Svemir i crne rupe: 

Kako je tišina dokazala njihovo postojanje

Teorijski fizičar Rodžer Penrouz imao je trenutnu inspiraciju koja je okrenula naglavačke naše shvatanje Univerzuma, piše njegov biograf Pečen Bars.

IZVOR: BBC SREDA, 28.10.2020. | 18:37

 

Gravitacija crne rupe je tolko jaka da ništa, pa ni svetlost, ne pože Jednog svežeg septembarskog dana 1964. godine, Rodžera Penrouza posetio je njegov stari prijatelj.

Britanski kosmolog Ajvor Robinson vratio se u Englesku iz Dalasa, u Teksasu, gde je živeo i radio.

Kad god su se njih dvojica srela, nikad im ne bi ponestajalo tema za priču, a njihov razgovor ovog puta nije imao kraja i dotakao se širokog raspona tema.

Dok su njih dvojica prolazila pored Penrouzove kancelarije na koledžu Birkbek u Londonu, zastali su nakratko uz ivičnjak, čekajući da se raščisti saobraćaj.

Njihov zastoj u hodu poklopio se stankom u razgovoru i oni su ućutali dok su prelazili put. U tom trenutku, Penrouzu su odlutale misli. Otputovale su 2,5 milijardi svetlosnih godina kroz vakuum u spoljnom svemiru do uzavrele mase uskovitlanog kvazara.

Zamislio je kako se odigrava gravitacioni kolaps, koji uvlači čitavu galaksiju dublje i bliže centru. Kao umetnički klizač koji se obrće oko svoje ose i približava ruke uz telo, masa se okretala sve brže i brže kako se skupljala.

Ovaj kratki mentalni bljesak doveo ga je do prosvetljenja - koje će mu 56 godina kasnije doneti Nobelovu nagradu za fiziku.

Kao i mnogi relativisti — teorijski fizičari koji rade na testiranju, istraživanju i proširivanju Opšte teorije relativnosti Alberta Ajnštajna — Penrouz je proveo rane šezdesete proučavajući neobičnu, ali prilično zamršenu kontradikciju poznatu kao "problem singulariteta".

Ajnštajn je objavio svoju Opštu teoriju 1915. godine, napravivši revoluciju u naučnom razumevanju prostora, vremena, gravitacije, materije i energije.

Do pedesetih godina prošlog veka, Ajnštajnova teorija bila je izuzetno uspešna, ali su se mnoga njena predviđanja i dalje smatrala malo verovatnim ili nemogućim za dokazivanje.

Njegove jednačine su pokazivale, na primer, da je teorijski moguće da gravitacioni kolaps sabije dovoljno materije u dovoljno mali prostor da postane beskrajno gust, formirajući "singularitet" od kog ni svetlo ne može da pobegne. To je postalo poznato kao crna rupa.

Ali u okviru takvog singulariteta, poznati zakoni fizike — uključujući Ajnštajnovu vlastitu teoriju relativnosti koja ga je predvidela — više ne važe.

Singulariteti su bili fascinantni za matematičke relativiste upravo iz tog razloga. Većina fizičara, međutim, slagala se da je naš Univerzum suviše uređen da bi sadržao takve oblasti.

A čak i ako singulariteti postoje, ne postoji način da se oni vide.

"Dugo je vladao ogromna skepticizam", kaže Penrouz. "Ljudi su očekivali da dođe do povratka: da objekat kolabira, krene da se obrće na neki komplikovani način i da se uz fijuk vrati u pređašnje stanje."

Teorijski fizičar Rodžer Penrouz dobio je Nobelovu nagradu/Getty Krajem pedesetih, opservacije sa novog polja radio astronomije učinile su ove ideje još uzbudljivijim.

Radio astronomi otkrili su nove kosmičke objekte koji su delovali kao veoma jarki, veoma daleki i veoma mali.

Prvo poznati "kao kvazi-zvezdani objekti" - kasnije skraćeni na "kvazari" - ovi objekti izgledali su kao da emituje previše energije u premalom prostoru.

Iako je delovalo nemoguće, svaka nova opservacija ukazivala je na ideju da se kvazari drevne galaksije nalaze u procesu kolapsa u singularitet.

Naučnici su bili prisiljeni da se zapitaju da li su singulariteti zaista toliko malo verovatni kao što su svi verovali?

Teorijski fizičar Rodžer Penrouz imao je trenutnu inspiraciju koja je okrenula naglavačke naše shvatanje Univerzuma. Da li je to predviđanje iz teorije relativnosti više od puke matematičke maštarije?

U Ostinu, Prinstonu, Moskvi, na Kembridžu i Oksfordu, u Južnoj Africi, na Novom Zelandu, u Indiji i na drugim mestima, kosmolozi, astronomi i matematičari upeli su se da otkriju konačnu teoriju koja bi mogla da objasni prirodu kvazara.

Većina naučnika pristupila je ovom izazovu pokušavši da pronađe visoko specijalizovane okolnosti u kojima može da dođe do singulariteta.

Penrouz, tada predavač na koledžu Birkberk u Londonu, odlučio se za drugačiji pristup. Njegov prirodni instinkt oduvek je bio da traži opšta rešenja, suštinske principe i osnovne matematičke strukture.

Provodio je duge sate u Birkbeku, radeći na ogromnoj tabli sa kredom ispisanim krivama i uvrnutim dijagramima koje je sam osmislio.

Tim ruskih teoretičara predvođenih Isakom Kalatnikovim objavio je 1963. godine cenjenu studiju koja je potvrdila ono u šta je većina naučnika i dalje verovala - singulariteti nisu deo našeg fizičkog Univerzuma. U Univerzumu, tvrdili su oni, kolabirajući oblaci prašine ili zvezde zapravo bi se raširili nazad pre nego što bi stigli do tačke singulariteta. Mora da je postojalo nego drugo objašnjenje za kvazare.

Penrouz je bio skeptičan.

"Imao sam snažan osećaj da je prema metodama koje su oni koristili malo verovatno da bi mogli da izvedu čvrste zaključke o tome", kaže on. "Izgledalo mi je da problemu mora da se pristupi na opštiji način od onoga što su oni radili, sa donekle ograničenim fokusom."

Iako je odbacio njihove argumente, i dalje nije mogao da dođe do opšteg rešenja za problem singulariteta.

I tako je bilo sve do Robinsonove posete. Iako je i Robinson istraživao problem singulariteta, njih dvojica se nisu dotakli ove teme u njihovom razgovoru tog jesenjeg dana 1964. godine u Londonu.

U kratkoj tišini koja je usledila tokom tog sudbonosnog prelaska ulice, međutim, Penrouz je shvatio da Rusi greše.

Sva ta energija, pokret i masa koji kolabiraju zajedno bi stvorili toliko jaku toplotu da bi radijacija izbila u svim pravcima na svakoj talasnoj dužini. Što bi bili manji i brži, to bi ona bila jarkija.

On je mentalno izmapirao svoje crteže kredom sa table i skice iz dnevnika na taj udaljeni predmet, tražeći u glavi tačku koju se Rusi predvideli, kada bi taj oblak eksplodirao nazad u svoj prethodni oblik.

Takva tačka nije postojala. U svojoj glavi, Penrouz je konačno video da bi se kolaps neometano nastavio. Izvan centra zgušnjavanja, objekat bi sijao sa više svetla od svih zvezda u našoj galaksiji. I duboko u sebi, svetlo bi se krivilo pod dramatičnim uglovima, prostor-vreme bi se izobličavao, sve dok se svi pravci ne bi preklopili sa svima drugima.

