Da li je Švedska sve vreme bila u pravu?

 

Aprila 2020. godine Švedska je bila među desetak zemalja najteže pogođenih pandemijom koronavirusa.

 

IZVOR: TANJUG SUBOTA, 31.07.2021. | 08:30

 

Danas, 15 meseci kasnije, stoji bolje od većine evropskih zemalja primenjujući strategiju sa mnogo manje ograničenja, piše hrvatski portal Index. Kako podsećaju, u Švedskoj je u aprilu prošle godine dnevni broj smrtnih slučajeva bio iznad 100, na intenzivnom lečenju bilo je preko 500 pacijenata zaraženih koronavirusom, a posebno teško stanje bilo je u domovima za starije.

 

Svet je u neverici pratio situaciju, posebno s obzirom na to da je glavni državni epidemiolog Anders Tegnel prihvatio strategiju s dosta preporuka, ali vrlo malo stvarnih ograničenja, navodi portal. Mnogi stručnjaci su smatrali da Švedska eksperimentiše sa sopstvenom populacijom, da će do leta umreti desetine ili čak stotine hiljada ljudi, odnosno da će se bolnički sistem slomiti pred najezdom pacijenata.

 

Usred rastuće pandemije, za koju tada nije bilo ni vakcina ni naprednih medicinskih tretmana, za britansku platformu Anhrd istupio je švedski epidemiolog svetskog glasa, 71-godišnji Johan Gizeke, Tegnelov mentor i jedan od njegovih prethodnika. Gizekeove izjave umnogome su, kako navodi Index, odražavale zvaničan stav švedske epidemiološke struke i Zavoda za javno zdravstvo. Bile su potpuno šokantne i gotovo suprotne smeru u kojem se kretala cela Evropa.

 

"Lokdaun ne može funkcionisati u demokratskim zemljama, odnosno, u najboljem slučaju, može se uvesti kao jednokratna i kratkotrajna mera, poput jednog metka koji treba ispaliti u pravom trenutku. Ne postoji naučna podloga za većinu epidemioloških mera koje se uvode širom Evrope. Stopa smrtnosti od kovida-19 u celoj Evropi za godinu dana biće otprilike ista, razlike će biti najviše 20-ak odsto", rekao je Gizeke. Kako ocenjuje autor teksta, danas više nema sumnje da Tegnel i Gizeke, u najmanju ruku, nisu pogrešili.

 

Iako su osnovne škole normalno održavale nastavu, iako su bile otvorene sve prodavnice, tržni čentri, restorani, dečji vrtiči, bioskopi, javni prevoz, teretane, skijališta, kafići i druge delatnosti, iako nije bilo nikakvog lokdauna, obaveznog nošenja maski ili zatvaranja granica, Švedska danas stoji bolje od većine evropskih zemalja kako prema ukupnoj smrtnosti od kovid-19, tako i prema smrtnosti u pandemiji i padu privrednih aktivnosti. Kako navodi portal, ukupno je do petka od korona virusa preminulo 14.656 švedskih građana, a u tu evidenciju ulaze svi koji su preminuli s pozitivnim PCR testom, bez obzira na uzrok smrti.

 

U bolnicama s dijagnozom kovid-19 leži 109 pacijenata, od kojih je 16 na odeljenjima intenzivne nege. U poslednjih mesec dana na nacionalnom nivou beleži se od 1.500 do 2.100 novozaraženih nedeljno, dok je u najgorim pandemijskim danima, krajem decembra 2020, bilo i do 10.000 novih slučajeva u 24 sata. Kada su u pitanju ekonomski pokazatelji, švedski BDP u junu bio je 2,5 odsto veći nego prethodnog meseca i čak 10 procenata veći nego u junu 2020. godine.

 

Švedska privreda je krajem maja ove godine nadoknadila sve gubitke u pandemiji, a ukupan pad privredne aktivnosti prošle godine iznosio je 2,8 odsto, odnosno treći je najmanji u Evropskoj uniji. Kako se dodaje, snažnom privrednom oporavku uveliko je doprinelo i to što su Šveđani, koji tradicionalno vole da putuju i dosta troše na putovanja, prošlo i ovo leto svoje godišnje odmore masovno provodili u domovini.

 

***

Komentar

***

Animističke etike (kao što je to 1970 .pokazao Žak Mono) nisu u stanju da se nose sa fenomenom život. Nauka i njena etika, koje jedine mogu da se nose sa fenomenom život su "zloupotrebljene u 20 i 21 veku od "animističkih etika" koje vladaju svetom. Pri kraju prvog svetskog rata 1918. pojavila se, u 3 talasa, pandemija - virusom (H1N1) – tzv. “španska groznica”, koja je odnela  50 mil, 5 puta više života nego Prvi svetski rat. 1/3 svetske populacije je tada bila inficirana. Mutacije su česte: u tadašnjoj ljudskoj populaciji, od 3 milijarde, bilo je na hiljade milijardi mutacija u svakoj generaciji. To je bila prva najava “borbe vrsta za opstanak”, kada se “poremeti ravnoteža vrsta i eko sistem Zemlje” koja je nastala ubrzanim rastom ljudske populacije, od 1800-1900 uvećala sa 1 na 3 milijarde. Pošto elite nisu učile na graškma sada imamo covid (pre toga SARS, ptičiji grip...) ....(jer nas ima 7.7 milijardi). Nauka i njena etika, su pokazale da se slučajnost  nalazi na početku svake žive vrste, svakog stvaranja u biosferi, izvor modifikacija genetskog teksta, nije nikakav "kreator", "Bog" već je to puka slučajnost.

 

 

Zoran Stokić

31.07.2021.

 

Naučnici prvi put videli svetlost na drugoj strani crne rupe

 

Britanski indipendent danas prenosi da su naučnici uočili svetlost na drugoj strani crne rupe i da je to prvi put u istoriji.

 

IZVOR: TANJUG ČETVRTAK, 29.07.2021. | 19:27 -> 08:12

 

Ovakvo otkriće ne samo da deluje teško, već deluje nemoguće, s obzirom na to da crne rupe "jedu" sve što im se približi, uključujući i svetlost.

To je ipak bilo moguće zahvaljujući tome što je u najnovijoj studiji korišćen nesvakidašnji efekat gde svetlo izbija oko crne rupe, tako da naučnici mogu da vide ono što je sa druge strane.

Teleskop koji je snimio crnu rupu sada uhvatio središte daleke galaksije FOTO

Otkriće se pojavilo nakon što su naučnici ispitali Iks-zrake koje je u svemir izbacila supermasivna crna rupa koja se nalazi u središtu druge galaksije, na oko 800 miliona svetlosnih godina daleko.

Iks-zraci su imali neobičan šablon - posle svetlih, blještećih Iks-zraka pojavili su se manji, a kasniji su imali različite boje.

Iks-zraci su delovali kao da su usmereni sa druge strane crne rupe, primetio je astrofizičar sa univerziteta Stenford u Kaliforniji Den Vilkins.

S obzirom na to da crne rupe uništavaju svetlost, Vilkins objašnjava da svako svetlo koje uđe u crnu rupu, ne izlazi iz nje, tako da ne bi trebalo da vidimo šta je iza crne rupe.

Idependent, međutim, navodi da je ovo drugačija, manje poznata karakteristika crnih rupa, koja je pokazala da Iks-zraci mogu da se vide, a Vilkins dodaje:

"Razlog zbog kojih možemo videti svetlost je zato što crne rupe iskrivljuju prostor, izvrćući magnetna polja oko sebe".

Postojanje svetlosti sa druge strane crne rupe je predviđeno Ajnštanovom teorijom relativiteta, ali se do sada nikad nije desilo i ovo je prvi put da je svetlost viđena iza crne rupe.

 

 

***

Komentar

***

 

Ne postoji "samerljivost" između Njutnove dinamike i Ajnštajnove OTR. Osnovni pojmovi u te dve teorije su potpuno različiti. Mogu se porediti samo predviđanja koje te dve teorije daju o istom događaju (na pr, kako se kreće snop svetlosti koji prolazi blizu Sunca) "Ajnštajnova gravitacija" nije nastala iz Njutnove "gravitacione sile" nekom aproksimacijom i tsl. Kod Njutna prostor je "kontejner" gde su smeštena masena tela (neutiču jedno na drugo). Kod Ajnštajna daleko u kosmosu, daleko od bilo kojih izvora gravitacije, prostor i vreme su ravni. Sa približavanjem nekom masivnom objektu što je gravitaciono polje jače  zakrivljenost prostor-vremena je veća. Materija saopštava prostor-vremenu kako da se zakrivi, a zakrivljeno prostor-vreme saopštava materiji kako da se ponaša. Stvarni problemi nisu fizička ograničenja koja nam nameće spoljni svet već su to ograničenja našeh duha; mi stvaramo ta naša ograničenja, te ih mi takođe, kritički, možemo i razoriti. Vajthed:  "Jedan sudar učenja nije katastrofa. On je zapravo dobra prilika." Za tako malo vremena koliko postoji moderna nauka, (1687.) Ajštajnova gravitacija je veliki napredak.  Jer antičko "spašavanje fenomena" bilo je prekinuto istinama Biblije: „nebeski svod“ koji deli gornje vode od donjih – tj. da na nebu postoji još jedan okean koji se u jednom trenutku može izliti i potpopiti Zemlju, budući da je ona, Zemlja, „ravana ploča“! Trebalo je da prođe oko 1000 g pa da se antička naučna-biblija "presadi", najpre pomoću arapskih prevoda na latinski, i pusti korenje u gradovima Zapada.

 

Zoran Stokić

29.07.2021.

 

Naučna etika

Žak Mono "Slučanost i nužnost"

Mono: "Stari savez je raskinut; čovjek najzad zna da je sam u ravnodušnom beskraju Svemira, iz kojeg je slučajno izronio. Njegov zadatak, ništa više nego njegova sudbina, nigdje nije zapisan. Na njemu je da odabere između Carstva /naučnih / ideja i Carstva /animističke/ tame". Primarno život je slučajno bujanje takoreći beskonačne energija mogućnosti, širi se u svim "pravcima" bez bilo kakvog tvorca i plana. Tek sekundarno "kada je nešto stvoreno" postaje predmet "eksploatacije". Covid - pokazuje da - etike - kakve postoje od iskona, rođene pomoću (religija, scijentizma, vere u čovekova "prirodna" prava, utilitarističkog pragmatizma) – a koje su sve proizvedene pomoću animističkog razumijevanja sveta (projektovanjem sebe u prirodu), više nisu moguća tj. nisu u satnju da obezbeda opstanak Homo sapijensa. Animističke etike imaju različite varijante sve su napravile "savez" čoveka i prirode te tako dale osećaj sigurnosti ljudima, uklanjajući njihov strah od nepoznatog; međutim covid i klimatske promene pokazuju da je to bila jedna velika iluzija. Naučna paradigma od 1687. poseduje - naučnu etiku - ta je etika u stanju da se nosi sa fenomenom "život", kao što nam je to još 1970 u "Slučanost i nužnost" pokazao Nobelovac iz medicine 1965. Žak Mono. U knjizi on razmatra posledice novovekovnih nauka, naročito biologije (genetika i evolucija) na religiju, etiku i društvo.

 Zoran Stokić

27.07.2021.

***

Monodova filozija znanosti

Godine 1970. Monod je objavio knjigu Le hasard et la nécessité (Slučaj i nužnost), s podnaslovom "Ogled o prirodnoj filozofiji moderne biologije". Prijevod na srpski objavljen je u Bogradu 1983. g. Dajemo opsežan prikaz Monodovi teza; citati iz srpskog prijevoda su ijekavizirani. Stranice su označene prema srpskom izdanju.

