Festival nauke kao cirkus

Kometar na tekst sa sajta B92

IZVOR:  ČETVRTAK, 1.12.2016. | 10:58

Deset srpskih naučnika za čistu desetku

U susret jubilarnom, desetom naučnom druženju, Festival nauke predstavlja deset naučnika koji su svojim znanjem, umećem, trudom i radom pomerali granice u promociji i približavanju nauke posetiocima festivala.....

Desetogodišnjica Festivala nauke kao cirkusa ("žiroskopski efekat, Magnus efekat, moment impuls, itd"), kao "šou programoma"... a za to vreme po BDP ulaganje u nauku nam je na 113. mestu u svetu, u rangu sa Sudanom, Džibutijem, Belorusijom.  Oko 25 g vlast, da bi sačuvala društveni status qvo, se bavi "drvenim-gvožđem", "školovanjem" "novih" kadrova dece, sa ciljem da se bave naukom a da nemaju razvijeno kritiko mišljenje. Znači "drveno-gvožđe". 

Nauka je moć stekla isključivo – pomoću svog kritičkog metoda! A kakvi su učinci naših škola i "festivala nauke", CPN (centra za promociju nauke – čiji je direktor likovni umetnik)? Nula.

Kada brucoš dođe da studira, podrazumeva se da je on u prethodnom školovanju stekao neophodna znanja i usvojio određene moralne norme i da tako opremljen stupa u zgradu fakulteta. Poražavajuća cena razorene građanske kulture je ta da nam srednjoškolci sada dolaze na studije a da nisu u stanju da grade predikatske rečenice, da se bave analizom i sitezom, da se simbolički izražavaju, apstarahuju itd.  Kako od njih, onda, očekivati sposobnost baratanja osnovnim logičko-teorijskim pojmovima kojima se nauke služe pri predviđanju i "objašnjavanju" stvarnosti? Naučna metodologija, za njihovu ravan zdravorazumskog znanja, ostaje nedostižna himera, pa onda nije čudno ni to što za njih naučni problemi i naučne činjenice, korelacije, uzročnost, hipoteze, teorije, zakoni, naučno predviđanje, determinizam – ostaju tek mrtvo slovo na papiru. 

Povodom "Dana parlamentarizma"

(otvorena vrata za decu i građane da se upoznaju s radom skupštine!...Skupšine? A kakve to veze ima sa skupštinom? Nikakve. 250 zaslužnih ljudi famoznih "službi" su poslanici tj. primaju apanažu jer su ih verno služili)

"Veseli dečiji parlamentarizam", "Vesela dečija nauka" (a u Srbiji, zbog despotskog nepotizma, već preko dve decenije: iz školstih klupa pravo na mesta ministara i naučnika) performansi pravljenja privida iza čijih kulisa (1990-2016) se odvija šta?

Politički program - da je za Srbiju štetno da bude građansko, naučno, demokratsko društvo te da je idealno da ostane despotska "prokleta avlija" tj. "pravoslavna dzamahirija". Evo samo jedan primer ("nevidljiv za druge"/a takvih primera ima na hiljade/, jer našta liče mediji i društvo svi, koji ne drže kao noj glavu u pesku, vide). Radeći decenijama na Mašinskom fakultetu u Bg (van zvanične nastave) nisam studentima (ni na svom fakultetu a kamo li na nekom drugom mestu!) mogao održati ni jedno predavanje iz ranga "popularizacije" nauke (njene naučne metode, istorije, filozofije nauke – iako sam za to školovan kod našiš najvećih fizičara, matematičara: Zvonka Marića, Marka Leka, Petra Grujića, Aničina...,Tatomira Anđelića, Vujičića, Bakše, Lukačevića, Aljančića, Zlatka Mamuzića, Mileve Prvanović, Dragana Trifunovića, Prešića, Adamovića...!) ali su zato decenijama na tom fakultetu držana i drže se "popularna" predavanja onih koji nauku smatraju "najvećim nepijateljem srba" (razna sveštena lica... i tsl). Eto u ponedeljak je predavanje držao Vladeta Jerotić (da studente podseti na misli Vladike Nikolaja Velimirovića). Od tri dekana sam tražio da besplatno na poslediplomskim studijama držim predmet iz epistemologije (za one doktorante koji će ostati da rade na fakultetima, buduće asistente i profesore. Jer da bi se uspešno držala nastava mora se nešto znati i o naučnom metodu). Naravno da dozvolu nisam dobio. Eto to je stanje stvari... Da li su za to krivi drugi (eh taj "Zapad" dežurni krivac)?

Zoran Stokić

10. 11. 2016

politički narodi i oni drugi

"Politička vlast tiče se slobodnih građana a despotska (gospodarska) robova".

Aristotel

Raznorodni društveni sistemi mogu se grubo svrstati u dve grupe: mnogocentrične i jednocentrične. Mnogocentričnu strukturu su imala, na primer, zapadna feudalna društva; budući da su to bili otvoreni sistemi, oni su mogli da evoluiraju preko klasične republike i monarhije do današnjih savremenih demokratskih društava (u tim su društvima međusobno razdvojene zakonodavna, izvršna i sudska vlast - te je na taj način moguća smena vlasti nenasilnim putem). Budući da je još u feudalnim društvima postojalo nekoliko centara moći (dvor, plemići, crkva), koji su se stalno međusobno borili za vlast, izgleda da su iz pragmatičnih razloga ti centri bili zainteresovani da kod svojih podanika razvijaju vrline. I dok mnogocentrični sistemi počivaju na razvijanju vrlina, jednocentrični počivaju na razvijanju pokornosti.

Gde je sistem jednocentričan imamo posla sa despotijom, tj. činovničkom državom. Despotijom, naravno, upravlja despot, ali ko je on? "Tiranin je onaj ko se nasuprot zakonima pača u to da vlada po zakonima, dok je despot onaj ko se stavlja iznad zakona" - kaže nam Žan Boden 1576. godine. Krivo misle oni koji smatraju da  despotije nastaju tako što postoje neki temperamentni ljudi koji žele da drže vlast u svojim rukama, te tako iz psiholoških razloga zloupotrebljavaju vlast. "Vekovno iskustvo uči nas", reči su Monteskjeove, "da je svaki čovek koji ima izvesnu vlast sklon tome da je zloupotrebi; u služenju njome on ide dotle dok ne naiđe na neka ograničenja". Istorijski primeri nam dalje pokazuju da ta ograničenja nikada nisu unutrašnja, nego su uvek spoljašnja. Jednu vlast uvek ograničava neka druga vlast. Ali u despotskim sistemima, budući da su to zatvoreni sistemi, despot ne dozvoljava razvoj drugih centara moći. Kako je to primećeno još u antici, despot vlada tako što svoje potčinjene unižava, razjedinjuje i razoružava. Zašto on to radi? Iz jedostavnog razloga da ne bi dozvolio razvoj novih, suparničkih centara moći. On će učiniti svoje podanike poniznim, jer - kako to objašnjavaju antički filozofi - "niske duše nisu sposobne da kuju zavere", zatim posejaće nepoverenje među podanicima, jer se despotija ne može srušiti dok god "ne postoje ljudi koji imaju poverenja jedni u druge" i razoružaće će ih te će ih tako učinti nesposobnim da deluju, "jer niko ne preduzima ono što je nemoguće".