Stiglo bi se do tačke bez povratka. Svetlost, prostor i vreme bi došli do potpune tačke prekida. Do crne rupe. U tom trenutku, Penrzouz je znao da singularitet ne zahteva nikakve posebne okolnosti. U našem Univerzitetu, singulariteti nisu nemogući. Oni su neizbežni.

Prešavši na drugu stranu ulice, nastavio je razgovor sa Robinsonom i smesta zaboravio o čemu je razmišljao. Njih dvojica su se rastali, a Penrouz se vratio oblacima prašine od krede i hrpama papira u svojoj kancelariji.

Ostatak poslepodneva nastavio se normalno, sem što je Penrouz bio neobično dobro raspoložen. Nije mogao da shvati zašto. Počeo je da vrti film od toga dana unazad, pokušavši da otkrije uzrok svoje euforije.

Njegov um vratio se na taj momenat tišine tokom prelaženja ulice. I sve mu je nahrupilo nazad. Bio je rešio problem singulariteta. Počeo je da zapisuje jednačine, testirajući ih, prepravljajući, preoblikujući. Argument je i dalje bio sirov, ali je funkcionisao. Gravitacioni kolaps je zahtevao samo neke veoma opšte, lako ostvarive energetske uslove, da bi propao u beskrajnu gustinu.

Penrouz je u tom trenutku znao da širom kosmosa sigurno postoji milijardu singulariteta. Bila je to ideja koja će obrnuti naglavačke naše razumevanje Univerzuma i oblikovati sve što znamo o njemu danas. U roku od dva meseca, Penrouz je počeo da drži predavanje o svojoj teoremi.

Sredinom decembra, predao je studiju akademskom časopisu Fizikal rivju leters, koja je objavljena 18. januara 1965. godine - samo četiri meseca nakon što je prešao ulicu sa Ajvorom Robinsonom.

Reakcija nije baš bila onakva kakvoj se nadao. Penrouzova teorema singulariteta je bila dovođena u pitanje. Odbacivana. Osporavana.

Rasprava je dostigla vrhunac na Međunarodnom kongresu opšte relativnosti i gravitacije u Londonu kasnije iste godine.

"Nije bila previše prijateljska atmosfera. Rusi su bili prilično iznervirani, a ljudi nisu bili spremni da priznaju da su pogrešili", kaže Penrouz. Konferencija se završila bez konačnog zaključka.

Ali nedugo zatim, ispostavilo se da ruska studija sadrži greške u proračunima - njihova matematika imala je nepopravljive greške, njihova teza više nije bila održiva.

Our own galaxy, the Milky Way has a supermassive black hole at its "Postojala je greška u načinu na koji su pristupili problemu", kaže Penrouz. Krajem 1965. godine, Penrouzova teorema singulariteta počela je da pravi odjeke širom sveta.

Njegov jedinstveni bljesak prosvetljenja postao je pokretačka snaga u kosmologiji. Uradio je više nego samo objasnio šta je kvazar - razotkrio je veliku istinu o suštinskoj realnosti našeg Univerzuma. Kakav god model Univerzuma da su ljudi od tog trenutka smišljali, on je morao da uključi singularitete, što je značilo naučne principe koji idu dalje od relativnosti.

Singulariteti su takođe počeli da su uvlače u javnu svest, delom zahvaljujući tome što su upečatljivo postali poznati kao "crne rupe", a što je izraz koji je prva skovala američka novinarka za nauku En Juing.

Stiven Hoking se slavno oslonio na Penrouzovu teoremu da bi oborio teorije o poreklu Univerzuma, nakon što su njih dvojica zajedno radili na singularitetima. Singulariteti su postali centralni za svaku teoriju o prirodi, istoriji i budućnosti Univerzuma.

Eksperimentalisti su identifikovali druge singularitete - uključujući onaj u središtu hipermasivne crne rupe u centru naše vlastite galaksije koji su otkrili Rajnhard Genzel i Andrea Gez, zajednički ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za fiziku sa Penrouzom. Sam Penrouz razvio je alternativu Teoriji Velikog praska kao Konformnu cikličnu kosmologoiju, za koju bi dokaz mogao da potiče od zaostalih signala iz drevnih crnih rupa.

Inženjerka i kompjuterska naučnica Kejti Bouman je 2013. godine predvodila grupu istraživača koji su izradili algoritam za koji su se nadali da će omogućiti da crne rupe budu fotografisane.

U aprilu 2019. godine, teleskop Ivent horajzon upotrebio je ovaj algoritam da načini prve snimke crne rupe, pruživši dramatičnu vizuelnu potvrdu i Ajnšatajnove i Penrouzove nekad kontroverzne teorije.

Iako je Penrouz, sada u 89. godini, zadovoljan što je primio najveću počast iz fizike, Nobelovu nagradu, njega trenutno muči nešto drugo.

"Deluje strašno neobično. Pokušavam da se prilagodim. Veoma sam polaskan i počastvovan i strašno to cenim", kaže mi on nekoliko sati nakon što je primio vest.

"Ali, s druge strane, pokušavam da napišem tri različita naučna članka istovremeno i ovo mi to otežava više nego ikad pre." Telefon, objašnjava on, ne prestaje da zvoni, dok ljudi pokušavaju da mu čestitaju a novinari da mu zakažu intervjue. A sva ta halabuka odvlači mu pažnju od koncentracije na njegovu najnoviju teoriju.

Penrouz zna najbolje od svih kolika je moć tišine i bljesak prosvetljenja koji ona može da donese.

*Pečen Bars je naučni novinar iz Toronta i autor koji piše biografiju Rodžera Penrouza.

 

 

 

***

 

Komentar

 

 

***

 

Odličan članak. Zahvalan sam Penrouzu, ne nečem za njega sporednom, njegovom učešću na "Three hundred years of gravitation", Cambridge, 1987, ed. Stephen Hawking and Werner Israel. Izdavači su sakupili  radova najvećih svetskih istraživača na poljima kosmoloije, relativnosti i kvantne fizike. Na pr. S. Hawking, "Newton's Principia", R. Penrose, "Newton, Quantum Theory and Reality", S. Weinberg, "Newtonianism and Today's Physics" -  Njihov ortodoksni  prikaz  Njutnove nauke me je "naterao" da se posvetim epistemologiji nauke. Proslava  je bila prilika da se baci novo svetlo na Njutnovu fizičko-epistemološku revoluciju, i to uz pomoć najnovijih filozofskih, istorijskih i naučnih otkrića. Ta prilika je propuštena a dokaz za to se može naći u radovima u zborniku u kojima se nastavlja sa starom praksom prilaženja Njutnu isključivo kao fizičaru  - "čudesno genijalnog u svom naučnom otkrivanju i formulisanju", s tim da je kao "filozof  bio nekritičan, nedorečen, pa čak i drugorazredan"  — i ta slika ne bledi, dakle ni u najnovije vreme. Takav način prikazivanja Njutna višestruko je štetan. S jedne strane, takav pristup nam ne može ni približiti — a kamoli objasniti — same korene nastanka Njutnove revolucije u fizici, koju je on izvršio u svojim "Principima"; s druge strane, takav pristup stvara lažnu sliku o standardnom naučnom metodu, što je štetno kako za one koji se bave naukom, tako i za one koji se bave istorijom i filozofijom prirodnih nauka, a, razume se, i za one koji se bave obrazovanjem.