 

Monod se ne ograničava na relativno skromnu i usku temu koju podnaslov sugerira. On u širokim potezima piše o povijesti ideja, pretendirajući na epohalni značaj one "prirodne filozofije" koja je jedina moguća na temelju razvoja modernih prirodnih znanosti u cjelini. Njezine konzekvence dovode do radikalnog raskida koji je vladao cijelom povješću čovječanstva.

 

Slučajnost i nužnost

Svoju knjigu započinje Monod kritikom misaonog stava koji naziva animizam, primjenjujući taj pojam znatno šire nego što je to uobičajeno. Animizam za Monoda nije naprosto "vjerovanje da sve stvari, biljke i životinje imaju dušu" (definicija koju daje Hrvatski enciklopedijski rječnik, čime se taj pojam ograničava samo na neke primitivne religijske, te neke filozofske koncepcije. Animizmom Monod naziva svako promatranje prirode po analogiji s ljudskom dušom. Time čovjek vrši projekciju svijesti, volje, uma u prirodu koja nas okružuje.

 

Ovaj pak postupak nije svojstven samo nekim svjetonazorima. Monod smatra da je tako shvaćeni animizam opća karakteristika cjelokupne ljudske misli, od paleolitika do modernog doba, uz samo jedan izuzetak. Animistička projekcija daje čovjeku osjećaj sigurnosti, kujući savez između prirode i čovjeka. Animizam ima mnogo različitih varijanti, pa zbog toga to jedinstvo nije do sada bilo uočeno.

 

Spomenuti je izuzetak moderna znanosti, kako se razvija u posljednjih nekoliko stoljeća, koja se zasniva na "'postulatu (načelu) objektivnosti'": Ne projecirajmo sebe u prirodu oko nas, promatrajmo je kakva jest!. »Priroda je objektivna, a ne projektivna.« (str. 31) Njeni su rezultati toliko izvanredni, da nas vode do spoznaje da animističku tradiciju, koja još uvijek dominira ljudskim predodžbama, treba potpuno i bez ostatka odbaciti. Znanost je već raskinula animistički savez, ali ljudi i dalje žude da ga obnove. Zato popularne postaju razne iracionalističke filozofije.

 

»Potičući iz djetinjeg doba čovječanstva, animističke teorije, možda starije od pojave Homo sapiensa, imaju duboke i žilave korjene još i danas, u duši modernog čovjeka. (...) Suštinski postupak animizma (...) sastoji se u jednoj projekciji, u neživu prirodu, čovjekove svijesti o intenzivno svrsishodnom funkcioniranju vlastitog središnjeg živčanog sustava. (...) Primitivni animizam formulirao je tu hipotezu sasvim naivno, iskreno i precizno, ispunjavajući tako prirodu ljupkim ili strašnim mitovima koji su stolječima davali teme umjetnosti i pjesništvu. (...) Između Prirode i Čovjeka animizam je uspostavio čvrst savez izvan kojega, izgleda, postoji samo zastrašujuća samoća. Treba li prekinuti tu vezu zato što to nalaže postulat objektivnosti? Povijest ideja, počevši od XVII. stoljeća, svjedoči o naporima koje su neštedimice ulagali najveći umovi da bi izbjegli rascjep i ponovno iskovali kariku "starog saveza".« (Monoe, str. 57-58)

 

Jedan suvremeni oblik animizma su vitalističke teorije, među kojima Monod osobito ističe filozofiju Henrija Bergsona, koja je imala ogroman intelektualni utjecaj. U doba moje mladosti (tj. između prvog i drugog svjetskog rata, u Francuskoj), navodi Monod, niste mogli položiti maturu ako ne pročitate Spontanu eovoluciju (glavno Bergsonovo djelo). Bergson pripisuje životu ne-finalistički "polet" (élan vital), koji se ne može racionalno shvatiti; nasuprot intelektu, da bi se shvatio "polet", potrebno je gajiti ne-racionalnu "intuiciju" (ili "instinkt", kako Bergson također kaže).

 

Bergsonova je filozofija, kaže Monod, izraz pobune protiv racionalnosti, koja je snažno aktualna i u doba kada on piše svoju knjigu (1970, dvije godine nakon velikih studentskih nemira u Parizu). »Svjesna ili nesvjesna pobuna protiv racionalnog, poštovanje koje se ukazuje Id-u nauštrb Ego-a, sve su to oznake našeg vremena (o stvaralačkoj spontanosti da i ne govorimo).« (str. 54)

 

Drugi primjer vrlo utjecajnog mislioca animističke (vitalističke) orijentacije je filozof i teolog Teilhard de Chardin. Njegova biološka filozofija, smatra Monod, znanstveno je posve neutemeljena i ne bi zasluživala nikakvu pažnju »da nije bilo nevjerojatnog uspjeha čak i u znanstvenim krugovima - uspjeha koji svjedoči o strepnji, o potrebi da se obnovi savez. (...) da se opet nađe stari aniministički savez s prirodom.« (str. 58-59)

 

No, težnja da se obnovi "animistički savez" prisutna je i kod mislilaca izrazito orijentiranih na racionalno i na "ego" (jastvo), koji inače u svojim idejama oprečni Bergsonu i Chardenu. Ta težnja prisutna je i u "'scijentističkom progresizmu'" XIX. stoljeća, čiji su zastupnici Herbert Spencer, Karl Marx i Friedrich Engels. Zajednička točka u tako raznolikim ramišljanjima, i osnova njihovih pogrešaka, jest »antropocentristička iluzija« (str. 67), odnosno nastojanje, da se cijeli svijet shvati prema čovjekovoj mjeri. Monod definira antropocentrizam, kao i animizam mnogo šire nego što je to uobičajeno.

 

Scijentistički progresizam promovirao je mit o univerzalnoj znanosti, baziranoj na nekoliko općih zakona, čijom je spoznajom, navodno, moguće objasniti sva zbivanja u svemiru. Nakon što je Darwinova teorija evolucije iz prirodnoga svijeta definitivno izbacila Boga kao aktivnog sudionika, pojavio se marksistički dijalektički materijalizam, s pretenzijom da predstavlja ostvarenje takve univerzalne znanosti. Dalji razvoj znanosti, međutim, doveo je do erozije i tog mita. »Trebalo je sačekati drugu polovicu 20. stoljeća da bi nova antropocentrička opsjena nakalemljena na teoriju evolucije također iščezla.« (str. 68)

 

Možemo zaključiti, nastavlja Monod, da ne samo da je "animistički savez" napretkom znanosti raskinut, nego i da je njegova obnova načelno nemoguća. Postojanje i svojstva biosfere nikada se ne mogu deducirati iz općih zakona. »Biosfera ne sadrži neku predvidljivu klasu predmeta ili fenomena, nego predstavlja jedinstven događaj.« (str. 68-69) Postojanje biosfere (tj. života uopće) se na temelju općih zakona može objasniti, ali ne i predvidjeti. »O jednom jedinstvenom događaju znanost ne može ništa reći, niti može s njim išta učiniti. Može "raspravljati" samo o događajima koji čine jednu klasu, i čija je vjerojatnoća a priori konačna, ma koliko mala bila.« (175)

 

Dalje Monod raspravlja o prirodi znanosti. Znanost je kritično istraživanje, za koju ništa ne vrijedi "a priori", tj. ispred i mimo iskustva, osim »postulata objektivnosti«. (str. 129) Znanost traga za onim što u promjenljivosti pojava ostaje stalno, nepromjenljivo odnosno invarijantno; svi zakoni koje znanost formulira imaju oblik nekih zakona održanja i simetrije. »Osnovna strategija znanosti prilikom analiziranja pojava jeste otkriće invarijanti.«  (Str. 130)

 

U biologiji, osnovna invarijanta je gen. (Str. 134) Međutim, kvantna fizika dovodi do uvida da gen ne može ostati posve nepromjenljiv; simetrije se krše. »Fizika nas uči da (...) svaki mikroskopski entitet mora doživjeti perturbacije kvantnog reda, čija će akumulacija, u nekom makroskopskom sistemu, promjeniti njegovu strukturu, postepeno ali neizbežno.« (str. 140)

 

Tako se opći zakoni na kraju rastaču u neodređenostima, prema Heisenbergovom načelu neodređenosti. Živa bića ne mogu izbjeći posljedicama zakona kvantnih perturberacija. U genima se pojavljuju mutacije, koje su kvantni događaji, u svojoj biti nepredvidljivi.

 

Tu Monod dolazi do temeljne teze knjige, ključne za njegovu filozofiju moderne biologije: evolucija vrsta, pa tako i nastanak čovjeka, rezultat je čiste, slijepe slučajnosti; ne samo da suvremena biologija dolazi do tog uvida, nego je svaka drugačija teza načelno nemoguća. »Kažemo da su te projmene slučajne, da su se desile nasumce. A pošto su one jedini mogući izvor modifikacija genetičkog teksta, jedini čuvar, sa svoje strane, nasljednih struktura organizma, nužno proizlazi da se slučajnost jedina nalazi na početku svake novine, svakog stvaranja u biosferi. Čista slučajnost, samo slučajnost, potpuna ali slijepa sloboda, u temelju čak i izvanrednog zdanja evolucije - ova središnja postavka moderne biologije danas više nije samo jedna hipoteza među ostalima, mogućim ili bar zamislivim. Ona je jedina zamisliva, kao jedina saglasljiva s činjenicama promatranja i istraživanja. I ništa ne dozvoljava pretpostavku (ili nadu) da će naša shvaćanja o ovom pitanju morati - pa čak i moći - biti preispitana.« (str. 142)

 

Mutacije su česte: u tadašnjoj ljudskoj populaciji, od tri milijarde, ima sto do tisuću milijardi mutacija u svakoj generaciji. (str. 151-152) Tako stabilnost vrsta izgleda zapravo čudnija od evolucije. Evolucija je zasnovana na posve slučajnim promjenama, koje se događaju zahvaljujući nesavršenosti mehanizma koji osigurava stalnost vrste.

 

Ova otkrića, kaže Monod, predstavljaju krunu tri stoljeća razvoja modernih znanosti. Molekularna biologija je razjašnjenjem genetskog koda 1950-ih i 1960-ih godina dovršila rad suvremene znanosti, koja, slijedeći načelo objektivnosti, od XVII. stoljeća potkopava animističke (antropocentričke) zablude. Na tom je putu znanost postepeno srušila sve verzije animizma, pokazujući da su zasnovani na mitovima koji ne mogu izdržati objektivno preispitivanje.

 

Monodova tvrdnja da znanost ne može predvidjeti nastanak života, koji je jedinstven događaj, kao ni pojedinačne evolucijske skokove, na prvi je pogled slična argumentu kršćanskih fundamentalista da teorija evolucije ne može objasniti život; teorija inteligentnog dizajna (termin koji se pojavljuje od 1980-ih godina, umjesto ranije "kreacionistička znanost") u tome traži uporište za tezu o svrhovitosti (teleonomiji) u prirodi, odnosno za Božju intervenciju.

 

Međutim Monodov je zaključak dijametralno suprotan: znanost je definitivno došla do zaključka da u prirodi nema nikakve teleonomije, iako su sve do novijeg doba mnogi znastvenici u nju vjerovali, uključujući i teoretičare evolucije. Postojanje života, kao i postojanje čovjeka, proizvod je puke slučajnosti, a ne neke namjere ili zakonitosti.

