Nešto se čudno dešava sa Suncem, naučnicima nije jasno šta

SCITECH Autor:N1 Zagreb28. jun. 202207:0471 komentara Izvor: Pixabay

Nešto se čudno događa sa Suncem. Do sada je gotovo svaki dan u 2022. izbacivalo baklje i koronalne izbačaje mase, od kojih su neke bile najmoćnije erupcije koje se mogu dogoditi na našoj zvezdi.

Erupcije na Suncu nisu same po sebi čudne. Do njih dolazi redovno dok prolazi kroz razdoblja visoke i niske aktivnosti, u ciklusima koji traju otprilike 11 godina. Ali, trenutna aktivnost znatno je veća od zvaničnih predviđanja NASA i NOAA za sadašnji solarni ciklus, a solarna aktivnost je konstantno premašivala predviđanja još u septembru 2020.

“Ne možemo pouzdano predvideti solarne cikluse. Ne razumemo u potpunosti solarni dinamo, koji generiše magnetna polja koja se vide na površini kao sunčeve pege i koja proizvode baklje. Ovo je jedan od izvanrednih problema u astrofizici, stoga nije iznenađujuće da ne možemo imati tačna predviđanja”, rekao je za Science Alert solarni astrofizičar Majkl Vitlend sa Univerziteta Sidnej u Australiji, prenosi Index.

No ako ne možemo imati tačna predviđanja, dolazi do problema. Šta ako svoja predviđanja temeljimo na pogrešnoj metrici? Možda moramo promeniti način na koji posmatramo našu zvezdu.

Solarni ciklusi

Solarni ciklusi imaju ogroman uticaj na Sunčev sistem, ali ih relativno slabo razumemo. Naučnici smatraju da su verovatno povezani sa solarnim magnetnim poljem. Otprilike svakih 11 godina Sunčevi magnetni polovi se okreću, severni postaje južni i obrnuto. Ta situacija se podudara sa onim što je poznato kao solarni maksimum, kada Sunce izbacuje najviše baklji i koronalne mase (CME), te ima najviše pega.

Nakon toga dolazi razdoblje smirivanja aktivnosti, a posle opet kreće razdoblje solarnog maksimuma. Sada je naša zvezda upravo u toj fazi, 25-oj, otkako smo počeli da beležimo.

Ciklusi aktivnosti karakterišu se i predviđaju na osnovu jednog faktora: broja sunčevih pega. To su privremena područja u kojima su magnetna polja posebno jaka, što podstiče erupciju baklji i CME-a. Mi pege vidimo kao tamne mrlje jer magnetno polje inhibira protok vruće plazme, a regioni su kasnije hladniji i tamniji od okoline.

Solarni fizičar Skot Mekintoš iz američke Nacionalne agencije za istraživanje okeana i atmosfere (NOAA), smatra da predviđanje solarnih ciklusa na osnovu broja sunčevih pega nije najbolji model.

“Ciklus sunčevih pega nije primarna stvar. A u udžbenicima i naučnoj zajednici se to predstavlja kao glavni pokazatelj. Ali, to je sekundarno”, rekao je Mekintoš.

“Primaran je Haleov ciklus, 22-godišnji magnetski ciklus. A ciklus sunčevih pega je samo delić te veće slike”, dodao je.

Haleov ciklus otkrio je početkom 20. veka američki astronom Džordž Ileri Hale. Sastoji se od dva ciklusa sunčevih pega u trajanju od 11 godina – vreme koje je potrebno da se polovi dvaput zamene i vrate u svoje prvobitne položaje.

 

***

Komentar

***

 

 

Zdravorazumsko stanovište ne vidi nikakav problem u pojmu „istine“, jer prihvata zdravo za gotovo da su istine ona naša uverenja - tvrđenja - koja odgovaraju „stvarnosti“. Tvrđenje „sija sunce“ je istinito onda kada sunce stvarno sija, a nije istinito kada je oblačno. Ali čim se udaljimo od sadašnjeg trenutka počinju problemi. Kako znamo šta je „istina“ u odnosu na prošlost (budućnost), kada ta stvarnost, s kojom bismo uporedili naša uverenja, ne postoji? Nauka se bavi najpre nekim događajima, čiji uzrok i mreža pratećih uslova nisu direktno poznati i nisu opažljivi. Sa čime upoređujemo neke apstraktne, teorijske stavove, iz aksioma i teorema, kada tvrdimo da su oni istiniti? Da li postoje neki objektivni kritetijumi za razlikovanje istine od neistine? Na pr, teorija korespondencije (klasična teorija istine); utemeljio Aristotel, izražava zdravorazumsko shvatanje - da je istinito ono mišljenje koje odgovara stvarnosti (šta je stvarnost?) - doslovna kopija slika, kao odraz u ogledalu; modernije kao opšta, strukturalna sličnost; kao odnos znaka i označitelja i tsl. Ali zapravo klasična teorija istine ne nudi nikakav kriterijum za razlikovanje istine od neistine. Zato su se pojavile ne-klasične teorije istine, imaju jedno zajedničko svojstvo: istina se u njima ne određuje odnosom prema stvarnosti, nego preko - „kriterijuma“ - koje neko uverenje treba da zadovolji da bi bilo smatrano istinitim (teorija koherencije, pragmatična teorija i tsl). Hale je pomoću pragamtičnog kriterijuma istinitosti stvorio novu teoriju „cuklusa“ (22g i &) umesto - Švabeove „zakonistosti pojavljivanja Sunčevih pega“ - do koje je Heinrich Schwabe nemački farmaceut i astronom amater  došao zdravorazumski. Švabe je tražio moguću „novu“ planetu unutar orbite Merkura; nije je našao ali je u svojim 42-godišnjim posmatranjima (1826-1867 u 36 svese sa 8486 slike) stvorio klasičan koncept ciklusa Sunčevih pega.

*

@IQ QQ Nauka ne otkriva skrivenu suštinu stvarnosti! Za vrstu Homo sapijens ne postoji – znanje - kao “episteme” ono je uvek "doha" ( “mnjenje”) uvek nešto nesavšeno i nezavršeno. “Znanje“ je “prihvaćeno vjerovanje” a ne “ispravno vjerovanje”. Naučno znanje nije moguće u potpunosti formalno-logički urediti, zato nam je potrebno "mnjenje", "kritičko mišljenje, "učenje na greškama"  da nas uputi u davanje "dobrog razloga" u stvarima o kojima prosuđujemo pri stvaranju novih zaključaka, teorija. I najvažnije kada nema rešenja problema u datom skupu - kako iz tog skupa "izaći" - kako preći u neki novi hipotetički skup (koji smo sami izmislili) u kome možda uspemo da rešimo dati problem. To nam omogućuje naš - refertni okviri (kategorijalni aparat) – koji, izuzev što je promenljiv, takođe je dobrim delom konvencionalan, dobrim delom aprioran ali i  subjektivan. Za Aristotel nauku je bila episteme - zasnovana na formalno-logičkom dokazivanju; u praksi je otkazivala jer nigde nije uključivalo praktičnu proveru znanja. Antički su astronomi bili skromniji vezali su nauku za "spašavanje fenomena" pomoću "hipoteza" to je pomoglo Njutnu da 1687. stvori novu paradigmu znanja (sistem ponašanja i zaključivanja) - koji je uvek mnjenje - jer ne postoje sigurni temelji saznanja. Za razliku od Aristotelove - nauka kao mnjenje - je vodila rastu znanja!

Zoran Stokić

28.06.2022.

 

Nova sezona pozorišta Teatrijum, na otvaranju „Simfonija Orijenta“

 

KULTURA Autor:Tamara Ognjanović26. jun. 202213:09 Izvor: Promo

 

Nova sezona pozorišta Teatrijum, u dvorištu Rektorata Univerziteta u Beogradu, biće otvorena 1. jula koncertom "Simfonija Orijenta". Tokom jula i avgusta na letnjoj sceni Kapetan-Mišinog zdanja planiran je bogat repertoar, čak 80 predstava koje će se igrati svako veče, a 31. avgusta ovu beogradsku scenu pod vedrim nebom zatvoriće Tihomir Stanić svojom monodramom "Na Drini ćuprija".

