"Шта је то патриотизам"

Проф. др Радомир Чолаковић,
Петроварадин

"© Политика Online!" среда, 18.09.2019. у 13:15 

....Чак 33 процента студената прве године није дало тачан одговор....

*******

 /neobjavljeni komentar/

Ortega i Gaset: "Nacija nikad nije konačno sazdana. Po tom se /nacionalna država/počev od Francuske revolucije/ razlikuje od drugih tipova države. Tertium non datur. Ili pridobija podanike ili ih gubi, shodno tome da li država te nacije datog časa zastupa neki živi poduhvat"! Ali za nas je (građanska) kultura još i danas samo običan sinonim za umetnost, za primarne elemente kulture "elita" "nije čula". Usled stalnih ratova i seoba, naša elita nije imala kad ni da percipira, a kamoli usvoji „kopernikanski“ obrt koji je u sociologiji inicirao jedan hemičar, Fridrih Vilhelm Ostvald, po čijem su se tragu, zatim, dalje kretali Dirkem, Veber i ostali, sada klasici sociologije. Ostvald je, obrćući dotadašnji poredak stvari, pokazao da je kultura, zapravo, ono što određuje i same društvene procese i ponašanje pojedinih ljudi u tim procesima. To kakvi smo mi i kakvi su naši đaci (patriote ili ne?) – determinisano je našom kulturom. Svaki od nas svojim rođenjem je bačen u „magnetno polje“ kulture svoje zemlje, koje ga potom uobličava prema svojim zakonitostima. Različit duhovni i moralni život jednog Kineza, Indijanca, Eskima, Francuza najbolje se objašnjava osobenostima njihove kulture, a ne biološkim ili psihosomatskim činiocima. Ako se neka kultura temelji na magijskim, neka druga na umetničkim, a neka treća na naučnim elementima, to mora da ima dalekosežne i vrlo različite posledice na duhovni i moralni život ljudi u tim društvima.

Zoran Stokić
18. 09. 2019.

"Sturm und Drang" u muzici

Mozart: „Er (Emanuel Bach) ist der Vater; wir sind die Bubn. Wer von uns was Rechts kann, hats von ihm gelernt.“

Mozart:" He (Emanuel Bach) is the father; we are the boys. Anyone who knows what's right has learned from him. 

************

Oni koji su puno stvarali uglavnom su malo govorili o svom radu, ali kada bi nešto kazali to je imalo veoma veliku "specifičnu težinu". Ali kako se na planeti Zemlji sve preterano ubrzalo, desilo se to da istoričari umetnosti i kulture kao svoje polazište ne uzimaju stavove tih "ikona". Na primer, Amadeus Mocart je rekao: "On (Emanuel Bach) je otac; mi smo deca. Svako ko zna šta je ispravno ( u muzici) naučio je od njega!" A za najvećeg kompotizora ikada smatrao je Hendla.  Dužnost nas koji smo došli posle Mocarta je da to što je kazao "objasnimo", "razumemo" jer je to "muzički ključ" koji nam otvara vrata komponovanja i stvaranja; a tog stvaranja nema bez brojnih velikih doprinosa predhodnika. Bahovi sinovi (Wilhelm Friedemann Bach, Carl Philipp Emanuel Bach, Johann Christoph Friedrich Bach, Johann Christian Bach) su stvaraoci muzičkog stila "Sturm und Drang" ("Oluja i nagon") koji predhodi onom u književnosti: Šiler, Gete..."osjećaj je sve", "osjećam, dakle jesam".  Karl Filip Emanuel Bah bio je presudan kompozitor u prelazu iz doba baroka u klasicizam (Hajdn, Mocart), i jedan od osnivača klasicističkog stila.  C.P.E Bach znao je predstaviti stariji stil (savršenu tehniku i veštinu svoga oca Johana Sebastijana Baha, Telemana, Hendla, Vivadija, Ramoa) na novi način, poboljšavajući na taj način muziku koju je komponovao. Klavirsko umeće Hajdn, Mocart, Šubert, Betoven, Kramer, Humel, Talberg, Šope, List... učili su i iz čuvene knjige E. Baha „Versuch uber die vahre Art Clavier zu spielen“ („Esej o istinskom putu sviranja na klaviru“).

Ps. J.C. Bach Symphony No.6 in G minor, Op.6

Johann Christian Bach - Symphony in E-flat major for two orchestras, Op.18, No.1

Carl Philipp Emanuel Bach - Simfonia in F Major, Wq 175

C.P.E. Bach / Symphony in E minor, Wq. 178

J.C.F.Bach Sinfonia in D minor WFV I:3

Zoran Stokić
16. 09. 2019.