 

Zbog spoznaje o pukoj slučajnosti svoje egzistencije, čovjek više nije "ukorijenjen" u prirodi oko sebe; sa svojom svijesti o sebi, on stoji nasuprot prirodi usamljen. Za »intenzivno teleonomska bića« kakva smo mi ova je istina teško prihvatljiva. Čovjek žudi svijetu pripisati smisao, žudi za objašnjenjima svijeta koja će mu dati »mjesto u jednoj imanentnoj sudbini, u kojoj nestaje njegovog straha« (str. 196), straha koji je »tvorac svih mitova, svih religija, svih filozofija, pa i same znanosti.« (str. 197) Otuda brojni pokušaji spasavanja animističkih teorija; ali oni su nužno osuđeni na neuspjeh.

 

U današnjem svijetu (tj. ]]1970]]., kada Monod piše, ali jednako je i danas) prijete nam neodložne i ozbiljne prijetnje izazvane znanstvenim napretkom, napretkom ideja i znanja. Takva je prijetnja, kaže Monod, hidrogenska bomba, ali u još većoj mjeri suvremeno zlo duše, uzrokovano rušenjem navika mišljenja (tj. animizma) koje traju od početka postojanja roda "homo". Zlo duše »je izazvano, i stalno pogoršavano, najvećim preokretom u idejnoj evoluciji. Izvanredni razvitak znanja od pre tri stoljeća prisiljava danas čovjeka na bolnu reviziju onog već desetinama tisuća godina ukorijenjenog shvaćanja koje je imao o sebi i svojem odnosu prema svemiru. Međutim, sve to - i zlo duše i moć hidrogenskih bombi - dolazi nam od jedne jednostavne ideje: priroda je objektivna, istinitost spoznaje ne može potjecati iz drugog izvora osim iz sustavnog suočavanja logike i iskustva.« (str. 195)

 

Gotovo je neshvatljivo da nam je trebalo toliko mnogo vremena da dođemo do ovog shvaćanja, po Monodu »tako jednostavnog i jasnog«. »Ako Čovjek prihvati ovu poruku u njenom potpunom značenju, mora se najzad probuditi iz svoga milijun godina dugog sna, da bi otkrio kako je u osnovi tuđinac.« (str. 202)

 

Shvatiti da si "tuđinac" posljedica je ideje objektivne spoznaje; to se drastično protivi navedenoj duševnoj potrebi čovjeka, pa nije čudno da nam je trebalo toliko vremena da dođemo do te »stroge i hladne ideje« (str. 200). Ona nije šire prihvaćena sve do danas, i mogli bismo je zanemariti, kada se ne bi nametala svojom »nevjerojatnom moći funkcioniranja.« (str. 200) Došlo je do drastične nesuglsnosti između neminovnih zaključaka znanosti, one "stroge i hladne ideje", i ideja koje još uvijek prevladavaju u kulturi, koje čine "odvratnu smješu". Znanost je našla svoje mjesto u društvu, u praksi, ali ne i u dušama. »Suvremena društva izgrađena su na znanosti. Ona joj duguju svoje bogatstvo, svoju moć, uvjerenje da će još mnogo veća bogatsva i veće moći biti sutra dostupne Čovjeku, ako on to želi. (...) Naoružana svim snagama, uživajući u svim bogatstvima koja duguju Znanosti, naša društva još pokušavaju živjeti i propovijedati sisteme vrednota koji su već uništeni, u temelju. (...) "Liberalna" društva Zapada još uvijek propovijedaju, na pola usta, kao osnovicu svoga morala neku odvratnu smješu judeo-kršćanske pobožnosti, scijentističkog progresizma, vjere u čovjekova "prirodna" prava, i utilitarističkog pragmatizma.« (str. 200-201) Kako liberalni, tako i marksistički sistemi imaju korijene u animizmu, i neprijateljski su prema nauci, »koju žele iskoristiti, a ne da je poštuju i da joj služe.« (str. 201)

 

Spomenuto "zlo duše" nema svoj uzrok u znanosti i njenim dostignućima, nego u odbijanju da se njeni neizbježni zaključci prihvate. »Zlo suvremene duše jeste ta laž, koja leži u osnovi moralnog i društvenog bića.« (str. 202) Rasprava o atomskoj bombi, ekološkim problemima, demografskoj eksploziji isl. je »površna rasprava, koja brka znake bolesti s njenim dubokim uzrocima.« (str. 202)

 

Povratak na staro nije moguć. Znanost nije moguće odbaciti, niti izbjeći njene konzekvence. »Suvremena društva, protkana znanošću, živeći od njenih proizvoda, postala su zavisna od nje kao narkoman od svoje droge. Ona svoju materijalnu moć duguju toj osnivačkoj etici spoznavanja, a svoju moralnu slabost sustavima vrednota, uništenim samom spoznajom, sistemima na koje se još pokušavaju pozivati. Ovo proturječje je smrtonosno. Ono je to koja dubi ponor što se sad otvara pred nama.« (str. 206-207)

 

Ljudska društva, da bi opstala, potrebuju neku etiku (ethos). Međutim, etika kakva je ranije postojala, povezana s animističkim razumijevanjem svijeta, više nije moguća. Postulat objektivnosti razbija animističku povezanost spoznaje i etike i isključuje etiku, koja je u biti ne-objektivna, iz područja spoznaje. Ali etika je potrebna i neizbježna. Spoznaja i etika ostaju združene u društvenoj akciji, a takva je akcija i samo izlaganje svojih misli. Svako izlaganje, da bi bilo »autentično« mora čuvati i objašnjavati razliku te dvije kategorije. (str. 205)

 

Međutim, uočava dalje Monod u svojim završnim razmatranjima, znanost se zapravo ne zasniva na sebi samoj; ona ne može biti potpuno dosljedno objektivna, isključujući svaku etičku odluku. Sama ta »prva zapovijed«, na kojoj se znanost zasniva (da se ne smiju brkati spoznaja i vrednote), nije i ne može biti nešto objektivno: to je jedno moralno pravilo. »Istinska spoznaja ne zna za vrednote, ali za njezino zasnivanje potreban je jedan sud, ili, bolje reći, jedan vrijednosni aksiom.« (str. 206)

 

Znanost ruši temelje dosadašnje etike, ali iz sebe same proizvodi i nudi jednu novu etiku, jedinu moguću u svijetu kojim znanost vlada; to je etika spoznaje To je, priznaje Monod, jedna »stroga, apstraktna, ohola etika« (str. 207) Ona ne pruža čovjeku objašnjenje za kojim žudi, objašnjenje njegovog položaja i uloge u svijetu; ali možda može zadovoljiti potrebu za transcedencijom, za idealom koji prevazilazi čovjeka.

 

Taj ideal je sama spoznaja, kojoj čovjek treba služiti, umjesto da se njome služi za druge svrhe. Znanost »određuje jednu transcendentalnu vrednotu, istinsku spoznaju, i predlaže čovjeku ne da se njome služi, nego da on njoj služi hotimično i svjesnim izborom. Međutim, ona je i jedan humanizam, jer u čovjeku poštuje tvorca i čuvara te transcedencije.” (str. 207)

 

Posebno, izraz je te etike u prihvaćanju čovjeka kao prirodnog, iako izuzetnog, bića. Etika spoznaje u čovjeku vidi životinju, »čudnu, ali dragocjenu«, dok su svi animistički sustavi, po Monodovom mišljenju, težili da zanemare, ponize ili obuzdaju biološkog čovjeka.

 

Dapače, nastavlja Monod razmatrajući društvene konzekvence vladavine znanosti, etika spoznaje je jedini istovremeno racionalan i idealistički stav na kojem bi se mogao izgraditi pravi socijalizam. (str. 208) »Ona nameće ustanove posvećene obrani, širenju, bogaćenju transcendentnog Carstva ideja, spoznaje, stvaralaštva. Carstva koje ispunjava čovjeka i u kome bi on, sve više oslobađan materijalnih pritisaka i lažnog robovanja koje nameće animizam, mogao najzad živjeti autentično, zaštićen ustanovama koje bi mu, videći u njemu istovremeno i podanika i tvorca Carstva, morale služiti u njegovoj najjednostavnijoj i najdragocjenijoj suštini.« (str. 209)

 

Monodova knjiga završava riječima: »Stari savez je raskinut; čovjek najzad zna da je sam u ravnodušnom beskraju Svemira, iz kojeg je slučajno izronio. Njegov zadatak, ništa više nego njegova sudbina, nigdje nije zapisan. Na njemu je da odabere između Carstva ideja i Carstva tame.« (str. 210)

Izvor: https://hr.wikipedia.org/wiki/Jacques_Monod

 

 

"Essay on the principle of population" 1826.

Thomas Robert Malthus (1766. - 1834.)

Thomas Robert Malthus (1766. - 1834.), rastao je kao dete uz ideje iz knjiga očevih prijatelja Hjuma i Žan Žak Rusoa pre nego što je počeo da studira na Isusovačkom fakultetu, u Cambridgeu 1784. Diplomirao je 1791 stekavši priznanja za poznavanje grčkog, latinskog i engleskog jezika te matematike. 1797. postao je anglikanski sveštenik. Godine 1805. postao je prvi britanski profesor političke ekonomije na East India Company (danas:Haileybury).

Njegov najznačajniji rad je "Essay on the principle of population" 1826. Bavio se problemom nesrazmere između rasta ljudske populacije i tehnologije proizvodnje hrane. Esencija eseja je "zakonitost" po kojoj stanovništvo raste geometrijskom progresijom (1, 2, 4, 8, 16, 32,...),  a proizvodnja hrane aritmetičkom progresijom (mislio je na prirodne brojeve: 1, 2, 3, 4, 5, 6,...). Posledica tog zakona? Homo sapijens je osuđen na bedu i siromaštvo. Ponudio je i izlaz iz te situacije. Ograničenja porasta stanovništva. Bez tih mera prirodne nedaće - glad, bolesti, ratovi itd, će prirodnim putem regulirati odnos između rasta populacije i proizvodnje hrane. Mnogi kritičari, na primer, Karl Marks i Džon Stjuart Mil, Džulijan Sajmon pokazivali su da je Maltrus zenamario tehnološki progres (koji omogućuje ubrzanu proivodnju hrane). Tačno je da je Maltus to zanematio ali su i njegovi kritičari zanemarili cenu po koj se postiže to "povećanje proizvodnje hrane". Cena je "narušavanje ravnoteže vrsta na planeti Zemlja"  što za posledicu ima "nove oblike ratovanja" (sa virusima, sa klimotskim promenama i tsl).

Uzgred. U nauci su u "igri" sve ideje, primer: Maltus/Darvin. Tomasa Maltusa Darvin nije smatrao ozbiljnim misliocem, ipak, jedna ideja je na njega presudno uticala.  Maltus je znači kazao da se stanovništvo naše planete povećava mnogo brže nego prizvodnja hrane. Darvin se zapitao a da li je to slučaj i sa životinjama, ako je to slučaj - tada se one moraju boriti za svoj opstanak - tada priroda deluje selektivno, uništvajući nemoćne a od preživljenih, koji se uspevaju prilagoditi okolini, stvara nove vrste. "Tako sam naposletku postavio teoriju koju je trebalo razraditi" kaže nam Darvin 1837/8.

 

Zoran Stokić

25.07.2021.

 

Ideje Ortege i Gaseta o naciji i mi

 

"Potrebno je odvažiti se na traganje za tajnom nacionalne države – njene osobene državnosti – u samoj njenoj politici, a ne u spoljnim načelima biološke ili geografske vrste."

