Muzika i misterije: 

Kome je Betoven posvetio "Za Elizu"

 

Jednu od najpoznatijih klasičnih kompozicija svih vremena, nastalu 27. aprila 1810. godine, već više od dva veka obavija veo misterije - ko je bila Eliza?

 

IZVOR: BBC UTORAK, 27.04.2021. | 15:39

 

Jedna od najpopularnijih kompozicija svih vremena, minijatura "Za Elizu", dobro je poznata mnogim ušima - čak i onima koji nisu ljubitelji klasične muzike. Međutim, popularnu melodiju već više od dva veka obavija veo misterije - ko je bila Eliza? "Do danas traju polemike oko toga za koga je i kojim povodom kompozicija napisana. "Ima raznih teorija, ali je neosporno da je možemo u svrstati najveće hitove klasične muzike svih vremena", kaže za BBC na srpskom muzikološkinja i pijanistkinja Snežana Nikolajević. Kompozicija je nastala 27. aprila 1810. godine, a napisao ju je čuveni kompozitor Ludvig van Betoven.

Zašto je "Za Elizu" tako poznata melodija?

Verovatno nema osobe koja se nije srela sa uvodnim delom kompozicije Za Elizu - možda ne znate naziv ili autora, ali sigurno prepoznajete tu kombinaciju nota. Melodija je bila i popularan izbor za zvono na mobilnim telefonima. Njom su svojevremeno zvonili i prvi savremeniji fiksni i bežični telefoni - agresivno rrrrrr je devedesetih zamenio nežni zvuk ove Betovenove kompozicije. U pojedinim domovima, "Za Elizu" odzvanja i kada pritisnete zvono na vratima.

Ovu kompoziciju u Srbiji povremeno možete da čujete i kada pozovete neku državnu službu, a vaš poziv stave na čekanje. U mnogim zemljama je ušla u udžbenike, i to ne samo za nižu muzičku, već i za osnovnu školu. "Nema učenika klavira koji je nije odsvirao, ali je, u isto vreme, i na repertoaru najčuvenijih pijanista", primećuje Nikolajević. Ona ocenjuje da je razlog za to "lepota kompozicije, koja se odgleda u njenoj jednostavnosti". "Glavna tema se ponavlja nekoliko puta, a između su vrlo pevljive melodije. "Nećemo se baviti analizom oblika, samo ćemo reći da je vrlo jasna i pregledna - što je glavna odlika klasičnog stila, pa je laka za slušanje, shvatanje i doživljavanje", navodi Nikolajević. 

Slučajno otkriće: Kako je kompozicija zamalo izgubljena

Izgleda da Betoven nije mnogo mario za ovo delo, pošto se čak nije potrudio ni da ga završi. Nije poznato da li ga je nekad pokazao širem krugu ljudi, ali se zna ga da nikada nije objavio. Muzikolozi pretpostavljaju kako je smatrao da mu se ne uklapa u album koji je te 1810. godine pripremao za objavu. "Delo je pronašao nemački muzikolog Ludvig Nol. "Kompozicija je objavljena tek 1865. - punih 38 godina posle Betovenove smrti", kaže Nikolajević.

 

Ko je bila Eliza?

Ova misterija do danas kopka muzikologe - tokom prethodna dva veka, o Elizinom identitetu pojavile su se brojmnoge teorije. "Jedni smatraju da je Eliza zapravo Elizabet Rekel - nemački sopran i sestra Betovenovog prijatelja, takođe operskog pevača", kaže Nikolajević. Drugi, dodaje ona, misle da je Nol pogrešno dešifrovao naslov i da je on glasio Za Terezu. Nol je listove dobio od austrijske gospođe Babet Bredl, kojoj ih je dala izvesna Tereza fon Drošdik.mKada je Betoven upoznao Terezu koja mu je postala učenica, ona je još nosila devojačko prezime - Malfati.

"Tereza nije bila samo Betovenova učenica i prijateljica - on ju je zaprosio 1810. godine, kada je kompozicija i nastala", ističe Nikolajević. Međutim, dodaje, "Tereza ga je odbila i udala se za jednog austrijskog plemića". Kanadska muzikološkinja Rita Steblin smatrala je da se radi o Elizi Barensfeld - štićenici Betovenovog bliskog saradnika, muzičara i pronalazača Johana Nepomuka Melcela. Barensfeld je bila vunderkind u operskom pevanju, a 1810. je imala trinaest godina i izučavala je muziku u Beču gde je, kako pretpostavlja istraživačica, upoznala Betovena. Melcel je živeo u susedstvu sa Terezom Malfati, a Steblin smatra mogućim da je upravo Tereza zamolila Betovena da za Elizu napiše neki lak komad za vežbanje. I zaista - kompozicija je primerena đacima, pa ovu minijaturu u Srbiji sviraju učenici četvrtog razreda niže muzičke škole.

 

Ko je bio Ludvig van Betoven?

Betoven je bio kompozitor sa prelaza iz 18. u 19. vek, a rodio se 1770. godine u Bonu. Još jedna njegova planetarno poznata kompozicija je "Deveta simfonija", odakle je uzeta i potom adaptirana "Oda radosti" - himna Evropske unije od 1972. godine. Odrastao je u porodici muzičara, baš kao što je to bio slučaj i sa njegovim prethodnikom - Volfgangom Amadeusom Mocartom (1756-1791). Svirao je klavir i violinu, a učitelj mu je bio još jedan poznati kompozitor tog vremena, Jozef Hajdn (1732-1809). Ludvig van Betoven – gluvi genije čija su remek dela promenila muziku

Kao dečak se preselio u Beč da bi se školovao kod Hajdna, ali taj odnos nije bio naročito uspešan, pošto je Hajdn bio prezauzet da bi mladom muzičaru posvetio dovoljno vremena. Betoven nije bio napunio ni trideset kada je počeo da gubi sluh. Njegovi savremenici zabeležili su da se bio povukao u sebe, jer mu je bilo teško da objašnjava drugima da je gluv. Bez obzira na probleme sa sluhom, nastavio je da komponuje i tako je nastalo još planetarno poznatih dela, kao što je "Mesečeva sonata" - omiljena među onima koji uče klavir. Preminuo je u Beču 1827. godine.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Živeo internet koji nam, za razliku od zvaničnih muzičkih kuća, omogućuje da čujemo onih 95% zaboravljenih, bez kojih ne bi bilo ni tih 5% izvođenih ikona. Slučaj Betoven. Preslušati: Jan Ladislav Dussek: Piano Concerto in G minor, Op.49. Dussekov koncert imao je graniozno uspešnu premjeru januaru 1801. – kasnije te godine bila je premjera Betovenovih klavirskih koncerata No1, No2. Koncerti: Humela, Kramera. Za sonate preslušati (bilo koju Klementea, Lukezea), na pr, Muzio Clementi - Piano Sonata in G minor, op. 50 no. 3, "Didone abbandonata" (1800.), M. Clementi - Piano Sonata in D minor, Op. 50 No. 2; M. Clementi, Six Sonatinas Opus 36 (1784-1800.). Za sinfonije: Friedrich Witt Symphony in C major 'Jena' (1790.). Paul Wranitzky Symphony in D minor 'La Tempesta' ( 1790),  Symphony in C (1790). Étienne Nicolas Méhul "Timoléon", Overture to the incidental music (1794),  Étienne Nicolas Méhul "La chasse du jeune Henri", Overture to the opera Le jeune Henri (1797), M. Clementi - Symphony in B-flat major, Op.18, No.1 (1785.), M. Clementi - Symphony No.2 in D-major, Op. 33 (1793.), M. Clementi - Symphony No.4 in D. Za 9 sinfoniju preslušati Georg Anton Benda (1722-1795): “Romeo i Julie”, III čin: Final. Auf! Auf unter Reuezahren (Tutti), "Zvietracht abzuschvoren" (!) Za “Misu solemnis” preslušati ikonu crkvene i sinfoniske muzike  Johann Michael Haidn (1737-1806) mlađi brat J.Haidna (koga su kopirali Mocart i Betoven).

 

Zoran Stokić

27.04.2021.

 

Otkrivena neobična crna rupa najbliža Zemlji

 

Astronomi su identifikovali crnu rupu najbližu Zemlji, na sreću, vrlo je mala.

