reč o kulturi, ako ne govorite kritički o njenim primarnim elementima, idejama, načinu zaključivanja, verovanjima, stavovima, pogledu na svet, ako kulturu svodite samo na njene sekundarne elemente ("vrhunsku kulturu": umetnost i tsl.), stvari – umesto da se rasvetljavaju – zamagljuju se. Nigde se u svetu nije dogodilo da se "kultura rata" sama od sebe preokrene u "kulturu mira", te, izvesno, neće ni kod nas! Kultura je kontinuiran, kumulativan, simbolički i progresivan proces, a svaki čovek je "proizvod" izvesnog niza kulturnih podsticaja. Ima kultura koje stimulišu ljude na rat i onih koje ih stimulišu na mir. Ratovi su dezintegratori one kulture koja ljudima omogućuje da prožive život vredan individue. Naši ratovi iz 90-tih nisu imali samo ekonomsku cenu – potpuno razorenu privredu koja sada nije u stanju da puni državni budžet – nego su uništili kulturnu osnovu građanskog društva i moral. Dogodio se diskontinuitet i regres, a taj se poremećaj odmah, 1991. godine, odrazio na sve elemente društva, pa i na obrazovni sistem osnovnih i srednjih škola. Na univerzitetu, kao najinertnijem društvenom sistemu, taj se poremećaj počeo zapažati tek od 1998. Pošto nas je 2000. uskratila za 6. oktobar i lustraciju posle jedne naopake ratne ideologije, dogodio nam se politički proces poricanja odgovornosti za učinjena (ne)dela.

Prelazak na sistem obrazovanja nazvan "Bolonja" došao je kao "kec iz rukava" patriJotima, zato što je uspešno prikrio stanje duha i operacionalne sposobnosti većine naših studenata. Da je zadržan stari način fakultetskog obrazovanja, odmah bi izašlo na videlo da oni, zapravo, više nisu u stanju da regularno polažu ispite. Ovako, za glavnog krivca neuspešnih studija proglašen je "bolonjski sistem", tj. nastavnici fakulteta i njihova nesposobnost primene istog... Ali, ta optika je principski pogrešna i zato veoma štetna po budućnost naše zemlje: ako se bolest pravilno ne dijagnostikuje, ona se ne može izlečiti.

Kada brucoš dođe da studira, podrazumeva se da je on u prethodnom školovanju stekao neophodna znanja i usvojio određene moralne norme i da tako opremljen stupa u zgradu fakulteta. Poražavajuća cena razorene građanske kulture, međutim, je ta da nam svršeni srednjoškolci sada dolaze na studije a da nisu u stanju da grade predikatske rečenice, da se bave analizom i sitezom, da se simbolički izražavaju, apstarahuju itd.  Kako od njih, onda, očekivati sposobnost baratanja osnovnim logičko-teorijskim pojmovima kojima se nauke služe pri predviđanju i "objašnjavanju" stvarnosti? Naučna metodologija, za njihovu ravan zdravorazumskog znanja, ostaje nedostižna himera, pa onda nije čudno ni to što za njih naučni problemi i naučne činjenice, korelacije, uzročnost, hipoteze, teorije, zakoni, naučno predviđanje, determinizam – ostaju tek mrtvo slovo na papiru.

Vrednosti se mogu utvrditi samo poređenjem. Kad smo saznali da BU nije na listi 500 najpoželjnijih univerziteta u svetu, patriJoti su nam se jako zabrinuli! Oni se nisu zabrinuli što je, u periodu od 1991. do 2012. godine, trećina profesora i asistenata BU u dijaspori, trećina pomrla u društvenom haosu, a preostala trećina političkim diktatom prisiljena da učestvuje u lažiranju stvarnosti. Kada ste ih čuli da kažu da Harvard, Oksford i ini jesu univerziteti čiji je godišnji budžet veći nego budžet države Srbije? Kada ste njih čuli da o BU govore kao o instituciji koja kasni "svega" 700 godina u odnosu na najpoznatije univerzitete u Evropi? Kada ste ih čuli da govore pod kakvim se neakademskim uslovima razvijao naš Univerzitet od 1905. do 2012? – Nikada. Oni na fakultete i nauku gledaju isto kao i na ratni megdan, ili sportski meč.