Hoze Ortega i Gaset

 

Jedan od paradoksa u kome živimo jeste i taj da nam samozvani "nacionalisti" zapravo ne dozvoljavaju da postanemo "nacionalna država"! Učinak njihovog političkog delovanja: Srbi i dalje bivstvuju na nivou plemena ili naroda, od koga svi beže, ali nisu i kompletna nacija. Zašto je to tako?

 

Pojam "nacije" i "nacionalne države" stvaran je u vremenima kada smo mi bili jedan od brojnih "naroda" koji su tavorili u osmanskoj despotiji i proizvod je jedne specifične jednačine čiji su elementi prošlost i budućnost. Političko nadahnuće Gala i Germana proizvelo je tu novu vrstu javnog udruživanja. Nacija nipošto nije "narod", još manje može da bude "pleme". Nacija, kao i država, nije ništa materijalno, a ni nešto nepokretno, sputano fizičkim granicama – nego je čista dinamika! To je volja ljudi da se "nešto zajedno uradi u budućnosti" i samo nam se pričinjava da je bila zasnovana na jeziku, krvi, prirodnim granicama i prošlosti. Nacionalna država nastala je onoga trenutka kada je prevaziđen stari statični model načela udruživanja. Persijanci, Rimljani, Osmanlije mogli su da pokore bilo koga i da ga svojim "spoljašnjim" sredstvima – ratničkim veštinama i administracijom – privole da poštuje njihovu vrhovnu vlast – i to je sve! Tek je "nacionalna država" stvorila trajnu dinamičku koheziju unutar sopstvenog sistema.

 

Niko tako jasno nije demistifikovao tu "optičku varku" koja se krije u pojmu "nacionalne države" kao Ortega i Gaset između dva svetska rata. "Kao što krv i jezik nisu temelji nacionalnosti, tako to nisu ni prirodne granice", primećuje on; "sadašnjost istorijskog časa nam pokazuje raspored takozvanih nacija po kontinentu; od tih sadašnjih granica se nastoji učiniti nešto konačno i spiritualno. To su, kaže se, 'prirodne granice'. Ali taj mit o 'prirodnim granicama' odmah iščili čim se podvrgne istom dokazivanju kao kada je reč o srodstvu po krvi ili po jeziku, kao ishodištu nacije. Ako se vratimo nekoliko vekova unazad, i ovde nas takođe iznenađuje činjenica da su Francuska i Španija rastavljenje na manje 'nacije' koje imaju takođe svoje 'prirodne granice'. Granične planine behu niže od Pirineja ili od Alpa, a vodene međe pliće od Rajne i Lamanša. Ali to samo pokazuje da je prirodnost granica 'relativna' i zavisi od ekonomskih i vojnih sredstava određenog vremena. Granice, dakle, nisu bile početak nacije, već upravo suprotno: u početku su bile prepreka."

 

Da je u srednjem veku postojao onaj romantičarski pojam nacionalnosti koji je postojao u devetnaestom, Engleska, Španija, Francuska... ne bi ugledale svetlost dana. Jer to tumačenje brka ono što "gura napred" i što jednu naciju čini nacijom sa onim što je samo "učvršćuje i održava". Osim Engleske, koja je prednjačila, već oko 1550. je i Španija na ostale evropske narode počela da ostavlja utisak nečega do tada nepoznatog: postala je istorijska pojava izuzetne kompaktnosti, postala je "nacionalna država", iako nisu svi njeni stanovnici govorili španski, niti su imali isto krvno poreklo! Njenim putem ubrzo je krenula i Francuska.

 

Samo ljudi koji u svakom trenutku žive obe temeljne dimenzije vremena – prošlost i budućnost – sposobni su da stvore naciju! Šta treba da se desi narodima da bi u nekom trenutku u njima proklijala težnja da se "ponašaju uzorno nacionalno"? Treba da jednog trenutka koncipiraju ideju o tome da život nije samo ono što od njega čine tradicija, običaji, već da sebe vide kao pripadnike znatno šire jedinice, koja nije njihova i sopstvena, treba sebe da vide i kao pripadnike većeg prostora. Istorijski primeri pokazuju da je to bila neka prethodna civilizacija! Za evropske narode taj prostor je bio prostor nekadašnjeg rimskog zapada. Germanski su narodi vodili dvostruki život: svoj tradicionalan i onaj uzorni rimski život; integrišući elemenate grčko-rimske kulture i znanja u svoju tradiciju, Germani su posle nekoliko vekova te "dvojnosti" konačno od "naroda" prerasli u "nacije"! Drugoga puta u "naciju" nema. Sama tradicija i običaji jednoga naroda nisu dovoljni da se pojavi ta "nacionalna" dinamička hohezija koja omogućuje da se bude "integralan čovek" na engleski, španski, francuski ili srpski način. Za tako nešto je potreban – uvek – i širi kulturni i misaoni obrazac, koji se – uvek – preuzima od drugih!

 

Zoran Stokić

24.07.2021.

 

Olimpijske igre u Tokiju: Svetionik nade za celo čovečanstvo - počela najveća sportska manifestacija

Igre u Tokiju trebalo je da budu održane prošlog leta, ali su odložene na godinu dana zbog pandemije korona virusa.

 

IZVOR: BBC PETAK, 23.07.2021. | 13:51 -> 18:40

 

Na Nacionalnom stadionu u Tokiju, spektakularnim vatrometom i energičnim uvodom i porukom Ujedinjeni emocijom, zvanično su otvorene Olimpijske igre. Teniserki Naomi Osaki pripala je čast da zapali plamen, svetionik nade, kako su to simbolično rekli zvaničnici, nadajući se da će Olimpijske igre to zaista biti za čovečanstvo.

Olimpijske igre u Tokiju trebalo je da budu održane prošlog leta, ali su odložene na godinu dana zbog pandemije korona virusa. Ceremonija otvaranja u petak, očekivano, nije bila uobičajena. Ništa poput karnevala u Rio de Žaneiru, bez spektakularnih momenata poput Pekinga i Londona, već u mnogo umerenijem tonu kao otrežnjujući podsetnik da se Igre održavaju u trenutku kada se svet i dalje suočava sa najtežim izazovom.

"Danas je trenutak nade", rekao je Tomas Bah, predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK). "Da, veoma se razlikuje od onoga što smo svi zamišljali. Ali radujmo se ovom trenutku jer smo konačno svi ovde zajedno." Na tribinama stadiona u Tokiju bilo je oko 1.000 zvaničnika. Prema olimpijskoj tradiciji, prvi su izašli olimpijci Grčke, a poslednji sportisti zemlje domaćina. Zastavu Srbije nosili su vaterpolista Filipa Filipović i košarkašica Sonja Vasić koja se nedavno oporavila od korona virusa.

Takmičenja će biti održana bez prisustva publike zbog pandemije korona virusa, a u Olimpijskom selu i drugim mestima gde su smešteni sportisti na snazi su stroge epidemiološke mere. Učesnici ceremonije su minutom ćutanja odali počast preminulih tokom pandemije korona virusa. Na Igrama će učestvovati 206 reprezentacija, među kojima i Srbija, koja ima 86 sportista i sportistkinja u Tokiju. Bacačica diska Sandra Perković, osvajačica zlata na prethodnim Igrama u Riju, predvodila je hrvatsku delegaciju. Ruski sportisti prodefilovali su bez državne zastave, već pod barjakom nacionalnog olimpijskog komiteta, a razlog su kazne zbog slučajeva sistematskog dopinga.

Takmičenje će trajati do 8. avgusta. Potom kreću Paraolimpijske igre. Ceremonija otvaranja bila je, za razliku od prethodnih, nešto skromnija kako bi ostali u skladu sa zdravstvenom situacijom i smanjili rizik od zaraze. U Tokiju i okolnim prefekturama na snazi je anredno stanje zbog pandemije. Sportisti i ostali učesnici biće redovno testirani, a njihovo kretanje biće ograničeno. Moraće da se pridržavaju posebnih mera, pošto se svakodnevno u Olimpijskom selu prijavljuju novi slučajevi zaraze. Organizatori su zapretili diskvalifikacijom onima koji se ne bude pridržavali pravila.

Praćenje ceremonije otvaranja na gotovo praznom stadionu - kapaciteta 68.000 - gotovo je nestvarno iskustvo. Fanfare, pozorište, poznati sportisti koji nose barjake, kabuki ples, vatromet…Kao da je neko napravio intimnu predstavu za nekolicinu prisutnih. Van stadiona je bilo nekoliko stotina stanovnika Tokija. Atmosfera i nije baš karnevalska, a lokalna vlast je preporučila stanovnicima da ostanu u kućama. Uprkos protivljenju većeg dela japanske javnosti, ljudi sa kojima sam razgovarala su ponosni i željno su iščekivali početak Igara.

Ali kako pada noć, tako osmehe na licima zamenjuju ljutiti uzvici. Na početku ceremonije, organizatori su zamolili prisutne da minutom ćutanja odaju počast preminulima tokom pandemije. I baš u tom trenutku, mogli su da se čuju povici van stadiona gde su protestovali ljudi koji traže otkazivanje Igara zbog epidemiološke situacije. To je neka vrsta sablasnog podsetnika da je većina ljudi u Japanu besna što se Igre ipak održavaju.

Sa lica mesta

Praćenje ceremonije otvaranja na gotovo praznom stadionu - kapaciteta 68.000 - gotovo je nestvarno iskustvo. Fanfare, pozorište, poznati sportisti koji nose barjake, kabuki ples, vatromet… Kao da je neko napravio intimnu predstavu za nekolicinu prisutnih. Van stadiona je bilo nekoliko stotina stanovnika Tokija. Atmosfera i nije baš karnevalska, a lokalna vlast je preporučila stanovnicima da ostanu u kućama. Uprkos protivljenju većeg dela japanske javnosti, ljudi sa kojima sam razgovarala su ponosni i željno su iščekivali početak Igara.

Ali kako pada noć, tako osmehe na licima zamenjuju ljutiti uzvici. Na početku ceremonije, organizatori su zamolili prisutne da minutom ćutanja odaju počast preminulima tokom pandemije. I baš u tom trenutku, mogli su da se čuju povici van stadiona gde su protestovali ljudi koji traže otkazivanje Igara zbog epidemiološke situacije. To je neka vrsta sablasnog podsetnika da je većina ljudi u Japanu besna što se Igre ipak održavaju.

Pre ceremonije, grupa od 50 demonstranata okupila se u Tokiju tražeći otkazivanje Igara. Oni su ispred Gradske skupštine uzvikivali: "Ne Olimpijskim igrama", "Spasite ljudske živote" i nosili su natpise "Otkažite Olimpijske igre". Olimpijske igre u Japanu, kojima se protivi veliki deo stanovništva te zemlje, održavaju se uglavnom bez gledalaca zbog pandemije korona virusa.

U Japanu ima mnogo protivnika održavanja Olimpijskih igara. Neka istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je više od polovine stanovništva za otkazivanje ili odlaganje Igara. Organizatori tokijskih Igara čak ne isključuju mogućnost da manifestacija bude otkazana u slučaju velikog porasta broja zaraženih.

U četvrtak, 22. jula, Tokio je dostigao još jedan šestomesečni maksimum u novim slučajevima zaraze, u trenuku kada kada raste zabrinutosti zbog mogućeg pogoršanja epidemiološke situacije za vreme OI. Ipak, stopa zaraženih i umrlih i smrtnih u Japanu je niža nego u drugim zemljama.