 

 

Zoran Stokić

28. 10. 2020.

 

Kraljevska porodica i promena vremena:

Čovek koji ručno menja kazaljke na stotinama satova u Vindzoru

 

Piše: BBC News na srpskom26. oktobra 2020. 17.52

/// pogledati sajt, jer su na njem i slike pomenutih časovnika///

https://www.b92.net/bbc/index.php?yyyy=2020&mm=10&dd=26&nav_id=1753609

 

    

 Antonio Olmos

I ove jeseni kazaljke na satovima su pomerene a osoblje u dvorcu Vindzor imalo je zahtevan zadatak – da to učini na više od 400 časovnika.

U vlasništvu britanske kraljevske porodice je više od hiljadu satova – 450 satova u dvorcu Vindzor, 600 u Bakingemskoj palati i 50 u palati Holirudhaus.

Mi koji imamo pametne telefone, nismo morali da brinemo – promena se desila automatski, dok smo spavali.

Ali kazaljke na stotinama satova u Kraljevskoj kolekciji u zamku Vindzor morale su ručno da se promene kako bi se posetiocima i stanovnicima obezbedilo tačno računanje vremena.

Fjodor van den Brek je trenutni horološki konzervator 900 godina starog kraljevskog zamka.

Promena satova ove jeseni bilo je Fjodorovo prvo zaduženje.

Tokom vikenda proveo je oko 16 sati menjajući svih 400 satova na imanju Vindzor, uključujući oko 250 u samom zamku, sa još sedam satova u tornju.

„Ovde to radim samo ja, a drugi kolega u Bakingemskoj palati podešava sve satove tamo“, rekao je Fjodor za BBC.

Za neke satove postoji dodatna vremenska razlika koju treba uzeti u obzir.

„Ljudi se i dalje čude što u dvorcu Vindzor i Bakingemskoj palati postoji mala vremenska zona u kuhinjama, gde su satovi uvek brži pet minuta.

„To je zato da hrana stigne na vreme… to je stalni podsetnik da je ovo važno.“

Kada ne menja kazaljke i vreme, Fjodorov posao podrazumeva i da ceo jedan dan u nedelji potroši na navijanje mehaničkih satova kako bi im se klatna njihala.

Tog dana, kada navija mehaničke satove, napravi čak 16.000 koraka.

„Proveravam sve satove u prostorijama pre nego što posetioci dođu kako bih se uverio da su svi podešeni“.

U posebnim odajama, kraljica organizuje zvanične susrete sa šefovima drugih država ili dodele nagrada i priznanja.

„Većina satova je prilično tačno, ali svako malo, bez ikakvog razloga, iznenada počinju da gube ili dobijaju na vremenu – nešto što sam upravo počeo da zovem ‘život'“.

„Dakle, moram stalno da ih nadgledam“.

Ostatak nedelje provodi u radionici servisirajući i popravljajući satove, od kojih su mnogi stari od 200 do 300 godina.

Kada se deo pokvari ili istroši, Fjodor popravlja i pravi izmene pomoću struga, glodalice i mnoštva ručnih alata.

„[Govorilo se da su] satovi bili način da uvedete Boga u kuću, jer je Bog stvorio vreme, a čovek je stvorio mašinu za hvatanje vremena“, objašnjava Fjodor.

„Oni su bili superkompjuteri svog vremena.

„Sada kupujemo zaista moderan pametni telefon, ali tada, ako ste želeli da se pokažete, kupili biste najnoviji sat.“

Jedan od satova koje Fjodor čuva je ukrašeni francuski sat u Državnoj trpezariji.

Kažu da ga je kraljica Viktorija najviše volela. Sat joj je poklonio francuski kralj Luj-Filip 1884. godine

Iza sata visi portret kraljice Viktorije.

Na satu se nalaze tri slike koje predstavljaju tri doba horologije (umetnost izrade satova).

Na prednjoj strani nalazi se prvi astronomski sat u gradskoj kući Padove u Italiji 1364. godine.

Na levoj strani je prikazan holandski fizičar Kristijan Hajgins kako demonstrira rad prvog sata sa klatnom, koji je izumeo 1656. godine, a na desnoj strani je rimski senator koji drži vodeni sat.

Ostatak je ukrašen vencima od lišća, medaljonima i likovima poznatih časovničara.

Umeci od porcelana oko slika rađeni su u čuvenoj fabrici porcelana Sevre (Sèvres) u Parizu, vodećem evropskom proizvođaču.

Još jedan sat povezan sa vladavinom kraljice Viktorije je veliki sat sa orguljama u Kraljevom salonu, u kojem se nalazi Biblija koju je ona smestila u kovčeg od kamenih kristala.

Visine oko 1,8 metara, sat za orgulje izradio je Čarls Klej 1740. godine, a svira melodije Hendela, od kojih su četiri komponovane samo za sat.

Klej i Hendel su često zajedno radili na stvaranju satova za orgulje, od kojih je jedan broj odlazio kraljevskim porodicama u Evropi.

„Ovo je više instrument nego časovnik, jer je zamišljen da se čuje“, kaže Fjodor.

Unutar osnove sata su mesingani bubanj i igle orgulja, zajedno sa mehom koji ubacuje vazduh kroz svirale.

Biblija u kovčegu bila je u vlasništvu generala Gordona, koji je ubijen u Kartumu 1885. godine.

Kovčeg je napravio Melkior Baumgartner, koji je na nemačkom napisao: „[Ja] sam napravio ovaj kovčeg u Augsburgu i obložio ga srebrom godine 1664″.

Na pločama od kamenih kristala ugravirano je kopno i morski pejzaži, a okruženi su emajlom obojenim cvećem.

U svakom uglu je pozlaćena bronzana figura grčke boginje.

Na samom vrhu nalazi se prikaz Svetog Đorđa i zmaja koji je izradio Frančesko Faneli, a koji je dodat tokom vladavine kralja Džordža Četvrtog u 19. veku.

Jedan od Fjodorovih omiljenih predmeta iz kolekcije je sat koji prikazuje grčke mitološke figure Hronosa (Oca vremena) i Studije, sa Hronosovom kosom koja ukazuje na trenutno vreme na rotirajućem globusu u sredini.

„To je vrlo dinamična scena, ima mnogo pokreta.

„Na prvi pogled ovo je statua, umetničko delo, a onda, iznenada, shvatite da je to zapravo sat.“

Studija drži otvorenu knjigu i okružena je predmetima učenja: lirom, umetničkom paletom i uglomerom.

„Video sam više prikaza ovog sata i svi imaju malo drugačije objašnjenje. Neki pokazuju kako Studija zaustavlja Vreme, a drugi kako Vreme zaustavlja Studiju.“

Figure su napravljene od bronze, osnova je mermerna, a sat teži oko 90 kilograma.

„Pomeranje ovog sata je posao za tri čoveka.

„Imamo kolica koja se mogu podići do nivoa kamina, a zatim ih stavite na teflonske klizače da bi ih prebacili na kolica bez oštećenja lepe mermerne ploče kamina.

„U 19. veku bi bilo potrebno nekoliko ljudi sa snažnim leđima da ga pomere“.

Na prednjoj strani sata ispisano je ime francuskog tvorca originalnih kretanja sata, Šarla-Gilijema Menijera.