 

IZVOR: B92 UTORAK, 27.04.2021. | 13:26 -> 10:40

 

No otkriće je zanimljivo upravo zato što je manja nego što se to od crne rupe očekuje. Štaviše, toliko je mala da je za nju stvorena posebna kategorija. Novootkrivena crna rupa nalazi se na samo 1500 svetlosnih godina od Zemlje u našoj galaksiji. Zbog neobičnih svojstava i sazvežđa u kom je nađen, tim sa Univerziteta Ohajo, koji ju je otkrio, nazvao ju je "Jednorog". "Kada smo pogledali podatke, ta crna rupa Jednorog jednostavno je iskočila", rekao je astronom Tarindu Džajasajn. "Pa kako to da je nismo videli pre? Ispostavilo se da smo imali spuštene astronomske roletne", dodao je.

 

Spuštene astronomske roletne

 

Pre nego što su astronomi pronašli prve manje crne rupe, njihovo postojanje bilo je toliko diskutabilno da su, kada su primetili da obližnju divovsku crvenu zvezdu nešto privlači, isprva odbacili mogućnost da bi to mogla biti malena crna rupa. No, Džajasajn je to posmatrao iz drugačije perspektive. Kao doktorandu, mentor mu je rekao da je moguće da u svemiru postoje i male crne rupe, a on je to hteo da istraži. Analizirajući podatke različitih teleskopskih sistema i satelita, svoja umeća brusio je na istraživanju crvenog diva u sazvežđu Jednoroga, koji je bio u poslednjoj fazi svog života.

 

Brzina zvezde i način na koji ju je vukla gravitacija sugerisali su da pored nje postoji crna rupa. Proračuni su utvrdili da bi veličina tog nevidljivog suputnika mogla biti oko 3 Sunčeve mase. "Baš kao što Mesečeva gravitacija iskrivljuje Zemljine okeane, uzrokujući da se oni izboče prema Mesecu i u suprotnom smeru od njega, proizvodeći plime i oseke, tako i crna rupa iskrivljuje zvezdu u oblik sličan lopti za američki fudbal, s jednom osom dužom od druge", objasnio je astronom Tod Tompson, koji je u prošlosti pomogao pronaći neke druge male crne rupe. "Najjednostavnije objašnjenje je da je reč o crnoj rupi - a u ovom slučaju je najjednostavnije objašnjenje ujedno i najverovatnije", dodao je Tompson.

 

 

 

***

Komentar

 

***

 

 

Istorija Homo sapijensa nam pokazuje da je čovek, iz psiholoških razloga, uvek težio da sebe učini središtem "nepropadljivog" svemira, a kada se to pokazalo iluzijom smislio je da su „makrokozmos“ i “mikrokosmos” fraktalne prirode. Danas znamo da je Homo sapijens u Kosmosu usamljeno biće; igrom slučajnosti nastao je kao rezultat "partije karata" u kojoj je njegova karta odigrana jedan jedini put i nikad više. Ali takođe znamo da gravitacija sprečava postojanje uniformne distribucije materije u makro razmerama, ona u Kosmosu omogućuje agregaciju materije i izvor je "negativne entropije" pod čijim se uticajem formiraju zvezde i galaksije u kojima dolazi do ponovnog zagrevanja materije i njene termodinamičke evolucija. Ponovo će postojati uslovi za pojavu nekog novog "života" jer organizmi se hrane tom "negativnom entropijom".

 

 

Zoran Stokić

27.04.2021

 

Folkert Rajnhard

Kako je „Velika kuga“ promenila svet

 

Velika kuga, u godinama oko 1348, bila je jedna od odlučujućih događaja u evropskoj istoriji.

 

"Danas" Piše: Zoran Andrić24. aprila 2021. 16.33 Izmenjeno: 16.33

 

Folkert Rajnhard, profesor u Frajburgu u Švajcarskoj, u svojoj knjizi Moć zaraze: Kako je „Velika kuga“ promenila svet 1347 -1353. (C. H. Beck Verlag, Minhen 2021) rekonstruiše tok epidemije od njenih početaka u Aziji do privremenog iščeznuća u Evropi, osvetljujući različite odnose na egzemplaran način u pojedinim gradovima i objašnjava kako su oni koji su preživeli uspeli da smrt politički, privredno i religiozno nadvladaju. Ova knjiga renomiranog istoričara Rajnharda napeta je panorama koja čitaoca, u čas pandemije korone (kovid-19), podseća na zahvalnost za onovremeni medicinski napredak koji je zapanjujuće sličan sa današnjim. Kad je 1348. kuga bila pred vratima Milana, ondašnji vladar Lukino Viskonti je grad kompletno izolovao. Oboleli su bili naprosto bili zazidani.

 

Tako je Milano ostao jedini pošteđeni grad Italije. Rajnhard je minuciozno studirao sve raspoložive izvore o Velikoj kugi i, u svojoj napeto napisanoj knjizi, pokazao da utisak da se zaraza širila kao ubrzani požar zapravo počiva na činjenici da je reč o sumi lokalnih drama, koje su ljudi na različite načine rešavali: kroz političke prevrate, proganjanjem manjina, restauracijom bivših odnosa ili pak slavljenjem tirana kao što je to slučaj sa Milanom. Klasični opisi kuge, kao što je to bio slučaj sa Bokačom, zapravo su docnija stilizacija po ugledu na uzore, ali slike, zdanja ili anonimne hronike, otrežnjujuće opominjući na nesigurnost i ekstremnu žudnju za izgubljenom normalnošću. U središtu Rajnhardove studije ne nalazi se zaraza kao istorijska apstrakcija ili njena destruktivna snaga. Dva osnovan dela studije posvećeni su ljudima samim u poznosrednjevekovnoj životnoj realnosti. Drugi deo studije (Ljudi i kuga), sa prvim kratkim poglavljem, predstavlja rekonstruisanje opštih činjenica, opisuje masovno umiranje u značajnim evropskim gradovima, kako u svetlosti svetovnih, tako i crkvenih aktera i grupa.

 

U trećem delu (Ljudi posle kuge), autor razmatra društvene konsekvence i retrospektivna osećanja preživelih, osvetljava prelome i diskontinuitete i protivreči izvesnim popularnim mitovima o kraju sveta, sagledavajući pošast kao sredstvo velikih transformacija. Ova panorama kuge u Evropi, kao napeta naracija o kugi, sa frapirajućom snagom pokazuje čitaocu da je pristup virusu korone zapravo u mnogim tačkama ponavljanje. Od teorije o smrtnom vazduhu, karantinu (iz italijanskog quaranta, odnosno 40 dana izolacije), brutalnih privrednih preloma i zaokreta, nakon koje je sledila florirajuća renesansa. Rajnhard majstorski elegantno spaja komplikovane sklopove u interesantan psihogram ljudskog ophođenja u velikim opasnostima. U jednu reč, ova istorijska studija briljantno je napisana knjiga o kugi u 14. veku, inkluzivno sa zapanjujuće evidentnim paralelama sa pandemijskom sadašnjošću u 21. veku.

 

 

***

Komentar

 

***

 

U Evropi - od sredine 14 veka epidemija smrtonosne kuge, kao i serija "malih (nepovezanih) ledenih doba" 1230-1850 naterala je ljude da ubrzano uče na greškama da bi preživeli. U nedostatku odgovaraućih medicinskih znanja bilo je i tačnih i efikasnih zapažanja, na primer, zabrana okupljanja kraj kreveta bolesnih i pokojnih, zabrana okupljana na shranama, zabrana korišćenja odeće zaraženih... Najefikasnija mera je bila bežanje iz gusto naseljenih gradova; opisao Bokačo u "Dekameronu" (u uvodu) gde govori o bekstvu elite bogatih Firentinaca iz vila u svoje kuće na selu. Kuga je doprinela i stvaranju novih sistema vrednosti i nove pobožnosti. Do tada su se ljudi plašili smrti zbog mogućnosti odlaska u pakao; a sada su se ljudi plašili - same smrti - zbog vidljivih užasa umiranja usled kuge a ti prizori nisu nimalo zaostajali za paklenim mukama. Pojavljuje se "Memento mori"( „seti se da si smrtan“) koja je postala temelj pobožnosti i čitavog stila života i razmišljanja - to je sve vodilo da u 16 veku Montenj kaže „filozofirati znači naučiti da se umre“! Ikonografska tema pobeda smrti spektakularno je predstaljena 1350. "Kampo Santo" u Pizi; takođe u ikonografiju ulazi i mrtvački ples kao slika smrti čitavog društva predvođen papom i carem, igra čitav ljudski rod, od kralja do plemića, buržuja i seljaka... Donose se propisi o zabranama okupljanja u kafanama, zabrana kockanja, igranja..."prilagodi se stvarnosti ili umri"....slabo smo šta naučili iz naše istorije.

 

Zoran Stokić

25.04.2021.

 

Kineski rover na Marsu dobio ime po bogu vatre

 

Prvi kineski rover koji će ići na Mars biće nazvan Džurong, po starom bogu vatre, saopštila je danas kineska vlada.