U despotijama sve se službe (na primer pravosuđe, poreske službe, itsl.) odlikuju piramidalnom strukturom, u kojoj se naredbe prenose na isti način na koji se u vojsci prenose komande. Naređenja se izvršavaju bespogovorno. Odluke - čak i u, na primer, sudskom procesu - ne donose se tako tako što se poštuje slovo zakona, već tako da činovnik koji odluku donosi zadovolji činovnika koji se u hijerarhijskoj strukturi nalazi iznad njega. Naravno, da bi despotija bila moguća moraju da postoje pokorni. Zato je centralni zadatak svake despotske vlasti razvijanje straha i pokornosti. Tako je, na primer, u Mesopotamiji dobar život u biti značio isto što i poslušan život. Ukratko, u despotijama običan čovek uopšte nije imao izbora. Ne treba se čuditi ni što je u Konfučijevom idealnom društvu, jednako kao u starom indijskom i bliskoistočnom, dobar podanik uvek i isključivo poslušan podanik. Gde je moć paralisana kao u despotskim društvima, tu su i ljudski odnosi paralisani. Tu nema ni najmanje mogućnosti da se utiče na centralu vlast; pojedinac se s pravom boji da će u konfliktu sa svojim gospodarem biti smrvljen. Oprez preživljavanja ga opominje da izbegava svaki nepotreban dodir s režimom. Prirodna posledica takvog stanja stvari jeste ta da podanici nikada ne prelaze granice svojih uskih privatnih i profesionalnih poslova.

I tako, s jedne strane, despotija se temelji na centralnoj vlasti i slabom privatnom vlasništvu (vlasništvu koje za sobom ne povlači ozbiljnu političku moć) i ni najmanje nije bila zainteresovana da kod svojih podanika razvija vrline i kritičko mišljenje; s druge strane, mnogocentrični zapadni sistemi su se temeljili na individuama sposobnim za samostalno prosuđivanje. Zanatlije, naučnici, umetnici, da spomenemo samo neke, bili su podsticani od vladara, aristokratije, bogatih građana ili velikih društvenih korporacija i opština da budu individue, da razvijaju svoja umeća i vrline. Jako privatno vlasništvo (fideikomis), konkurencija i takmičenje vodili su ta društva ubrzano napred. Tako, na primer, čak su i gotske katedrale bile proizvod novog, smelog urbanizma, spomenici udruženih opština i pokrajina, koje su se međusobno takmičile koja će podići veću i lepšu crkvu.

Puškin je nesumnjivo imao pravo kad se žalio na negativne društvene i kulturne posledice koje je za sobom ostavilo tatarsko osvajanje Rusije; dvesta pedeset godina nalazila se Rusija u sastavu jedne despotije; isto možemo da kažemo i mi povodom otomanskog osvajanja srpskih zemalja. "Tatari /kao ni Turci Osmanlije/ nisu imali ništa zajedničko sa Mavrima /osvajačima Španije/. Kad su osvojili Rusiju /Srbiju/, nisu zemlji doneli ni algebru ni Aristotela". A ko je preskočio fazu algebre i Aristotela, završavao je uglavnom u komunističkoj despotiji, te samim tim i nije bio u prilici da na vreme shvatiti da nisu svi narodi sposobni da se uzdignu do političkog naroda. "Postoje", kaže Aristotel, "azijatski narodi, koji su po svojoj prirodi pokorniji od Helena, i koji podnose despotsku vlast ne osećajući pri tome nikavu mučninu nelagodnosti; to su narodi koji se nisu uzdigli do političkog poretka već su u njihovim zemljama odnosi kao u kući - gde robove mora da vodi gospodar".

Zoran Stokić

9.11.2016.

Ruženje intelekta

"Nerazjašnjeni pojmovi samo prave zbrku. Ružno je kad se upetljavaju in­telektualci i samo povećavaju zbrku", kaže nam, između ostalog, g. Me­daković, predsednik SANU, u tekstu "Crkva ne treba da se bavi dnev­­nom politikom", Danas, 29. 09.1999, i "Srbija je postala Alaj-be­go­va slama", Prelom, 6. 10. 1999.

Sadržaj pomenutog članka provocira nas da progovorimo nešto o za­sta­re­losti naše kulturne matrice mišljenja i, shodno tome, nagoni nas da po­kušamo da odgovorimo na pitanje ko se danas, na kraju dvadesetog ve­ka, može smatrati obrazovanim.

Analizirajmo, prvo, gore pomenute rečenice; varirajmo ih. — Intelek­tu­al­ci samo povećavaju zbrku. Oni nisu u stanju da razjasne stvari. — Za­nim­ljivo! To mi liči na iskaz: lekari, umesto da leče, samo uvećavaju bo­lest. "O, ho, ho!" mogao bi da se smeši đavo iz Geteovog "Fausta", i da pevuši:

"prezri samo razum i nauku,

najvišu snagu čovekovu,

...

onda si već i bez ugovora moj." (stihovi:1851–1855).

Paradoksalno i tužno, ako se ima u vidu da to izgovara predsednik SANU! Umesto da brani intelekt — on ga ruži! Izvinjavam vam se una­pred, g. Medakoviću, ali se ovo ne može oćutati. "Boriti se protiv ovog uticaja u svakoj prilici obaveza je svakoga ko je u stanju da ne­za­vis­no sudi. Jer ako mi ćutimo, ko će govoriti?" (Šopenhauer u borbi protiv Hegelovih intelektualnih prevara).

Ne obraćate se našem umu već našim strastima

Ako crkva treba da ima zadatak "da nas osvesti i vrati hrišćanskoj civi­li­za­ciji", kao što umesno primećujete, valjda bi slično trebalo da važi i za SANU. SANU bi trebalo da nas uči samooslobađanju pomoću znanja, trebalo bi da nam pomogne u obuzdavanju ovag neviđenog brutalnog revolta protiv razuma koji vlada ovom zemljom poslednjih desetak go­di­na. Već deset godina u našoj zemlji sistematski je, i s leva i s desna, pot­kopavana vera u razum, te je tako otvoren prostor za vladavinu ira­ci­onalnog. Umesto da, kao presednik SANU, razvijate kod Srba hu­ma­nis­tičke i prosvetiteljske ideje, na primer, o čoveku kao racionalnom biću, vi od njega pravite herojsku životinju. Umesto da se, kao pred­sed­nik SANU, obraćate našem umu, vi se obraćate našim strastima. No, iskreno da vam kažem, ja se tome ni nisam začudio.

Izgleda da se krug prirodno zatvorio, proroci i vođe se uvek nađu; jer: nije li iskra iracionalnog romantizma upaljena baš u SANU? Nije li u SANU smišljena pseudo-filozofija materijalističkog rasizma — Hegel za­činjen materijalizmom devetnaestog veka —  koja tako uspešno prož­di­re srpski intelekt? Nije li SANU porodio nacionalizam u formi isto­ri­ciz­ma? I niste li i vi u tome od početka zdušno učestvovali?

Vama čak nije bilo nedolično ni da se pojavljujete na TV Palmi. To je ona televizija čija je programska šema: red "akademskih" dnevo po­li­tič­kih razgovora, red — "tvrdih pornića". Zanimljivo! Ako tražite od pa­tri­jar­ha da se ne bavi dnevnom politikom jer je partrijarh svih Srba, nije li onda prirodno očekivati i od  predsednika SANU da se ni on ne bavi dnev­nom politikom? — Prirodno je, ali ste vi ipak već samim odlaskom u TV Palmu napravili politički korak.