Dvorište Kapetan-Mišinog zdanja i ovog leta će biti prostor stvaralaštva za brojne renomirane pozorišne umetnike, studente umetničkih fakulteta i nezavisne pozorišne trupe, najavili su organizatori.

Najavljene su i četiri premijere: „Ljubavni vremeplov III“ u režiji Vesne Stanković, prvi put će biti izveden pred publikom 2. jula u 21 čas; „Banović Strahinja“ Borislava Mihajlovića Mihiza, u režiji Bojana Lazovića će se premijerno izvesti 3. jula; „Tesla – Svetlopis u vremenu“ autora i reditelja Miroslava Benke će premijeru imati 13. jula.

Dečija predstava „Koliko zrnaca do šaha?“ po tekstu i u režiji Mirjane Ilić premijerno će biti izvedena 2. jula u 17 časova. Od ove godine, svakog vikenda će se igrati predstave za decu od 11 časova, a ulaz će, zahvaljujući Fondaciji Alek Kavčić biti besplatan za najmlađe gledaoce, ali i za njihove roditelje.

Na konferenciji prisutnima su se obratili prorektor Univerziteta u Beogradu prof. dr Ratko Ristić, predstavnici Univerziteta u Prištini, rektor Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici prof. dr Nebojša Arsić, kao i dekanka Fakulteta umetnosti u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovic prof. mr Ester Milentijević, načelnik Umetničkog ansambla Ministarstva odbrane "Stanislav Binički" major Nikola Živković, Marija Pavlović v.d. direktor Ustanove kulture Parobrod, prof. dr Aleksandar Kavčić, osnivač Fondacije Alek Kavčić i osnivači pozorišta Teatrijum, glumci i reditelji Tihomir Stanić, Vesna Stanković, Bojan Lazović i drugi.

Tihomir Stanić, jedan od osnivača pozorišta TEATRIJUM, izjavio je da će nova sezona biti otvorena sledećeg petka, 1. jula u 21 čas, a Fakultet umetnosti Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici i Umetnički ansambl Ministarstva odbrane "Stanislav Binički" će, svojim koncertom "Simfonija Orijenta" Josipa Slavenskog, pomoći da ova sezona bude pompezno otvorena.

Ovaj koncert je deo doktorskog umetničkog projekta Igora Sarajlića, studenta dirigovanja doktorskih akademskih studija. Sarajlić je izjavio da je ovo multimedijalni projekat - muzički, vizuelni, ali i plesni. Iza orkestra bićemo u prilici da gledamo plesače i glumce, ali i projekcije i animaciju.

Predstavnici Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici zahvalili su se na velikoj podršci koju su dobili od strane Ministarstva kulture i informisanja, Ministarstva odbrane, Rektorata, SOKOJ-a i pozorišta Teatrijum i mogućnosti da prikažu šta sve mogu. Načelnik Umetničkog ansambla Ministarstva odbrane "Stanislav Binički", major Nikola Živković smatra da je ovaj projekat jako važan jer pruža priliku mladim umetnicima i pomaže očuvanje naše kulturne baštine.

Tihomir Stanić je napomenuo kako ove godine pozorište Teatrijum ima i dečji program - svakog vikenda od 11 časova održavaće se dečje predstave, a ulaz će biti potpuno besplatan, kako za decu tako i za roditelje. Ovu ideju će uspeti da realizuju uz pomoć Fondacije Alek Kavčić.

Aleksandar Kavčić rekao je da njegova Fondacija promoviše nauku i obrazovanje, a najvažniji im je program za besplatne udžbenike na koji je prešlo već 60 odsto škola. Fondacija je dala podršku pozorištu Teatrijum zbog želje da razviju kulturu odlaska u pozorište među decom, kao i da im pruže priliku da upoznaju Kapetan-Mišino zdanje, dodao je.

Ideja o pozorištu Teatrijum pokrenuta je prošle godine, na inicijativu dramskog umetnika Tihomira Stanića, uz podršku Univerziteta u Beogradu, koji je ustupio dvorište Kapetan-Mišinog zdanja i gradske opštine Stari grad.

 

 

***

Komentar

***

 

Da li će nam manifestacije (u duhu '90 gde je - građansko i naučno - postalo "opozicija" nacionalnom, kao nešto što bi nas "rasrbilo") pomoći da stasavmo u građane? Neće. Naša raskomadana stvarnost svedoči o našem bežanju od kritičkog mišljenja i metode učenja na greškama (a to je Evropa). Mi smo, kao narod, u ovako tragičnom položaju pre svega zato što smo intelektualno i duhovno poraženi. Despotska prošlost – sprečila nas je da proživimo spontano vrenje feudalizma (ne despotskog), humanizma i renesanse evropskih gradova i univerziteta, parlamentarizma, liberalnog kapitalizma pa mi ni u 21 veku ne živimo u skladu sa istinama humanizma da je "čovek sam uzrok svojih nevolja i svoga blagostanja; te da je sposobnost i vrlina ta koja uvek pobeđuje fortunu" (Alberti); zatim da "ne treba prezirati bogatstvo, već obuzdavati pohlepu, pa ćemo, tako, usled blagostanja i obilja stvari, živeti slobodni i zadovoljni..." (Alberti); da "svaki čovek — bio on umetnik ili političar, naučnik ili sveštenik, radnik ili seljak - mora biti u stanju da se neprestano drži svoje ljudske mere"; da se "ne vaspitava govorom već delima i primerima" (Bruto), te da "neaktivnost najboljih državu ostavlja na milost i nemilost najgorih" (Landino). Naša despotska tradicija je naprosto nespojiva sa građanskim društvom i demokratijom. Da bi promene uopšte bile moguće, orijentalnu lojalnost prema despotu treba transformisati u lojalnost prema sugrađanima, prema strukovnim udruženjima, prema standardima struka/znanju, prema gradskim zajednicama i, napokon, u jedan opšti altruizam.

Zoran Stokić

27.06.2022.

 

Stojanović: Režim u Srbiji se nada da će se nastaviti ratovi iz devedesetih

 

VESTI Autor:Beta26. jun. 202215:406 komentara  Izvor: N1

 

Istoričarka iz Beograda Dubravka Stojanović izjavila je u Novom Sadu da se režim u Srbiji nada da će se ratovi iz devedesetih godina 20. veka nastaviti i da se "zato Ratko Mladić proglašava herojem".

„Trideset godina nakon ratova bliži smo novim sukobima nego što smo se udaljili od ratova“, kazala je Dubravka Stojanović na tribini u okviru „Festivala pomirenja“.

Prema njenim rečima, to se naročito oseća sa dolaskom aktuelnog režima na vlast, od 2012. godine.

„Ta nada da će se ratovi nastaviti se danas zove ‘srpski svet'“, ocenila je Dubravka Stojanović.

Dodala je da ratovi iz devedesetih godina 20. veka "nemaju ime" i ocenila da je to još jedan dokaz da se oni nisu "mentalno završili", sem u Hrvatskoj, u kojoj taj rat ima ime i zove se Domovinski rat.

Ona je ocenila da elite danas koriste istoriju kako bi kreirali budućnost, kao što su osamdesedetih godina 20. veka koristile istoriju da bi kreirale rat.

Istoričar iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske Dragan Markovina ocenio je da je otpor klerikalizmu u regionu i verskim zajednicama kao političkim faktorima "ključna tačka otpora".

"To je otpor antimodernizmu. Posledica klerikalnog antimodernizma jeste činjenica da su danas mlade generacije ultrakonzervativne", rekao je Markovina.

Prema njegovim rečima, nacionalističke mitologije novonastalih država pokušavaju da sakriju nasledje jugoslovenskog samoupravnog socijalizma, jer ne postoji gotovo nijedna tačka za koju se može reći da su se zemlje u regionu više razvile nego u doba socijalizma.

"Zloupotreba prošlosti služi za to da se ne bi pričalo o sadašnjosti i budućnosti", ocenio je Markovina.

Istoričar iz Crne Gore Adnan Prekić, govoreći o ratu u Ukrajini, rekao je da ne može da razume kako neko može sebe zvati levičarem, a podržavati Putinovu agresiju na Ukrajinu.

