Hamlet Popovskog, a
ne Šekspirov
"Mi pišemo
pozorišne komade, radi toga da budu davani, i zato naš prvi cilj mora biti da
se svide dvoru i gradu i da privuku mnogo sveta na predstavu."
Kornej
Intervju
sa Aleksandrom Popovskim ("Danas" 16. 09. 2016) samo je još jednom
potvrdio tezu da "ništa nije dalje od umetnosti od njenog tumačenja".
"Hamlet
za mene nije čovek koji se prvi put susreće sa problemom, sa nepravdom (zato je
naslovna uloga poverna Nebojši Glogovcu, zrelom čoveku a ne dečaku)"... "Pokušavajući
da približimo pozorište ljudima mi smo ga ispolitizirali na jedan banalan način
gori nego u žutoj štampi", kaže nam reditelj, a na pitanje: "Kako
čitati Šekspira u 21. veku?" – odgovara: "Lako"... (?)
Intervju
svedoči da ni gospodin Popovski nije imun na politizaciju, mada, izgleda, ni
sam toga nije svestan. Dobar reditelj je medijator između predstave i
umetničkog dela, onaj koji pušta da to delo nepatvoreno zrači (otkriva svoj
izraz), a ne onaj koji se stavlja iznad dela i od njega pravi novi kontrolisani
mehanički proizvod. – Dobro, može i tako, samo bi onda bilo pošteno postupiti
onako kako je postupio Felini kada je svoj film o Kazanovi nazvao
"Felinijev Kazanova". Jugoslovensko dramsko pozorište je zato moglo
mudro predstavu nazvati "Hamlet Popovskog".
O čemu
je, inače, reč u Šekspirovom "Hamletu"? To je drama o mladiću koji
prvi put u životu treba da donese jednu veliku odluku: da ubije ubicu svoga
oca! Emocionalno i intelektualno on, kao mladić, još nije sazreo da izvrši takav
čin (da se osveti), koji se od njega očekuje. I čitava drama je beskonačno
odlaganje te osvete...
Za
razliku od drugih civilizacija, počev od renesanse, zapadna je civilizacija
počela da veliča simbol deteta... Do renesase se i u zapadnoj kao i u drugim
civilizacijama od deteta taržilo da kopira – bukvalno preslikava starije: devojčice
su tu male majke, dečaci mali očevi... U tim statičnim civilizacijama, gde je
sin kopija oca, a ovaj kopija svog oca – i tako u nedogled – napredak se odvija
beskonačno sporo.
Zapad je
postao moćan tako što je, počev od vremena renesanse, počeo da izvlači profit
iz – do tada nipodaštavane – mašte mladih! Mašta i igra dece prelila se na
odrasle. Tako su već kasnije generacije – Šekspira, Galileja, Bekona,
Dekarta... – mogle u svom stvaralaštvu da se igraju poput dece, da proizvode
pokretne misaone slike, korisne iluzije...
Kao što
je dete svesno da je kula od peska koju gradi i stvarna i nestvarna, i mi smo
potpuno svesni da su Galeljevi misaoni eksperimenti – prepuni dečjih idealizacija
– ipak u krajnjoj instanci stvorili naučne teorije koje su praktičnije od bilo
kakve stvarnosti. Tako je i Hamlet – izmišljen, fiktivni lik – ipak na mnogo
načina stvarniji i puniji života od velike većine ljudi koje srećemo.
Estetske
ideje su različite od saznajnih i moralnih na isti način na koji su simboli i
arhetipovi različiti od znakova (tj. veštački stvorenih pojmova). Simbole nije
stvorio ni Bog ni razum, već oni izviru "odozdo", iz naših baznih
prirodnih potreba za preživljavanjem kao vrste. Tek kada počne da se koristi
simbolima, beba postaje čovek – biće koje najbrže na svetu, igrajući se, počinje
da meša, spaja, rastavlja, kombinuje, sintetizuju svet i svarnost. Za razliku
od odraslih, deca još nisu opterećena šablonima, mehanizacijom prirode i
života, zato ona lako iskoračuju iz jednog skupa u drugi...
Tako se
dogodilo i da su Bahovi sinovi, igrajući se poput dece slikama, oblicima,
utiscima, rečima, bojama, notama – počeli ubrzano da stvaraju nove muzičke
kvalitete. I kao što u stvaralačkom činu stvaralac počinje naizgled da se gubi
u igri, iznenada, poput bumeranga, nastaju nove kreacije. A u umetnosti taj nam
se doživljaj vraća zaoštren i pojačan u vidu estetičkih ideja.
Zoran
Stokić
18. 09.
2016.
Beograd