Već i ovi ovde izneti događaji i stavovi vapiju za odgovorom na jed­no­stav­no, ali veoma važno pitanje, koje u Srbiji nije raščišćeno: ko se da­nas, na kraju ovoga veka, uopšte može smatrati obrazovanim čovekom? U različitim vremenima biti obrazovan značilo je različite stvari. Nekad je to bilo vezano za poznavanje svetih spisa ili književnosti i tsl. — Ali u vremenu u kome ži­vimo obazovanim ne bi trebalo smatrati nikoga ko se ne interesuje za nauku, budući da je nauka najvažniji duhovni pokret našeg vremena. Svidelo se to nama ili ne, tek či­njenica je da su nova, zapadna nauka, i iz nje proizašla tehnika i tehnologija, iz ko­re­na promenile način života na Zemlji. Shodno tome, onaj narod koji nije u stanju da stvori intelektualce sposobne da nose krst savremene ci­vi­li­za­cije — krst čije su pre­ča­ge nauka i demokratija — nema gotovo ni­kak­ve šanse da opstane.

Međutim, teško je imati obrazovane ljude u kulturi koja je vođena jed­nom tako zastarelom matricom mišljenja, kakva je naša. Ona je sta­ro­mod­na i neprestano generiše krize. U toj kulturnoj ma­tri­ci podstiče se vera u mistične sposobnosti čoveka te se na taj način uništava osnov za ra­cionalne argumentovane rasprave. U toj kulturnoj matrici razvija se svo­jevrstan iracionalni i mistični intelektualizam. To je onaj inte­lek­tu­a­lizam koji izbegava praksu i umesto nje stvara mitove. To je onaj in­te­lektualizam koji ne želi da uči na greškama i koji je uvek u pravu. Ali, on nije u pravu u realnom svetu, ne u našoj svakodnevnoj prak­si, već je u pravu samo u virtualnim mitskim konstrukcijama svojih tvo­ra­ca. Ta zastarela kulturna matrica uvodi ljude u duhovni život na stari, esen­cijalistički, ro­man­ti­čarski način: metodama književnosti, kojima se uglavnom razvija etika slave i sud­bi­ne umesto etike altruizma i indi­vi­du­alizma; zatim metodama istorije, i to istorije poli­tič­ke moći, istorije me­đunarodnih zločina i masovnih ubistava, koja je uzdignuta na ni­vo is­torije sveta, na uštrb, na primer, istorije ideja; ili, pak, me­to­da­ma fi­lo­zofije, ali, pre svega, razvijanjem raznih metafizičkih sistema umesto iz­laga­nja različitih filozofija nauke; zatim metodama religije itd. i tsl. Kraj­nja posledica takve kulturne matrice mišljenja jeste pojava dog­mat­ske, esencijalističke, netolerantne sve­sti. Za tu svest postoji "ap­so­lut­na istina" do koje dolaze izabrani "nadljudi" sna­gom svog "apsolutnog uma". I budući da postoji samo jedna apsolutna istina, onda sve one dru­ge, istine koje nude druge kulture, drugi religijski sistemi, druge me­­ta­fi­zi­ke ili po­li­ti­ke, jesu pogrešne i stoga štetne, pa ih shodno tome tre­ba uništiti, ma­kar to moralo da se izvede i u krvi!

Praksa je kriterijum istinitosti

Suprotno zastareloj esencijalističkoj kulturnoj matrici mišljenja i nje­nom intelektualno ne­od­govornom misticizmu koji beži u snove i is­to­ri­ci­zam, praznoslovlje i proročku fi­lo­zo­fiju, instrumentalistička kulturna ma­trica mišljenja zapadnih društava počiva na kri­tičkom racionalizmu. U toj kulturi ljudi se poznaju po svojim plodovima. Stvari se pro­ve­ra­va­ju preko njihovih praktičnih posledica. U toj kulturnoj matrici mišljenja prak­­sa je kriterijum istinitosti. I naučnik i političar su u toj kulturi od­govorni za ono što kažu i urade. I naučnik i političar su naučeni da kri­tički misle, a glavne poluge nji­ho­vog delovanja su argument i is­kus­tvo. Naime, isto kao i u naučnim sporovima, i u političkim debatama se is­kustvo, posmatranje i ekspe­riment uzimaju za nepristrasnog arbitra po­litičkih sporova. U instru­mentalističkoj kulturi, dakle, i naučnici i po­li­tičari se trude da u sporovima sa svojim oponentima izbegnu me­đu­sob­ne nesporazume ta­ko što će sa njima govoriti istim jezikom, tj. po­ku­šavaju da svoje naučne teorije ili političke programe izrade u takvom ob­liku da oni mogu biti provereni, opovrgnuti, jav­nim iskustvom. Prak­sa nije neprijatelj teorijskog znanja i političkog delovanja, ne­go njihov naj­dragoceniji podstrekač. Kao što pomaže zemljoradnicima i in­že­nje­ri­ma, ona isto tako pomaže i empirijskim naučnicima i političarima da stal­no ostanu u do­di­ru sa realnošću.

Samo čistim mišljenjem nikako se ne može steći sa­znanje o stvarnosti. Empirijska nauka i demokratija su otvoreni sistemi i bitno se raz­likuju od zatvorenih sistema kao što su religija, metafizika, matematika ili lo­gika, na primer. Naime, za razliku od empirijske nauke, tj. otvorenih sis­tema, ovi drugi teorijski — zatvoreni — sistemi uglavnom se bave ili ta­utologijama, ili kontra­in­di­ka­ci­ja­ma; te teorijske sisteme možemo sta­viti u rang sa umetničkim delima ili sa baj­ka­ma, na primer. Stavovi ne­ke bajke ne protivureče logici, nego samo iskustvu; oni su pot­pu­no smi­saoni, mada su sa stanovišta iskustva lažni. Dok se u zatvorenim te­o­rijskim esencijalističkim sistemima problemi formulišu u vidu pitanja "šta je materija?", "šta je sila?" ili "šta je pravda?", dotle pitanja otvo­re­nih in­stru­mentalističkih sistema empirijske nauke zadobijaju oblik: "ka­ko se ponaša ovaj deo stvari?" ili "kako se on kreće u prisustvu drugih te­la?". Jer, instru­men­ta­lis­ti sma­traju da se zadatak nauke sastoji samo u opisivanju načina na koji se stvari po­na­ša­ju; oni veruju da se taj za­da­tak može rešiti slobodnim uvođenjem novih termina kad god je to ne­ophodno. Reči su za njih uglavnom instrumenti kojima se koristimo u opisivanju, a ne nekakvi esencijalistički odgovori na esencijalistička pi­ta­nja.

Sama empirijska nauka je važna i zbog svoje forme i zbog bogatih plo­do­va kojima rađa; međutim, ono najvažnije kada je u pitanju po­sto­ja­nje nove zapadne empirijske nauke, ono bez čega nje ne bi ni bilo, jeste njen osobeni metod. Srž tog metoda jeste mogućnost da se bude kri­ti­ko­van, što u krajnjoj instanci znači mogućnost da se po­stojeća teorija za­meni, prevaziđe, boljom.