Kada god neko govori o našem BU, mora imati na umu i činjenicu da se on razvijao paralelno s balkanskim ratovima, s I i II svetskim ratom, komunizmom (kao neprijateljem kritičkog mišljenja) i s ratovima iz 90-tih – znači, on je stasavao ne u akademskim uslovima, nego u društvenim uslovima nalik na vojni logor! A kako su se razvijali drugi fakulteti u Evropi? Radi poređenja citrajmo zapažanje Luisa Manforda: "U prvim nacrtima za koledže u Oksfordu i Kembridžu, srednjovekovno urbanističko planiranje dalo je svoj najoriginalniji doprinos izgledu grada: čitav kompleks zgrada i čitav predeo potpuno je odvojen od mreže puteljaka i ulica. To je bio društveni pronalazak prvoga reda: da nema ničega drugog, srednjovekovni doprinos bi bio izvanredan. Sama nezavisnost univerziteta od normi trga i grada rezultirala je posebnim autoritetom koji on uživa: snaga poverenja istine, potvrđene metodama logike i dijalektike, naučnog metoda."

Univerzitet se u početku uspostavljao kao korporacija koja je tražila školski monopol, te je odmah došao u sukob s crkvom, ali ne i s državnom vlašću. Pravnu autonomiju dobija ili od gradova, ili od vladara. Postao je deo opšteg javnog poretka, s delimičnom kontrolom od stane duštva. Državne vlasti su univerzitete uzdizale u red korporacija s posebnim privilegijama: njihovi članovi su oslobađani od noćne straže i vojne službe, a naročito su uživali ekonomske povlastice (slobodni od plaćanja taksi, poreza, trošarina, dobijali olakšice za plaćanje stanarina i namirnica). Iako su imali pravo da naplaćuju studije, ti prihodi univerzitetima nisu bili dovoljni za održavanje nastave, pa zato dobijaju sredstva i od vladara, gradova, pa čak i od crkve...

I na kraju, kao što reče Milan Kašanin: "sve se može improvizovati sem nasleđa". Naše je bilo kakvo je bilo i tu se ne može ništa promeniti, ali od onog što mi činimo danas – zavisi kako će naš univerzitet i društvo izgledati sutra. Odgovornost je na nama! Pri donošenju odluka,  međutim, uvek se moramo držati empirijskih činjenica, a ne potrošenih ideologija, gusli, mitova i ratnih doboša.

Zoran Stokić

03. 06. 2012.

Crkve kao čuvari statusa quo

"Bez intelektualnog napretka ne bi bio moguć ni trajni moralni napredak."Volter

Pronalazak vatre i konzumiranje kuvane hrane direktno su uticali na našu evoluciju, jer se smanjenjem organa za varenje čovečiji mozak uvećao oko tri puta. Prve kulture koje je stvorio čovek počivale su na tehničkim i tehnološkim znanjima pravljenja oruđa, oruđa za pravljenje oruđa, magiji, metalurgiji. Da bi magija bila moguća, čovek je morao verovati u red i jednoobraznost prirode. Njegovi pokušaji da uopšti fenomene i tako opstane uspevali su polovično, te se tako stvorio prostor za pojavu drugih simboličkih struktura: mita, umetnosti i religije. Istraživanja antropologa i sociologa dokazuju da je magija daleko starija od religije, te da je antireligiozna. Tako nam Frejzer pokazuje da najprimitivnija živa plemena u Australiji i danas na tokove prirode pokušavaju da utiču magijskim radnjama, ali im ne pada na pamet da te prirodne sile "umilostive" religijskim molitvama i žrtvama.

U razvoju ljudske kulture ne možemo utvrditi neku fiksnu tačku gde prestaje mit, a počinje religija. Primitivne religije najenergičnije afirmišu život. Mitovi i primitivne religije se mogu interpretirati i kao sistemi koji uporno negiraju fenomen smrti. O tome najjasnije svedoče mnogobrojni kultovi obožavanja predaka. Ali, koliko god se mitovi i religije uzdigli u svojim uobličavanjima, oni, ipak, ostaju trajno ukorenjeni u prizemnom carstvu primarnih doživljaja. Razvoj novih naučnih disciplina pomogao je čoveku da skine tamni veo sa porekla mnogih stvari, pa i sa porekla mitova, vere i bogova.