 

IZVOR: TANJUG SUBOTA, 24.04.2021. | 10:05

 

Rover se nalazi na sondi Tajnven-1 koji je ušao u Marsovu orbitu 24. aprila i treba da se spusti na površinu crvene planete u maju kako bi tražio dokaze života, javio je AP. Sve to je deo kineskih svemirskih planova, koji uključuju lansiranje orbitalne stanice i sletanje čoveka na Mesec. Kina je 2019. godine postala prva zemlja koja je spustila sondu na malo istraženu dalju stranu Meseca, a u decembru je na Zemlju donela kamenje sa Meseca, što je prvi put neko učinio od sedamdesetih godian prošlog veka.

 

Ime rovera odgovara kineskom imenu za Mars - Huo Sing, ili vatrena zvezda, saopštila je Kineska nacionalna svemirska agencija. Mesto gde bi rover trebalo da se spusti je Utopia Planitia, kamenita ravnica, gde se američki Viking 2 spustio 1976. godine. Kina će postati treća zemlja, nakon Sovjetskog Saveza i SAD koja će spustiti rover na Mars.

 

 

 

***

 

Komentar

 

 

***

 

 

Ignis mutat res. Vatra nam daje toplotu i svetlost, preobražava materiju i pospešuje hemiske reakcije. Kako ukrotiti tu iverzibilnost? Prvi rudari i metalurzi, u svim civilizacijama, verovali su da mogu, upravljati vremenom,  ubrzati rast minerala pomoću vatre. Alhemičari su bili ambiciozniji pomoću transmutacije, opet uz pomoć vatre,  su hteli "vulgarne metale" da pretvore u "plemenite metale"  u zlato koje bi u medicini moglo da beskonačno podmlađuje ljude i pretvori ih u  besmrtna bića poput bogova. Paracelzijus je 1527., baveći se alhemijom i medicinom zaključio da "nauka ne može gledati u prošlost", na tom tragu se kretao Robert Bojl u svojoj knjizi "Skeptični hemičar" iz 1661. gde je za razliku od "koncepta elemenata" koja je postojala kod alhemičara i u teoriji flogistona – razvio nov koncept – "hemijskog elementa" koji su koristili Prišli i Lavoazje pri stvaranju hemije. Dve slučajnosti su dovele do toga da u istom trenutku svet možda "izgubi" tvorce hemije. Prišliju osnivaču unitarizma u Engleskoj, je tada zapaljena kuća i laboratorija što ga je moglo koštati glave; zamalo je izbegao sudbinu Lavoazjea, koga je revolucionarni sud osudio na smrt. Lavoazje je bio jedan od 27 privrednika na čiju je imovinu bacila oko nova vlast: optuženi su za finasijske malverzacije, po kratkom postupku poslati na giljotinju, a imovina im je zaplenjena.Tom nerazumnom činu je 8. maja 1794. prisustvovao Lagranž, koji je rekao: “Trebao im je samo trenutak da odseku ovu glavu, a trebaće nam sto godina da možda stvorimo takvu istu” („Il ne leur a fallu qu'un moment pour faire tomber cette tete, et cent annees peut-etre ne suffiront pas pour en reproduire une semblable“).

 

 

Zoran Stokić

24.04.2021.

 

 

Rover napravio prvih pet grama kiseonika na Marsu

Rover NASA "Prezervans" transformisao je ugljen dioksid iz Marsove atmosfere i pretvorio ga u kiseonik, što je prva transformacija urađena na drugoj planeti, saopštila je NASA.

 

IZVOR: B92, TANJUG ČETVRTAK, 22.04.2021. | 12:20 -> 13:52

 

"Ovo je ključan prvi korak ka pretvaranju ugljen dioksida u kiseonik na Marsu", rekao je u sredu Džim Rojter, jedan od pomoćnika direktora u NASA, preneo je sajt američke svemirske agencije. Eksperiment se desio 20. aprila, a NASA se nada da će naredne verzije eksperimentalnog materijala pomoći da jednog dana i čovek koristi transformisani kiseonik sa Marsa. Astronautima koji budu išli u misiju na Mars će to pomoći da ne nose sa sobom velike količine kiseonika kako bi uspeli da se vrate na Zemlju.

Eksperiment je urađen pomoću eksperimenta "MOKSI" (The Mars Oxygen In-Situ Resource Utilization Experiment), što je kutija veličine akumulatora i nalazi se na prednjem delu rovera. Koristi struju i hemijske procese kako bi razdvojila molekule C02, praveći kiseonik sa jedne strane i ugljen monoksid, sa druge. U prvom pokušaju, dodaje Glas Amerike, "MOKSI" je napravio pet grama kiseonika, što je dovoljno za astronauta da diše deset minuta u normalnim aktivnostima.

 

***

Komentar

***

 

Nauka ne može da bude praktično upotrebljiva ako nije i teorijski zasnovana i ispravna; tokođe njena primenljivost, efikasnost  jeste jedan od pokazatelja njene istinitosti. Kako je izgledala planeta Zemlja dok je bila veoma mlada pre 4 mijardi god? Iz gasova istisnutih iz unutrašnjosti nastala je atmosfera, bila je kotao pare:  azota, metana, amonijaka, nije bilo slobodnog kiseonika, nije bilo biljaka;  kada su ta jednostavna jedinjenja bila podvrgnu - dejstu munja  -  pokrenuta je  hemijska reakcija - koje će kao rezultat imale formiranje niza organskih jedinjenja, između ostalog i četiri aminokiseline tj. "cigle žitova", od njih su građeni proteini, a proteini su sastojci svih živih bića. Luj Paster bio je prvi koji je povezao život sa hemiskim procesima. Život kao hemisli proces(!) Hemiski sastav našeg organizma najbolje podupire teoriju evolucije. A da li na Marsu ima života (makar algi, lišajeva)? Zavisi najpre od njegove atmosfere i njegove klime. Merne metode i aparatura na samom Marsu mogu nam dati odgovore na ta pitanja. Ono što znamo klasičnim metodama, na primer, spektralnom anlizom, kinetičkom teorijom gasova - Mars ima veoma rektu atmosferu, koja se sastoji do 98% azota, 1,5% ugljen dioksida i 0,5 argona. Fotometriskim i polametriskim metodama izmeren atmosferski pritisak na samoj površini planete pokazuju da je on izuzrtno nizak 6 do 7 cm živinog stuba itd i tsl.

 

Zoran Stokić

22.04.2021.

 

Uspeo istorijski let helikoptera na Marsu FOTO/VIDEO

 

Nasa je uspela da upravlja minijaturnim helikopterom "Indženuiti" iznad tla Marsa, što je prvi kontrolisani let letelice na drugoj planeti.

 

IZVOR: B92 PONEDELJAK, 19.04.2021. | 13:07 -> 14:35

 

Helikopter težak 1,8 kilograma sporo se spustio sa visine od tri metra na površinu planete, leteo 30 sekundi, a onda se okrenuo pre nego što se lagano spustio. Slika, video-zapis, zvuk - a sad i prvi selfi s Marsa "Indženuiti je izveo svoj prvi let - prvi let aviona sa motorom na drugoj planeti", napisala je Nasa na svom zvaničnom profilu na Tviteru. Nasa je najpre odložila let zbog problema sa tajmerom koji sprečava helikopter da pređe u režim leta i izvrši test okretanja velikom brzinom. Helikopter "Indženuiti" lansiran je sa svemirske obale Floride prošle godine u okviru misije Mars 2020. "Indženuiti" je stigao do Crvene planete zajedno sa Nasinim roverom "Perseverens", koji je sleteo 18. februara u krater Jezero, nakon što je prešao sedmomesečni put.

 

Rover je bio u pripravnosti kada se njegov maleni kolega podizao ka nebu. Ovo je prvi kontrolisani let letelice na drugoj planeti. Nasa se nada da će primiti fotografije i video-snimke leta sa kamera koje postoje na helikopteru, ali i sa onih sa rovera "Perseverens", koji je "parkiran" 76 metara dalje. "Indženuiti" će napraviti još nekoliko dužih letova narednih nedelja, iako će mu između svakog leta biti potrebno četiri do pet dana pauze, kako bi napunio baterije. Nasa je inicijalno odložila prvi let minijaturnog helikoptera zbog tehničkih problema. Svemirska agencija rekla je da je helikopter siguran i da je poslao podatke natrag na Zemlju, naveo je tada BBC. Tim je proveravao podatke kako bi našao problem i odredio novi datum poletanja.