Podnesite neopozivu ostavku

Osnovna karakteristika empirijskih naučnih iskaza, znači, jeste njihova pod­ložnost re­vi­ziji. Ukrat­ko, empirijsku nauku karakteriše naš od­re­đe­ni način postupanja sa naučnim si­ste­mima: u samoj srži empirijske na­u­ke jeste metod učenja na greškama. U kulturi ogrezloj u esencijalizmu, tj. apsolutizmu, ljudi žele da vide na­uku kao si­gur­no znanje, ali ona to uop­šte nije! Naše celokupno znanje je pogrešivo, pa je isto tako po­gre­šiv i najsigurniji deo tog našeg znanja — naučno znanje. U ranijim sis­te­mima znanja, ma­gij­skim, religijskim, metafizičkim, na primer, ljudi su verovali da poseduju neobo­ri­ve is­ti­ne — esencije kojima otkrivaju skri­venu suštinu stvarnosti. Čovek nove, em­pi­rij­ske nauke, međutim, zna da ne poseduje znanja tipa neoborive istine, on ima svest da je na­u­ka neumorno instumentalističko kritičko traganje za istinom. Em­pi­rij­ska nauka — kao ni bilo koji sistem zanja koji je smislio čovek — ni­je u stanju da otriva skrivenu su­štinu stvarnosti. Za razliku od esen­ci­ja­lis­tičkih pretenzija magije, religije, me­ta­fi­zi­ke, koje su opsednute tra­ga­njem za kamenom mudrosti, za sveznanjem, em­pi­rij­ska na­uka je sebi po­stavila mnogo skromniji — ali zato i dostižan — zahtev da se bavi is­­klju­čivo predviđanjem nekih posledica iz naše prakse. Verujemo u ne­ki iskaz zbog nje­govih konsekvenci. Dakle, istina jednog stava u em­pi­rij­skim nauka­ma, ali i u zapadnim demokratijama, sastoji se u nje­go­vom obistinjavanju ili opovr­ga­vanju. Da­kako da se time sa istine skida veo njene apsolutnosti, večnog karaktera, ona se re­lativizuje — rekli bis­mo, poput Protagore, ona se očovečuje — ali tako pojam is­tine po­sta­je primenljiv. A kakvom cilju može služiti pojam istine koji nije pri­men­­ljiv?

Naučni metod razvija naše kritičko mišljenje tako što nas nagoni da po­vre­me­no stvaramo nove naučne paradigme; na taj način mi, u stvari, kao da povremeno pro­vet­ra­vamo zgradu naučnih teorija. To sme­nji­va­nje starih naučnih paradigmi novim ni­je nikakav hir ili ekstravagancija na­učnika, to je bazna potreba naučnog sveta, zato što nam tek nove pa­ra­digme omogućavaju da uspešno rešimo čitave kla­se problema koje ni­je bilo moguće rešiti putem starih. Slične promene paradigmi događaju se i u otvorenim društvima, u kojima se građani ne plaše da ra­ci­o­nal­nom odlukom, kon­ven­ci­jom, promene norme i normativne zakone. Ono što ljude "uzdiže" iznad životinja jesu konvencije i institucije, koje su pod kontrolom razuma a ne emocija. Upotreba ra­zu­ma pomaže nam da se oslobodimo slepog autoriteta i tabua svih vrsta, pomaže nam da shva­timo da priroda sama po sebi ne zna za norme, te da smo mi — gra­đani — oni koji mogu kreirati nove norme. Odluka da propustimo no­vi sadržaj u jednu na­uč­nu teoriju ili u naš društveni sistem znak je ot­varanja sistema da bi se pokazale no­ve veze, nova rešenja. Odluka da se ukine ropstvo, na primer, ili odluka da se pro­kla­mu­je stav o jed­na­ko­s­ti građana pred zakonom nisu standardi koje je čovek pre­u­zeo od pri­rode ili boga, već ih je sam stvorio. Naravno, da bi ih stvorio, prvo je mo­rao da odraste, tj. razvije svoje kritičko mišljenje, tj. najpre je mo­rala da se dogodi du­hov­na revolucija koja kao svoj krajnji proizvod ra­đa individuu — građanina. Taj i ta­kav građanin uspeo je da sruši tri­ba­lizam, da stvori novu empirijsku nauku i us­po­sta­vi de­mokratiju. Sta­ra matrica mišljenja sa svojim nadempiriskim istinama zamenjena je no­vom, u toj novoj matrici mišljenja pitanje istine u društvenim odnosima po­stavlja se i rešava onako kako se to čini u empirijskim naukama. Ot­vo­rena društva predstavljaju proizvod, nove matrice mišljenja, pred­stavljaju proizvod odraslih, zrelih ljudi, inte­lek­tu­al­no poštenih, koji su u stanju da nose teret svojih odluka. Akademije nauka u evropskim zemljama bile su spiritus movens tog intelktualnog odrastanja. A kod nas... dođosmo, evo, dotle da predsednik SANU ruži intelekt i ot­vo­re­no pokazuje svoje neprijateljstvo prema razumu.

Da ste humanista, kao što se predstavljate, vi se ne biste tako grčevito držali idealističkog istoricizma, već biste se držali racionalnosti, a ako ste intelektualno odgovorni, kao što verovatno o sebi mislite ("Na­ma treba moralni preporod. Taj preporod dolazi od vrha" — kažete u pomenutom tekstu, i ja se sa time u potpunosti slažem), ako ste dakle, intelektualno odgovorni, vi biste morali momentalno da podnete neopozivu ostavku na mesto predsednika SANU.

"Prelom", 3. 11. 1999.

Srpska varijanta orijentalne despotije

Razgovor vodila Milena M. Popović

Gospodine Stokiću, naše društvo se očigledno nalazi u poodmakloj fazi bo­les­ti. Možete li vi postaviti dijagnozu?

— Dijagnoza glasi: orijentalna despotija! Proučavanje evropske kulture i istorije dovodi nas do zaključka da je, zahvaljujući pri­vatnom vlas­niŠ­tvu i decentralizaciji moći — vladar, plemstvo, crkva — te uvažavanju Av­­gustinovog borbe­nog religioznog učenja, Evropljanin, u toku neko­li­ko stotina godina, najpre na slobodnim univerzitetima, prvo — pre mo­der­­ne nauke — stvorio modernu filozofiju, onu filozofiju koja je pra­vi­la veliku razliku između ja i ti, i ja i nešto drugo, filozofiju koja je uči­la o individualizaciji subjekta i objekta, o jedinstvu vrlo razno­vrs­nog, filozofiju koja je zahtevala od subjekta da traži, ispituje, upoznaje objekat. Prirodni nastavak tog misaonog puta bilo je stvaranje naučnog metoda, spiritus-movens-a današnje Evrope. naučni metod se prvi put po­javio 1687. godine u Njutnovim Principima. Ono što je iz temelja sru­šilo stare civilizacije nije neki konkretan proizvod tog metoda — že­leznica, električna struja, avion, mikro-čip i tsl. — već je to sam taj me­tod. Slučajni, amaterski metodi u tehničkim izumima starih civilizacija zamenjeni su novim, profesionalnim i naučnim. Taj novi na­uč­ni metod us­peva da apstraktno naučno znanje veoma lako i brzo po­ve­že sa teh­no­logijom i tehnikom. Evropa — to je moć profesinalizma na svim područjima znanja i najbolje se može pratiti u načinu stvaranja no­vih naučnika. Ali i više od toga, Evropa nije samo stvorila novu nauku, već je od nauke preuzela i njen demokratski duh, koji je ušao i u politiku i svakodnevni život.

Kakav je odnos naše orijentalne despotije prema nauci?

— Mi — budući da smo bili i ostali orijentalna despotija — želimo sa­mo telo nauke, bez njenog duha. Međutim, ta želja je jedan utopistički san. Njena posledica jeste da smo mi zemlja koju ne vodi naučna etika ni naučna elita; shodno tome, ne vode nas ni profesionalni političari, pravnici i slični, već nas, kao u svakoj orijentalnoj despotiji, vode po­dobni drugovi — čitaj: amateri — iz birokratsko-administrativnog apa­ra­ta to­talitarne države. Ukratko, oni, Evropa — to je demokratija i pro­fe­si­o­na­lizam; mi, Srbija — to je orijentalna despotija i amaterizam, pred­vo­đen plemenskim vračevima i njihovom crnom i belom magijom.