„To mi je jedan od najdražih satova u pogledu performansi, jer sam ga servisirao pre tri meseca i od tada drži savršeno vreme, u okviru jednog minuta.“

Još jedan časovnik koji odaje počast učenju, tačnije umetnosti, jeste sat u Crvenoj sobi za crtanje.

Izvajani grčki bog Apolon je u prvom planu, a na prednjoj strani je ispisano Artijum Genio, što znači genije umetnosti.

Sat je naručio kralj Džordž Četvrti dok je bio princ od Velsa, o čemu svedoči amblem sa tri peraja na prednjoj strani.

Izradio ga je Pjer-Filip Tomir, pariski majstor s početka 19. veka, a unutrašnje pokrete je uradio Bendžamin Vulijami, časovničar kralja Džordža Trećeg iz 1773. godine.

Upečatljivu kaminsku policu oko ovog sata napravio je Vulijamov sin Džordž, bronzani skulptor i arhitekta koji je takođe napravio bandere u obliku delfina duž nasipa na Temzi u blizini Vestminsterske palate.

„Nemoguće je odrediti cenu za ovakve satove“, kaže Fjodor.

„Postoji istorijska vrednost, poreklo i mnogi satovi su unikatni, samim tim neprocenjivi“.

Svaki sat ide na kompletan servis svakih 10 do 15 godina, kada se rastavlja i čisti.

„Biće delova kojima će biti potrebna popravka ili zamena, a zatim ću podmazati mehanizam i vratiti sat“.

U zamku Vindzor od kasnih 1970-ih radi interni časovničar, a Fjodor je četvrti horološki konzervator.

„Moj prethodnik je bio ovde 20 godina, njegov prethodnik je radio oko 30 godina, tako da mislim da je to posao za ceo život.

„Zahvalan sam što sam uspeo da počnem da radim ovaj posao rano u karijeri, pa se nadam da ću biti ovde prilično dugo“.

 

*

Komentar

*

 

Odličan članak može da se shvati kao šetnja po muzeju - "časovnik". Kada je fatalističko ciklično vreme prvih civilizacija iznenada, kada je Seul iz Tarse na putu za Damask postao apostol Pavle, zamenjeno linearnim - čovek je postao odgovoran za svoje vreme na Zemlji. Večnost je prestala da služi kao mera i žiža ljudskog postupanja.  Dobro računanje civilnog vremena počelo je stvarati elemente zapadnog duštva. "Ništa nije dragocenije od vremena", rekao je sv. Bernar, a tu su ideju preuzeli i širili njegovi učenici. Jedno novo vreme spušta se na zapadne gradove, vreme suknara, kujundžija i drugih zanatlija, jer to je vreme vladavine jedne društvene kategorije. To je vreme novih gospodara. U grofoviji Dartanjan godine 1335. kralj Filip VI odobrava upravi grada da podigne zvonik sa posebnim zvonom za potrebe suknarskog ceha, koje će oglašavati dolazak radnika na posao i odlazak s posla, kao i vreme za obroke. Časovnik je specifičan fizički sistem u kome se stanje uniformno smenjuje. Da bi postojali časovnici neophodno je uspešno reprodukovati isti vremenski interval - to je "pošlo za rukom" Hajgensu on je konstruisao najvažniji instrument merenja koji koristi Homo sapiens – precizan časovnik koji je omogućio razvoj buduće nove fizičke nauke koja se pojavila u Njutnovim "Principima" 1687... a ta je nauka potpuno promenila način života na planeti Zemlja.

 

 

 

Zoran Stokić

27.10.2020.

 

Preminuo prvi urednik Danasa Grujica Spasović

Prvi glavni i odgovorni urednik i jedan od vlasnika i osnivača lista Danas Grujica Spasović preminuo je u 70. godini, posle duge i teške bolesti.

 

Piše: Redakcija Danasa 26. oktobra 2020. 10.21 Izmenjeno: 11.23

 

 

Spasović je bio glavni urednik Danasa od njegovog prvog broja 9. juna 1997. do 2006. godine.

 

Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Novinarstvom je počeo da se bavi u beogradskom listu mladih Susret, da bi karijeru nastavio u Večernjim novostima.

 

Od 1980. je glavni i odgovorni urednik Omladinskih novina. Pre odlaska u Borbu, 1989, bio je jedno vreme glavni urednik revije Duga. Nakon što je Miloševićev režim peuzeo Borbu, sa većinom kolega prelazi u Našu Borbu, a nekoliko godina kasnije učestvuje u osnivanju Danasa, u kojem je glavni urednik od prvog broja.

 

Prošao je s listom sve njegove najteže faze, pogotovo one pre demokratskih promena 2000, držeći se nepokolebljivo kursa otvorenog, profesionalnog i nezavisnog novinarstva.

 

“U toku noći, dakle 13. na 14. oktobar (1998), oni su nas jednostavno zabranili. Tada je u redakciju upala „kaznena ekspedicija – oko pet-šest policajaca u uniformi i veći broj kratko podšišanih civila u kožnim jaknama, predvođeni pomoćnikom ministra za informisanje Miljkanom Karličićem. Ko su ti ljudi u civilu, pitamo, a jedan muškarac u plavom mantilu kaže da su pripadnici MUP-a… Uglavnom, Karličić je doneo Rešenje sa Vučićevim potpisom po kom nam se privremeno zabranjuje rad. Traži od direktora Dušana Mitrovića da ga potpiše bez čitanja. On je to odbio i kad ga je pročitao”, objasnio je Spasović u jednom od intervjua.

 

Tokom tri meseca bombardovanja, svaki radni dan Grujica Spasović je završavao u Ministarstvu informisanja čekajući, kako je govorio, “zeleno svetlo od cenzora”.

 

– Najčešće sam bio kod Aleksandra Vučića i njegove zamenice Radmile Višić. Hoću da budem pošten do kraja, mnogo sam više problema imao sa tom Višićkom nego sa Vučićem. Njoj je sve smetalo, svega se plašila. To je išlo dotle da sam joj jednom prilikom rekao da list narednog dana neće izaći i da ne mogu više da trpim ovo mučenje i ponižavanje, rekao je Spasović u jednom od skorašnjih intervjua Danasu.

 

Nakon „urednikovanja“ u Danasu postaje ambasador Srbije u Bosni i Hercegovini, te se vraća u Danas u kojem se poslednjih godina bavio izdavačkom delatnošću.

 

Autor je knjige „Danas, uprkos njima“ (u izdanju Dan Grafa) u kojem je pisao o prvih 1.000 dana rada Danasa.

 

“Mislim da je danas mnogo lošija situacija na medijskoj sceni nego u doba Zakona o informisanju. Zašto? Zato što ima mnogo manje pluraliteta: izuzev par izuzetaka, sada se gotovo svi mediji nalaze pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića. I to ne njegove vlade ili stranke, nego baš pod njegovom ličnom kontrolom. Ovakva manipulacija sa medijima je nezabeležena u Evropi posle pada Berlinskog zida”, rekao je u intervjuu za nedeljnik Vreme pre dve godine.

 

Knjiga žalosti će od sutra (27. oktobra) biti otvorena u redakciji lista Danas, gde će moći da se upišu svi do petka 30. oktobra.