 

 

***

Komentar

(na našim sajtovima, botovi vlasti kao i  ljudi "zemlja ravna ploča" su na ovaj "dzinovski korak Homo sapijensa" iskazivali uobičajenu mržnu prema SAD; Holivudski film i tsl. Njima je upućen ovaj komentar)

 

***

 

 

Antički filozofi su smatrali da kao što je ptici data sposobnost letenja, a ribi sposobnost plivanja, isto tako je čoveku data sposobnost mišljenja, i to jednom zauvek; ova ideja se održala dva milenijuma, ali je netačna i vodi nas u pogrešnom smeru, ravnopločaši su samo jedan od dokaza za to. Mišljenje nam nije dato na poklon, nego njega svaka generacija iznova izgrađuje, stiče, mukotrpno, malo-pomalo, putem obrazovanja, tj. kulture. Ne postoji „apriorni“ način organizovanja iskustva Homo sapijensa, on zavisi od refertnog okvira (kulturne matrice), ti okviri utiče na percepciju, način mišljenja, ponašanje, sliku sveta i sposobnosti, prostorno-vremenske procese, problem preticanja... Homo sapijens je prošao kroz magisku, mitsku, religisku, naučnu – fazu. Ako u razvoju ostanemo na nivou mita tj. u "mitskom referentnom okviru" onda su nam svi događaji ili prijateljski ili neprijateljski, dobroćudni ili zloćudni; "mrzim" SAD, znači sve što uradi NASA je "nepijateljska laž". 

Ovaj bi let trebalo posvetiti Đordanu Brunu čija je knjiga: "La Cena de le ceneri" (1584., London) iz dogmatskog dremeža prodrma savremenike. Njegove spise je do detalja upoznao Galilej, ali ga nigde u svojim knjigama ne spominje iz opreza prema inkviziciji. Monarh heroj Bruno, koga je inkvizicija spalila 1600 na cvetnom trgu u Rimu, nenameravano je „otvorio oči“ crkvi - koja je iz njegovih spisa uvidela svu opasnost koju sa sobom nosi nova astronomuja kada je u pitanju stvar vere; Kopernikova je astronomija stavljena na indeks zabranjenih knjiga 1616.

 

 

Zoran Stokić

19.04.2021.

 

Pola milenijuma otkako je Luter odbio cara

 

Pre 500 godina je Martin Luter, začetnik Reformacije, u nemačkom gradu Vormsu stao pred cara Karla V i odbio da porekne teze koje je prethodno zakucao na vrata crkve u Vitenbergu. Tako je počeo veliki raskol.

 

IZVOR: B92, DW NEDELJA, 18.04.2021. | 11:24 -> 17:40

 

"Figura koja nudi putokaz", tako Juta Herbert (58) opisuje Martina Lutera (1483-1546). Ova sveštenica za DW priča da je Luter mnogo uticao na nju svojom istrajnošću, stavljanjem Biblije i obrazovanja u žižu. Herbert vodi evangelistički dekanat u Vormsu, nedaleko od Frankfurta. Upravo u Vormsu se nalazi jedan od najvećih spomenika Luteru na svetu. Po njemu se zove nekoliko ulica. Pre tačno pet vekova baš u tom gradu se Luter, sveštenik koji je kritikovao Vatikan, našao pred carem Karlom V baš u Vormsu. Ti dani sredinom aprila 1521. bili su ključna etapa Reformacije.

Oduševljenje Luterom

Tri i po godine pre toga Luter je objavio svoje teze. On je nakon toga postao poznat u Nemačkoj. Građani su ga pozdravljali tokom putovanja iz VItenberga prema Vormsu. Zapisano je da ga je u Frankfurtu pratila "oduševljena masa". Jubilej pada u doba korone pa će biti sproveden tek mali deo programa koji su smislilu grad Vorms i Evangelistička crkva. Ovog vikenda tamo govori nemački predsednik Frank Valter-Štajnmajer koji je i sam angažovani protestant. Na televiziji će biti prenošena jutarnja misa kao i spektakl "Luterov trenutak" kada će na centralnom gradskom trgu na crkvenoj fasadi biti projektovani snimci i slike. Na trgu neće biti posetilaca.

Juta Herbert je tužna zbog toga. Sad se nada susretima barem u malom krugu ljudi – i možda šansi da neki od planiranih termina budu nadoknađeni, možda na jesen. Ova teološkinja je već decenijama aktivna u Vormsu i zna kakvo značenje ima nastup Martina Lutera od pre petsto godina: "Stalno primamo upite iz inostranstva ili nam dolaze strani posetioci", kaže ona. Ali ovu godišnjicu neće dočekati u Vormsu. Otvaranje velike izložbe "Ovde stojim. Savest i protest – 1521. do 2021." odloženo je za jul.

Moto te izložbe otkriva najvažnije što se dogodilo pre 500 godina. Tada 37-godišnji Luter pred katolikom Karlom V branio se od optužbi da je jeretik. Car je tražio da Luter porekne svoje teze iz Vitenberga. Luter se suprotstavio. "Bog mi je pomogao. Amin." Nekoliko dana kasnije je nestao, utočište je potražio u Vartburgu u Tiringiji. A Reformacija je počela, odnosno proces otcepljenja Luterovih pristalica od Katoličke crkve.

Ekumenski kao nikad pre…

Kako stvari u Vormsu izgledaju po pitanju ekumene 500 godina kasnije? U gradu s oko 85.000 stanovnika živi oko 28 odsto protestanata i 23 odsto katolika. "Mi ovde u Vormsu blisko sarađujemo", kaže Herbert. Na misi će učestvovati i katolički biskup. U letnjim mesecima, priča nam Herbert, svake subote u katedrali će se održati ekumenska molitva. Mesni hospicij je ekumenskog karaktera, a dve velike crkve se već odavno zajedno brinu i oko podele hrane sugrađanima kojima je pomoć potrebna. Ekumena napreduje na terenu, na crkvenoj bazi, uvjerena je Herbert: "Napredujemo, napravili smo dobre korake na tom putu. I ne bismo smjeli gledati samo na ono što nas razdvaja.” U nedjelju će u katedrali biti utemeljena jedna regionalna skupina koja se naziva "Radna zajednica kršćanskih crkava” (ACK), u kojoj će biti zastupljeni predstavnici svih crkava iz Wormsa, od baptista do sirijskih pravoslavnih kršćana.

Tobijas Šefer je kod katolika u Vormsu ono što je Herbert kod protestanata – on nam kaže da je njihov grad prožet ekumenom. "Grad Vorms sa svojom istorijom ima obavezu promocije ekumene", kaže Šefer za DW. Smatra da je još 1971. godišnjica Luterovog poteza bila obeležena ekumenski. Tada su protestanti i katolici zajedno inicirali "Memorandum iz Vormsa" kojim su zahtevali okončanje "progona" Lutera od strane Katoličke crkve. Taj memorandum je poslat papi. Pismenim putem je na njega odgovrio jedan kardinal Risme kurije koji je zahtev u prijateljskom tonu – odbio. U katoličkoj katedrali u Vormsu pak postoji Luterova slika – nezamislivo pre samo par decenija. "U ovih 500 godina", kaže Herbert, "puno toga se dogodilo. Ali pogotovo se puno toga dogodilo u poslednjih 50 godina."

 

***

Komentar

 

***

 

Napredak je započeo, daleko pre Lutera, sa višecentričnim društvom: kralj, atistokratija, crkva, gradovi. Motor razvoja su gradovi - škole i fakulteti u nastajanju, Abelar (1079 - 1142), prvi moderni prof, te - golijardi - siromašni studenti - urbana inteligencija. Oko 1140 manastirska knjiga se zatvara otvara se "sholastička" knjiga. Osnovan vrsta školskih knjiga u 12 veku bile su „Florilegije“ koje su pored bibliskih i antičkih citata imale i KOMENTARE učitelja (na primer, "Knjiga izreka" Petra Lombarda, 1160.) – komentari i izreke bili su polažište za školske rasprave – to je sve publikovano u "glosama". Ti "komentari" označili su početak - intelektalnog napretka – kritičke rasprave, učenja na greškama. Za razliku od antičkih sada je grad u centru imao tržnicu, ekonomsku delatnost; građani se dive trgovcima i zanatlijama ali i umetnicima koju su uradili spomenike, divili su se gotskim crkvama, školama, kulturi. Grad ne čine zidine već ljudi koji u njenu žive; planska izgradnja gradova, briga o otpadnim vodama, kanalima, ulicama; Grofovi i biskupi im dodeljuju povelje slobode, građani mogu sami da biraju upravu grada, učestvuju u organizaciji života u njemu, kroz “juriste”, komune, gradski “porez”. U Sijeni, Libeku, Kelnu, Brižu, Veneciji,..., trgovci grade prve gradske bolnice, gradskih većnice, svetovne škole. Korporacije trgovaca su već toliko uspešne, da je posle “svetih”: Jerusalima, Rima, Carigrada - i Keln od 12. veka postao “Sveti - Keln”.