Šta su koreni naše orijentalne despotije?

— Orijenatalna despotija u Srbiji je, izgleda, logična i nužna posledica našeg viševekovnog vizantijskog, turskog i komunističkog nasleđa. I dok se za otoma­nsku Tursku zna, i to niko ne spori, da je bila orijen­tal­na despotija, većina nas spremna je da se spori oko toga da li to važi i za Vizantiju i komunističke države. Iz psiholoških razloga, budući da smo naučeni da živimo u mitskoj prošlosti a ne u realnoj sadašnjosti, ne želimo da vidimo Vizantiju kao orijentalnu despotiju, premda je ona to bila par excellence. Što se tiče činjenice da komunizam uglavnom ne do­življavamo kao orijentalnu despotiju, posredi je uglavnom neznanje ko­je je posledica dugogodišnje ideološke indoktrinacije. — Nikakvo ču­do, budući da je to i bila najveća tajna sovjetske, tj. Lenjinove re­vo­lu­cije, koja se i nadalje brižljivo čuvala.

Velika tajna Lenjinove revolucije jeste činjenica da ona, u stvari, nije odvela rusko društvo u obećavani komunizam — čudite se? — nadam se da se ne čudite, jer ne može se stići u bajku i u mit! — već ga je vra­ti­la u period azijatske orijentalne despotije. U odnosu na stare ori­jen­tal­ne des­potije — u Mesopotamiji, Indiji, Kini, Egiptu, Rimu, Vi­zan­ti­ji — koje su bile poljoprivredne despotije, sovjetska država je postala in­dus­trijska despotija, a slično se ponovilo u Hitlerovoj Nemačkoj. Ta­ko je teror starih orijentalnih despotija uz pomoć novih idustrijskih teh­nič­kih naprava bio usavršen do neviđenih razmera. I dok je Hitlerov et­nički totalitarizam proizvodio Aušvice, Staljinov socijalni totalitari­zam je proizvodio Gulage: milioni ubijenih robova — sve u ime "do­bro­biti na­roda i države".

Šta je karakteristično za vladavinu u našoj aktuelnoj orijentalnoj despotiji?

— Sama matrica upravljanja u industrijskim despotijama ostala je, na­rav­no, ista kao i u onim poljoprivrednim. Kao prvo, despot ne veruje ni­kome! Shodno tome, despota nisu obavezivali nikavi zakoni. Kao dru­go, u sferi fiskalnog postupka, menadžerskog postupka, sudskog po­stup­ka i tsl. — despot je sistemom zakona, koji je mogao menjati po lič­nom nahođenju, svoje potencijalne konkurente stalno držao u stanju političke rascepkanosti. Vojska, policija i obaveštajna služba bili su mu fizička sredstva za sprovođenje totalne kontrole i mogao je uvek da se posluži terorom da bi postigao svoje ciljeve. Moć orijentalnih despotija direktno je proizilazila iz psihologije straha i apsolutne nesigurnosti, koja je sistematski razvijana kod svih podanika. Neslobodni podanici ima­li su samo jednu brigu, a to je bilo svakodnevno preživljavanje. Bu­du­ći da podanici žive u stalnom stanju straha od udruživanja, orijen­tal­ne despotije ne poznaju pojam pobune; jedino što postoji jeste apso­lut­no pokoravanje. Socijalna mobilnost, naravno, bila je određivana odoz­go, pa, za razliku od Zapada, gde je ona bila aktivna — prema po­li­tič­kim ili privrednim zaslugama — ovde je bila pasivna: na važna mesta u bi­ro­kratskom upravljačkom aparatu dovođeni su ljudi sa najopskurnijim zna­njima, bivši robovi ili evnusi, ne, dakle, zbog njihovih sposobnosti, već zbog bespogovorne odanosti.

Kako se uklapa marksizam u vašu teoriju o orijentalnim despotijama?

— Osnivači takozvanog naučnog socijalizma (Marks, Engels, Lenjin), ko­ji su sva zla u prethodnim društvima videli u činjenici postojanja pri­vat­nog vlasništva — odakle i "antičko ropstvo", "feudalno kmetstvo" i "ka­pi­talistički najamni rad" — rešili su da naprave društvo bez privat­nog vlas­ništva i klasa. Njihova analiza prethodnih stanja društvenih za­jed­ni­ca nije, međutim, bila naučna — već nenaučna — i njihovo isto­rij­sko pro­ročanstvo se nije ostvarilo. A šta je to naučni metod? Jedna od bit­nih karakteristika naučnog metoda jeste da se hvata u koštac sa či­nje­ni­ca­ma, tj. primerima koji opovrgavaju naše teorije! Jer, ako smo ne­kri­tič­ni, uvek ćemo naći ono što nam odgovara, uvek ćemo isticati sa­mo one pri­mere koji potvrđuju našu teoriju, a skrenućemo pogled sa onih pri­me­ra koji je opovrgavaju. Pitanje od naučnog značaja nije pi­ta­nje "koji primeri potvrđuju vašu teoriju?", već: "kako ste proverili vašu te­oriju"? Jer ukoliko se nađu činjenice koje ne mogu da se uspešno uklo­pe u va­šu teoriju, onda vi nju morate napustiti, zameniti je dru­gom, uspeš­ni­jom. Ljudi koji stvaraju kvazi-naučne teorije, kao što su marksizam, psi­ho­analiza ili astrologija, na primer, uopšte ne žele da se bakću sa činje­ni­cama koje opovrgavaju njihove teorije. Oni svoje teorije doživljavaju kao apsolutno istinite, što pokazuje da ne poznaju suštinu naučnog me­to­da. Naime, nauka nije — kako su oni smatrali — skup ot­kri­ća, album či­njenica i teorija koje su uspostavljene jednom za svagda. Na­učne te­o­ri­je su samo one koje su opovgljive! Ukoliko su neo­po­vrg­lji­ve, nisu na­uč­ne! I umesto da se ponašaju poput naučnika, i uhvate u koš­tac sa či­nje­nicom "orijentalne despotije", tvorci marksizma su je gur­nu­li pod te­pih, ne uključivši je u svoju šemu civilizacija. Samim tim, ume­sto na­uč­ne teorije načinili su jednu opasnu ideologiju. Klasici mark­sizma nisu že­leli da uvide da su ropstvo u antici, kmetstvo u feu­da­lizmu i najamni rad u kapitalizmu — uvek bili lokalnog tj. pri­vat­nog karaktera, za raz­liku od društava tipa orijentalne despotije, u ko­ji­ma je ropstvo uvek bilo totalno budući da je bilo državnog karaktera. Ne treba se, dakle, ču­diti što Marks, na primer, nikada nije javno od­go­vo­rio na Baku­nji­no­ve opravdane prigovore u knjizi iz 1873. godine pod naslovom "Dr­žav­nost i anarhija". Bakunjin tu primećuje, i pokazuje, da će "državni so­ci­ja­li­zam nužno dovesti do /orijentalno-/despotske vla­da­vi­ne povlašćene ma­­njine nad ostatkom stanovnika, ne isključujući ni rad­nike", da će dr­ža­­va koju Marks misli da ostvari, zapravo, stvoriti "s jedne strane /ori­jen­talnu/ despotiju, a s druge /državno/ ropstvo", te da je marksistička teorija "laž iza koje se krije despotizam manjine koja upravlja, toliko opasniji despotizam jer izražava tobože narodnu volju". Naravno da bor­­ci za Oktobarsku revoluciju većinom nisu znali šta pokreću, a ostali narod je naprosto bio zaveden svojim neznanjem i svo­jim strastima. Lenjin je o velikoj tajni revolucije govorio indi­rekt­no, ezopovskim je­zi­kom — pa ko treba da razume, razumeće! — jer da je govorio otvoreno, ko bi svoj život dao za obnavljanje azijatske ori­jen­talne despotije osim, naravno, onih povlašćenih, kojima ona donosi ko­rist?