 

 

*

 

 

SEĆANJE

 

Hvala mu što je imao hrabrosti da uređuje "Našu borbu" i "Danas" u potpuno nenormalnim političkim i društvenim okolnostima. Kako je uređivao novine gos Spasović pokazuje i ovaj primer. U decembru 2003. su na tribini na Pravnom fakultetu u Beogradu linč doživele Biljana Kovačević Vučo,..., "Pet srpskih krava iz šiptarskih štala"...eto ni na fakultetu nije moguć dijalog...napišem u odbranu dijaloga tekst "Despotsko nasleđe" ("Samo pod uticajem tako duge despotske tradicije ljudi ovde mogu da misle da je Titova država, pošto je u nazivu imala reč "republika", zaista i bila republika a ne despotija......"pravni fakultet kao komunistička medresa...")  - Netaktično da takav tekst ponudiš urednicima koji su svi proizašli iz komunističke "Borbe") – pošaljem tekst, nije objavljen.  Odem u redakciju Danas, primi me urednik gos Spasović, ljubazno me sasluša, obeća da će objaviti, ne objavi...i tako još jednom...odem i po treći put, Grujica ljubazan (nema mnogo vremena) prozbori "ako bi ovo objavio odrekla bi me se polovima mojih prijatelja"; odem vidim nema šanse da tekst prođe. Kad sutra "Despotsko nasleđe" objavljeno!

 

 

 

***

 

Despotsko nasleđe

Na našim komunističkim fakultetima kritičko mišljenje je temeljno uništavano

Ono što se dogodilo g-đi Biljani Vučo na tribini o Kosovu i Metohiji, na Pravnom fakultetu u Beogradu, samo je još jedan od brojnih primera koji nedvosmisleno pokazuju da nije moguće razumeti našu sadašnjost samo iz neposredne - miloševićevske despotske - prošlosti. Onaj ko ne uviđa uzročno-posledičnu vezu između sadašnjeg stanja u Srbiji i naše sedamstogodišnje despotske tradicije (vizantijske, otomanske i komunističke faze), taj mi neodoljivo liči na Don Kihota. I rezultati poslednjih predsedničkih izbora mogu takođe biti posmatrani iz te vizure. Umesto nekorisne borbe sa "površinskim vetrenjačama", mi se moramo na svim nivoima razračunati sa našim ispotpovršinskim slojevitim (individualnim i kolektivnim) despotskim nasleđem. Drugog načina za evropeizaciju Srbije nema.

Samo pod uticajem tako duge despotske tradicije ljudi ovde mogu da misle da je Titova država, pošto je u nazivu imala reč "republika", zaista i bila republika a ne despotija; isto tako, samo ovde ima onih koji misle da je posle Drugog svetskog rata Pravni fakultet, pošto je u nazivu imao reč "fakultet", to zaista i bio, a ne da je bio svojevrsna verska škola (svakako nove vere - komunističke).

Da bi despotije bile moguće, potreban je i brojni činovnički kadar. Obrazovanje činovnika za potrebe komunističke despotske administracije bilo je u nadležnosti pre svega pravnog i ekonomskog fakulteta i drugih iz sfera društvenih nauka. Dovoljno je pregledati skripte i udžbenike pomenutih fakulteta od Drugog svetskog rata do danas pa zaključiti da se tu nisu izučavale pravne i ekonomske nauke, kao na zapadnim fakultetima, nego da je tu stvaran kadar poslušnih despotskih činovnika. Da bi se taj kadar stvorio trebalo je studentima temeljno uništiti svako kritičko mišljenje. Umesto naučnih metoda i teorija saznanja, tu je korišćena Marksova i Hegelova dijalektika, na isti način na koji je u otomanskim medresama, koje su bile u nadležnosti ulema, bio korišćen Kuran. Sažeto rečeno, Hegelova kao i marksistička dijalektika predstavljaju svojevrsnu duhovnu samokastraciju. Ona je tipičan primer prednaučnog, čak i predlogičnog, načina mišljenja.

Znači, za razliku od zapadnih fakulteta, gde je razvijeno kritičko mišljenje, na našim je komunističkim fakultetima društvenih nauka ono temeljno uništavano. Zato uopšte nije za čuđenje naša jalova politička, duhovna i kulturna klima, budući da okosnicu naše političke i kulturne elite čine ljudi koji su školovani u komunističkim medresama (čast izuzecima, poput g-đe Vučo na primer). G-đa Vučo, glavu gore (!), jer jedini način da se Srbija politički i duhovno približi Evropi vodi preko žena koje su nalik vama. Zašto tako mislim? Zato što jedan od socioloških zakona svake despotije jeste onaj koji kaže da su svi muškarci unutar takvih država "kastrirani" (uključujući tu i samog despota - a to je samo još jedan od brojnih prividnih paradoksa svake despotije).

I na kraju, prisetimo se zapažanja Karla Popera da u politici "marksističko krajnje levo krilo, i konzervativni centar, i fašistička krajnja desnica zasnivaju svoju političku filozofiju na Hegelu". A što se gospode poput Čavoškog i Rakića tiče, očito je da su mnogo čitali Hegela, i da Srbija nije u ovako sudbonosnim vremenima, bili bi samo za žaljenje, a ovako njihovi nastupi uvek iznova i iznova treba da budu podvrgavani javnoj kritici.

Zoran Stokić,
Beograd 15. 12. 2003.

26.10. 2020.

 

Psihologija i predrasude: Da li poznajete sebe tako dobro kao što mislite

 

 BBC News na srpskom18. oktobra 2020. 09.32

    

Kad vas zamole da napravite izbor između neke dve stvari – dva lica, ili dva političara, na primer – vi možda samo mislite da dobro poznajete razlog zašto ste odabrali A, a ne B. Ali da li je stvarno tako? Jedan švedski psiholog tvrdi da ne znate.

Pokažu vam, na primer, dve slike – dve žene, ili dva muškarca – i od vas zatraže da ocenite ko vam je privlačniji. To je prilično lako. Ali onda se od vas zatraži da objasnite zašto. To je već malo teže. Moglo bi da vas natera da razmislite. Šta vam se to tačno dopada u vezi s ovom osobom? Ima li nečeg privlačnog u njenim očima, možda? Ili kosi? A šta je s njim? Možda vam se dopada njegova jaka vilica ili savršeni zubi. Ali da li su to stvarno razlozi zbog čega vam je jedna osoba privlačnija od druge? Kad budete čuli za rad profesora Petera Joahnsona, možda ćete se pokolebati.

Švedski eksperimentalni psiholog Peter Johanson voli mađioničarske trikove. On nije zvanično obučen za njih, ali je naučio samog sebe nekim osnovnim trikovima s odvraćanjem pažnje. Mađioničari odavno razumeju fenomen „slepila na promenu“. Odvrativši vam pažnju, mađioničar može da promeni kartu, na primer kralja tref za kralja pik, i sva je prilika da vi to nećete ni primetiti. Johansonove rudimentarne mađioničarske veštine korisne su za njegove eksperimente – jer su, pre nekoliko godina, on i njegove kolege odlučili da ne testiraju slepilo na promenu već „slepilo na izbor“.