 

***

 

Komentar

 

***

 

 

Nada? Kako mislimo, šta možemo razumeti, kako postupati da bismo preživeli – sve to potpuno zavisi od opštih kulturnih pretpostavki ugrađenih u temelje našeg vaspitanja. Već 1929. u "Pobuni masa" Ortega i Gaset je obradio ovaj fenomen. Čovek-masa ima samo apetite, veruje da ima samo "prava" i ne veruje da ima obaveze... u središtu njegovog životnog stila je upravo tvrdnja da živi bez moralnih načela... mase preferiraju direktnu "akciju" bez uzimanja u obzir posledice svojih postupaka....masa "voli zbijenost", nikad joj dosta zbijenosti, zabave, sporta, lenčarenja... Ukratko "čovek-masa" ima "psihologiju razmaženog deteta" jer želi da uživa u svemu i veruje da ima pravo na sve, ali nije bio sposoban da razume napor koji je omogućio da ON ima "sve to što ima", slobodno vreme, da ima relativan luksuz (koji ranije nikada nije postojao u istoriji za prosečnog čoveka), nije razumeo da je taj njegov način života moguć zato što se vekovima gomilalo naučno znanje, naučna tehnika, tehnologija, politička nauka.... Pošto je on zavladao planetom Zemlja počeo je da ugrožava same temleje na kome počiva njegov komoditet - za njega je nauka luksuz nepotreban na planeti (ničemu ne služi), on veruje da se tehnika može razvijati bez nauke; stare moralne vrednosti su izgubile važenje a nove nisu stvorene; zato smo sad u bezvazdušnom prostoru virusnih pandemija; jer zašto bi se ON vakcinisao kad ne veruje nauci,  zašto da se odrekne (jedne) olipijade i tsl?

 

Zoran Stokić

23.07.2021.

 

 

Hose Ortega i Gaset - Brana Petronijević - savremenici

Šta je ko od nih dvojice uradio za svoje društvo - Španiju i Srbiju?

 

Poređenje onoga što su postigli savremenici Hose Ortega i Gaset (1883-1955) i Brana Petronijević (1875-1954)  pokazuje da velikog filozofa i sociologa ne može izroditi ona sredina koja iza sebe nema vekovni kontinuitet kulture, u kojoj nema "nevidljivog rada" brojnih prethodnika: ni talent, ni vrednoća, ni jaka volja ne mogu nadoknaditi viševekovni nedostatak gradske kulture. Dakle, ne mešajmo stvari (talent, sociološke faktore), nego se zapitajmo zašto Petronijević  nije mogao biti naš Ortega i Gaset, naš Kasirer, Bergson, Rasel i tsl. - Pre svega zato što su evropski univerziteti započeli svoj hod pre osam stotina godina, a naš je osnovan tek 1905. Mi 1905. tek pokušavamo da ovladamo osnovnim opštostima - znanjima - Aristotela, Bekona, Dekarta, Galileja, Njutna, Loka, Lajbnica, Hjuma, Kanta... kada u Evropi autori začinju već treći nivo opštosti - Ajnštajn stvara teoriju relativnosti, kosmologija postaje teorija, Plank stvara kvantnu fiziku, Frojd psihoanalizu, Dijem modernu epistemologiju, fiziolog biljaka Johansen uvodi "gen", započinje svoj hod i genetika, a Ferdinard Sosir stvara lingvistiku... Našem Branislavu Petronijeviću bila je namenjena sudbina našeg Petra Konjovića, Ilariona Ruvarca, Milankovića,  Mike Petrovića Alasa: svi su oni bili fundament iz koga je tek trebalo da izraste srpsko stablo filozofije, muzike, istorije, nauke tj. kulture – koje bi pomoglo da i Srbija stvori građansko društvo; doduše usporenim hodom, jer po prirodi stvari dugačije nije ni moglo biti: prva generacija ne nosi u sebi kritičnu masu sociološke komponente. Nažalost, od 1990. pa sve do 2021. nekritički “društveni obrazac” se “pravio" da smo oduvek bili "ravnopravni" sa drugima u Evropi - pa nam se dogodilo da svetlosnom brzinom počnemo zaostajati za njima.

*

Ortega i Gaset bio je "veliki kapetan" španske kulture 20. veka i jedan od najlucidnijih umova koje je Španija kroz vekove proizvela, tvorac brojnih intelektualnih projekata, pokretač političkih ideja svog vremena (koje su kasnije ušle u ustav Španije) i graditelj metafizike zasnovane na životu. Njegova metafizika stvorena za ljudski život osmišljena je tako da doprinese budućem dostojanstvenom bitisanju homo sapijensa. Već u "Don Kihotovim meditacijama", pokušavajući da izađe na kraj sa razarajućim učincima novog vremena, Ortega i Gaset je - iako neokantovac - raskinuo sa kartezijanskom i kantovskom modernošću, koja je izgradnjom utopijskog sveta sapela čoveka u okove njegove unutrašnjosti i izolovala od stvarnog sveta; Ortega je rešenje video u tome da se "usidri u fenomenu život", te da započne da gradi "metafiziku ljudskog života” – "čovek nema svoju prirodu", ali "ima svoju istoriju"; Ortega nije pao u vitalistički iracionalizam, već se borio protiv relativizma u korist istine koja se nije odrekla da bi život shvatila kao “stvarnost koja se menja”, a koja je u osnovi istorija.

“Meditacije Don Kihota” bile su istovremeno i politička knjiga. Filozof je želeo da poboljša stvarnost svoje otadžbine, upijajući evropsku nauku kako bi je učinio svojom i razvio je na novi način. Ova transformacija je bila najvažnija za čitavu generaciju mladih Španaca koji su se okupili u Španskoj ligi za političko obrazovanje, koju je Ortega predstavio društvu marta 1914, u madridskom pozorištu Komedija, na konferenciji pod nazivom „Stara i nova politika“.

 

Za Ortegu je Evropa bila Sokrat, to jest naučni metod za postizanje koncepata, definicije stvari. Zbog toga je 1910. rekao da je „Evropa = nauka“, a iste godine je sarađivao u osnivanju časopisa pod nazivom Evropa – u kome je opovrgavao konkurentske ideje da je za Španiju dovoljna ekonomska, materijalna jednakost sa Evropom. Pokazao je da se Španija udaljila od Evrope jer se odrekla moderne nauke koja je započela sa Galilejem, Dekartom i Njutnom, te da bez kulture i nauke nema ni ekonomskog napretka Španije. Ortega je imao veliku veru u Španiju i smatrao je da je to „duhovni vrt Evrope“ i „noga kontinentalne duše“ bio je ubeđen da je u stanju da “savlada” naučni metod kao paradigmu građanske kulture Evrope.

 

Dobar deo Ortegine delatnosti u Španiji u prvoj polovini 20. veka bio je povezan sa širenjem kulture. Mogli bismo reći da je Ortega bio čitav “fakultet za kulturu”. On je od malih nogu bio prepun inicijativa u tom pravcu. 1906. pokušava da okupi tri najvažnija madridska lista i nekoliko provincijskih u želji da osnuje „Biblioteku kulture“ u kojoj bi bile objavljene glavne studije tog vremena. Ideju je pratila namera da se paralelno konstituiše neka vrsta konferencijskog društva, koje bi bilo zaduženo za širenje najaktuelnijih misli širom Španije posredstvom najprestižnijih španskih naučnika. Među njima bi po Ortegi, na primer, bili Santiago Ramon i Cajal, Marcelino Menendez Pelaio, Benito Perez Galdos, Francisco Giner de los Rios, Gumersindo de Azcarate, Miguel de Unamuno, Eduardo de Hinojosa i Ramon Menendez Pidal. Insistirao je na potrebi za ovom naučnom bibliotekom 1908. godine, rekavši da njeno vođenje treba poveriti istoričaru Eduardu de Hinojosi. Prošlo je mnogo godina pre nego što je Ortega uspeo da pokrene ove ideje, ali malo po malo, sve su se na ovaj ili onaj način spojile. Počev od 1917. godine, novine El Sol, čiji je Ortega bio duhovni direktor, sadržaće specijalizovane odeljke iz kojih je prikazan napredak različitih nauka. Dve godine kasnije osnovana je izdavačka kuća Calpe, nedugo zatim pridružena Espasi, u kojoj će Ortega imati puno ruku u preporučivanju autora i prevoda. Sam će uređivati „Biblioteku ideja 20. veka“, u kojoj će se pojaviti neke od najvažnijih knjiga prve polovine veka. Espasa-Calpe je uspeo da objavi veoma dobre knjige po jeftinim cenama, tako da je kultura postala dostupna mnogo većem broju ljudi. Nekoliko godina kasnije, 1923. godine, Ortega je osnovao Revista de Occidente, a sledeće godine istoimenu izdavačku kuću. U obe će se pojaviti mnogi glavni španski i međunarodni autori ovog trenutka. Samo pogledajte bilo koje izdanje časopisa Revista de Occidente pre građanskog rata i shvatićete supstancu koja se mogla naći na njegovim stranicama, a čiji predmet su bile najrazličitije teme iz umetnosti, književnosti i raznih nauka. To je bio časopis uporediv sa bilo kojim od najboljih na svetu, napravljen sa vrlo malo sredstava, ali sa velikim intelektualnim i formalnim kvalitetom.

 

Ortega, međutim, nije bio usamljen u ovom kulturnom poduhvatu. U mnogim inicijativama njegove ideje bile su direktno povezane sa ljudima koji su proizašli iz Besplatne institucije obrazovanja. Na primer, od svog osnivanja, 1910. godine, Ortega je bio član upravnog odbora u Residencia de Estudiantes, pravno povezanim sa drugom institucijom sa kojom je Ortega blisko sarađivao, Odborom za proširenje naučnih studija i istraživanja. Iz ovih institucija promovisani su neki od najvećih intelektualnih projekata u Španiji. Na primer, kao realizacija ideje koju je Ortega iznosio u mladosti, 1924. godine je osnovano Društvo kurseva i konferencija Studentske rezidencije, što je omogućilo pozivanje nekih od najvažnijih naučnika tog vremena poput Alberta Ajnštajna, Marije Kiri, Pola Valerija...

 

***

U časopisu Faro, u čijem je osnivanju učestvovao, Ortega je u novinarskoj raspravi sa sinom konzervativnog vođe Antonija Maure, Gabrijelom, predložio liberalizam transformisan u socijalističkom smislu. Ortega je tvrdio da, poštujući suštinske principe liberalizma devetnaestog veka - osnovna prava i slobode - država treba da deluje kao redistributer bogatstva u korist najsiromašnijih slojeva, kako u pogledu ekonomskih i radnih pitanja, tako i u pogledu pristupa svih građana kulturi. Ovi predlozi bili su u orbiti engleskog liberalizma Lojda Džordža i bliski nemačkom Fabijanovom socijalizmu, ali sudarili su se sa starim izvorima Liberalne stranke, ne zato što mnogi od njih, poput Josea Canalejasa, nisu bili svesni neophodnosti transformacije liberalne ideologije devetnaestog veka, već zato što je bila faktor destabilizacije za režim dok je Ortega nameravao da čvrsto uđe u Socijalističku partiju. Mladi filozof govorio je tada o socijalističkom liberalizmu ili etičkom socijalizmu, koji je uspostavio sistem revolucija za transformaciju društva bez revolucionarstva. Zbog toga su mu stranke mirnog preokreta Canovasa i Sagaste, koje su tada predvodile nove generacije, izgledale stagnirajuća krila, a posebno Liberalna stranka, „nacionalna smetnja“. Takve Ortegine ideje 1913. više nisu dobrodošle na stranicama El Imparciala, pa je prešao u  druge novine. Već je sarađivao, od 1908. godine i u časopisima poput pomenutog Faro (1908) i Europa (1910), oboje kratkotrajnog života, i u nekim novinama povezanim sa Radikalnom republikanskom strankom Alehandra Lerrouka, iz koje je pokrenuo svoje najheterodoksne članke protiv režima restauracije.