"U stvari, imamo situaciju da takvi levičari zapravo postaju desničari", ocenio je Prekić.

Istoričarka iz Berlina Ruža Fotiadis kazala je da je bivša nemačka kancelarka Angela Merkel, nakon agresije Rusije na Ukrajinu, "cinično priznala" da nije dobro procenila ruskog predsednika Vladimira Putina.

Tribinu je moderirao istoričar iz Novog Sada Milivoj Bešlin, a Festival pomirenja se održava u okviru programa Evropske prestonice kulture, "Tvrdjave mira".

 

***

Komentar

***

 

Da bi neko vaspitavao treba da je i sam vaspitan. Naše elite nisu u stanju da nađu „našu“ Arijadninu nit koja bi nas izvela iz slepe ulice ratno-hučkaške despotske  pravoslavne dzamahirije. A tako davno Sokrat je uvideo da je pitanje naše orjentacije i ličnog identiteta, od prvorazrednog značaja za društvo  jer  naša orjentacija menja način na koji se odnosimo prema stvarnosti.  Takođe je kazao da ta naša orjentacija izvire ne samo iz našeg intelekta već iz celokupnog našeg  bića i celokupnog našeg života. Ono što još nismo naučili od Sokrata, Erazma, Montenja, Voltera, Lesinga i Kanta, jeste to da nas ka opštem boljitku mogu voditi principi: pogrešivosti (da smo kao ljudi pogrešivi), razumne rasprave i približavanja istini, te da uzurpacija istine i izjednačavanje istine sa sigurnim znanjem najčešće vodi u ratove - logore i gulage. Raditi protiv katarze od 2000. godine (katarze koja je jedina u stanju da nas rastereti „psihičke epidemije“. Jer ratovi su kao što je primetio Jung „psihička epidemija“), potsticati masovno bekstvo od odgovornosti, klanjati se iracionalnom, znači prizivati ideologiju hitlerizma i novi rat.

Zoran Stokić

27.06.2022.

 

Šta nam je rekao A.Vučić 

 

 

"I moram da kažem da su u ovoj kritici i svemu birali reči i način na koji su to radili. Jer ja znam koliki je bes prema nama mnogih od njih. Mnoge zemlje EU su u direktnom ratu protiv Rusije. Šalju haubice, avione, S-300 Ukrajini, i šta mislite kako će da se odnose prema nama...." 

Kakva izokrenuta logika. Pa valjda je Rusija UPALA (IMERIJALNA AGRESIJA) u Ukrajinu a to znači - "kao da je"  -  "objavila rat" Evropi (narušila je stabilnost Evrope) posle II svetskog rata.

 

 

*

 

Šta je rekao Putin

 

Prema Putinovom imperijalnom mišljenju - postoje dve kategorije države: one suverene i podređene, tj. one osvojene. Putin: "Da bi mogla preuzeti nekakvo vođstvo - a ne govorim nužno ni o globalnom vođstvu, već o vođstvu u bilo kojem području - svaka država, bilo koji narod, bilo koja etnička grupa treba da osigura svoj suverenitet. Jer ne postoji ništa između, ne postoje posredne države: ili je država suverena, ili je kolonija, bez obzira na to kako se kolonije nazivaju."

 

 

 

Saberi/oduzmi:  Srbiju je znači

(ko zna od kada? Od 1945? Od smene Ivana Stambolića? Možda od 1989?)

okupirala – "osvojila" -  Rusija.

 

 

Zoran Stokić

25.06.2022.

 

 

"Kosovski boj najveći hrvatski rat", izjava koja je digla region; Ljubiša Ristić: "Zapanjen sam"

 

U Hrvatskoj se pojavila još jedna tvrdnja koja je zapalila čitav region, a ona glasi - Kosovski boj je najveća bitka u hrvatskoj istoriji, a Knez Lazar bio je vazal hrvatskog kralja.

 

IZVOR: B92, TV PRVA ČETVRTAK, 23.06.2022. | 12:25mnFoto: Printscreen/TV Prva

 

Reditelj Ljubiša Ristić kaže za TV Prva da ga zapanjuje pojava takvih vesti.

"To je objavila Hrvatska pravoslavna crkva. Ali taj tekst je objavljen 2016. godine, i sad ga je opet neko plasirao. To je obična glupost, propaganda, nevešto sročena budalaština. Ne treba se oko toga uzbuđivati", navodi on.

"Ti je neozbiljan uvod u ozbiljne stvari. Ovaj pokušaj da se izvlači tepih Srbiji ispod nogu je smešan", ističe, te dodaje:

 

"To je igra velikih sila, a ne ovi pokušaji komšija koji su više smešni i tužni."

 

Govoreći o tome kako Hrvati prisvajaju i Teslu, Ristić komentariše da su to notorne stvari:

"Porušite spomenik NIkoli Tesli, pa mu pobijete celu porodoci, pa se dičite usepsima građanina Austrougarske. Tesla je jasno rekao da je njegova domovina taj deo Austrougarske, ali je uvek isticao da je Srbin. On je građanin sveta, i glupo je rasporavljati koje je nacionalnosti, a polemisanje o tome je besmisleno"

Često ne razlikujemo uobičajeni nacionalizam od nečega pto je rasizam, smatra reditelj.

"Srbi i Hrvati su često nacionalnosti, to je sladak osećaj pripadnosti. Dokazuješ da voliš svoje, ali je uvek na amplitudi ljubavi i mržnje. Srbi i Hrvati nisu nikome bliži nego jedni drugima, jer nas povezuje jezik. Slovenci doduše uvek gledaju kroz vas, oni su uvek mislili da su drugačiji, i to je kod njih rasizam a ne nacionalizam. Radio sam po celom svetu ali ono što sam video u Sloveniji sada se pojavljuje u Hrvatskoj i recimo u Bosni", navodi Ristić i smatra da svesne akcije ove vrste, koje imaju ekonomsku i geopolitičku pozadinu, imaju nameru da unište kulturni prostor koji povezuje narode.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Nađete u nekoj državi (ovde Hrvatskoj) šta misli građanin "xy" a onda to u medijima u Srbiji (a u Srbiji inače sve medije uređuje agitprop) predstavite ovako: "hrvati kažu..." Nešto od ovoga rečenog imamo u ovom tekstu. Mediji sve – "naduvaju" - preuveličavaju i onda se tzv "nacionalisti" sa obe strane svađaju i dižu tenzije – mržnja kulja - vlast "trlja ruke"!

*

Ristić: "ekonomsku i geopolitičku pozadinu, imaju nameru da unište kulturni prostor koji povezuje narode" – plasira - teorije zavere. Ali kako su nastale nacionalne države? Verovanje u Boga (apsolut) je jedna od iluzija koja nas "oslobađa" odgovrnosti za ono što mi činimo. Hrišćanski "aposlutizam (vera u apsolutnu istinu – rat u ime tog apsoluta)" se preneo na komunizam i nacionalizam. Da bismo psihološki razumeli Marksa, treba koristiti sledeći rečnik (B.Rasel): Jahve = dijalektički materijalizam; Mesija = Marks; Izabrani = Proletarijat; Crkva = Komunistička partija; Drugi dolazak = Revolucija; Pakao = kazna kapitalista; Milenijum = Komunistički Komonvelt (!) Slično preslikavanje postoji izmeću "vere" i "nacije". Verski i imperijalni hrišćanski ratovi u Evropi su bili katastrofa i opomena i nenaučena lekcija iz istorije. Na primer, 4. 10. 1576. španski terciosi su zauzeli Antverpen, građani su pružali otpor, ali su bili savladani; 7000 ih je ubijeno; hiljadu zgrada je zapaljeno - vojnici su uzvikivali: "Santjago! Espanja! Sangre, a carne, a fuego, a sacco!" (Sveti Jakov! Španija! U krv, u meso, u vatru, u pljačku!). Slično, opustošili su Mastriht 1579., ubivši preko 10.000 civila. Umeso da smo učili na greškama, sve smo greške ponovili, o tome svedoče kasnija ubijanja u ime komunističke apsolutne istine kao i u ime "nacionalnih apsoluta" (slično kao nekada ubijanje u ime verskih istina).