Prolazeći kroz faze animizma, totemizma, politeizma i monoteizma, religije su nudile uopštavanja pomoću pseudoobjašnjenja. Naši daleki preci su verovali da je celokupna priroda u svim svojim pojavnim oblicima nastanjena "životnim principima", tj. dušama. Evolucija predstave o duši vodila je dalje ka duhovima i demonima. Možemo reći da animizam i totemizam ne predstavljaju religiju u današnjem smislu te reči. Ali, kao što je to već istakao Renek, "ono što je osnovno i duboko u religijama potiče od animizma, čija je posledica kult mrtvih, i od totemizma koji je prethodio antropomorfističkim religijama i prožeo ih svojim elementima"! Pojava stočarstva i zemljoradnje iz korena je promenila pretpostavke za dalji razvoj religijske svesti. Namesto ranijih ritualnih plesova kojima se potpomaže hvatanje plena, sada dolaze različiti kultni obredi plodnosti. Preobražen u pastira i ratara, čovek uviđa da je zavisan od atmosferskih pojava. Totemi postepeno migriraju sa zemlje u visine planina, oblaka, sunca i neba. A još kada su novi oblici rada stvorili privatno vlasništvo i kaste, kada su stvoreni potpuno novi društveni odnosi i prve civilizacije, dolazi do preoblikovanja totema-životinje u totem-boga. Totem od životinje postaje čovek poput plemenskog poglavice, faraona, cara. Tako, na primer, vavilonska boginja Ištar, koja je prvobitno bila obožavana kao krava, transformiše se u boginju zore i polja, a zatim u boginju neba, da bi, sa pojavom despotske države, postala boginja rata i despotove palate.

U fazi despotskih država, monoteističke religije ("monoteizam nije ništa drugo do imperijalizam u religiji" – Brested) pretvorile su se u ideologiju koja je bila u funkciji održanja tekućih društvenih sistema. U ranom hrišćanstvu Isus je bio revolucionar. Međutim, kada je hrišćanstvo u doba Konstantina postalo državna religija, Isus je postao podupirač države. Rano hrišćanstvo, koje je bilo religijska zajednica siromašne braće, bez hijerarhije i bez birokratije, pretvara se od Konstantinovih vremena u hijerarhizovanu instituciju. Sociološki faktori su izazvali teološke promene – promene u društvenoj funkciji hrišćanstva. Ljudi više nisu očekivali istorijsku promenu, stvarni istorijski svet više nije trebalo menjati, ideolozi hrišćanstva su ubedili ljude da se ono čemu su se bili nadali, zapravo, već dogodilo. Spolja gledano, država, društvo, zakon, ekonomija – sve je moglo ostati kao što je oduvek bilo, jer je u kasnom hrišćanstvu spasenje postalo unutrašnje, duhovno, postalo je neistorijska stvar, zajemčena verom u Hrista i njegovim žrtvovanjem. Religija ugnjetenih postala je religija gospodara.

Pa i kada su se ontološki, kosmološki i fizičko-teološki dokazi o postojanju boga svi odreda pokazali neuspešnim, religije su i dalje tvrdile, ni manje ni više, nego da na polju saznanja i polju koordinacije vrednosti poseduju apsolutne istine! Ali zato Ramakrišnin učenik Vivekananda kaže: "bolje je da čovečanstvo, sledeći razum, postane ateističko, nego da slepo veruje u dve stotine miliona bogova koje niko nije dokazao. Možda postoje proroci koji su prešli granice čula i ugledali ono što se nalazi iza toga. Mi ćemo u to poverovati tek onda kada i sami budemo mogli da učinimo to isto, dotle ne!"

Nauka je pokazala da su religijski stavovi iz kosmologije, geologije, epistemologije, fizike, biologije... pogrešni. Premda su religije kroz vekove bile podloga etici, ipak se moramo zapitati: kakvoj etici? Etici koja je u državama održavala društveni i politički status quo, pa joj nije smetalo da postoje robovi, da žene budu obespravljene, a u Indiji čak da žene budu spaljivane kada im umre muž? Da bi očuvali status quo, moralu hrišćanskih (muslimanskih) teologa nije smetalo da 389/642. god. spale aleksandrijsku biblioteku, ili da 1600. spale Đordana Bruna, tj. spreče razvoj kritičkog mišljenja i razvoj građanske etike, etike koja nas može iz sfere emocija i iracionalnog prevesti u sferu empirije i racija, sa ciljem sprečavanja ponavljanja uvek iste ratničke istorije koja je vođena u ime apsolutnih istina.