Napoleon Bonaparta: 

Sveta Jelena traži nekoga ko će glumiti francuskog imperatora

Piše: BBC News na srpskom 01. septembra 2019. 13.58

******

Nije lako odigradi Napoleona. Ipolit Ten: "Napoleon je s jedne strane — imao neuobičajenu sposobnost razuma da sebi predoči jedan krajnje komplikovan skup predmeta, pod pretpostavkom da su ti predmeti dostupni čulima, da u tom predočavanju mogu dobiti oblik i boju; a sa druge strane — imao je nesposobnost za apstrakciju i uopštavanje, koja prerasta u duboku odbojnost prema tim duhovnim operacijama." Ljudi kojima apstrakcija, generalizacija i dedukcija služe kao uobičajeno misaono sredstvo njemu se čine kao manjkava, nezrela bića; prema tim "ideolozima" on se odnosi sa dubokim prezirom. "Eno tamo dvanaest ideologa, koje bi sve trebalo gurnuti u vodu"... Gospođa de Stal je primetila, "opšti principi mu se ne dopadaju: on ih doživljava kao kakvu ludoriju, ili pak kao nešto neprijateljski upereno prema njemu. "On je", kaže Burijen, "loše pamtio lična imena, reči i datume, ali zadivljujuće dobro činjenice i mesta." Jedan primer tog njegovog geometrisko-opsežnog duha: Na povratku iz bulonjskog logora Napoleon naiđe na grupicu zalutalih voj­nika, za­pita ih za broj njihovog puka, obračuna dan njihovog polaska, put ko­jim su krenuli, put koji je trebalo da su prešli, pa im reče: 'Naći ćete vaš puk na tom i tom mestu.' (U to vreme armija je brojala 200.000 ljudi).

Zoran Stokić

2. 09. 2019.

Filosofia palanke Konstantinović

Konstantinovićevi paradoksi

U vreme kada Konstantinović piše i objavljuje Filosofiju palanke, francusku (a time i evropsku) scenu preplavio je najsnažniji filozofski talas dvadesetog veka: Žil Delez piše i objavljuje Razliku i ponavljanje i Logiku smisla, Žak Derida O gramatologiji, a Reči i stvari Mišela Fukoa, objavljene tri godine ranije, žive svojim punim filozofskim životom...

"Danas" Nedelja, Piše: Ivan Milenković 31. avgusta 2019.

****

   

Učinak "Filozofije palanke" Konstantinovića bio bi daleko veći da je pokušao da prati i sociološke ideje koje je razvijao Monteskje u "Persijskim pismima" i "Duhu zakona", ili pak Andrić u "Prokletoj avliji", Karl Witfogel u "Orejnatalnoj despotiji".

Društveni sistemi mogu se grubo svrstati u dve grupe: MNOGOCENTRIČNE i JEDNOCENTRIČNE. Mnogocentričnu strukturu su imala, na primer, zapadna feudalna društva; budući da su to bili OTVORENI SISTEMI, oni su mogli da evoluiraju preko klasične republike i monarhije do današnjih savremenih demokratskih društava (u tim su društvima međusobno razdvojene zakonodavna, izvršna i sudska vlast - te je na taj način moguća smena vlasti nenasilnim putem). Budući da je još u feudalnim društvima postojalo nekoliko centara moći (dvor, plemići, crkva), koji su se stalno međusobno borili za vlast iz pragmatičnih razloga ti centri bili zainteresovani da kod svojih podanika razvijaju vrline. I dok mnogocentrični sistemi počivaju na RAZVIJANJU VRLINA, jednocentrični počivaju na RAZVIJANJU POKORNOSTI.

Gde je sistem jednocentričan imamo posla sa DESPOTIJOM, tj. ČINOVNIČKOM DRŽAVOM. U despotskim sistemima, budući da su to ZATVORENI SISTEMI, despot ne dozvoljava razvoj drugih centara moći. Kako je to primećeno još u antici, despot vlada tako što svoje potčinjene UNIŽAVA, RAZJEDINJUJE i RAZORUŽAVA. Zašto on to radi? Iz jedostavnog razloga da ne bi dozvolio razvoj novih, suparničkih centara moći. On će učiniti svoje podanike poniznim, jer - kako to objašnjavaju antički filozofi - "niske duše nisu sposobne da kuju zavere", zatim posejaće nepoverenje među podanicima, jer se despotija ne može srušiti dok god "ne postoje ljudi koji imaju poverenja jedni u druge" i razoružaće će ih te će ih tako učinti nesposobnim da deluju, "jer niko ne preduzima ono što je nemoguće". Despotija se temelji na centralnoj vlasti i slabom privatnom vlasništvu (vlasništvu koje za sobom ne povlači ozbiljnu političku moć) i ni najmanje nije bila zainteresovana da kod svojih podanika razvija vrline i kritičko mišljenje. "Filozofija palanke" - psihologija palanke je proizvod takvog sociološkog kalupa, a nije obrnuto!

Zoran Stokić

1.09. 2019.