 

*

 

Luter je crkvu lišio njenog autoriteta i preneo ga na pojedinca. To se često smatara jakim razlozima za pohvalu te strane Luterove doktrine, pošto je ona doprinela razvoju političke i duhovne slobode modernog društva. Drugu stranu te "medalje slobode" koju je doneo protestantizam čini osećanje izdvojenosti i nemoći, koje je ta sloboda zapravo donela pojedincu. Oslobađajući ljude od autoriteta crkve, Luter ih je na psihološkoj ravni nagonio da se potčine jednom mnogo svirepijem autoritetu, autoritetu samog boga, ističući neprestano da su potpuna potčinjenost čoveka (koji je po priridi zao) i ukidanje njegovog ličnog "ja" neophodan uslov za spasenje. Luterova "vera" je bila uverenje u ljubav uslovljenu predajom, a to rešenje ima mnogo toga zajedničkog s načelom o potpunom potčinjavanju pojedinca državi i vođi. Strahopoštovanja i ljubavi prema autoritetu ima i u Luterovim političkim ubeđenjima. Mada se borio protiv autoriteta crkve, Luter je učio ljude da se potčinjavaju autoritetu kneževa: "Knez treba da ostane Knez ma koliki tiranin bio." A kada narod pređe granicu poštovanja kneževog autoriteta, Luter će zagrmeti u jednoj od svojih dijatriba: "Stoga, ko god može, neka udara, ubija i kolje, krišom ili otvoreno", opominjući da ništa "ne može biti zaraznije, ubitačnije ni paklenije od buntovnika. Baš kao da čovek ubija besnog psa; ako ti ne napadneš njega, on će napasti tebe, pa tako i čitavu zemlju."

 

Zoran Stokić

19.04.2021.

 

Teorije zavere - Jovan Bajford

Jovan Bajford u Intervjuu petkom: Zašto u krizama mnogi veruju u teorije zavere

 

Sin čuvenog reditelja Timotija Džona Bajforda predaje psihologiju na Otvorenom univerzitetu u Velikoj Britaniji i teorije zavere su mu glavna oblast interesovanja.

IZVOR: BBC PETAK, 16.04.2021. | 10:29 -> 15:10

 

Teorijama zavere može se svašta osporiti, osim da su intrigantne i da privlače pažnju mnogih, a psiholog Jovan Bajford je od želje da čita i ispituje ono što opisuje kao "razne gluposti koje nas okružuju" napravio životni poziv. "Nije najvažnije da se utvrdi zašto jedna osoba veruje u teorije zavere, a druga ne veruje u njih. "Pravo pitanje je zašto u vreme kriza, pandemija i socijalnih previranja potpuno normalni i pametni ljudi pronalaze nešto uverljivo u njima", kaže Bajford u intervjuu za BBC na srpskom. Sin čuvenog reditelja Timotija Džona Bajforda, omiljenog Engleza među Jugoslovenima, danas je vanredni profesor na Otvorenom univerzitetu u Velikoj Britaniji gde predaje psihologiju.Bavi se izučavanjem ne samo teorija zavere, već i Holokausta, antisemitizma i preplitanja istorije i psihologije, a često s balkanskih prostora crpi inspiraciju. Njegov otac, slavni autor dečijih televizijskih serijala Neven i Poletarac, došao je u Jugoslaviju kao BBC režiser pre pola veka i ostao zauvek. Pogledajte video o tome kako razgovarati sa ljudima koji veruju u teorije zavere

Teorije zavere su, kaže, uvek tu - "na margini, na internetu ili u supkulturama" "Ali ono što im omogućuje da izađu na videlo i čini ih sve privlačnijim široj populaciji u vreme krize jeste to što nude jednostavne odgovore na složena pitanja."

 

Pandemija je zato posebno plodno tle za njihovo bujanje.

 

Teorije zavere, kaže Bajford, daju objašnjenja za događaje gde postoji nesrazmera između banalnosti uzroka i dramatičnosti posledice. "Na primer, uzrok korona virusa je najverovatnije to što je negde u Kini na nekoj farmi ili pijaci došlo do preskakanja virusa sa jedne životinje na drugu pa na čoveka. Tri meseca kasnije - ceo svet je morao da stane. "Dramatične priče o zlim ljudima ili organizacijama koje nam rade o glavi uspostavljaju ravnotežu u srazmeri uzroka i posledice." Iako nam deluje da smo danas više izloženi teorijama zavera zbog društvenih mreža, on kaže da to nije slučaj. "Ima ih više danas nego u mirnija vremena, ali približno isto kao i u periodima kriza. "Ono čemu su društveni mediji doprineli kad je reč o teorijama zavera jeste da danas nije više toliko jasna razlika između onih koji ih stvaraju i onih koji ih konzumiraju." Svako deljenje takvih objava je na neki način i kreiranje teorija zavere, ističe. "Kao kad se ljudi igraju gluvih telefona, teorije zavere se kroz komunikaciju menjaju, razne stvari se povežu i prepliću i one tako evoluiraju." Mnogi teorije zavere, kaže, ne shvataju bukvalno, nego metaforično. "Ne veruju svi ljudi da Bil Gejts zaista pokušava njima da ugradi mikročip u telo, ali to jeste način da se strahovi oko moći farmaceutskih ili tehnoloških kompanija stave u jednostavnu priču o sukobu između dobra i zla." Prvi čovek kompanije Majkrosoft nalazi se na meti onih koji veruju u teorije zavere zahvaljujući njegovoj Fondaciji koja se bavi razvojem vakcina, a pre nekoliko godina je istraživala jednu vrstu životinjskog korona virusa. To nije ovaj novi korona virus koji je izazvao pandemiju, što je lako proverljivo, tvrdi Bajford. Ipak, patent za modifikovani virus ljudi koji veruju u zavere su iskoristili kao dokaz da se virus nije pojavio slučajno i da Gejts želi da zaradi na krizi. "Važan element teorija zavere je tvrdnja da je neko unapred znao da će se nešto desiti, jer to ukazuje da sve bilo isplanirano. "To je isto kao priča da Jevreji nisu došli na posao 11. septembra (kad su napadnute kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku) jer su znali šta će se desiti, pa se iz toga izvlači zaključak o tome ko stoji iza zavere i ko je odgovoran." Ugradnja čipova se tu "prirodno nadovezala" - ne samo zato što je reč o osnivaču Majkrosofta, već zato što je i to već godinama deo našeg svakodnevnog života, pa samim tim i teorija zavere. "Ljudima koji veruju u teorije zavere nove tehnologije su uvek izvor masovne manipulacije, od radija, preko interneta, do mikročipova i 5G tehnologije", kaže Bajford.

 

Teorije zavere je gotovo nemoguće "izmisliti" od početka, one su uvek nadogradnja neke priče koja već postoji, ali se "oplemeni" novim detaljima ili tehnološkim dostignućima i primeni na neki novi događaj ili kontekst. "One polaze od toga da bilo koja kriza koja nam se dešava nikad nije nova, nego je samo poslednja karika u lancu zavere koja je uzrokovala dramatične događaje u prošlosti"objašnjava. Takođe, dobra teorija zavere ne traži čvrste dokaze, jer je upravo njihov nedostatak navodni pokazatelj koliko su moćni oni koji "povlače konce". "Sve teorije zavere koje danas postoje o koroni ili vakcini sadrže elemente koje smo ranije viđali, od antivaksera protiv dečijih vakcina do ostalih. "Cela ideja da virus ne postoji, ili da je biološko oružje napravljeno u laboratoriji, ili da su mere protiv širenja zaraze opasnije od same bolesti, reprodukcija su onog što je osamdesetih i devedesetih godina 20. veka govoreno o HIV-u i sidi", kaže Bajford. Ime Bila Gejtsa nije prvo koje obeležava teorije zavere - uloga porodice Rotšild vrlo često je mistifikovana. "Rotšildi su postali deo ikonografije i folklora zavereničkog diskursa jer su objedinjavali više stvari. "U 18. veku, članovi ove imućne jevrejske porodice bili su povezani sa masonskom ložom u Frankfurtu i zbog toga su oni koji veruju u zavere u njima videli idealan spoj između tajnih društava i jevrejske finansijske moći i personifikaciju svetske zavere", kaže Bajford. Rotšildi, porodica poreklom iz Nemačke, u istoriji je zapamćena kao moćna bankarska dinastija koja je vrhunac bogatstva i slave dosegla u 19. veku. Gotovo dva veka je ova porodica imala veliki uticaj na privrednu i političku istoriju Evrope, navodi enciklopedija Britanika.