 

Zoran Stokić

25.06.2022.

 

Katić i Udovički: „Tramvaj zvani želja“ i danas aktuelan, Tenesi Vilijams genije

 

KULTURA Autor:N1 Beograd20. jun. 202211:53

 

 

Kultni dramski komad američkog pisca Tenesi Vilijamsa "Tramvaj zvani želja", premijerno će biti izveden u Beogradskom dramskom pozorištu 24. juna u okviru Beogradskog letnjeg festivala. Poslednje probe polako se privode kraju, a glavna uloga poverena je jednoj od naših najpopularnijih glumica, ne samo u Srbiji već i u regionu, Branki Katić, a rediteljska palica maestralnoj Lenki Udovički.

„Tramvaj zvani želja“ koji dotiču ozbiljne dubine ljudske psihe i emocija, rekla je rediteljka i dodala da su imali samo dva meseca za pripremu komada, ali da je ekipa jako predano i intenzivno radila.

„Svi smo preuzbuđeni, ekipa je uložila mnogo, predivno je da nam je toliko stalo. U tome je i lepota i prokletstvo bavljenja pozorištem, morate se baviti time s ljubavlju i strašću, tu su i neizvesnosti onda…“, kazala je Udovički.

Gošće Novog dana objasnile su da je predstava nastala iz zajedničke želje.

"Prvi put smo sarađivale na mojoj diplomskoj predstavi. Nisam igrala mnogo u pozorištu ovih godina... svašta nam se desilo na ovom putu, ali uz toliko ljubavi i podrške sam uspela da nađem svoj put", navela je Branka Katić.

U odnosu na originalnu dramu, Tenesi Vilijams je bio prinuđen da neke stvari cenzuriše i ublaži za film i bio je jako razočaran zbog toga. "Prvo se komad igrao u pozorištu, a posle je napravljen i film, ali morali su puno toga da prilagode.. neke scene i neke situacije morale su da budu promenjene, ublažene, mi naravno idemo na originalnu verziju", dodala je Udovički.

Branka Katić u komadu igra Blanš. "Teško je biti Blanš. Ona je puna kontradiktornosti, može biti i oličenje nekog poetskog duha, neko ga ko voli da ulepšava stvarnost, a zapravo, njena realnost je dosta loša, izgubila je sve, krivi sebe zbog toga, ona je žena koja posle sedam nervnih slomova dolazi kod sestre gde se susreće sa pripadnicima jedne nove Amerike, prema kojima je možda malo i snob i ne razume da ljudi moglu biti tako primitivni i prosti. Videćemo kako naša Blanš kao u neki živi pesak tone, ali se i bori, stalno bi da predstavi realnost lepšom, stalno veruje da će se nešto desiti što će joj pomoći da se spasi iz te bezizlazne situacije."

I danas imamo sudar sveta koji je pristojan i voli lepe stvari sa ovom drugom stranom, dodala je glumica.

"Tenesi Vilijams je majstor i genije, način na koji zaranja u dušu i otvara emocije svojih junaka je tako dubok da je univerzalan, direktno progovara o aktuelnim temama i danas, od položaja žena u društvu, seksualnosti, odnosu muškaraca i žena, krah mentalni koji se dešava.. svi smo mi pomalo granični slučajevi i balansiramo", kaže rediteljka.

Branka Katić najavila je i da će povodom Međunarodnog dana izbeglica večeras biti svečano otvaranje izložbe ''Šta su poneli sa sobom''.

Izložba će trajati od sutra do 30. juna. Glumica je prošle godine učestvovala u projektu UNHCR-a "Šta su poneli sa sobom", na osnovu poeme britanske spisateljice Dženifer Toskvig, koja je zabeležila šta su izbeglice ponele sa sobom dok su bežale od rata.

"Sve je u cilju da pokušamo da se zamislimo u koži tih ljudi, da shvatimo koliko je to nemoguć momenat kad moraš da ostaviš ceo svoj život, svoj dom, ideš u nepoznato...", navela je Katić.

 

***

Komentar

***

 

Nadamo se da će ponoviti uspeh  koji je dostignut još 1973. Da, genijalni Tenesi Vilijams je aktuelan u građanskim društvima, igran je kod nas (iako je bio komunizam, dok smo po inerciji od pre drugog svetskog rata, bili koliko toliko građansko društvo) još  ’50. Igrali su ga Olivera i Rade Marković “Silazak Orfeja” 1959. ("Battle of Angels", 1940. preradio ju je Vilijams 1957. u novo/staru dramu: "Orpheus Descending"). A “Tramvaj zvani želja” su 1973. postavili u JDP sa nenadmašnom Radmilom Andrić i Mišom Janketićem. Ušao sam na sajt JDP (da se podsetim) te postavke, koju sam tako davno video, na moje veliko zaprepašćenje, tipčan naš murdarluk, te prestave nema na sajtu JDP (1973.). Tužno, kao što je Biserka Cvejić bila vrhunska svetska operska pevačica belkanta; kao što je Marjana Mijanovićka vrhunska svetska operska pevačica baroka; tako je i naša Radmila Andrić bila ravnopravna Blanš sa Jessica Tandy, Vivijan Li, Uta Hagen, Liz Tejlor i &.

 

Zoran Stokić

22.06.2022.

 

Srbijo — kuda?

 

Pošto smo dovedeni u situaciju da preispitamo svoju političku orijentaciju, zapitajmo se: Srbijo — kuda? Da li ovoga puta po volji naroda — uz strmu ravan, gore, ka evropskoj društvenoj praksi, ili po volji utopijskog patriotizma, eshatološkog fatalizma i povampirenog kominternovskog interesa — niza stranu, ponovo dole, u Aziju? Da li ćemo se ovoga puta SUSRESTI sa Zapadom, ili ćemo ponoviti sudbinu Vizantije, koja je, odbijajući taj susret, nestala sa lica zemlje? Zapitajmo se, zato, kako je bilo moguće da je većina i naroda i elite vizantijske "više volela da u (svome) gradu vidi turski turban nego latinsku tijeru"? Iako se na prvi pogled čini da su posredi verski razlozi, ne bi bilo preterano reći da je baza antilatinskih osećanja bila u razlikama koje su sobom nosila oprečna društvena uređenja. Despotska vizantijska elita (sakralna i svetovna) izabrala je radije ponovo jednu despotiju — OTOMANSKU — nego neku od ZAPADNIH MONARHIJA. Podanički mentalitet radije je izabrao poznate stege zatvorenog društva, nego neizvesnost koju sobom nosi potencijalna sloboda otvorenih društava.

 

*

 

Ritmovi negativne selekcije kadrova za Miloševićeve despotije ubrzali su se do te mere, da su dostigli KATASTROFIČNE RAZMERE. Vlast se nalazila u rukama "skupine lakeja" (citati koji slede uzeti su iz rukopisa evropskih putopisaca po otomanskim despotijama 16/17 veka), a despot je — nezadovoljan svojim narodom, jer on nije dobrovoljno hteo da ga sledi u njegovim samoubilačim avanturama — odlučio da svesno ubrza "kvarenje naravi čitavog jednog naroda, izopačavajući najplemenitije duše, zatamnjujući ugled što ga visoka zvanja donose, omalovažavajući samu čestitost"; plodovi takve rabote nisu izostali: "mržnja je zamenila ljubav, laž poverenje, osećanja stida i vrlina uzmakli su pred svakojakim gnusnim delima". Milošević je kod nas za samo 13 god postigao ono za šta je otomanskim sultanima bilo potrebno na stotine godina: da oko sebe "stvori pustinje tamo gde one po prirodi ne bi trebale biti. Tako vidimo da su Mesopotamija (Šumadija), Anadolija (Vojvodina), Palestina (Kosovo), one čudesne ravnice Antiohije (Pomoravlje) i tolike druge zemlje što su nekada bile tako dobro obrađene, tako plodne i tako naseljene, sada upola puste, neobra|ene i napuštene, ili su se pretvorile u kužne močvarne oblasti u kojima se ne može živeti. Čovek gotovo ne može da poveruje koliko tu ima sela u kojima se sada mogu videti još samo gole zidine".