Dozvolite da objasnim. U svom najranijem eksperimentu, Peter Johanson je učesnicima pokazao parove slika sa licima. Subjekti su imali prost zadatak: izaberite ono koje vam se više sviđa. Onda im je data slika i zamoljeni su da opravdaju izbor. Ali oni nisu bili svesni da je Johanson primenio mađioničarske veštine da bi izveo zamenu: zapravo su dobili sliku muškarca ili žene koje nisu odabrali. Mogli biste da pretpostavite da će oni to primetiti. Ako je tako, pogrešili biste. Neverovatno, ali samo je četvrtina njih uspela da zapazi zamenu. Da ponovimo, slike su bile različitih ljudi i postojale su lako prepoznatljive razlike među njima. Jedna je možda bila brineta i imala minđuše; druga je bila plavuša bez minđuša. Posle zamene, subjekti bi objašnjavali zašto su izabrali osobu koju zapravo nisu izabrali!

„Kad ih pitam zašto ste izabrali ovo lice“, kaže Peter Johanson, „oni počnu naširoko da objašnjavaju zašto im se to lice više sviđa, uprkos tome što im se, samo nekoliko sekundi ranije, više dopadalo ono drugo.“

Kad im je objasnio šta je uradio, obično bi ga dočekalo iznenađenje i često neverica. Najintrigantniji slučajevi bili su oni kada su ljudi opravdavali svoj izmanipulisani izbor ističući nešto što nedostaje originalnom izboru. „Na primer, ako kažu: ‘Oh, više mi se sviđa ovo lice zato što zaista volim minđuše’ a ono lice koje im se prvobitno više dopalo nije imalo minđuše, onda možemo da budemo sigurni da šta god da ih je navelo da naprave taj prvi izbor, to sigurno nisu bile minđuše.“

I šta sad možemo da zaključimo na osnovu ovoga? E, pa ispostavlja se da ne posedujemo baš jasno razumevanje zašto biramo ono što biramo. Često to moramo da prokljuvimo sami, baš kao što moramo da prokljuvimo motive i razloge drugih ljudi. Prozor kroz koji pokušavamo da posmatramo vlastitu dušu zamagljen je i mutan.

Zašto mislite da je jedno lice lepše od drugog teško da je trivijalno pitanje. Seksepil je veoma važan: opstanak ljudske vrste praktično od njega zavisi. Ali Peter Johanson je iskoristio trikove i da na probu stavi naše izbore u još jednoj veoma važnoj oblasti – politici. U jednoj drugoj studiji, postavio je grupi švedskih subjekata desetak pitanja o njihovim političkim stavovima – kao što su da li treba da dođe do povećanja poreza na gorivo ili da li treba ukinutu besplatno zdravstveno osiguranje.

To su teme koje se čine da unose razdor u švedsku levicu i desnicu. Njihovi napisani odgovori potom su im bili vraćeni, osim što – kao što sada već možete i sami da pretpostavite – oni nisu bili pravi. Levičari su dobili odgovore koji su bili više desničarski; desničari su dobili odgovore koji su bili više levičarski. I onda je od njih zatraženo da opravdaju svoj izbor.

Još jednom, većina njih nije uspela da primeti zamenu. Subjekat koji je pre samo minut štiklirao kvadratić kojim podržava povećanje poreza na gorivo, sada je objašnjavao zašto veruje da ne bi trebalo da dođe do jednog takvog povećanja. Pružao je objašnjenja koja su savršeno imala smisla. „Govorio bi: ‘Nije fer prema stanovništvu koje živi izvan velikih gradova jer oni moraju više da voze.'“ Nije, dakle, bilo ničeg neobičnog u njihovoj racionalizaciji, osim što je par minuta ranije ne bi bilo.

Očigledno nam manjka samospoznaje o našim motivima i izborima. Ali, pa šta? Šta su tačno implikacije ovog istraživanja? Možda je jedan opšti zaključak da bi trebalo da naučimo da budemo tolerantniji prema ljudima koji se predomišljaju. Obično imamo vrlo osetljivu antenu za nedoslednost – bilo da je ta nedoslednost kod partnera, koji je promenio mišljenje da li više voli italijansku ili indijsku hranu, ili kod političara koji je vodio jednu politiku u prošlosti a sada zastupa potpune suprotne stavove. Ali budući da često nemamo jasan uvid u to zašto biramo ono što biramo, sasvim sigurno bi trebalo da imamo malo više manevarskog prostora za menjanje svojih izbora.

Možda bi mogle da postoje i konkretnije implikacije po to kako se snalazimo u aktuelnom dobu – u vremenu u kom je sve veća kulturološka i politička polarizacija.

Bilo bi prirodno verovati da oni koji podržavaju neku levičarsku ili desničarsku stranku rade to zato što su posvećeni ideologiji dotične stranke: veruju u slobodno tržište ili, suprotno njemu, u veću ulogu države. Ali rad Petera Johansona pokazuje da naša vernost ne pripada konkretnoj politici, budući da, uz pomoć tehnike zamene, možemo biti navedeni da podržimo svakakvu vrstu politike. Umesto toga, „mi samo podržavamo etiketu ili tim“.

Što će reći, podložni smo da precenimo do koje mere je neki Trampov sledbenik – ili neki Bajdenov sledbenik – spreman da podrži svog kandidata zbog politike koju taj političar zastupa. Umesto toga, neko će naprosto biti za Tim Tramp ili za Tim Bajden. Najupečatljiviji primer za ovo bio je na poslednjim američkim izborima. Republikanci se tradicionalno zalažu za slobodnu trgovinu – ali kad je Tramp počeo da zagovara politiku protekcionizma, većina republikanaca nastavila je da ga podržava, čini se ni ne primetivši razliku. Pred poslednje američke izbore – ostrašćenu ljutu bitku između Donalda Trampa i Hilari Klinton 2016. godine – profesor Johanson isprobao je još jedan eksperiment. Zamolio je glasače da ocene omiljenog kandidata na osnovu njegovih karakternih osobina, iskustva i tako dalje, a potom zamenio njihove odgovore, povećavši tako rejting kandidata koji im se ne dopada.

I funkcionisalo je. Ljudi su navodili razloge zašto su zapravo prilično otvoreni kad treba da odaberu između njih dvoje. Neverovatno, ali čini se da takav mađioničarski zahvat ostavlja i trajni efekat. Ako prevarite osobu da veruje da je plavuša privlačnija od brinete, ona je sklonija da potvrdi taj izbor kad joj se dva lica pokažu sledeći put. Isto je sa političkim stavovima. Nakon što je zamenio političke preference svojih subjekata, Peter Johanson je testirao njihove stavove naredne nedelje. Pošto su morali da opravdaju sopstvene izbore, „činilo se da su sami poslušali vlastite argumente za njih“.

 

***

 

kometar

 

 

*

 

 

 

Problem je složeniji. U istoriji političkih teorija Aristotelova paradigma o polisu (grad država) kao mnoštvu različitih - jedinstvu različitih - zauzima jednistveno mesto. Ona čini paradigmu političkog (!) koju svaka politika mora uzeti kao svoju polaznu tačku. Polis je identičan s grđanstvom – polis to su građani (polis nije pravna osoba iznad građana). Od vrste (kvaliteta) građana zavisiće ustav – polis je onakav kakvi su građani. S karakterom građana menja se i karakter polisa. Neposredno u samim građanima a ne u nekoj izdignutoj državnosti jesu koreni političke zajednice. Osnovna podela u Aristotleovoj Politici je između (1) polisa (skup jednakih u različitosti) i (2) domaćinstva/uređena na despotski način (skup nejednakih). U polisu svi moraju voditi brigu, pored svog pojedinačnih ineresa i brigu o celini i opštem dobru. Cilj države je da pomoću institucija neguje i "popravlja" ljude, pa je njen smisao postojanja - potpuno etičan. Svrha države je u sreći svih njenih građana, a dobro je najviši politički cilj kome država treba da teži. A da li države danas "popravljaju ljude"?  Preko 80% država sveta temelji se na despotskim matricama (tadicionalnim ili despotiji kapitala).  Ni velike sila (SAD, Rusija, Kina) ni tradicionalni svet (Indija, arapski svet i tsl.) nisu zaiteresovani da vladaju "građanima – razvijeno kritičko mišljenje" najlakše je vladati "podanicima" (bez kritičkog mišljenja). Nije ista "psihologija" građanina i podanika!