 

 

Srbija, Zapad i "neokortikalni rat"

 

Vrlo često, kada ga i u Engleskoj ljudi pitaju zašto sada bujaju teorije zavere, Jovan Bajford seti se kako je Srbija izgledala u vreme NATO bombardovanja 1999. godine. Bombardovanje Jugoslavije Bajforda je zateklo na putovanju kroz Južnu Ameriku, iako je u to vreme već uveliko živeo u Engleskoj. Kad je došao u Beograd u leto 1999. godine, bio je zapanjen "dramatičnom količinom teorija zavere", kojih nije manjkalo te decenije. "Ono što je ranije bilo limitirano na desničarsku štampu, časopis Treće oko i na noćne termine na opskurnim TV kanalima, tada je postalo mejnstrim. "Vlast je tvrdila da ništa nije onako kako izgleda, a teorije zavere su nudile ljudima jednostavno objašnjenje za rat lišeno bilo kakve svesti o odgovornosti srpske strane", kaže. Došlo je i do promene u tipu teorija zavera - ljudi su tada verovali ne samo da su Jevreji imali "poseban doprinos" bombardovanju, već i da se protiv Srbije vodi "neokortikalni rat". Reč je o posebnoj vrsti rata kojim se navodno paranormalnim sredstvima utiče na psihu ljudi.

 

"Ideja o 'neokortikalnom' ratu je objavljivana u zvaničnom časopisu Vojske Jugoslavije Vojno delo. "O tome je pisao čovek koji je nekoliko godina ranije kao pukovnik pokušavao da formira 'Grupu 69', koja je trebalo da razvija srpsko tajno parapsihološko oružje uz pomoć mistika i jogi letača, a 1999. je bio portparol Vojske Jugoslavije", podseća Bajford. "Mnogi, od zvaničnih medija, do ljudi sa kojima sam razgovarao u biblioteci ili taksiju, uzimalo je te tvrdnje možda ne kao potpuno tačne, ali kao nešto što svakako treba razmotriti kao legitiman stav." Sve ovo ga je inspirisalo da uradi doktorat i kasnije napiše knjigu Teorije zavere: Srbija protiv novog svetskog poretka. U teorijama zavera i njihovoj pojednostavljenoj podeli na dobre i loše momke, Srbija je bila na strani dobra, kao ostrvo koje odoleva novom svetskom poretku, a Zapad je večiti negativac. "Bila je rasprostranjena ideja da je sve što smo gledali - snimci izbeglica na Kosovu ili dokazi o ratnim zločinima - da je sve medijska manipulacija i da je sve izmišljeno." Pokušavalo se da se predstavi da su "Srbi mali slobodarski narod, kog napadaju jer žele da mu otmu teritoriju, a sve u želji da se uništi pravoslavlje i uspostavi vladavina nad celim svetom". "Teorije zavere uvek daju odgovor na pitanje zašto se loše stvari dešavaju dobrim ljudima", objašnjava Bajford. Bajford kaže da je "Zapad imao i konkretnija obličja u tadašnjim teorijama zavere u Srbiji - dolazilo se do Vatikana, Jevreja, satanista, iluminata, sionskih mudraca i sličnih". Protokoli sionskih mudraca je antisemitski falsifikovani pamflet koji opisuje navodnu jevrejsku i masonsku zaveru da se zavlada svetom. "U to vreme je izgubljena mera koja bi antisemitizam smatrala za nešto što je neprihvatljivo u mejnstrim medijima", smatra on. Bajford zaključuje da je publicitet koji su teorije zavere dobijale zapravo dokaz da su one bile deo zvaničnog državnog projekta preko kojih je režim Slobodana Miloševića nastojao da izbegne odgovornost za ratove i krizu.

 

 

Dara iz Jasenovca - propuštena prilika

 

Pošto je prošle godine objavio novu knjigu o fotografijama ustaških zločina i njihovoj ulozi i sećanju na genocid u NDH, Bajford je sa velikom pažnjom gledao film Dara iz Jasenovca, za koji kaže da je "propuštena prilika". "Nema udubljivanja ni u jednu temu, a istorijske činjenice nisu osvetljene. Film je površan, emocije kojima autori posvećuju veliku pažnju su površne, a scene i događaji su samo kolaž različitih motiva i slika koji su ljudima u Srbiji vrlo poznati. "Film, dakle, samo potvrđuje ono što već postoji u kolektivnom sećanju i to što ljudi već znaju. Sve mane kulture sećanja na genocid u NDH prenete su na filmsku traku", kaže Bajford. Nezavisna Država Hrvatska (NDH) uspostavljena je na prostoru današnjih Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srema u Vojvodini 10. aprila 1941. uz punu saradnju nacističke Nemačke i fašističke Italije. "Dara iz Jasenovca“, "Quo vadis, Aida“ i borba za istinu na filmPriča o vojvođanskoj Nemici koja je preživela ustaške logor Ivan Ivanji o Aušvicu: "Dobro je da sam bio sam. Ljudima je najteže bio razdvajanje" . Bajford smatra da je motiv za stvaranje i promociju tog filma uverenje da se Srbima uskraćuje pravo na sećanje na logor Jasenovac. "To uverenje, koje mislim da je neutemeljeno, jeste da svet nema adekvatnu predstavu o srpskom stradanju. "Da ima, navodno bi naša reputacija u svetu bila mnogo bolja i svet bi imao više razumevanja za našu stvar." Zato već trideset godina, podseća, postoji ideja da se državnim novcem napravi film o zločinima u NDH, koji bi bio prikazan na Zapadu. Bajford navodi primere poslanika Batrića Jovanovića koji je o tome govorio u Skupštini 1991, pa sve do tadašnjih premijera Republike Srpske Milorada Dodika i predsednika Srbije Borisa Tadića. Tadić i Dodik su pre deset godina planirali snimanje filma koji su želeli da režira Stiven Spilberg, a u njemu bi igrao Robert de Niro, za koga mnogi veruju da je "prijatelj Srba", na osnovu nepotvrđenih medijskih priloga. . "Ta inicijativa je obelodanjena baš u vreme kada je Evropska unija donosila rezoluciju da 11. jul bude dan sećanja na genocid u Srebrenici. "Dodik je tada otvoreno rekao da u vreme kada 'mnogi navijaju da se tragedija u Srebrenici, gde je stradalo nekoliko hiljada muslimana, pretvori u dan žalosti za cijelu Evropu', Srbi treba da naprave film o sopstvenom stradanju da svet vidi kako izgledaju žrtve genocida na Balkanu`", kaže Bajford. Ideja je zapravo bila da se kaže da "Srbi nisu počinitelji genocida, već da samo mogu da budu žrtve genocida". "Dara iz Jasenovca, ali i izložba o Jasenovcu u zgradi Ujedinjenih nacija 2018. godine, najnoviji su načini da se to postigne. "Film je kandidovan za Oskara, a ne zato što je to posebno kvalitetan film, nego zato što je cilj da kroz motiv srpskog stradanja popravi imidž iz devedesetih", smatra Bajford. Napominje i da film nije prikazan širom sveta, kako se navodi u medijima,i da se njegov uticaj preuveličava. On dodaje da od devedesetih godina prošlog veka postoji i namera da se stradanje Srba prikaže preko Holokausta, a kao primer navodi da je ta srpsko-jevrejska izložba u UN organizovana na Dan sećanja na Holokaust. "Bilo mi je indikativno da je reditelj filma Dara iz Jasenovca na RTS-u najavio da će premijera biti na Floridi u gradu koji se zove Boka Raton. Rekao je da 'to nije slučajno' i da tamo ima jako mnogo uticajnih ljudi iz sveta filma i biznisa koji su tamo u penziji`. "A Boka Raton je grad čuven po tome što tamo živi mnogo penzionisanih Jevreja, uglavnom iz Njujorka", navodi Bajford. Očigledno je neko smatrao, tumači, da film treba popularizovati u Americi preko jevrejske zajednice.

 

Ko je Jovan Bajford?