Kakav je odnos savremenih zagovornika marksističke teorije prema opštem razvoju naučne misli?

— Nauka ne raste, kao što naivno misle marksistički sociolozi, tako što je pla­ni­ra i kontroliše neki viši nadmoćni razum, svezanje velikog vo­đe. Naprotiv, razum, kao i nauka, rastu putem obostrane kritike; je­di­ni mogući način planiranja njihovog rasta jeste razvoj institucija koje obezbeđuju slobodu ove kritike tj. slobodu miŠljenja. Naime, dok su za­padna otvorena društva bila vođena naukom, zatvorena istočna druš­tva, kao i naše, bila su uglavnom vođena marksizmom, a to znači nena­ukom. I dok se nauka odlikuje preciznim predviđanjem budućih ne­po­zna­tih događaja, nenauka nema nikakav metod koji bi obezbedio po­uz­da­na predviđanja. Kad god su marksisti pokušali da predvide neku ne­po­znatu činjenicu, njihova se predviđanja nisu ostvarila. Tako, na pri­mer, marksisti su predvideli apsolutno osiromašenje radniče klase, za­tim da će do prve socijalističe revolucije doći u idustrijski naj­raz­vi­je­ni­joj zemlji, zatim da između socijalističkih zemalja neće biti konflikata itsl. Ništa od toga se nije ostvarilo. Marksisti, po­put plemenskih vra­če­va, vidovnjaka, astrologa, uvek kasne za činje­ni­ca­ma, pa stoga i jesu ta­ko loši vodiči u budućnost. Najveća šteta koju su na­neli svojim teo­krat­skim državama jeste to da su im svojom ne­spo­sob­noš­ću da shvate suš­ti­nu nove nauke i njenog metoda upropastili mo­guć­nosti za razvoj nau­ke, tehnologije i tehnike. Jer, onaj ko hoće is­tin­sku nauku, ne može je imati ako ne prihvati i njen demokratski duh!

Marksitički sociolozi, na primer, gledaju na nauku, tj. saznanje, kao na proces u mišljenju ili svesti pojedinih ljudi. Oni smatraju da se do naučne objektivnosti stiže tako što su neki ljudi u stanju da se jednim lič­nim aktom oslobode od predrasuda; oni naivno misle da naučna ob­jek­tivnost počiva na mentalnom ili psihološkom stavu naučnika kao po­je­din­ca, na njegovom brižljivom radu, pažnji i naučnom samoodricanju. Međutim, problem je u tome što ne postoji način ili metod oslobađanja od predrasuda. Naučna objektivnost ne zavisi primarno od psihologije na­učnika kao pojedinca, ona nije proizvod nepristrasnosti pojedinih na­uč­nika, nego je rezultat javnog druŠtvenog karaktera nauČnog me­to­da! Nauka i njen razvoj predstavljaju rezultat ne samo usamljenih na­po­ra pojedinaca, već još i više rezultat slobodnog misaonog nad­me­ta­nja. Jer nauka, kako to slikovito kaže Karl Poper, "zahteva što više nad­metanja između hipoteza i što više strogih provera. A sukobljene hipo­te­ze traže zastupnike: branioce, porotu, čak i publiku. Da bi dobro obav­­ljali svoj posao, ti njihovi lični zastupnici moraju da budu or­ga­ni­zo­vani u ustanove, koje treba da budu zaštićene zakonom. U krajnjoj li­niji, napredak veoma mnogo zavisi od političkih činilaca: od političkih us­tanova koje obezbeđuju slobodu mišljenja, od demokratije".

Šta se javlja kao posledica državne ili partijske kontrole nad naučnim stva­ra­laštvom?

— Aktivnost naučnih radnika sastoji se u slobodnom, ničim neome­ta­nom usklađivanju rezultata svakog pojedinog naučnika sa postignutim re­zultatima drugih naučnika. Ako se ta veza između naučnika ogra­ni­ča­va, sputava i kontroliše, u takvim sredinama veoma brzo dolazi do za­us­tavljanja naučnog i tehničko-tehnološkog razvoja. Ukidanje, na pri­mer, autonomije univerziteta, dovodi do ubrzane negativne selekcije kad­rova, do kontrole u izdavaštvu, sputavanja naučnih rasprava, kon­tro­le istraživanja u laboratorijama itd. A u takvim okolnostima naučni napredak je nezamisliv; jedino što u takvim sredinama uspeva jesu ljudi tipa Lisenka — genetičar, kome je državni sistem omogućio da ko­le­ge koji se nisu slagali s njegovim metodima neometano može poslati u lo­gor!.

Činjenica da svako može kritikovati i biti kritikovan, činjenica da svaka pretpostavka, u načelu, može biti kritikovana, činjenica da nije važno ko govori nego šta se govori — čini kostur javnog karaktera naučnog metoda i naučne objektivnosti zapadnih, otvorenih univerziteta. Ne­pri­strasni sudija u svim tim naučnim sporovima jeste javna praksa, tj. po­smatranje i eksperiment.

Nije li Srbija danas jedina evropska država, i jedna od retkih u svetu, koja se ne odriče orijentalne de­spo­tije?

— I dok Rusija i Kina, Poljska i Češka, Mađarska, Rumunija, Bugarska ili Turska pokušavaju danas da urede svoje države tako da orijentalni način organizacije države zamene demokratskim, ne bi li uhvatile ka­kav-takav korak sa razvijenim zapadnim zemljama, srpski režim i dalje is­trajava na putu Marksovog socijalizma, tj. na kursu organizacije dr­ža­ve po modelu orijentalne despotije, a sve putem nazovi-demokratije. Sto­ga se ni ne treba čuditi podsmehu, pomešanom sa žaljenjem i gnu­ša­njem, koji našoj zemlji, gledajući na nju kao na neki anahronizam ili kao na neku mentalno zaostalu osobu, upućuje Zapad. Jer, proizvolj­nost kojom vlada orijentalni despot — na Zapadu je nezamisliva. Pod­se­timo se: čak i u doba najvećih apsolutizama, evropsko plemstvo, crk­va i gradovi, čiju je autonomiju vladar mogao smanjivati, ali je nikada nije mogao ukinuti, ograničavali su bitno vladarevu samovolju i čuvali su, i sačuvali, instituciju privatnog vlasništva. Zahvaljući tom privat­nom vlasništvu, zapadna društva su uspela da stvore nezavisne insti­tu­ci­je moći koje su u stanju da jedna drugu kontrolišu.

"Beogradske novine", 9. 10. 1998.

Kako do kraja uništiti kritičko mišljenje u Srbiji

 (Unižavanje univerziteta)

"Za one koji su jeli sa drveta zananja, raj je izgubljen. Što više pokušavamo da se vratimo herojskom dobu tribalizma, sigurnije stižemo do Inkvizivcije, Tajne policije i romantizovanog razbojništva. Počinjući s gušenjem razuma i istine, moramo završiti sa najbrutalnijom destrukcijom svega što je ljudsko. Nema povratka harmoničnom stanju priorode. Ako se vratimo natrag, moramo preći ceo put, moramo se vratiti zverima".