Zoran Stokić

18. 10. 2020.

 

Književnost, Šekspir i novac: 

Kopija prve zbirke dela prodata za rekordnih 10 miliona dolara

*

Ovo je prvi put posle 19 godina da se na aukciji prodaje celokupna kopija ove retke knjige.

 

IZVOR: BBC PETAK, 16.10.2020. | 10:05 -> 08:47

 

Kopija prve zbirke dela Vilijama Šekspira prodata je na aukciji u Njujorku za rekordnih 9,98 miliona dolara (8,44 miliona evra).

Knjiga je objavljena 1623, sedam godina posle smrti slavnog književnika.

Postoji 235 kopija knjige, ali se zna da se jedina celovita verzija ovih rukoveti nalazi u privatnim rukama.

Izdanje prodato u sredu sadrži sva dela kao u originalu i prvi put je bilo na aukcijskoj prodaji 2001. godine kada mu je cena dostigla 6,1 miliona dolara - što je prethodni rekord.

Prodao ju je Mils Koledž iz Ouklenda u Kaliforniji - privatni univerzitet koji ju je posedovao od šezdesetih godina prošlog veka. Identitet kupca nije odmah saopšten.

Aukcijska kuća Kristi je vrednost zbirke prvobitno procenila na između četiri i šest miliona dolara.

U sabranim delima na jednom mestu se nalazi 36 tekstova, od čega 18 drugačije ne bi bilo sačuvano.

Bez ove knjige svet ne bi znao za drame poput Magbeta, Bogojavljenske noći, Julija Cezara i Bure.

Većina od 235 kopija koje postoje nisu kompletne. Jedna, koju je posedovao Univerzitet u Oksfordu, prodata je 2003. za 3,5 miliona funti. Pet ili šest celovitih verzija verovatno su kod privatnih kolekcionara.

 

 

***

Komentar

 

*

 

Preporuka: esej od Stanislava Vinavera "Šekspirova minđuša" (gde nam Vinaver kaže da je Šekspir "pre svega glumac", samo je glumac ta dela mogao napisati!). Jedan od naših (svetskih) najboljih eseja, stoji u rangu sa esejem Isidore Sekulić "Elizabeta i Eseks".

A "Elementi kulture" - kako je to primetio Dirkem  - "imaju sopstveno postojanje, oni su sile isto tako realne kao i kosmičke sile pa kao i kosmičke deluju na pojedinca spolja. Tu moć  Šekspirove drame pokazuje  i ovaj primer:  Filmska drama „Cezar mora umreti“, dobitnik „Zlatnog medveda“ na filmskom festivalu u Berlinu 2012. Reditelji filma su Paolo i Vitorio Taviani, poznati autori italijanske kinematografije. „Cezar mora umreti“ sniman je šest meseci na probama predstave Šekspir: „Julije Cezar“ u jednom rimskom zatvoru. Publika prati ceo proces postavljanja predstave, od audicije, preko proba, do premijere. Nakon što se predstava završi, glumci (zatvorenici – od ubica mafije do sitnih kriminalaca) odlaze sa scene i vraćaju se u svoje ćelije. Jedan od njih kaže: „Otkad sam otkrio umetnost, ova ćelija je postala pravi zatvor“.

 

 

Zoran Stokić

17. 10. 2020.

 

5 oktobar 20 godina kasnije

 

 *

 

Bez 6 oktobra 2000. to je bio "klasičan prevrat" tj. "greška u koracima". Učinak DOS bio bi drugačiji da su razumeli sociološke ideje koje je uveo Monteskje u "Persijskim pismima" i "Duhu zakona", Ivo Andrić u "Prokletoj avliji", Karl Witfogel u "Orejnatalnoj despotiji".

Despotija se temelji na centralnoj vlasti i slabom privatnom vlasništvu (vlasništvu koje za sobom ne povlači ozbiljnu političku moć). Pošto nije bilo 6 oktobra nije bilo ne smo političke nego ni ekonomske tranzicije. Kao što je kazala Mira Marković: "Oćete kapitalizam? Imaćete ga sa nama kao kapitalistima"!  Sada "centralna vlast" apsolutno sve drži u svojim rukama: političku vlast (sve tri grane vlasti), ekonomiju. To se belodano vidi u mediskoj ravni. U Srbiji više ne postoje mediji.

 

*

 

Kakva srednja klasa takva i država (Aristotel). Naša je srednja klasa pokazala da nije u stanju da u Srbiji izgradi građansko demokratsko društvo – to se dešava zato što ili ne poznaje ili što pocenjuje najstariji društveni sistem despotski. Kao što smo u biologiji i medicini pocenili viruse koji postoje preko 3 milijardi god – a to dugo postojanje pokazuje da su virusi  šampioni preživljavanja -  slično smo u sociologiji,  politici i ekonomiji  pocenili vitalnost, moć preživljavanja, najstarijeg društvenog sistema vladanja despotskog; despotska država=birokratska država, opstaje preko 6 hiljada god, od prvih civilizacija: Sumer, Kina, Indija, Persija,  Egipat, Vizantija, Osmansko carstvo, do komunističkih, današnje Kine, Severne Koreje; današnjeg Irana i tsl. Sama matrica, način upravljanja i u komunističoj despotiji ostao je isti kao i u starim orijentalnim, u kojima, kao prvo, despot ne veruje nikome. Shodno tome, despota nisu obavezivali nikavi zakoni. Kao drugo, u fiskalnoj sferi, na poslovnom planu, u sudskim procesima i tsl. - despot je sistemom zakona (koje je mogao menjati po potrebi) stalno držao svoje potencijalne konkurente u stanju političke rescepkanosti. U vojsci, policiji i obaveštajnoj službi imao je fizička sredstva totalne kontrole i mogao je neprestano da se služi terorom da bi postigao svoje ciljeve. Moć orijentalnih despotija direktno je proizilazila iz psihologije straha i apsolutne nesigurnosti, koja je sistematski razvijana kod svih podanika. Neslobodni podanici imali su samo jednu brigu - oko svakodnevnog preživljavanja.

Zoran Stokić

15. 10. 2020.

 

 

Nobelova nagrada za mir: Dobitnik je Svetski program UN za borbu protiv gladi

Odeljenje Ujedinjenih nacija dobilo je Nobela za mir za borbu protiv gladi u svetu.....

 IZVOR: BBC PETAK, 9.10.2020. | 11:28 -> 12:03

 

 

 

komentar

(nisu objavili: BBC/na srpskom, N1, Politika, Danas,...)