 

1973. rođen u Beogradu kao dete Mile Stanojević Bajford i Timotija Džona Bajforda, autora kultnih dečijih serijala Neven, Poletarac i mnogih drugih;

1991. odlazi u Englesku na studije, doktorira na Lafboro univerzitetu i na temelju disertacije objavljuje knjigu Teorije zavere: Srbija protiv novog svetskog poretka;

Naredne gotovo dve decenije izučava preplitanje psihologije i istorije, a posebno ga zanimaju teorije zavere;

Pored masovnosti teorija zavera tokom devedesetih u Srbiji, od balkanskih tema izučavao je sećanje na Holokaust i genocid u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH), kao i promenu kolektivnog sećanja na vladiku Nikolaja Velimirovića ;

Autor je sajta Jevrejski logor na Sajmištu, koje se smatra jednim od glavnih mesta Holokausta u okupiranoj Srbiji tokom Drugog svetskog rata;

Bajford danas predaje psihologiju na Otvorenom univerzitetu u Velikoj Britaniji;

Oženjen je i otac dve ćerke.

 

Dara iz Jasenovca - propuštena prilika

 

Pošto je prošle godine objavio novu knjigu o fotografijama ustaških zločina i njihovoj ulozi i sećanju na genocid u NDH, Bajford je sa velikom pažnjom gledao film Dara iz Jasenovca, za koji kaže da je "propuštena prilika". "Nema udubljivanja ni u jednu temu, a istorijske činjenice nisu osvetljene. Film je površan, emocije kojima autori posvećuju veliku pažnju su površne, a scene i događaji su samo kolaž različitih motiva i slika koji su ljudima u Srbiji vrlo poznati. "Film, dakle, samo potvrđuje ono što već postoji u kolektivnom sećanju i to što ljudi već znaju. Sve mane kulture sećanja na genocid u NDH prenete su na filmsku traku", kaže Bajford. Nezavisna Država Hrvatska (NDH) uspostavljena je na prostoru današnjih Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srema u Vojvodini 10. aprila 1941. uz punu saradnju nacističke Nemačke i fašističke Italije. "Dara iz Jasenovca“, "Quo vadis, Aida“ i borba za istinu na film Priča o vojvođanskoj Nemici koja je preživela ustaške logore

Ivan Ivanji o Aušvicu: "Dobro je da sam bio sam. Ljudima je najteže bio razdvajanje"

 Bajford smatra da je motiv za stvaranje i promociju tog filma uverenje da se Srbima uskraćuje pravo na sećanje na logor Jasenovac. "To uverenje, koje mislim da je neutemeljeno, jeste da svet nema adekvatnu predstavu o srpskom stradanju. "Da ima, navodno bi naša reputacija u svetu bila mnogo bolja i svet bi imao više razumevanja za našu stvar." Zato već trideset godina, podseća, postoji ideja da se državnim novcem napravi film o zločinima u NDH, koji bi bio prikazan na Zapadu. Bajford navodi primere poslanika Batrića Jovanovića koji je o tome govorio u Skupštini 1991, pa sve do tadašnjih premijera Republike Srpske Milorada Dodika i predsednika Srbije Borisa Tadića. Tadić i Dodik su pre deset godina planirali snimanje filma koji su želeli da režira Stiven Spilberg, a u njemu bi igrao Robert de Niro, za koga mnogi veruju da je "prijatelj Srba", na osnovu nepotvrđenih medijskih priloga. . "Ta inicijativa je obelodanjena baš u vreme kada je Evropska unija donosila rezoluciju da 11. jul bude dan sećanja na genocid u Srebrenici. "Dodik je tada otvoreno rekao da u vreme kada 'mnogi navijaju da se tragedija u Srebrenici, gde je stradalo nekoliko hiljada muslimana, pretvori u dan žalosti za cijelu Evropu', Srbi treba da naprave film o sopstvenom stradanju da svet vidi kako izgledaju žrtve genocida na Balkanu`", kaže Bajford. Ideja je zapravo bila da se kaže da "Srbi nisu počinitelji genocida, već da samo mogu da budu žrtve genocida". "Dara iz Jasenovca, ali i izložba o Jasenovcu u zgradi Ujedinjenih nacija 2018. godine, najnoviji su načini da se to postigne."Film je kandidovan za Oskara, a ne zato što je to posebno kvalitetan film, nego zato što je cilj da kroz motiv srpskog stradanja popravi imidž iz devedesetih", smatra Bajford. Napominje i da film nije prikazan širom sveta, kako se navodi u medijima,i da se njegov uticaj preuveličava. On dodaje da od devedesetih godina prošlog veka postoji i namera da se stradanje Srba prikaže preko Holokausta, a kao primer navodi da je ta srpsko-jevrejska izložba u UN organizovana na Dan sećanja na Holokaust."Bilo mi je indikativno da je reditelj filma Dara iz Jasenovca na RTS-u najavio da će premijera biti na Floridi u gradu koji se zove Boka Raton. Rekao je da 'to nije slučajno' i da tamo ima jako mnogo uticajnih ljudi iz sveta filma i biznisa koji su tamo u penziji`."A Boka Raton je grad čuven po tome što tamo živi mnogo penzionisanih Jevreja, uglavnom iz Njujorka", navodi Bajford.Očigledno je neko smatrao, tumači, da film treba popularizovati u Americi preko jevrejske zajednice.

 

Rođeni Beograđanin koji živi u Englesko Kada u razgovoru kaže "mi", Jovan Bajford misli na Srbe. "Kad sam bio mali i odrastao u Beogradu, tamo sam uvek bio Englez, jer je to bilo drugačije. "Kad sam došao ovde, bio sam nešto drugo jer sam iz Srbije, tako da nemam naviku da se izjašnjavam bilo kako", kaže kroz osmeh. Pomaže mu što su u Britaniji demografske kategorije zakonski usklađene. "Ovde postoji White British (beli Britanci) i White Other (beli ostali), ja sam uvek White Other", ističe Bajford. Ovaj 48-godišnji rođeni Beograđanin već tri decenije živi u Engleskoj, ali je uspeo da mu u britanskoj vozačkoj dozvoli kao mesto rođenja piše Jugoslavija. "Po pravilu, u dozvoli ne sme da stoji zemlja koja više ne postoji i to je moj mali uspeh, imam neku uspomenu", kaže Bajford. Odrastao je na Voždovcu, gde danas jedna šuma nosi naziv po njegovom ocu. Jovan kaže da u toj promeni imena nije učestvovao, kao što nije ni u inicijativi da Timoti Džon Bajford dobije ulicu u Beogradu - smatra da je to stvar društva, a on lična sećanja na oca "čuva za sebe". Promaja, najveći neprijatelj Balkana: "Ona je naše čudovište iz Loh Nesa“. Ljubivoje Ršumović: "Decu ne treba prekidati u igri". Bajford kaže da mu je sve donedavno bilo teško da napravi paralelu između Srba i Engleza. "Do pre pet godina sam smatrao da postoji velika razlika u načinu razmišljanja ili odnosa prema politici i institucijama u Srbiji i Engleskoj. "Smatrao sam da je Engleska zemlja u kojoj razne gluposti, koje se dešavaju u Srbiji, nikad ne bi mogle da se dese - međutim, onda se dogodio Bregzit", kaže on, opisujući britansko društvo koje je odlučilo da napusti Evropsku uniju. Tada ga je Britanija neodoljivo podsetila na bivšu Jugoslaviju. "Kad sam otišao iz Jugoslavije, tamo je glavni motiv bio da će 'Srbi pre jesti korenje nego što će da se odreknu svog suvereniteta', a onda, 25 godina kasnije, sedim u Engleskoj i slušam u parlamentu da ljudi govore to isto", kaže kroz osmeh. U istom duhu zaključuje: "Ako me je nešto naučio Bregzit, to je da je ljudska glupost univerzalna."

 

***

 

Komentar (neobjavljen na BBC na srpskom)

 

 

***

 

 

Teorije zavere - se održavaju na sterotipima, neznanju, aroganciji, sakrivanju brojnih podataka koji obaraju „zavere“; igraju na kartu čovekove želje za sigurnošću i njegovom strahu od slučajnosti. Samo kada „teoretičari zavere“ dođu na vlast, ona (zavera) postaje nešto poput teorije koja objašnjava stvari koje se zbilja dešavaju. Hitler, Gebels,..., su verovali u zaveru sionskih mudraca: kada su došli na vlast, rešili su da je preduprede, da je spreče svojom  vlastitom protiv zaverom. U Srbiji od 1945-2021 „centri moći“ održavaju stereotipe, uskraćuju činjenice da bi svake godine plasirali terije zavere, na pr, da nam „englezi (Zapad) rade oduvek o glavi“ evo samo dva pr. 1) misija epidemiologa Hantera I svetski rat, 2) savezničko bombardovanje na uskrs 1944. II svetski rat. Misija dr Viljema Hantera - koga je poslala engleska vlada - nas je spasla od izumiranja u doba smrtonosne epidemije pegavog tifusa 1914-1915. koja je pretila da nas zbriše kao narod. Lako se može proveriti da mediji, škole, akademska elita, a kamo li običan čovek evo ni u 21 veku o tome nemaju pojima; jer eto jednog primera da su nas „englezi spasli“ im obara zaveru(!) Slično svake godine se ponavlja „priča“ o namernom bombardovanju Srbije na uskrs 1944. (pogledati današnji tekst na BBC o tome, pokazuje prave činjenice; te činjenice se sistematski skrivaju).