Karl Poper

Empirijske činjenice pokazuju da je uništavanje univezitetskog kadra — moždanih ćelija Srbije — koje je tako uspešno započeo Milošević — nastavljeno. Evo samo nekih činjenica koje rečeno ilustruju.

Materijalni položaj doktora nauka pod DOS-ovom vlašću još se niukoliko nije promenio — sa "platama" doktora nauka nastavljen je trend koji traje već preko deset godina: one su približno jednake platama đubretara. Da ne bi bilo zabune, recimo to već na početku, ne apelujem ovde na humana osećanja članova "nove" Vlade, jer to nije stvar humanosti već je OBAVEZA koju nameće život svake savremene države. Univerzitet nije nikakav trošak, luksuz, ukras za pokazivanje i tsl., već je NAJBOLJA INVESTICIJA koja može postojati u jednoj zemelji. Bez RAZVIJENOG KRITIČKOG MIŠLJENJA koje stvaraju profesori univerziteta i bez POLITIČKIH SLOBODA koje će dopuštati vođenje javnih argumentovanih kritičkih rasprava o svim problemima društva danas više nije moguće govoriti o CIVILIZOVANOSTI, pa ni o ODRŽANJU bilo koje zemlje. Uticaj kritičkog mišljenja — a to je glavni "proizvod" univerzitetskih doktora nauka i baza na kojoj počivaju uspešna zapadna demokratska društva — kod nas je i dalje na najnižem mogućem nivou, ako uopšte postoji.

Zbog nepostojanja "kritične mase" kada je u pitanju građanska svest, prosečni pojedinac ove zemlje nema ni ideju o značaju postojanja i delovanja univerziteta. Doktori nauka, shodno tome, nemaju nikakav društveni ugled niti značaj. Svaka kafanska pevačica, proročica, sportista, političar… imaju stoga veoma veliki društveni rejting, ne samo materijalni, jer oni zajedno sa novinarčićima iz određenih (ne malobrojnih) redakcija neprestano, iz dana u dan, na svim medijima, formiraju javno mnjenje ove zemlje.

Zbog praznoverja ili neznanja, institucije kao što su Srpska crkva (u zemlji i inostranstvu), Akademija nauka, ili srpska dijaspora, na primer, nisu pomagale instituciju univerzitetskih doktora nauka, a to će reći — globalno — nisu pomagale razvoj kritičkog mišljenja u Srbiji. Ideološki su razlozi — marksističi, veleizdajnički, teološki, "lažno nacionalni" — uvek bili važniji od biološkog opstanka srpske nacije, koji se, upozoravam, ne može zamisliti bez razvijenog kritičkog mišljenja. Narodi brojno slični našem — kao što su Holanđani, Šveđani, Švajcarci, Česi,... — kritički misleći i učeći se na sopstvenim greškama, kao što to pokazuje njihova istorija i tekuća praksa, nisu ni dolazili u opasnost biološkog istrebljenja. Naša raskomadana stvarnost najbolje svedoči o našem bežanju od kritičkog mišljenja i metode učenja na greškama. Mi smo, kao narod, u ovako tragičnom položaju pre svega zato što smo intelektualno i duhovno poraženi od drugih naroda, zato što smo se sveli isključivo na nivo emocija, zato što je naše iracionalno potpuno progutalo naše racionalno.

Kako protumačiti ove činjenice? Ako na budžetu Srbije i Jugoslavije živi oko pola miliona ljudi (policija, vojska, zdravstvo, činovnici, prosveta...), kako je onda moguće da nije izvršena TRENUTNA PRERASPODELA budžeta tako da država URGENTNO ZAŠTITI normalan život i rad svojih doktora nauka? Ako zastoj dotoka krvi u mozak traje duže od jednog do dva minuta, izumiru moždane ćelije, a to znači SMRT CELOG ORGANIZMA. Upravo u takvom stanju nalaze se Univezritet u Srbiji i Srbija cela. Naša zemlja je na raskrsnici (ili je možda već zapala u ćorsokak!): ili će se naučiti da stvara uslove za normalan rad profesora univerziteta — tj. naučiti se da se koristi kritičkim mišljenjem svojih doktora nauka — ili je, naprosto, neće biti! I za ovo pitanje je, naravno, najpre potreban politički konsenzus, a on, očigledno, ne da ne postoji, nego o njemu niko i ne razmišlja.

Zbog važnosti problema, zapitajmo se zato ponovo: kako je moguće da u našoj zemlji ni Vlada, ni partijski funkcioneri, ni novinari, ni nevladini sektori, ni crkva NEMAJU SVEST O TOME DA TREBA DA ŠTITE I ČUVAJU SVOJE MOŽDANE ĆELIJE?

Odgovor je veoma jednostavan: mi još uvek živimo u društvenom sistemu koji se zove DESPOTIJA, tj. u društvu u kome o postojanju kritične mase građanske svesti nema još ni govora. Razlika između evropskih naroda i nas pre svega je u tome što tamo UNIVERZITETI, a sa njima i GRADSKA NEDESPOTSKA KULTURA, postoje OSAM STOTINA GODINA, a kod nas univezitet postoji tek oko STO GODINA, a gradska nedespotska kultura TEŠKO DA JE IKADA POSTOJALA. I dok njihovi univerziteti doživljavaju neprestani razvoj i rast, mi naš svesno ili nesvesno rastačemo, unižavamo i gasimo. Sudbina naših univerziteta jedan je od najboljih primera ponavljanja sudbine koju je proživela Vizantija. O toj temi već petnaestak godina pokušavam da progovorim na raznim mestima, ali se "despotska mašina" u Srbiji uvek potrudila da ti članci ili predavanja ne stignu do kritične mase čitalaca.

Ministrima nove Vlade, glavnim urednicima elektronskih i pisanih medija, koji su vaspitavani uglavnom na tradiciji Heglove ili Marksove ideologije, javno kritičko mišljenje koje stvaraju doktori nauka očigledno ne da nije potrebno, nego, izgleda, može biti i lična smetnja. Srpskoj crkvi, koja je naslednica vizantijske, ideološki su razlozi do dan-danas važniji od iznalaženja novih načina biološkog opstanka. MRŽNJA PREMA SVEMU ŠTO JE ZAPADNO prirodno je zaslepljuje, te ona — sasvim pogrešno — smatra da što je slabiji univerzitet to će manji i bezopasniji biti i uticaj zapadne nauke i kritičkog duha u Srbiji. Sasvim pogrešno smatra ona da će na taj način očuvati Srbiju i srpsku tradiciju. Protestantske i katolička crkva već vekovima neprestano potpomažu razvoj hiljada i hiljada najuglednijih doktora najrazličitijih nauka. Koje je to doktore prirodnih nauka ili matematike, na primer, finansirala i pomagala naša Srpska crkva?