 

Zrona Stokić

21.06.2022.

 

Do sad ste učili sve pogrešno; Naučnici tvrde da nas je evolucija unazadila

U školi su nas učili da se skelet zdrave odrasle osobe – bez mutacija, ataviza i posledica teških povreda – sastoji od 206 kostiju. Britanski naučnici nedavno su dokazali da su nas učili – pogrešno!

 

IZVOR: POVIJEST.HR PONEDELJAK, 20.06.2022. | 19:55 -> 08:01 Foto:Shutterstock/Crevis

 

U prestižnom časopisu Journal of Anatomy objavili su rezime višegodišnjeg istraživanja, koje je rezultiralo otkrićem da je čovečanstvo razvilo statistički dominantnu 207. kost u telu u poslednjih sto godina.

To je fabela, kost koja se nalazi na zadnjoj strani kolenskog zgloba i štiti tetivu od oštećenja. Ima ga kod nekih majmuna i, kako se ranije verovalo, samo kod trideset posto ljudi – kod predaka obe vrste, počeo je da nestaje tokom evolucije, pre nekoliko stotina hiljada godina.

A onda se, prema britanskim stručnjacima, dogodilo nešto neobično: od kraja dvadesetog veka fabela je postala češća među ljudima. Da li to znači da je evolucioni točak počeo da se okreće unazad? Naučnici su došli do ovog zaključka proučavajući kosti ljudskih kolena od 1875. godine.

Ispostavilo se da je 1900. godine basnu imalo manje od osam odsto ljudi, a 2000. 31 odsto. Trend je nastavljen, sve brže, pa danas čak 52,83 odsto ljudi ima ovu kost, i žena i muškaraca.

Iako ne postoje jasni dokazi za to, naučnici veruju da je povećanje broja kostiju posledica promena u našem okruženju: u poslednjih sto godina naša ishrana se poboljšala i samim tim smo postali viši, jači i teži od naših predaka.

To znači da su nam kolena pri kretanju teža, pa je moguće da je to dovelo do aktiviranja genetskog potencijala koji nosimo još od praistorije ili povratka ove "zaštitne" kosti.

 

***

Komentar

***

 

Pojam „evolucije“ koji je  uveo Spenser  bila je ideja  – „o predvidivom progresu“  u prirodi (živog i neživog) kao i u društvu Homo sapijensa.  U  prvom izdanju „Poreklo vrsta“ Darvin  ni jednom  nije upotrebio  reč „evolucija“ – da bi izbegao Spenserovu  esencijalističku ideju (prestabilisane harmonije)  - jer po Darvinu  „evolucija“ („varijacioni model evolucije“)  ne vodi „predvidivom razvoju“! Predložio je utakmicu  i  preživljavanje  konkretnih jedinki u veoma konkretnim životnim okolnostima, nije se bavio pitanjima biološkog progresa. Darvinova varijabilnost i  i hiperprodukcija  potomaka, uz  princip  selekcije, otvorila  je vrata  za - novo  shvatanje  - promene  u  prirodi. Za razliku od metafizičkih ontoloških esencijalističkih ideja - o biću koje je - nezavisno od vremena, sada sa Darvinom - „biće“ je dobilo - istoriju; to nam je dalo  mogućnost da jedinke klasifikujemo u - prirodne nizove - prema zajedničkom pretku. Evolucija se odvija kaže Darvin „po zakonima nama nepoznatim“ – zato nikada ne smemo koristiti pojmove „niže“ i „više“! Ako se uzme da je opstati (preživeti) “više” (“bolje”) nego nestati, što bi bilo nešto „niže“(„loše“), onda se može reči da je u živome svetu postoji - trajna “borba za opstanak”! U toj borbi pri  slučajnim mutacijama - „sve ide“, mogu se pojaviti i neka stara rešenja (ako će doprineti preživljavanju)!

 

Zoran Stokić

20.06.2022.

 

ДАН БОРБЕ ПРОТИВ ГОВОРА МРЖЊЕ

Франсоаз Жакоб*

 

Промоција мржње поставља основ за сукобе и тензије

 

"Poltika" Субота, 18.06.2022. у 16:33

 

Говор мржње је у порасту широм света с великим потенцијалом да подстакне насиље, наруши друштвену кохезију и толеранцију и изазове психолошку, емоционалну и физичку штету онима који су погођени. Говор мржње не погађа само појединце и групе, већ и друштва у целини.

У јулу 2021. Генерална скупштина УН истакла је забринутост због „експоненцијалног ширења говора мржње” широм света и усвојила резолуцију о „промовисању међурелигијског и интеркултуралног дијалога и толеранције у борби против говора мржње”. Резолуција препознаје потребу за сузбијањем дискриминације, ксенофобије и говора мржње и позива све релевантне актере, укључујући државе, да појачају напоре у решавању овог феномена, у складу с међународним стандардима у области људских права. Резолуцијом је 18. јун проглашен Међународним даном борбе против говора мржње, који се први пут обележава ове године.

Разоран ефекат мржње, нажалост, није ништа ново. Међутим, њен обим и утицај данас су појачани новим технологијама комуникације, укључујући друштвене мреже, толико да је говор мржње постао једна од најчешћих метода за ширење реторике и идеологија које изазивају поделе на глобалном нивоу. Ако се не контролише, говор мржње може чак штетити миру и развоју, јер поставља основ за сукобе и тензије, кршење људских права широких размера или повећану дискриминацију одређених група. Недавно смо такође видели како је говор мржње на интернету усмерен на појединце можда довео до екстремних самоповређивања, повећања депресије и самоубиства. Ово је тек ново поље наше заједничке борбе за универзална људска права.

Уједињене нације дефинишу говор мржње као „сваки облик комуникације у говору, писању или понашању који напада или користи пежоративни или дискриминаторни језик у односу на особу или групу на основу њихових одлика – њихове вере, етничке припадности, националности, расе, боје коже, порекла, пола или других одлика. Ово је често укорењено и ствара нетолеранцију и мржњу и, у одређеним контекстима, може бити понижавајуће и изазива поделе”. Говор мржње храни се мешавином страха, незнања, беса, нездравог групног понашања, егоистичне жеље за личном добити и анонимношћу деловања иза екрана. То може бити врло необавезно, као што је онлајн коментар на медијски чланак, слику или изјава на друштвеним мрежама, или врло експлицитно позивање на акцију ван интернет простора. У извесној мери, то је и колатерални ефекат екстремног индивидуализма, а у неким контекстима и резултат, и узрок слабљења демократских процеса. Постоје различити нивои тежине у подстицању мржње, којима се мора марљиво бавити кроз јавну осуду, правне и судске акције, информисање и образовање.

УН имају глобалну стратегију за борбу против говора мржње, која наглашава потребу да се супротставља мржњи холистички и уз пуно поштовање слободе мишљења и изражавања, у сарадњи с релевантним актерима, укључујући организације цивилног друштва, верске вође, медијске куће, технолошке компаније и платформе друштвених медија. Морамо се ангажовати на више нивоа – почев од самих извора говора мржње, потом с преносиоцима, попут друштвених мрежа, као и с правосудним и законодавним системима и образовним системом. Недавно је уложен посебан напор да се осигура да платформе друштвених мрежа постану у потпуности одговорне за утицај својих стратегија, да буду много марљивије у заштити својих корисника и да се не користе за подстицање ванмрежног насиља против одређених појединаца и група – као што је био случај 2017. с платформом „Фејсбук”, која је коришћена за подстицање насиља против Рохинга мањине. Ово је део ширег напора УН да осигура да технолошки производи, политике, праксе и услови услуге буду у складу с принципима људских права и да се сузбије ширење дезинформација.