 

Ortegina blizina Lerrouk-a bila je više posredna nego iskrena. Duboko u sebi, Lerrouk mu se činio neophodnim elementom za slom kanoističkog režima, ali ne i tvorcem nove politike. Socijalistička partija, iako je o njoj prvo razmišljala kao o evropeizmu u Španiji i kao kulturnoj stranci, nije mogla biti okosnica; i zato se Ortega opredelio za srednji put, nakon što je neuspehom razmatrao mogućnost da se Liberalna partija reformiše u socijalističkom smislu. Nova ruta bila je Reformistička partija Melkuiades Alvareza, kojoj se pridružio 1914. godine, postavši deo njenog upravnog odbora, iako se konačno nije kandidovao ni za jedan izbor. Ortega je bio intelektualac ​​i kao takav bio je neprijatan u redovima stranke, jer je njegova želja bila da traži istinu, a ne da se drži doktrine.

 

Reformizam koji je branio Ortega, zajednički mnogim pripadnicima njegove generacije u Španiji i Evropi, naći će svoj izraz u časopisu Espana, koji je uređivao 1915, i, pre svega, na stranicama lista El Sol, rođenog 1917. godine iz napora biznismena Nikolas Marija de Urgoitija, sa kojim je Ortega bio povezan u neuspelom pokušaju da preuzme El Imparcial u proleće 1917. Stranice El Sol-a do 1931. godine sakupljaće gotovo sav Ortegin književni rad, koji takođe radi kao urednik između decembra 1917. i 1920. godine, kada je umoran od političke vreve da bude u svakodnevnoj evoluciji štampe, napustio ovaj zadatak.

 

Tokom ovih godina Ortega će izliti svoje političke ideje i svoj projekat transformacije liberalizma u socijalnom smislu pretočiti u brojne članke. Njihovi predlozi bili su usredsređeni na garantovanje osiguranja koje će pomoći radnicima u vreme kriza; da promoviše aktivnije prisustvo radnika u upravljanju preduzećem, čak i predlažući učešće u dobiti koja bi omogućila postepenu transformaciju kapitalizma u socijalizam; i na finansiranje ovih mera putem jakog poreza na nasledstvo i progresivnog poreza na dohodak građana. Ali pre svega, Ortega je smatrao da je neophodno povećati kulturni nivo ljudi, jer je, poput Unamuna, bio uveren da je sloboda koja je narodu bila potrebna kultura. U tome su obojica bili potpuno uronjeni u prosvetljeni projekat i verovali su da će proširenje znanja omogućiti humanizaciju čoveka, mada nijedan od njih nije bio naivan i jasno su videli zlo koje ih je okruživalo. Ortega, posebno nakon građanskog rata, neće prestati da insistira da je Društvo uvek projekat koji nikada nije u potpunosti zadovoljan, pokušaj, stalna borba društvenih snaga protiv asocijalnih sila koje proizvode loše ljude.

 

 

*

 

Ortega je mislio da učitelj najviše što može jeste da “zarazi” svoje učenike ljubavlju prema filozofiji, nauci - ljubavi prema znanju, užitkom za postizanje istine stvari i njeno razumevanje. Ortega je ovo nazvao pedagogijom kontaminacije. U meditacijama Don Kihota rekao je da ko zaista želi da nas nauči istini on nam o njoj ne govori već nam pokazuje put ka njoj. Jedna od fraza koju je Ortega najviše voleo da ponavlja bila je ona Don Kihota: „više volimo put od svratišta“; a često je citirao i neke Geteove stihove: „mi smo od onih koji teže od mraka ka svetlosti“.

 

Ortega je uvek bio na putu istine i izgradio je filozofiju koja nam omogućava da mnogo bolje shvatimo šta je čovek i koja je njegova uloga u svetu. Moguće da nije uspeo da zaokruži svoju metafiziku i ozbiljno je sumnjao u istinitost svoje filozofije - možda zato nije završio nijednu od sjajnih knjiga na kojima je radio nakon građanskog rata. Ortega je bio opijen esencijama - na neka pitanja bacio je mlaz svetlosti.

 

Jedno od tih pitanja je njegova meditacija o misiji koju je univerzitet morao da ispuni, što je on predstavio u konferenciji, nekoliko članaka i knjizi 1930. godine sa naslovom “Misija univerziteta”. Univerzitet je za Ortegu bio važan element modernog društva i trebalo bi da bude moćna duhovna sila. Reforma univerziteta, poput politike, nije se mogla ograničiti na ispravljanje zloupotreba. Prvo nam mora biti jasno šta je univerzitet. Prema Ortegi, ispunjavao je dve funkcije: 1) predavanja - koje su zahtevale intelektualni napor i 2) da razvija istraživanje i priprema nove istraživače. Ova poslednja funkcija - u suprotnosti sa analizom koju je izvršio u mladosti nemačkog univerziteta - sada mu se nije činila centralnom tačkom univerziteta i, prema tome, nije bila njegova misija. Misija univerziteta je kaže nam Ortega da nauči prosečnog studenta da bude kulturan čovek i dobar profesionalac. Da bi prosečni student postao kulturan čovek, morali su ga podučavati velikim disciplinama: fizika - ovde je Ortega obuhvatio matematiku - biologiju, istoriju, sociologiju - ne ono što danas razume ova nauka, već proučavanje čoveka u društvu ili politici i filozofija. Kultura je za Ortegu bila nešto više od gomile eruditnog znanja, to je bio vitalni sistem ideja svakog vremena od kojih čovek živi, a koje nisu pretežno naučne. Ortega je za jezgro univerziteta predložio Fakultet za kulturu na kome bi student naučio one ideje vremena iz kojih bi mogla da se izgradi njegova vizija sveta.

 

Za prosečnog učenika Ortega je predložio novu sintetičku, sistemsku i celovitu pedagogiju koja je bila sposobna da na razumljiv način prenese naučno znanje. Ova pedagogija bila bi temelj univerziteta i, prema tome, profesori bi bili birani više zbog svojih pedagoških sposobnosti nego zbog naučnog talenta. Naučnici su bili dužni da ulože napore u sintezu ako su želeli da nauka bude kompatibilna sa životom, jer život ne može da čeka objašnjenja nauke, jer je uvek hitna, mora da reši trenutne probleme.

 

Na univerzitetu koji je Ortega predložio nauku je zamenila kultura, koja je integralni, celovit i jasno strukturiran sistem, sposoban da odgovori čoveku na njegove vitalne potrebe, čak iako njegove istine nisu naučne. Ortega je predložio da nauka ostane u univerzitetskom okruženju. Najpametniji studenti učestvovali bi u laboratorijama, seminarima i diskusionim centrima koji bi bili stvoreni oko univerziteta. Nauka i univerzitet nisu bili dve nepovezane oblasti, ali njihove misije su bile različite i trebalo bi ih jasno razdvojiti, jer je naneta ogromna šteta prilikom pokušaja da se prosečni student pretvori u naučnika.

 

Ortega je bio svestan da je napredak društva u velikoj meri zavisio od posvećenosti dela njegovih ljudi nauci, i znao je da univerzitet mora biti otvoren za javnost, a ne zatvoren u sebi. Kada je porekao da je nauka jezgro univerziteta, učinio je to jer je shvatio potrebu da se univerzitet “okreće” oko studenta. Morali ste da krenete od učenika, šta je on i šta treba da zna da bi živeo i dobro se bavio svojom profesijom. Većina učenika nije imala naučno zvanje. Univerzitet bi trebalo da ga promoviše, ali ne bi trebalo da smatra sve studente potencijalnim naučnicima. Kao što je već pomenuto, istraživački nastrojeni studenti učestvovali bi na seminarima i laboratorijama, koji bi bili u univerzitetskom okruženju. Ova mesta, gde bi se obavljala nauka, isijavala bi svoje znanje na univerzitet. Mnogi od njegovih istraživača istovremeno bi bili i profesori, ali uzimajući u obzir da bi za svoju nastavnu funkciju bili izabrani u skladu sa njihovom sposobnošću da prenose znanje na način koji bi studenti mogli da razumeju. To je ono što je Ortega nazvao principom ekonomije obrazovanja: poučavati sa svom strogošću ono što dobar prosečan student može ljudski naučiti.

 

*

 

Jose Ortega i Gasset bio je 1902. godine mladi modernista sa književnim i intelektualnim problemima, koji je nedavno diplomirao filozofiju. Želeo je da bude romanopisac ili mudrac. U prvom od ovih poziva preovladavalo je zadovoljstvo pisanjem, uživanje u estetskom uživanju u osećanju pronalaženja fraze koja stvar definiše i lepo objašnjava. U drugom pozivu, mudrom čoveku, sklonost je poprimila politički aspekt, javno delovanje, želju da se pomoću znanja preobrazi društvo, njegova zemlja i čovek. Dečak se školovao u školama za više klase u Madridu, porodica je imala više ugleda nego novca, ipak je bila dovoljno bogata da može udobno da živi i pruži skupo obrazovanje za svoju decu. Njegov otac, Jose Ortega Munilla, bio je direktor književnog dodatka glavnih novina tog vremena El Imparcial, koji je pripadao porodici njegove supruge Dolores Gasset. Novine su kreirali njen otac i deda Ortege i Gasset, Eduardo Gasset, a u njima su objavljivani najpoznatiji i najuticajniji intelektualci i pisci tog doba. Nakon smrti njegovog dede novine ostaju u rukama njegovog najmlađeg sina, vrlo mladog Rafaela, koji je, uz pomoć svog zeta i direktora novina, Andresa Mellada, obavlja porodični posao.

 

U više navrata se usavršavao se u Nemačkoj između 1905. i 1907. godine, nakon što je 1904. godine doktorirao iz filozofije na Centralnom univerzitetu u Madridu. Ortega je prvo otišao u Lajpcig, a zatim u Berlinu, i konačno u Marburg, grad u koji će se vratiti 1911. Cilj ovih putovanja bio je upiti germansku kulturu i, kako je sam rekao, napuniti svoje bačve idealizmom da ih svari u kastiljanskoj stepi i da ih koristi na način koji bi njemu odgovarao a koji bi koristio njegovoj zemlji. U Nemačkoj Ortega pristupa neokantovskoj filozofiji na dva načina: iz ugla marburških učitelja Hermana Cohena i Paula Natorpa; i ugla filozofa Georgea Simmela, kojeg upoznaje u Berlinu. U to vreme, Ortegu je više zanimala škola u  Marburgu, koja je u Koenu imala metafizički, etički i estetski razvoj, a u Natorpu pedagoški i politički aspekt. Novokantovcima iz Marburga cilj su bile ideje: čisti koncept, čisto znanje, čista volja, čisti razum ..., čistoća koju Unamuno nije voleo i za koju je video da deformiše dušu njegovog mladog prijatelja iz Madrida. Pa ipak Ortega nije nastavi da razvija Koenove ideje iz estetike, kao ni ideje Huserla koju je indirektno upoznao tokom svog putovanja u Nemačku 1911. godine, nakon što je nekoliko meseci ranije stekao katedru za metafiziku na Centralnom univerzitetu u Madridu. Husserl je razvio koncept svesti u drugačijem smislu od kantovskog, utoliko što svest nije bila unutrašnje mišljenje uma uhvaćene stvarnosti, već shvatanje same stvarnosti. Zbog toga su mnogi mladi Evropljani Ortegine generacije videli da, duboko u sebi, Husserl ide na stvari, na život, kako bi, kao u celoj idealističkoj filozofiji, iz pojava postigao epistemološki neoborivu istinu. Ortega će uvek biti u toj borbi, verujući u jedinstvenu i nepromenljivu istinu i boreći se istovremeno sa različitim stvarnostima stvari i njihovom budućnošću.