Kao što kradljivac beži od policajca, ili đavo od krsta, da ovaj ne bi osujetio njegove zle namere, tako i naši veleizdajnici, marksisti, lažni nacionalisti koji su i dalje na političkoj sceni Srbije grčevito pokušavaju da se RATOSILJAJU SVAKOG KRITIČKOG MIŠLJENJA U SRBIJI, te u tom cilju KAO DA ŽELE DA DOKRAJČE I SVE NAŠE DOKTORE NAUKA. Jednu trećinu raseliti (odlazak doktora nauka se stalno prikazuje kao nešto afimativno!), jednu trećinu ne lečiti te tako indirektno pomoriti (pogledati statističke podatke o smrtnosti na Univerzitetu), a jednu trećinu korumpirati — kao da misle oni, pa će onda Srbiji svanuti, tj. onda će od Srbije i konačno moći da čine šta im se prohte; moći će, na primer, da nastave sa veleizdajničkom Miloševićevom politikom da se Srbija, pretvorena u "PRAVOSLAVNU DŽAMAHIRIJU", postavi kao ŠTIT ISPRED RUSIJE, da je čuva od novog svetskog poretka i NATO a. Po koju cenu bi se sve to postizalo? Pa, kao i do sada pod Miloševićem, po cenu razgradnje i potpunog nestanka Srbije!

Zoran Stokić

20. 6. 2001.

(nije objavljeno)

Ako pogledate naslove današnjih novina (tj. vesti) članak kao da je pisan danas a ne pre 15 godina!

26. 10.2016

Kako je naša vlast usavršila Orvela

Srbija oktobar 2016.  jedan primer

15 oktobar 2016 "Danas" (intervju reditelj Egon Savin - Povodom premijere "Pod žrvnjem" u JDP govori za Danas o siromaštvu i sirotinji Egon Savin: Postali smo nastrani kao društvo). Neobjavljeni komenar:

Tu sirotinju koji pomine reditelj proizvela je "duhovna sirotinja"! Crvenih signala na društvenim semaforima bilo je koliko hoćete...ali se na to takoreći niko nije obazirao, decenijama i decenijama se prolazilo kroz to "crveno"! Evo samo jednog od tih signala: prof Dimitrijević piše knjigu o "Totalitaroj državi" i 1985. nije smeo u literaturi da navede Vitfogel „Orijentalna despotija“ o čemu ima da pričamo (analogija: sveštenik piše knjigu iz religije i ne sme da navede u literaturi Bibliju). U Srbiji je od 1945. iz sociologije, politike, prava, filozofije, umetnosti izbačen pojam "despotski sistem" (čak su išli dotle da su falcifikovali same knjige Mrksa gde on koristi taj termin). Staljinistima je bilo jasno da su države komuniza=despotske ali našoj eliti na fakultetima, SANU, umetnicima... je to bilo strano. Kada sam uz "tantalove muke" zahvaljućići Grujici Spasoviću i Mileni Popović uspeo da u "Našoj borbi" i "Prelomu", (više puta) postavim pitanje da li smo oko 700.g živeli u despotskim društvima i kakve to posledice ima po našu budućnost, elita se pravila da nije čula pitanje! Ta "imitacija normalnosti" i non stop prolasci kroz "crveno svetlo" na semaforima sve nas skupo koštaju: (pošto elita nije čula ni pitanje a kamo li da je probala da na njega odgovori...napravi progam kako iz despotskog preći u građansko društvo) eto pred našim očima događaju se nove metamorfoze tog sistema!

Beograd

23. 10. 2016

Zoran Stokić

Hamlet Popovskog, a ne Šekspirov

"Mi pišemo pozorišne komade, radi toga da budu davani, i zato naš prvi cilj mora biti da se svide dvoru i gradu i da privuku mnogo sveta na predstavu."

Kornej

Intervju sa Aleksandrom Popovskim ("Danas" 16. 09. 2016) samo je još jednom potvrdio tezu da "ništa nije dalje od umetnosti od njenog tumačenja".

"Hamlet za mene nije čovek koji se prvi put susreće sa problemom, sa nepravdom (zato je naslovna uloga poverna Nebojši Glogovcu, zrelom čoveku a ne dečaku)"... "Pokušavajući da približimo pozorište ljudima mi smo ga ispolitizirali na jedan banalan način gori nego u žutoj štampi", kaže nam reditelj, a na pitanje: "Kako čitati Šekspira u 21. veku?" – odgovara:  "Lako"... (?)

Intervju svedoči da ni gospodin Popovski nije imun na politizaciju, mada, izgleda, ni sam toga nije svestan. Dobar reditelj je medijator između predstave i umetničkog dela, onaj koji pušta da to delo nepatvoreno zrači (otkriva svoj izraz), a ne onaj koji se stavlja iznad dela i od njega pravi novi kontrolisani mehanički proizvod. – Dobro, može i tako, samo bi onda bilo pošteno postupiti onako kako je postupio Felini kada je svoj film o Kazanovi nazvao "Felinijev Kazanova". Jugoslovensko dramsko pozorište je zato moglo mudro predstavu nazvati "Hamlet Popovskog".

O čemu je, inače, reč u Šekspirovom "Hamletu"? To je drama o mladiću koji prvi put u životu treba da donese jednu veliku odluku: da ubije ubicu svoga oca! Emocionalno i intelektualno on, kao mladić, još nije sazreo da izvrši takav čin (da se osveti), koji se od njega očekuje. I čitava drama je beskonačno odlaganje te osvete...

Za razliku od drugih civilizacija, počev od renesanse, zapadna je civilizacija počela da veliča simbol deteta... Do renesase se i u zapadnoj kao i u drugim civilizacijama od deteta taržilo da kopira – bukvalno preslikava starije: devojčice su tu male majke, dečaci mali očevi... U tim statičnim civilizacijama, gde je sin kopija oca, a ovaj kopija svog oca – i tako u nedogled – napredak se odvija beskonačno sporo.

Zapad je postao moćan tako što je, počev od vremena renesanse, počeo da izvlači profit iz – do tada nipodaštavane – mašte mladih! Mašta i igra dece prelila se na odrasle. Tako su već kasnije generacije – Šekspira, Galileja, Bekona, Dekarta... – mogle u svom stvaralaštvu da se igraju poput dece, da proizvode pokretne misaone slike, korisne iluzije...

Kao što je dete svesno da je kula od peska koju gradi i stvarna i nestvarna, i mi smo potpuno svesni da su Galeljevi misaoni eksperimenti – prepuni dečjih idealizacija – ipak u krajnjoj instanci stvorili naučne teorije koje su praktičnije od bilo kakve stvarnosti. Tako je i Hamlet – izmišljen, fiktivni lik – ipak na mnogo načina stvarniji i puniji života od velike većine ljudi koje srećemo.

Estetske ideje su različite od saznajnih i moralnih na isti način na koji su simboli i arhetipovi različiti od znakova (tj. veštački stvorenih pojmova). Simbole nije stvorio ni Bog ni razum, već oni izviru "odozdo", iz naših baznih prirodnih potreba za preživljavanjem kao vrste. Tek kada počne da se koristi simbolima, beba postaje čovek – biće koje najbrže na svetu, igrajući se, počinje da meša, spaja, rastavlja, kombinuje, sintetizuju svet i svarnost. Za razliku od odraslih, deca još nisu opterećena šablonima, mehanizacijom prirode i života, zato ona lako iskoračuju iz jednog skupa u drugi...

Tako se dogodilo i da su Bahovi sinovi, igrajući se poput dece slikama, oblicima, utiscima, rečima, bojama, notama – počeli ubrzano da stvaraju nove muzičke kvalitete. I kao što u stvaralačkom činu stvaralac počinje naizgled da se gubi u igri, iznenada, poput bumeranga, nastaju nove kreacije. A u umetnosti taj nam se doživljaj vraća zaoštren i pojačan u vidu estetičkih ideja.

Zoran Stokić

18. 09. 2016.

Beograd