 *

У Србији, језик сензационализма, мржње, дискриминације и нетолеранције рутински користе политички лидери, медији, познате личности, спортски навијачи, корисници друштвених мрежа. На мети је више група и појединаца – мигранти, LGBTIQ+ заједница, мањине, жене, активисти или они с одређеним политичким опредељењем, професијом или економским статусом. Годину за нама обележила је клима у којој се делови цивилног друштва нису осећали сигурним или признатим услед инцидената претњи и јавних напада. Такође смо сведоци поновљеног и доследног пораста наратива који изазивају поделе у вези с екстремним национализмом, прошлим сукобима и порицањем утврђене индивидуалне одговорности за штету нанету људима на западном Балкану. Устав Србије, Закон о забрани дискриминације и Кривични законик регулишу већину ових ситуација, али се још не примењују у довољној мери.

Дијалог, солидарност, грађанско васпитање, медијација и јачање концепта општег добра и заједничке будућности, решења су за говор мржње, мимо неопходних етичких и правосудних механизама који морају постојати за санкционисање најгорих случајева говора мржње. Дијалог је договор око заједничких циљева уз разумевање, уважавање и коришћење различитости и разлика у мишљењима и перспективама. Морамо проширити и преобликовати дијалоге као кључни фактор за изградњу поверења. Говор мржње, наративи који изазивају поделе, лични напади, посебно у јавној сфери, као што су традиционални медији, друштвени медији или парламент, могу удаљити земљу од снажног друштвеног разумевања, преко потребног за усмеравање нације ка трансформативној будућности. Мржња нас изједа, не чини да се осећамо добро, разбија породице и пријатељства, ствара непријатеље, ствара тугу, екстремни бол.

Сви имамо моралну, политичку и правну дужност да се чврсто заузмемо против случајева говора мржње и промовишемо поверење, помирење, дијалог, компромисе, солидарност и најзад љубав. Овај први Међународни дан борбе против говора мржње је позив на акцију, за подржавање вредности и принципа који су срж Повеље Уједињених нација. Као што је рекао генерални секретар УН Антонио Гутерес: „Морамо се изнова посветити да учинимо све што је у нашој моћи да спречимо и окончамо говор мржње промовишући поштовање различитости и инклузивности.”

 

*Стална координаторка Уједињених нација у Србији

 

 

***

Komentar 

("Poltici" listu koji može da se takmiči u govoru mržnje - se omakao ovaj tekst)

***

 

 

Stevana Sremca u našim: "nazovigradovima, u tim vulgarnim varošicama, podjednako nema ni tradicionalne ni gradske evropske kulture". Isto je i danas!

Umesto da postane građanin, radan, tolerantan, koji se sa drugima udružuje oko zajedničkih projekata, naš čovek je ostao lukav podanik, dovitljiv, sav usmeren na sopstveno preživljavanje, kakav je bio i u doba Osmanskog Carstva. Dok građanin ima svest da kvalitet njegovog života zavisi od drugih građana, njihovog morala i sposobnosti, dotle se podanik ne miri sa zakonima i uslovima građanskog društva, ne želi da o njima bilo šta zna, on misli da može da preživi pojedinačno i nezavisno od drugih.

 

Zoran Stokić

19.06.2022.

 

Koreni političke zajednice

 

 

Ovde "ratovi nisu sahranjeni" ovde se još uvek umesto socijalizaciju u građane vrši socijalizacija u nacionalističke ratnike. Slavili maturu (osnovnih škola "Pavle Savić" i "Despot Stefan Lazarević" u Beogradu), pa kao HORDA upali i krali po radnjama šta su stigli (uz lomljenje inventara); učitelji kažu da su se iznenadili jer su to "dobra deca i dobri đaci". Ja se nisam iznenadio, jer taj  trend se mogao uočiti '90. Na puno mesta u gradu od '90, kada bi video da se deca ponašaju neprimereno, pokušavao sam da delujem kao građanin pedagoški; đaci bi se opravdavali da su oni dorba deca jer imaju „u školi sve petice“; jednom su mi kazali "vi ste dinosaurus" to "što nam govorit je logično, ali mi vidimo da se naši roditelji, naši sugrađni i drugi, gde god se krećemo, ne ponašaju tako, kako vi kažete, mi nećemo da strčimo" (pa su nastavili da prave zgibove u BUSu -  inače rashodovanog GSP vozila).

 

*

 

Od Aristotela nismo ništa naučili a mogli smo, na primer, da je koren političke zajednice u "samim građanima"  a ne u nekoj "izdignutoj državnosti"! 

Da je Polis je identičan s građanstvom – polis to su građani (polis nije pravna osoba iznad građana). Od vrste (karaktera) građana zavisiće ustav – polis je onakav kakvi su građani. S karakterom građana menja se i karakter polisa.

Ovde se za 32 g dogodila, što namerna  što slučajna, "promena karaktera" građana. Vlast se od 1989. bavila samo “izdignutom državnošću” - "ratovima/granicama" a najvažniji resurs koji postoji u društvu i državi je zapustila a to je - socijalizacija naše dece.

Čak je i u samim školama  težište  stavljeno na znanje na nektitičko bubanje savremenih naučnih teorija (na gradivu koje nije u skladu sa prihologijom dece u tom uzrastu) na uštrb socijalizacije i pedagogije.  Čak i veliki deo prosvetara smarta da je osnovna škola institucija samo obrazovanja a ne i vaspitanja! Primarno u našim školma morao je (i mora)  biti razvoj i nega socijalnog i kulturnog zdravlja, razvoj sinergije i empatije, primarno mora biti podsticnje humanističkog obrazovanja te razvoja slobodnih kritčki nastojenih budućig građana duštva.

 

Zoran Stokić

17.06.2022.

 

Voda, klimatske promene i istorija: Srednjovekovno holandsko rešenje za poplave

 

U svetu u kom se poplave sve češće i razornije, jedan od načina da se zaštitite od najgoreg korene vuče iz Holandije od pre skoro hiljadu godina.

 

IZVOR: BBC PONEDELJAK, 13.06.2022. | 15:30 Alamy

 

U julu prošle godine, narasla od nekoliko vezanih kišnih dana, reka Meza izlila se preko nasipa, a njena žrtva postao je belgijski grad Lijež. Vode boje starog sosa od mesa nahrupile su ulicama grada, ostavivši građane da plutaju u kanuima dok su oko njih nestajali njihovi domovi.

U gradu i njegovoj pokrajini, stradalo je više od 20 ljudi, a jedan čovek se udavio u vlastitom podrumu.A ovaj kutak Istočne Belgije nije bio usamljen u tome. U obližnjoj Nemačkoj, nestalo je oko 200 ljudi, a novinari su ovu poplavu opisali kao događaj koji se dešava jednom u sto godina.

Finansijske posledice katastrofe takođe su bile šokantne. Blizu Liježa, jedna fabrika čokolade pretrpela je štetu u vrednosti od oko 12 miliona evra. A opet, dok se katastrofa širila, jedan kutak Severne Evrope bio je mnogo manje zahvaćen.

U Holandiji su letnje poplave takođe opisane kao najgore u poslednjih sto godina, materijalna šteta bila je ogromna, ali je zemlja preživela poplave bez ijednog smrtnog slučaja. Mnogi su razlozi za to: brze evakuacije, čvrsti nasipi i dobra komunikacija među njima.

Ali ono na šta se oslanjaju ove raznovrsne odbrane od poplave je institucija: takozvani "odbori za vodu" štite ovu naplavljenu zemlju već skoro čitav milenijum. Vredi pokušati razumeti te veze, zbog načina na koji one kombinuju lokalnu demokratiju, direktno oporezovanje i kristalno čistu transparentnost prilikom postavljanja vode u samu srž holandskog načina života.

I Holandija u tome nije jedina.

Od etiopskih visoravni do zajednica duž Dunava, vodoprivreda širom sveta pozajmljuje aspekte holandskog modela za vlastite potrebe, usput unapređujući živote hiljade ljudi. Uskoro bi mogli da im se pridruže i drugi regioni, sada kada se zemlje širom sveta suočavaju sa porastom poplava koja dolazi sa klimatskim promenama.

Kad Piet-Hajn Davervelt svakog jutra odlazi na posao, među crkvama i kaldrmom holandskog grada Delfta, on oseća kako ga istorija kraj njega pozdravlja u stavu mirno. "Vi prosto morate da budete svesni da ste sledeći u redu", kaže on.

"Stojite na ramenima mnogih ljudi iz prošlosti."