 

 

 

Zasluženo! Kad se pomene "hrana" prva asocijacija mi je Norman Borlaug - ali zašto za njega u Srbiji niko ne zna? Da je iz Rusije bio bi opšte poznat, ali pošto je iz SAD to je to! Od zemlje do neba oko Srbije je (1945-2020) razapeta "nevidljiva" PAUKOVA MREŽA CENZURE. Polupismeni, dodvorički, plašljivi komesari (marksizma/pravoslavlja) koji se bave našom kulturnom politikom budno prate da im ne promakne kakva prosvetiteljska ili racionalna knjiga ili ideja iz zapadnog građanskog društva. Tako poražene ideologije u Srbiji i dalje likuje nad 2500.g. evropske kulture. Samo gledano iz ovoga ugla, izgleda, može se razumeti strah naših cenzora koji se još i danas plaše pominajnja imena, na primer: Borlauga ili Hantera. Zato je i u 21 veku našem čoveku a i stručnjaku nepoznata misija biologa (Nobelovca) Borlauga i epidemiologa Hantera. Normana Borlauga (1914. – 2009.) iz Viskonsina, praunuk norveških emigranata, čoveka koji je "nahranio svet" čiji su visoki prinosi pšenice, kukuruza i pirinča čuvali ekositem. Englez Viljema Hantera - empiričar koji nas je spasao od izumiranja! U doba smrtonosne epidemije pegavog tifusa 1914-1915. koja je pretila da nas zbriše sa lica zemlje... Nije za čuđenje društvena realnost koja nas okružuje u društvu - nema izmene društvene realnosti ako se ne počne sa IZMENOM DOGMATSKE SVESTI.

 

 

*

 

Mali dodatak

 

Za one koji primećuju da je YU Titova bila "država" sa velikim "D".  Da, uvek je u pitanju mera poređenja, u odnosu na Srbiju 1990-2020. ta je Titova YU bila "Švajcarska". Nažalost, sa druge strana ogledala, iza komunizma sa "ljudskim likom" krila se totalitarna ideologija, koja je sprečavala učenje na greškama i razvoj kritičkog mišljenja, na duže staze to je bilo pogubno za stanje naše elite. Evo primera. Kao sudent prve godine na PMF u Beogradu sam polagao predmet "marksistička filozofija". Ispitivao me je prof T. Petrović, u sali je bila prisutna i asistent dr Mira Marković. Na pitanje o "relaciji neodređenosti" odgovorio sam (ne ono što je pisalo u skripti) nego ono što sam pročitao u knjizi Hajzenberga, fizičara koji je dao prvu formulaciju kvantne mehanike, tvorca "principa neodređenosti" - "nemoguće je pricipski apsolutno točno odrediti i položaj i količinu kretanja (elektrona), postoji greška koja se može odrediti pomoću Plankove konstante..." Kada je čula moj odgovor, neočekivano mi se obratila M.M (asistenti, ne ispituju studente, dezuraju prave red u sali, profesori ispituju) povišenim tonom (izgrdila je studenta) što se usudio da "nasedne" na brbljarije buržoaskih fizičara umesto da je materiju naučio iz Lenjinove knjige "Materijalizam i empiriokriticizam". Na to đak replicira da je ta Lenjinova knjiga napisana 1909. a Hajzenbergova 1927. i tsl. Asistetkinja poče da viče... prof T. Petrović (vidi biće belaja – đak naljutio M.M – tada mi đaci nismo znali ko je M.M) uze moj indeks upisa mi ocenu "6" (pokvari mi prosek studiranja) baci mi indeks i istera me iz sale.

 

 

Zoran Skokić

9.10.2020.

 

Nobelova nagrada za fiziku za prodor u svet crnih rupa

Rodžer Penrouz, Rajnhard Gencel i Andrea Gez dobitnici su nagrade za fiziku za 2020. godinu, saopšeno je na konferenciji u Stokholmu.

 

IZVOR: BBC UTORAK, 6.10.2020. | 13:39 -> 14:18

Naučnici Rodžer Penrouz, Rajnhard Gencel i Andrea Gez dobitnici su Nobelove nagradu za fiziku za rad na razumevanju crnih rupa, saopšteno je na konferenciji u Stokholmu. Oni će podeliti novčanu nagradu od 10 miliona švedskih kruna, što je oko 953.000 evra. Dejvid Havilend, predsednik komiteta za fiziku, kaže da ovogodišnje priznanje "veliča jedan od najegzotičnijih predela univerzuma".

Britanski fizičar Rodžer Penrouz pokazao je da su crne rupe neizbežna posledica teorije relativiteta Alberta Ajnštajna. Rajnhard Gencel i Andrea Gez, kako je obrazloženo, pružili su najubedljivije dokaze o džinovskoj crnoj rupi u centru galaksije Mlečni put. Andrea Gez je četvrta žena koja je dobila Nobelovu nagradu za fiziku.

Švedski industrijalac i hemičar Alfred Nobel u testamentu je zapisao želju da osnuje komitet za nagrade, godinu dana pre smrti. "Istorija crnih rupa datira ide do 18. Veka. A onda smo kroz Ajnštajnovu teoriju relativiteta, dobili alatke kojima se na stvaran način opisuju ovi predmeti", rekao je Ulf Danijelson, član Nobelovog komiteta. Ali matematika ovih predmeta je neverovatno komplikovana za razumevanje, a mnogi naučnici veruju da oni samo postoje na papiru. Bilo je potrebno više decenija da naučnici shvate da crne rupe postoje i u stvarnom svetu. "Upravo to je uradio Rodžer Penrouz", istakao je Danijelson. "On je razumeo matematiku, uveo je nove metode koje zaista mogu da dokažu da se radi o procesu koji možete da očekujete da se desi prirodnim putem - da se zvezda uruši i pretvori u crnu rupu".Ser Rodžer je, navodi Danijelson, "postavio teoretske temelje na osnovu kojih možemo da kažemo - crne rupe postoje. Ako odete da ih tražite, možete da očekujete da ćete ih i pronaći".

 

***

Komentar:

 

Energija, koju Sunce zrači u 1 sekundi veća je od celokupnog iznosa energije koju je čovečanstvo potrošilo u svojoj istoriji. A danas zahvaljujući 300 g radu brojnih generacija fizičara i hemičara Homo sapijens je na putu da stvori pomoću "fuzionog reaktora" čija je izgradnja započela u julu 2020 u Francuskoj (Projekat: EU, Kina, Japan, Južna Koreja, Indija, Rusija, VB, SAD)  „mini-Sunce“ pa samim tim reši energetske i ekološke potrebe planete. Umesto da bude udarna vest u medijima u svetu "mini sunce" se našlo na marginama. To samo po sebi najbolje svedoči dokle su nas doveli posmoderni virtualni mediji (anticipirao 1938. Johan Huizinga u knjizi "Homo Ludens") - koji su pod kontrolom modernog biznisa i tradicionalnih moći. Ako je tako u medijima prošlo "mini-Sunce" šta očekivati da će biti sa Penrouzom; ko uopše danas zna za tog velikog fizičara? Uzgred:  Džejms Čedvik 1935 dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1935. za otkriće neutrona... Irena Žoli-Kiri (ćerka Marije Kiri) slučajno je propustila da poput majke dobije i drugu Nobelovu nagradu, jer je ona "propustila" da prokomentariše svoje otkriće neutrona pre Čedvika. U timu Irine nalazio se i naš Pavle Savić. Naša fizičarka Ljilja Dobrosavljević-Grujić je bila u timu nobelovca fizike Pjer-Žil de Žena (Pierre-Gilles de Gennes) "Njutna nano fizike"!

 

Zoran Stokić

7. 10. 2020.