I zato, svaki teolog koji hoće da se bavi granicama nauke i njene etike, može to da uradi pod dva uslova: da ne zaboravi granice religije i, budući da je nauka "otvoreni sistem", da se seti činjenice da su spoznajne granice nauke uvek samo sadašnje.

Zoran Stokić
18. 02. 2012.

Sociološki relativizam

"Nikakva misaona aktivnost nije opravdana osim u onoj meri u kojoj dopire do istine i valjanosti, a izbegava zablude i laži."
John Macmurray

Antički filozofi su smatrali da kao što je ptici data sposobnost letenja, a ribi sposobnost plivanja, isto tako je čoveku data sposobnost mišljenja, i to jednom zauvek. Ta analogija o čoveku urođenoj sposobnosti mišljenja održala se, doduše, preko dva milenijuma, ali je netačna i vodi nas u pogrešnom smeru. Mišljenje nam nije dato na poklon, nego njega svaka generacija iznova izgrađuje, stiče, mukotrpno, malo-pomalo, putem obrazovanja, tj. kulture. Antropolog Tejlor u svojim "Primitivnim kulturama" 1871. godine kaže da je kultura "ona složena celina koja uključuje znanje, umeće, umetnost, moral, zakone, običaj i bilo koju drugu spsobnost i naviku koju je čovek kao član društva stekao". Naše mišljenje niti je plod instinkta, niti je proizvod čulnih utisaka, a ne proizilazi ni iz samih opažanja, već je uvek plod kompletnih "akcija", plod je grupa operacija (fizičkih i logičkih) koje učimo u kulturi. Kultura stvara od nas ono što jesmo, ona svojim momentom, masom i težinom "stimuliše" naše odrastanje i humanizovanje.

I dok ptica, šta god radila, uvek ostaje ptica i, isto tako, riba nikada ne može da se "oneribi", dotle nam istorijske, antropološke i sociološke činjenice pokazuju da čovek može da se dehumanizuje, onečoveči. Zatim, dok je pticama i ribama njihovo društveno ponašanje potpuno urođeno i nije plod kulturnog nasleđa, tj. automatsko je, dotle je čovekovom kulturnom nasleđu bila potrebna i genetička podrška, da bi on kao "kulturna životinja" preživeo! I premda su praljudi, poput drugih životinja, živeli u čoporu – a to znači da je baš taj čopor određivao šta je ispravno, a šta ne, šta je "istina", a šta "laž" – ipak, kako je vreme evolucije proticalo, čovek je postepeno razvijao i svoju drugu "tačku oslonca", svoj um, mišljenje i svest. Mi smo potomci surovih iskustava Homo sapiensa, koji je svoj hod započeo vođen dvema orijentacijama: jedna je tražila da se "poistoveti sa čoporom", a druga je bila "orijentacija prema umu i mišljenju". Stotinama hiljada godina život pojedinca zavisio je od sposobnosti njegove grupe, plemena, kao celine, a ta plemena su, opet, mogla da prežive samo ako su njihovi članovi bili čvrsto povezani kulturnom matricom. Kulturne matrice kao istorijske evolutivne tvorevine varirale su mitove, religije, tehnike, nauke – sve sa istim ciljem: da preko subjektivnog i kolektivnog simulatora dođu do tačne predstave stvarnosti, koja bi im zatim obezbedila tačno predviđanje događaja i uspešan opstanak!