 

 

 

 

 

*

 

Najvažniji Ortegine knjige:

 

 

Meditación de la técnica. Ensimismamiento y alteración, ed. de Antonio Diéguez Lucena y Javier Zamora Bonilla, Biblioteca Nueva, Madrid, 2015.

Misión de la Universidad, ed. de Santiago Fortuño Llorens, Cátedra, Madrid, 2015.

Meditaciones del Quijote, ed. facsímil y crítica, estudio introductorio por Javier Zamora Bonilla, apéndice de variantes por José Ramón Carriazo Ruiz, Alianza Editorial / Fundación José Ortega y Gasset-Gregorio Marañón / Publicaciones de la Residencia de Estudiantes, Madrid, 2014.

Appunti per un commento al Convivio di Platone, traducción, introducción y notas de Pietro Piro, Mimesis, Milán, 2013.

La rebelión de las masas, ed. de Domingo Hernández Sánchez, 3.ª ed. corregida y aumentada, Tecnos, Madrid, 2013.

En torno a Galileo, ed. de Domingo Hernández Sánchez, Tecnos, Madrid, 2012.

El origen deportivo del Estado. A orixe deportiva do Estado. The sportive origin of the State, presentación de Rafael Martín Acero, INEF Galicia / Universidade da Coruña, La Coruña, 2011.

Meditaciones del Quijote [y otros textos], prólogo de Javier Gomá Lanzón, estudio introductorio de José Lasaga Medina, Gredos, Madrid, 2011.

La deshumanización del arte. Ideas sobre la novela, ed. de Gloria Rey Faraldos, Castalia, Madrid, 2009.

La Idea del Teatro y otros escritos sobre el teatro, ed. de Antonio Tordera, Biblioteca Nueva, Madrid, 2008.

Sobre la caza, ed. de Jesús Sánchez Lambás y Pedro Pablo Munilla, presentación de José Varela Ortega, prólogo de Santiago Muñoz Machado, Fundación José Ortega y Gasset-Fundación Amigos de Fuentetaja, Madrid, 2008.

Vieja y nueva política y otros escritos programáticos, ed. e introducción de Pedro Cerezo Galán, Biblioteca Nueva, Madrid, 2007.

Dos visiones de España. Discursos en las Cortes Constituyentes sobre el Estatuto de Cataluña, 1932 [con Manuel Azaña], ed. y prólogo de José María Ridao, Galaxia Gutenberg / Círculo de Lectores, Barcelona, 2005.

En torno a Galileo, ed. e introducción de José Lasaga Medina, Biblioteca Nueva, Madrid, 2005.

La deshumanización del arte, ed. de Luis de Llera, Biblioteca Nueva, Madrid, 2005.

Meditaciones del Quijote, ed. de José Luis Villacañas Berlanga, Biblioteca Nueva, Madrid, 2004.

La rebelión de las masas, ed. e introducción de Domingo Hernández Sánchez, Tecnos, Madrid, 2003.

El tema de nuestro tiempo, ed. e introducción de Domingo Hernández Sánchez, Tecnos, Madrid, 2002.

España invertebrada. Bosquejo de algunos pensamientos históricos, ed. e introducción de Francisco José Martín, Biblioteca Nueva, Madrid, 2002.

Historia como sistema, ed. e introducción de Jorge Novella Suárez, Biblioteca Nueva, Madrid, 2001.

La rebelión de las masas, ed. e introducción de Thomas Mermall, Castalia, Madrid, 1998.

Meditación de nuestro tiempo. Las conferencias de Buenos Aires, 1916 y 1928, ed. e introducción de José Luis Molinuevo, Fondo de Cultura Económica, México, 1996.

¿Qué es conocimiento?, ed. de Paulino Garagorri, Revista de Occidente en Alianza Editorial, Madrid, 1984.

 

 

 

 

 

Zoran Stokić

22.7.2021.

 

 

 

 

 

***

 

BRANISLAV PETRONIJEVIĆ

(1875. - 1954.)

 

 

Najznačajniji srpski filozof i poznati naučnik B. Petronijević rođen je 1875. godine u selu Sovljak kod Uba u siromašnoj, tradicionalno svešteničkoj porodici. Osnovno i srednje obrazovanje završio je u Sovljaku, Valjevu i Beogradu pod teškim finansijskim uslovima. U školi se istakao ovim znanjem. Posebno su ga zanimale filozofija, matematika i fizika. Studije medicine započeo je u Beču, ali je nakon trećeg semestra nastavio na Filozofski fakultet u Lajpcigu. Tamo je diplomirao 1897. godine, a 1898. godine odbranio je doktorat iz filozofije, fizike i botanike.

U Beogradu na odseku za filozofiju bio je od 1898. do 1927. na svim nivoima profesora na Univerzitetu. Tokom Prvog svetskog rata živeo je i radio u Londonu i Parizu. Od 1920. bio je član Srpske kraljevske akademije. Prerano je penzionisan 1927. Do kraja života bio je vrlo aktivan u filozofiji i nauci uprkos velikim finansijskim i drugim nevoljama. Preminuo je u Beogradu 4. marta 1954.

Petronijević je bio potpuno posvećen filozofiji i nauci. Proveo je život u intenzivnom radu nikada ne prihvatajući nikakve društvene dužnosti. U suštini bio je sintetičko-deduktivni filozof koji sistem znanja deli na tri sfere: metafizičku, posredničku i empirijsku. Smatrao je sebe rođenim metafizičarom "i sve napore posvetio izgradnji izvornog sistema spiritualističko-objektivnog idealizma. U taj metafizički sistem uveo je teoriju saznanja i filozofiju prirode. Svoj polazni stav mono-pluralizam povezao je sa originalnim empirijsko-racionalistička teorija saznanja, sa svojom diskretnom geometrijom i filozofijom razvoja prirode. Bio je strogo konačan u svemu. Kao sintetički filozof i dijalektičar Petronijević pokušao je spojiti primarne filozofske doktrine: u gnoseologiji, empirizam i racionalizam; u metafizici, mo- nadologija i supstancijalizam; u ontologiji i metodologiji, dijalektika i metafizika (u Hegelovom smislu); nauka i religija, nauka i špekulacije i drugi. “Njegovo glavno filozofsko delo Principi metafizike (I i II) ostalo je poništeno.

Kao filozof i naučnik, prema sopstvenom mišljenju, objavio je 53 originalna principa, otkrića i inovacije. Smatrao je da je najviši nivo nauke dostigao u matematici, posebno sa njegovom originalnom diskretnom i konačnom geometrijom. Vreme i prostor su stvarni oblici bića, a sam prostor je istovremeno suživot stvarnih tačaka i fragmenata bića u vremenu. Ono što matematičari danas smatraju geometrijom neobičnom, nestalnom i nije strogo matematički utemeljena. Međutim, poznato je da još uvek nije adekvatno proučeno i moguće je da u svojoj najdubljoj suštini ima određenu filozofsku osnovu i istinitost. Ova matematička kvintesencija još uvek nije nikome jasna, ali je treba otkriti i dalje razvijati strogom matematizacijom Petronijevićevih ideja. -Radio je na drugim matematičkim problemima, ali je bio manje originalan. Za matematičara je pokazao iznenađujuću širinu znanja i sposobnosti u toj nauci.

 

U prirodnim naukama Petronijević je objavio mnoge tekstove iz paleontologije, biologije, uporedne anatomije, fizike, hemije, astronomije i istorije tih nauka. Svoje najznačajnije rezultate postigao je u istraživanju fosilnih ptica. Otkrio je brojne detalje u skeletu Archae-opterik na osnovu čega je razdvojio berlinski primerak u novi rod Archaeornis. Iz te činjenice doneo je važne špekulativne zaključke o poreklu, razvoju, taksonomiji i karakteristikama ranih ptica. -Nakon opsežnog ispitivanja pet novootkrivenih primeraka ranih ptica napuštena su sva njegova tumačenja. Ostala su samo njegova stvarna otkrića delova skeleta Arheopteriksa.

Ovi delovi su locirani uz pomoć njegove originalne metode kanalizovane pripreme depa iz dubine kamene ploče. „Važno mesto u nauci ostalo je za njegove druge radove o fosilnim kičmenjacima. Posebno fascinantni i važni su Petronijevićevi doprinosi filozofiji prirodnih nauka. Među njima su objašnjenje Dollovog zakona nepovratne evolucije, uvođenje sopstvenog zakona nekorelativne evolucije i detaljno objašnjenje različitih segmenata univerzalne evolucije.

Čitavom svojom filozofskom, filozofsko-naučnom i naučnom aktivnošću Petronijević, u nizu ranijih empirijskih i kritičkih metafizičara (Lotze, Herbart, Hartmann, Volkelt), direktno je značajno doprineo i omogućio formiranje savremene sfere saznanja koja je danas poznata kao metaznanost.

Snagom svojih analitičkih i sintetičkih mišljenja, njihovom širinom i dubinom, nego kreativnošću svoje intuicije i posebno posledičnošću i originalnošću koncepcija, Petronijević je postigao vrhunac metafizičke misli kod nas. Te iste osobine omogućile su mu značajna dostignuća u nauci i filozofiji nauke. Zbog toga je Petronijević uživao značajne zasluge u Evropi i celom svetu, što je i dalje čast srpske nauke i filozofije.

 

Autori:: Grubić, Aleksandar; Prvanović, Mileva; Stojković, Andrija

 

 

 

 

*

 

 

IZABRANA DELA BRANISLAVA PETRONIJEVIĆA I—XII

 

 

Izabrana dela Branislava Petronijevića pojavila su se tačno posle stotinu godina od prve Petronijevićeve filozofske rasprave (1897) i njegove lajpciske disertacije, sa kojom je otpočeo svoj put u filozofiji, da stiče reputaciju "prvog filozofa na Balkanu" i najuglednijeg filozofa u Srbiji u prvoj polovini XX veka.

Ovo izdanje dolazi posle više od četrdeset godina od smrti filozofa (1954). Ono će, najzad, omogućiti celovitiji uvid u bogatstvo i raznovrsnost stvaralaštva istaknutog filozofa i naučnika, jer su neka od najznačajnijih filozofskih dela dugo bila nedostupna našem čitaocu, ostala su neprevedena na autorov maternji jezik, a neka se tek u ovom izdanju prvi put pojavljuju na našem jeziku.

 

Tom I: Metafizičke rasprave

Tom II Principi metafizike I

Tom III: Principi metafizike II

Tom IV: Osnovi teorije saznanja

Tom V: Od Zenona do Bergsona (Članci i studije iz istorije filozofije)

Tom VI: Istorija novije filozofije

Tom VII: Spisi iz praktične filozofije

Tom VIII: Psihologija

Tom IX: Prirodnjački spisi

Tom X: Naučni spisi (matematika, mehanika, fizika)

Tom XI: Rezime filozofskih i naučnih radova

Tom XII: Autobiografija, Pesme, Prepiska

Izdavač: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva / branislavpetronijevic.wordpress

 

 

 

 

 

* * *

 

 

Branislav Brana Petronijević (1875—1954)

 

RENESANSNA SVESTRANOST

 

 

Slavu je stekao kao filozof, a bavio se fizikom, matematikom, biologijom i paleontologijom. Pisao je poeziju i čitavog veka ostao romantičan i naivni ljubavnik, večiti kandidat za ženidbu koji se nikada nije oženio.