Kod Oude Delfta broj 167, lako je videti na šta on misli. Ako zastanete na ovoj adresi i podignete pogled, videćete grb, ukrasne prozore, svečanu gotsku fasadu završenu 1505. godine. Ovo je gradski gemeenlandshuis, što se prevodi kao sedište lokalnog odbora za vodu, gde Davervelt radi kao predsednik - iliti dijkgraaf, kako je poznata njegova titula.

Ova elegantna građevina postala je Delftova gemeenlandshuis 1645, a čak i to je prilično novo u svetu odbora za vodu. Poznati na holandskom kao waterschap ili hoogheemraadschap, neki od njih korene vuku iz 12. veka. (Metodi današnje holandske vodoprivrede su najsavremeniji, ali imaju iznenađujuće dug istorijat/Waterschap Zuiderzeeland)

"Farmeri su posebno morali da se udružuju da bi zaštitili zemlju", objašnjava Trejsi Mec, koautorka knjige Slatko i slano: Voda i Holanđani. "Naravno, svaki lanac je onoliko jak koliko njegova najslabija karika, tako da je postojao veliki pritisak u zajednici da svi obave svoj deo posla kako bi održali svoju farmersku zemlju suvom."

Čak i danas, to i dalje ima smisla u zemlji u kojoj se skoro trećina zemlje i polovina domova nalazi ispod nivoa mora. Holandski polderi (niska polja "preoteta" od mora) i nasipi moraju kolektivno da se održavaju. Ova prirodna ugroženost - Holandija ("Nizozemska") bukvalno znači "niska zemlja" - pomaže da se objasni sve veća moć odbora za vodu.

Već u vreme kad su Vermer i Rembrant umakali četkice u boju sredinom 17. veka, odbori su mogli da zahtevaju plaćanje vlastitog poreza i da kažnjavaju zagađivače. U kancelarijama Odbora za vodu Rijnland u Lajdenu, i dalje možete da nađete šipku dugu dva metra sa žigom na vrhu - koja se nekad koristila da se ljudi dovedu u red. Uprkos tome, kaže Mec, waterschaps su bile praktično zastupnička tela.

Iako nisu bila demokratska u današnjem smislu, njima se upravljalo u okviru zajednice, gde su farmeri ili građani oblikovali svoju lokalnu organizaciju. Mec tvrdi da su odbori činili osnovu buduće holandske demokratije. Odbori za vodu su se očigledno razvili od tih davnih prošlih vremena trgovačkih esnafa i plisiranih kragni.

Tamo gde ih je nekada bilo 3.500, sada ih ima samo 21, a predstavlja ih nacionalno udruženje. Ali iako je njihov broj smanjen, njihova uloga je proširena: pored organizovanja i održavanja odbrane od poplava, zaduženi su i za kontrolu kvaliteta vode, reka i održavanje kanala i čišćenje kanalizacija.

A njihova jedinstvena istorija i dalje može da se prepozna u savremenom holandskom životu. Pored zgodnih primera od cigle i kamena, to jasno može da se vidi i u jeziku. Izraz dijkgraaf, na primer, ima prepoznatljivo aristokratske tonove - bukvalno znači "grof nasipa", što služi kao upečatljivi podsetnik na duboku feudalnu prošlost Holandije.

Za to vreme, holandski političari koriste glagol polderen da opišu duh saradnje koji je sastavni deo rada odbora za vodu. Istorija odbora za vodu ima i praktične posledice po sadašnji trenutak. Kao i njihovi srednjevekovni preci, na primer, odbori za vodu i danas sami sakupljaju sredstva za sebe.

Domaćinstva uglavnom plaćaju dve vrste poreza: opštini i odboru za vodu. I, kao što tvrdi Emili Sturm, ova nezavisnost dolazi s očiglednom finansijskom prednošću.  Za razliku od drugih zemalja, gde se vodoprivreda bori za sredstva tiskajući se zajedno sa obrazovanjem ili stanovanjem, holandski model "garantuje" da je kasa uvek puna, objašnjava Sturm, programska menadžerka u Blu dilu, telu koje promoviše holandsku ekspertizu iz vodoprivrede u inostranstvu. To se odražava i u statistici: odbori za vodu generišu i do 95 odsto svojih budžeta od vlastitog poreza.

Uporedite to sa američkom državom Teksas, gde je američko ministarstvo za stanovanje i urbani razvoj nedavno saopštilo da Hjuston i njegov okrug neće dobijati nova sredstva za pomoć od poplava - uprkos tome što je za to tražilo 1,3 milijarde dolara.

Istovremeno, waterschaps nastavljaju dugu tradiciju otvorene i izabrane vlasti. Većinu položaja u odboru biraju direktno građani, iako se nekolicina položaja i dalje dodeljuje korporativnim interesima u industriji, zemljoradnji i životnoj sredini. Prosečan Holanđanin se ne bavi mnogo svojim lokalnim odborom: Rens Huisman iz odbora za vodu Zuiderzilanda poredi ih sa fudbalskim sudijama: ignorišete ih kad rade dobro.

Uprkos tome, ovaj duboko ukorenjeni lokalizam od velike je pomoći. Kao prvo, kaže Davervelt, demokratija podstiče transparentno ulaganje i nadzor. Kao drugo, odbori su puni eksperata, izabranih tako da razumeju vlastitu lokalnu problematiku. Ovaj regionalizam došao je do izražaja letos, kad su odbori primenili raznovrsne taktike u borbi protiv poplava.

U Rivierenlandu, koja je ispresecan vodenim putevima, osoblje je požurilo da ispita čvrstinu lokalnih nasipa.U Limburgu, stisnutom između Belgije i Nemačke, odbor je predložio "euroregionalni pristup", koji bi pokrio sve tri zemlje. (Holandska zastupnička tela uključuju izabrane predstavnike, kao i zastupljenos raznih industrija/Hoogheemraadschap van Delfland)

Južno od Adis Abebe, reka Avaš tromo krivuda oko 1.200 kilometara kroz centralni deo Etiopije, kraj divljih predela i pšeničnih polja, i dečaka koji čuvaju koze na suncu. Teren je ovde neravan: mnoge planine u blizini reke više su od 2.000 metara. Noću grupe babuna spavaju na lišću stabala palmi da bi se sakrili od grabljivaca.

Drugim rečima, ovo mesto deluje kao da ne može biti udaljenije od holandskih nizija. A opet, ako znate šta da tražite, svuda možete naći tragove Holandije. Ovo važi za brane i nasipe duž Avaša, jednako kao i za način na koji se upravlja vodenim putevima, od poreza do zastupanja.

Tegenu Zerfu, etiopski stručnjak za vodu, tvrdi da to nimalo ne iznenađuje.

"Obezbeđivanje budućnosti", kaže on, "može se preuzeti od modela poldera."

Pogledajte video: Kako je Indijac u kravama našao rešenje za otpadne vode

(Danas se holandska ekspertiza za vodu primenjuje u različitim regionima širom sveta, poput podsaharske afričke projekte kao što je ovaj u Gani/Blue Deal)

Predstavnici holandske vodoprivrede godinama nose znanje u daleke zemlje, gradeći odnose sa zemljama od Perua do Vijetnama. A ni etiopske visoravni u tom smislu nisu jedinstvene.

Sveukupno, holandski Blu dil radi u 14 zemalja, dok individualni odbori za vodu takođe imaju vlastita partnerstva, što insajderi doživljavaju kao prirodni nastavak tradicije načina rada nazvanog polderen. Džo Karis, Huismanov kolega u odboru za vodu Zuiderzilanda i specijalista za etiopske vodene puteve, kaže da su podrška susednom odboru za vodu i dalekoj reci Avaš zapravo dve strane iste medalje.

Ova podrška može se opisati i kao razmena, dodaje on, jer zemlje sa nižim primanjima takođe mogu da nauče holandske vodene veterane nekim stvarima. Sturm je došla do sličnog zaključka. "Potreba za ovim programom", objašnjava on, "proistekla je iz razumevanja, da bismo se prilagodili klimatskim promenama, mi moramo da učimo jedni od drugih širom sveta."