Naše ideje i verovanja, naši metodološki postupci, činili su da predmeti našeg promišljanja budu stvarni. I dok je u faraonskom Egiptu stvaran bio Oziris, za nas je danas stvaran kvadratni koren iz minus jedan, tamna materija i Hiksov bozon. Međutim, ne zaboravimo da ideja može bila istinita ne samo zbog svoje usklađenosti sa stvarnošću, već i zbog svoje stvaralačke moći, te da ideje nisu pojedinačnog porekla, već da su kolektivne predstave. One su satkane od mentalnih stanja jedne društvene grupe, plemena, naroda. Da ne bi bio izopšten iz čopora, plemena, naroda ili nacije, čovek će prihvatiti da je istina ono što većina u njegovoj grupi želi da bude istina. Evolucija naše vrste učinila je, međutim, da ta naša animalna priroda bude uravnotežena sa našom sposobnošću mišljenja. Štaviše, svi naši animalni iracionalni stavovi i odluke prolaze kroz prizmu našega uma i bivaju prerađeni u razumne stavove i odluke. Kulturna matrica određuje merila društvenog zdravlja.

Matrica naše kulture nije nikada kritički tretirana, ispitivana, sa pozicija univerzalnih ljudskih normi, nego se njena "ispravnost", usled sociološkog relativizma koji je u Srbiji naročito izražen od kraja II svetskog rata, uzima kao gotova činjenica. U našem slučaju to vodi ka tragičnim posledicama: ka daljem regresu društva i države. Kulturna matrica u kojoj su um i kritičko mišljenje sekundarni, a animalno je primarno – uvek vodi ka racionalizaciji iracionalnih strasti, vodi ka opravdavanju iracionalnih, animalnih postupaka u okviru čopora, plemena, naroda.


Naša vizantijsko-osmanska i komunistička kulturna tradicija stavaljala je etiku i vrednosti izvan čovekovog domašaja. Vrednosti su čoveku uvek nametane. I gore od toga: saznajni i vrednosni sudovi su bili pomešani, pa se ljudski život iscrpljivao u duhovnom haosu i pometnji. Istorija naše prakse u poslednjih 800 godina pokazuje da mi, uprkos stalnom pozivanju na hriščanstvo, nismo razvili etičke kategorije kao što su ljubav prema bližnjima, ljubav prema istini, ljubav prema dobroti i lepom, odgovornost, mišljenje, nezavisnost, sloboda, ljubav prema drugima, čovečnost, plemenitost, ublažavanje patnje i druge. Naravno, kada bismo našeg čoveka anketirali, on bi se, takoreći, stoprocentno pozvao baš na ove etičke kategorije, ali to nije u skladu sa onim što je zastupljeno u njegovoj praksi, niti sa onim što taj čovek zaista oseća, niti sa onim što, da tako kažemo, ima u svojoj glavi, tj. sa karakternom strukturom njegove ličnosti.

Rezultat autoritarne kulturne matrice našeg društva jeste da pojedinac uvek čeka da neka spoljna sila (bog, despot, sultan, partijski sekretar, EU, majčica Rusija) umesto njega reši njegove probleme! Autoritet ga je uvek i ugrožavao i štitio. Ta nemogućnost da se emancipuje od autoriteta vodila ga je ka snižavanju ljudskih potencijala, nesreći, bespomoćnosti, pokornosti, nedostataku ljubavi i poštovanja prema drugima, smanjenju produktivnosti, ka neodgovornosti za postupke. Sociološko i političko relativizovanje Heraklitovskog tipa ("i dobro i zlo su jedno", "put prema dole i prema gore je jedan isti put", "bolest čini zdravlje ugodnim i dobrim", "rat je otac svega i svega kralj... i sve nastaje kroz borbu i po nuždi") neprestano ga je ometalo da razvije svoje misaone i kritičke sposobnosti.

Naša situacija bi se stoga mogla najbolje predstaviti u formi "sociološko-psihološke paranoje". Paranoidna osoba može biti inteligentna i služiti se delimično čak i kritičkim mišljenjem u nekim sferama života, izuzev u onima u kojima je paranoidna. Na primer, naše tzv. patriote pokazuju zavidan stepen paranoje prema evropskoj individualističkoj građanskoj kulturi, te kad s njima započetne diskusiju o evropskim vrednostima, vi nailazite na zatvoreni sistem misli; u razgovoru, oni će poreći neke očigledne činjenice, iskriviti druge, te uz obilje pseudo-iskaza koji su međusobno protivurečni ili očigledno lažni zaključiti da je za Srbiju najbolje da se ugleda na Kubu i Teheran, tj. da nikako ne napušta svoj kolektivizam u kom se klatno pomera čas u stranu staljinizma, čas u stranu fašizma.

Zoran Stokić
6. 02. 2012.