Ove godine 6. aprila (25. marta po s.k.) navršilo se 125 godina od rođenja jednog od najznamenitijih srpskih filozofa i profesora Beogradskog univerziteta Branislava Petronijevića, koji se pre četiri i po decenije (4. marta 1954) preselio u istoriju i legendu. Petronijević nije bio samo filozof već čovek renesansne univerzalnosti. Uspešno se bavio i prirodnim naukama: fizikom, matematikom, biologijom i paleontologijom, a pisao je i poeziju.

Rođen u Sovljaku kod Uba, nižu gimnaziju učio je u Valjevu, a višu u Beogradu, izdržavajući se od kondicija koje je davao đacima iz imućnih beogradskih kuća. Ipak je bio najbolji đak u generaciji, prvi oslobođen maturskog ispita 1894. Iste godine s njim je maturirao i Aleksandar Belić. Nastavio je školovanje na Medicinskom fakultetu u Beču zato što je dobio stipendiju za te studije. Zalaganjem poznatog književnog kritičara i profesora filozofije na Velikoj školi Ljubomira Nedića, Ministarstvo prosvete dozvolilo je Petronijeviću da napusti medicinu i da se u Lajpcigu upiše na studije filozofije (s pola stipendije), koje je uspeo da završi za tri godine. Već u maju 1898. godine na istom univerzitetu odbranio je doktorsku disertaciju: Der Satz vom Grunde (Stav razloga), koja je iste godine i objavljena na nemačkom jeziku. Mentor mu je bio profesor Johanes Fokelt.

Principi metafizike

Na odbrani teze predsednik komisije rekao je Petronijeviću: "Vi ste oštrouman, dubok i konsekventan mislilac. Komisija se nada da ćete vi postati prvi filozof na Balkanskom poluostrvu." "Zahvaljujem uvaženoj Komisije na njenim dobrim željama" — odgovorio je Petronijević — "ali gospodine Gehajmrate, ja se nadam i višem od toga." "Što se mene tiče, može i više", složio se predsednik Komisije. U svojoj Autobiografiji Petronijević je kasnije naveo da je već u njegovoj tezi kad mu je bilo 23 godine postavljen jasan začetak njegovom osnovnom učenju u metafizici koje će izložiti u svome glavnom delu Principi metafizike, objavljenom u dva toma na nemačkom 1904. i 1911. godine. To delo prevedeno je na srpski jezik nakon tri decenije od autorove smrti, 1985. godine!

U leto 1898. Petronijević se vratio u Beograd s doktorskom diplomom i štampanom tezom na nemačkom jeziku. Zatraživši državnu službu u Ministarstvu prosvete, rečeno mu je da ga ne mogu postaviti za gimnazijskog suplenta (pripravnika), jer nije imao osam već samo šest semestara provedenih na Filozofskom fakultetu. Ipak, postavljen je u Treću beogradsku gimnaziju da predaje nemački jezik i filozofsku propedeutiku. Zahvaljujući i novim radovima koje je objavio iste godine u našim uglednim časopisima i zalaganju Ljubomira Nedića, Petronijević je izabran za docenta Velike škole na Katedri filozofije, da bi već naredne godine pre navršenih 25 godina života, postao vanredni, a od 1903. i redovni profesor u to vreme najviše škole u Srbiji (od 1905. Univerziteta).

Prema enciklopediji, Petronijević se ubraja u najistaknutije jugoslovenske filozofe prve polovine 20. veka, ali se može reći da je on taj primat zadržao i u drugoj polovini ovog veka. Pored toga što je sistematski obradio veliki broj pitanja iz filozofije, ogledao se uspešno i na problemima matematike i fizike, paleontologije, biologije i psihologije, a posvetio je pažnju i filozofiji poezije (Lav Tolstoj i njegova etička doktrina "Tolstojeva teorija umetnosti; Filozofija u 'Gorskom vijencu' i 'Luči mikrokozma'). Više radova ima i o istoriji nauka. Svoja dela prvenstveno je objavljivao na stranim jezicima (nemačkom, francuskom, engleskom) i čini se da je veći naučni ugled uživao na strani nego u vlastitoj sredini. Dovoljan dokaz za to je i činjenica da brojna njegova dela sve do najnovijeg vremena nisu bila ni prevedena na maternji jezik. Izdavanjem njegovih Izabranih dela u 12 knjiga u toku 1998/99. godine u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva, s dodatnom knjigom: Uvođenje u filozofsko i naučno delo Branislava Petronijevića, stvoreni su uslovi za celovitiju i pravedniju recepciju njegovog stvaralaštva ne samo u domenu nauke i kulture nego i kod šire obrazovane publike. (Njegova izabrana dela sačinjavaju knjige: 1. Metafizičke rasprave; 2. Principi metafizike I; 3. Principi metafizike II; 4. Teorija saznanja; 5. Od Zenona do Bergsona — Članci i studije iz istorije filozofije; 6. Istorija novije filozofije; 7. Spisi iz praktične filozofije; 8. Psihologija; 9. Prirodnjački spisi; 10. Naučni spisi (matematika, mehanika, fizika); 11. Rezime filozofskih i naučnih radova i 12. Autobiografija, Poezija, Prepiska).

Rasprava o sreći

Kao filozof Petronijević je izgradio svoje vlastito učenje, tzv. Empirioracionalističku spoznajnu teoriju, a samog sebe smatrao je za "rođenog metafizičara". Između ostalog, zapisao je: "Mučim se jednako da pronađem kakav kamen mudrosti, ali badava, ne ide: baš smo mi metafizičari slični sa alhemičarima: samo će valjda biti razlike u sreći i u uspehu." Proučavaoci Petronijevićevog dela i njegove teorije vide u njoj uticaj Dž. Loka, E. Hartmana, takođe i Spinoze, Lajbnica i Berkleja, jer je s njihovom filozofijom kritički suočavao svoje metafizičko stanovište, koje je nazvao Monopluralizam. To stanovište je povezao sa vlastitom verzijom "diskretne geometrije", takođe sa sopstvenom Empirio-racionalističkom teorijom saznanja i nedovršenom evolucionističkom filozofijom prirode.

U etičkim shvatanjima Petronijević je takođe nastojao da izgradi originalnu teoriju "Malizma, perspektivnog indiferentizma i transcendentnog optimizma". Razmatraući pitanje ljudske sreće, to jest da li je sreća moguća, ističe: "Ako pod srećom podrazumevamo život pun radosti, život u kome ne samo preovlađuju jake emocije nego u jakim emocijama zadovoljstva znatno premašuju bolove, takva sreća nije moguća. Ako pak pod srećom podrazumevamo relativnu sreću, sreću svesnog života bez jakih zadovoljstava, ali i bez jakih bolova, onda je takva sreća moguća. Nju je moguće ostvariti, iako samo izuzetno, i u današnjem stadiju kulturnog života čovečanstva."

Paleontološka otkrića

Osim teorijskih Petronijević je napisao i niz zanimljivih popularno-naučnih dela, a posvetio je pažnju i istoriji nauke i velikim naučnim otkrićima: Njutnovom zakonu gravitacije, Vermerovom i Galovom otkriću planete Neptun, Mendeljejevom otkriću periodičnog sistema elemenata i drugom. Petronijevićeve vrlo informativne i pregledno pisane Istorija novije filozofije i Osnovi logike doživeli su više izdanja i dugo vremena su služili kao univerzitetski udžbenici.

Petronijević je svetsku afirmaciju postigao i kao prirodnjak — paleontolog. Živeći u emigraciji u Londonu za vreme Prvog svetskog rata, proučavao je u Britanskom muzeju izložene eksponate — fosile nekih preistorijskih životinja. Otkrio je nepoznate do tada delove kostiju i podatke o poreklu i razvoju pojedinih životinjskih vrsta (i ptica). Postavio je i Zakon nekorelativnog razvitka koji negira Kivijeov Zakon o korelativnom razvitku. Petronijevićeva otkrića (neka je objavio u zajedničkom radu s engleskim prirodnjakom Vudvardom) u ono vreme senzacionalno su odjeknula u naučnom svetu, a prema sudu stručnjaka i danas su manje-više priznata.

Petronijević je bio u ličnim vezama s brojnim evropskim filozofima, posebno s Anrijem Bergsonom, najznačajnijim francuskim filozofom 20. veka. Učestvovao je s referatima na raznim međunarodnim skupovima filozofa. Povodom njegovog učešća na VIII internacionalnom kongresu filozofa u Pragu 1934. godine, u prilici smo da objavimo jedno Petronijevićevo nepoznato svojeručno napisano pismo dekanu Filozofskog fakulteta u Beogradu, radi finansijske pomoći za učešće na kongresu:

"Gospodinu Dekanu Filozofskog fakulteta,

Kako zvanična delegacija koja će učestvovati na osmom internacionalnom filozofskom kongresu u Pragu nije od Ministarstva Prosvete dobila sumu koja bi bila dovoljna za svih deset delegata, to je potpisanome čast zamoliti Gospodina Dekana da iz sredstava Ćelovićevog fonda omogući odlazak izabrana dva delegata filozofskog fakulteta na kongres. Potrebna suma iznosi 10 000 dinara. Prvog jula 1934, u Beogradu. S poštovanjem, dr Branislav Petronijević, šef delegacije".

Ceo život u dva hotela

Suma koju je Petronijević tražio dosta je velika i ne znamo da li je dodeljena u traženom iznosu. Iz uvida u izveštaje Zadužbine Luke Ćelovića, vidi se da nije dodeljivana suma veća od šest hiljada dinara za slične namene, čak i za istraživanja koja su trajala duže vreme...

Uz Petronijevića drugi delegat za kongres sa Filozofskog fakulteta bio je Dušan Nedeljković, tada vanredni profesor u Skoplju. Njegova tema na kongresu bila je Pregled ukupne jugoslovenske filozofije. (Uzgred da dodamo da je i on, kao i Petronijević, doktorirao sa 23 godine života, s tezom: La philosophie naturelle et relativist de R.J. Boskovich). Petronijevićeva tema je bila; Finitisme et Monadologie. Ranije je bio običaj na skupovima filozofa da se jezik zemlje domaćina prihvatao kao službeni. Međutim, u Pragu su neki filozofi iz zapadne Evrope smatrali da bi filozofi iz malih zemalja trebalo da se priključe nekom od već utvrđenih sistema poniklih u zapadnim zemljama i nisu dozvolili da se na kongresu koristi i češki jezik kao službeni. Smatrajući da ima svoj vlastiti filozofski sistem, Petronijević je, iz protesta, deo svoga referata pročitao na srpskom jeziku, mada je veoma dobro znao svetske jezike: nemački, engleski, francuski, na kojima je objavljivao većinu svojih dela.

Petronijević je pre Prvog i Drugog svetskog rata bio jedna od znamenitosti Beograda i zbog svojevrsnog ponašanja. Čitavog veka ostao je romantični i naivni ljubavnik, večiti kandidat za ženidbu, ali se nije nikada oženio. Do 1941. godine živeo je u hotelu "Srpska kruna" (zgrada današnje Biblioteke grada Beograda) a posle oslobođenja u hotelu "Balkan". Tu je i slavu slavio i goste primao, pomalo i iz zavisti izložen potcenjivanju nekih intelektualnih krugova.

 

Autor: Vaso Milinčević

 

 

 

Zoran Stokić

22.07.2021.