Kao što sugeriše ovaj poslednji komentar, Holanđani paze na to da nikad ne izvoze svoje metode naveliko, a trude se i da donesu neke valjane lekcije kući. Ali iako je malo verovatno da će u skorije vreme gemeenlandshuis nići u Adis Abebi, odbori za vodu ostavili su neizbrisivog traga u Etiopiji.

To je očigledno, na primer, po tome kako su Zerfu i njegove kolege reformisali porez duž Avaša. Sve dok Holanđani nisu došli pre nekoliko godina, veliki industrijski koncerni su imali vrlo malo inicijative za štednju vode, što je ozbiljan izazov u zemlji u kojoj samo 42 odsto ljudi ima pristupa snabdevanju pijaćom vodom.

Ali stvari su sada drugačije: siromašni farmeri duž Avaša izuzeti su od plaćanja poreza za vodu, dok se od većih korisnika traži da plate i njihov deo. Još bolje, Zerfu kaže da se, baš kao i u slučaju holandskog modela, ovaj sistem samofinansira - što je ključno u zemlji u kojoj vladaju ratni sukob, kršenja ljudskih prava i siromaštvo (četvrtina stanovništva je živela ispod granice siromaštva 2016. godine).

Odjeke holandskih sistema možete da vidite i po načinu na koji Etiopija pristupa zastupanju. Duž Avaša ne postoji ništa slično izabranim odborima za vodu: demokratija u ovoj zemlji je suviše krhka za to. Ali, holandski i lokalni zvaničnici ohrabruju male farmere da se pridruže lokalnim udruženjima korisnika vode, što im pruža kolektivnu moć u pregovorima sa državom i industrijama.

Skromne šeme poput ove, tvrdi Huisman, tipične su za način na koji Holanđani rade u inostranstvu. "Morate da uzmete principe iz našeg modela upravljanja - i promenite ih kad ih primenjujete na druge zemlje." Isto važi za zemlje koje su bliže Holandiji. Mirela Čukur je šefica za ekonomska pitanja pri Rumunskoj nacionalnoj upravi za vodu.

Kao i Tegenu Zefu, i ona se uverila u uticaj holandskog modela u svojoj domovini, naročito kad je u pitanju dobro upravljanje. Istorijski gledano, trošenju rumunskog poreza na vodu nedostajala je transparentnost, objašnjava Čukur. Pozajmivši ideju od Holandije, Čukur je razvila "model ekonomske analize" da bi razumela za šta je tačno potreban novac, od odbrane od poplava do održavanja plaža.

Pored toga što je transparentniji, ovaj pristup navodi Rumuniju ka modelu "povraćaja troškova" koji je toliko uspešan u Holandiji. Kao i u Etiopiji, valja napomenuti, poređenja nisu precizna. Iako Rumunija već ima 11 regionalnih uprava za vodu, na primer, njihovim budžetom upravlja se centralno iz Bukurešta.

Uprkos tome, Čukur je uverena da je to potrebno raditi po holandskom modelu. Ona kaže da se nada da "smo sposobni da se približimo njihovom modelu uspeha". Kad su stigle kiše, sa 2,5 centimetara po satu pri najvećem intenzitetu, bujica je bila nezaustavljiva. Ljudi su morali da se evakuišu iz 900 sela, a poplava je naišla toliko brzo da su vojnici morali da spasavaju zatočene seljane u rasklimatanim drvenim čamcima, vodeći starije žene kroz blato.

Ovo su mogle da budu poplave u Nemačkoj ili Belgiji: desile su se letos, svega nekoliko nedelja nakon što su bili poharani Lijež i njegovi susedi, a više od 100 ljudi je stradalo i ovde. Ali, zapravo, ova najnovija katastrofa desila se na sasvim drugom kraju sveta od Holandije, u centralnoj indijskoj državi Maharaštra.

Ove dve katastrofe, blizanci po uzroku, posledicama i vremenskom sledu događaja, govore na potresan način o pretnji od poplava u doba klimatske krize. Širom ogromnih teritorija Zapadne Evrope, naučnici su otkrili da klimatske promene povećavaju količinu kiše koja padne bilo kog dana i za do 19 odsto.

Ne iznenađuje da to drastično povećava rizik od poplava. Istraživači su sugerisali da su klimatske promene učinile skorašnje poplave u Nemačkoj devet puta verovatnijim. Naučnici su došli do sličnih zaključaka o potkontinentu, istakavši da klimatske promene doprinose da 75 odsto indijskih distrikta bude u opasnosti od katastrofalnih vremenskih prilika kao što su poplave.

I ne samo u ova dva dela sveta. Delovi Južne Dakote, Nebraske i Novog Meksika mogli bi da dožive petostruki rast izloženosti poplavama do 2100. godine. Drugim rečima, problemi koji su nedavno zadesili Belgiju i Indiju postaju istinske globalne pretnje. To prirodno postavlja pitanje: šta da se radi? Naravno, krajnji odgovor je zapanjujuće složen i obuhvata sve, od zelene energije do boljih zakona o planiranju.

Ali da li bi holandski model vodoprivrede - sa svojim stubovima nezavisnosti, transparentnošću, kolaboracijom i prilagodljivošću lokalnim uslovima - mogao da ponudi i neke šire lekcije? Eksperti veruju da bi. "To bi moglo da funkcioniše veoma dobro", tvrdi Trejsi Mec, "ako bi ove organizacije imale dovoljno samostalnosti i uticaja da se ono o čemu donose odluke i ostvari."

Sturm se slaže s tim. Voda će, ističe ona, igrati "ogromnu ulogu" u svetu sutrašnjice. "I zato je toliko važna potreba za postojanjem uprava za vodu, pravog znanja, pravog upravljanja aktera." A postoje znaci i da čak i zemlje bez direktne veze sa Blu dilom u širem smislu počinju da razmišljaju kao Holanđani.

U američkoj Virdžiniji, na primer, ugroženi gradovi širom savezne države sarađuju na razvijanju ujedinjenog obalskog master plana, ohrabrujući vladu da pokrene veću finansijsku inicijativu nakon kriznih situacija. Na drugom kraju zemlje, za to vreme, Državni odbor za kontrolu vodenih resursa u Kaliforniji razmatra da dodeli sebi veću moć, potencijalno obavezujući ljude koji kontrolišu reke i izvore da podele svoj nagradu sa zajednicom. Ako uspeju to da urade ne posežući za žezlom za žigosanje od dva metra, utoliko bolje.

 

***

Komentar

***

 

Holandija je pozitivan primer kako savezna država ne podriva politički i ekonomski integritet svake urbane jedinice; takođe prestavlja i najuspešniji primer prelaska sa srednjevekovnog na savremeni poredak. U ranom periodu eotehničke faze (od 1000. do 1750.) formirao se pogled na svet, formiralo se ono što je primarno u holandskoj kulturi, ono na čemu se ona bazira: koncepti humanizovanog rada i građanskog udruživanja nezavisno od stega feudalnog uređenja, kralja i crkve! Ta je faza bila zasnovana na kompleksu vode i drveta i jedan je od korena iz kojih su iznikla današnja zapadna društva. Ova eotehnička faza daleko je važnija za razumevanje sadašnjosti od paleotehničke (faze uglja i gvožđa) i neotehniče (faze električne stuje i legura). Ukratko u Holandiji je nastalo rano empirijsko predviđanje obrasca za dinamički uravnoteženo okruženje, urbano i ruralno, a ta se rešenja, da bi planeta Zemlja preživela, trebaju preneti na celu civilizciju. O tome najbolje svedoče zapinjači koji su omogućili snažne vetrenjače (sistem isušivanja, navodnjavanja, spas od poplava), kao i brojni merni instrumenti koje su oko 1600. izumeli holandski majstori: teleskop, mikroskop, barometar, termometar; i najvažniji koji koristi Homo sapiens - precizan časovnik – Hajgensov sa klatnom (uspešno reprodukuje iste vremenske intervale) a sve će to omogućiti pojavu preciznih empirijiskih zakona, koji predhode novoj teorijskoj nauci (1687.) i na njoj zasnovanoj tehnici i tehnologiji.

 

Zoran Stokić

16.06.2022.