   ***

Na jedan od tih stereotipova sam reagovao 2009. "Svezničko bombardovanje Srbije" jer je tada još uvek postojao poneki mediji koji bi to objavio "Peščanik", "Danas" - danas toga više nema i to malo medija je "umoreno" (lošim životom). Građani više nemaju ni jedan mediji (privatni blog nije mediji) koji bi im objavljivao "reagovanja", "stavove" i tsl. 

Savezničko bombardovanje Srbije

 

Ovo je reagovanje na emisiju “Direktno” (Studio B, 26.05.09, sa gospodom Bokunom, Božovićem i Đurićem kao gostima).

Stereotip o “zverskom” savezničkom bombardovanju Srbije 1944. (Beograd, Leskovac itd.) idealan je za “ribarenje ljudskim dušama” i to bi naš uvaženi psihijatar morao znati. Odavno dostupne empirijske činjenice daju sasvim drugačiju sliku o tom događaju. Naime, od početka 1944. stvarani su bili uslovi za prekretnicu u sistematskom i planskom uništavanju značajnih nemačkih – a ne srpskih – uporišta po celoj dubini Balkana (sve do Ploeštija u Rumuniji). Baš zato što kod nas i dalje živi stereotip da su saveznici bombardovali Srbiju namerno, tj. da je postojala zavera protiv nas – iako se iz ratnih arhiva jasno ocrtavaju elementi ratne logike toga vremena –, spomenimo samo bombardovanja na teritoriji omražene nam NDH. Krajnje je neprijatna (i nedopustiva!) činjenica da u Srbiji ni u 21. veku čak ni gospoda poput Bokuna, Božovića i Đurića nisu upoznati sa činjenicama da je, na primer, Slavonski Brod bombardovan 15 puta, Split 10 puta, Zagreb 8 puta, Zadar 7 puta, Šibenik 6 puta, Bihać i Metković 5 puta, Dubrovnik, Sarajevo, Banja Luka, Osijek, Zenica po 3 puta itd. Kome odgovara prikrivanje činjenice da su u Beogradu tri fabrike aviona – “Rogožarski”, “Teleoptik” i fabrika u Rakovici – remontovale 600 motora za nemačke “meseršmitove” i tsl?. Ko i zašto, sa kojim ciljevima, sprečava da ove činjenice zna svaki naš sugrađanin?

Osim toga, Dr Bokun je bacio u etar i ideju o “zavereničkoj teoriji sveta” od strane “krizne grupe”, koja je tako postala glavni krivac naše nesreće! Da podsetim, dolazak Miloševića na vlast obeležen je uništenjem naše mukotrpno stvarane naučno-kritičke tradicije. Posle toga, stvorena je mogućnost da centralno mesto u njegovoj ideologiji zauzme nekritička “teorija društva kao posledice zavere”. Ta predrasuda da, kad god se u svetu dogodi neko zlo, mora da postoji neki krivac koji je to zlo izazvao namerno – veoma je stara. Još je Homer razvijao metaforu o društvenim događajima kao posledici zavere: sve što se dešavalo na trojanskom bojištu po njemu je bilo odraz raznih zavera među olimpskim bogovima. U hrišćanskoj misli za svako zlo je odgovoran “đavo”, a u marksizmu “pohlepni kapitalisti”. Bitna komponenta teorije zavere je da one koji u nju veruju oslobađa svake odgovornosti za ono što rade. Druga komponenta je da verovanje u teoriju zavere zapravo ohrabruje stvarnu zaveru! Lenjin, Hitler i Milošević su verovali u zavere, pa su, dolaskom na vlast, sami postali zaverenici. Na svu sreću, njihove se zavereničke ideje nisu realizovale.

Da bi naša zemlja imala bilo kavu budućnost, primarno je obnavljanje naše posustale naučne tradicije, tj. kritičkog mišljenja. Karl Poper upozorava: “naučnu tradiciju je veoma teško stvarati. Pre dve hiljade godina naučna je tradicija bila uništena u Grčkoj, i proteklo je mnogo vekova pre nego je ponovo pustila korenje na zapadu.” Da li će – i kada – ponovo pustiti korenje u Srbiji?

 Zoran Stokić 
Peščanik, 01.06.2009.

Zoran Stokić

16.04.2021.

 

Nismo baš toliko daleko od majmunolikih mozgova kao što smo mislili?

 

 

Mozak modernog čoveka mlađi je nego što se dosad pretpostavljalo i razvio se verovatno pre milion i po godina, odnosno nakon što su ljudi stali na dve noge, tvrde naučnici.

 

IZVOR: INDEX.HR PETAK, 16.04.2021. | 11:26 -> 15:15

 

Naši najstariji preci iz roda Homo, grupe kojoj pripadaju i moderni ljudi, pojavili su se na kopnu pre 2,5 milona godina sa primitivnim majmunolikim mozgovima otprilike upola manjim nego što su današnji ljudski. Kada se tačno i gde mozak razvio u nešto što nas čini ljudima? Na to pitanje naučnici pokušavaju da pronađu odgovor otkako postoji priča o poreklu čoveka.

"Pretpostavljalo se da se moderan mozak razvio na samom početku postojanja roda Homo, dakle pre otprilike 2,5 miliona godina", rekao je paleoantropolog sa ciriškog univerziteta Kristof Zolikofer, jedan od autora studije objavljene u časopisu "Nauka". Zolikofer i njegova kolegica Marsija Pons de Leon proučavali su fosilizovane lobanje iz Afrike, Gruzije i sa ostrva Jave i otkrili da se ta evolucija mozga dogodila mnogo kasnije, pre između 1,7 i 1,5 miliona godina.

 

Veliko iznenađenje

 

Pošto mozgovi ne mogu da se fosilizuju, jedini način da se ustanovi njihov razvoj je proučavanje tragova koje su ostavili u lobanji. Naučnici su zato napravili virtualni endokast, popunjen sa onim što je nekada bilo u lobanjama. Kod ljudi je Brocino područje, frontalni deo mozga koji upravlja govorom, mnogo veći nego odgovarajući deo mozga velikih čovekolikih majmuna, rekao je Zolikofer. Proširenje tog područja rezultira premeštanjem svega što se nalazi iza.

Proučavajući lobanje iz Afrike naučnici su utvrdili da su uzorci stari oko 1,7 milliona godina još uvek imali čeoni režanj karakterističan za čovekolike majmune. "To je bilo veliko iznenađenje", rekao je Zolikofer i značilo je da je Homo počeo da hoda pre nego što mu je evoluirao mozak. "Sada znamo da su u dugoj evolucijskoj istoriji naši prvi predstavnici bili kopneni dvonošci majmunolikog mozga". No mlađi afrički fosili, stari otprilike 1,5 milona godina, imali su karakteristike modernog ljudskog mozga.To znači da se evolucija mozga zbila između ta dva datuma u Africi, navodi se u studiji. Zaključak potvrđuje i činjenica da su pronađena složenija oruđa iz tog razdoblja. "To nije slučajno. Delovi mozga koji su doživeli ekspanziju koriste se za složenije zadatke poput izrade oruđa".

 

Mozak i migracije

 

Drugo iznenađenje stiglo je nakon proučavanja pet fosilizovanih lobanja iz današnje Gruzije, starih između 1,8 i 1,7 mliona godina. Ti jako dobro sačuvani uzorci, pokazalo se, sadržavali su primitivan mozak. "Ranije smo mislili da je potreban veliki i moderan mozak za migracije iz Afrike", rekao je Zolikofer. "Pokazalo se da ovi mozgovi nisu ni veliki ni moderni, a ljudi su ipak uspeli da napuste Afriku". U međuvremenu, fosili iz Jave, ''najmlađi'' u ovom istraživanju, pokazali su karakteristike modernog mozga. Naučnici stoga veruju da se dogodilo i drugo iseljavanje iz Afrike.  "Dakle, imate prvu migraciju iz Afrike, a eto mozgovi u međuvremenu evoluiraju i ljudi se rasprše ponovno", objasnio je Zolikofer. "To nije nova hipoteza, ali do sad nismo imali dokaze. Sad ih imamo".

 

 

***

Komentar

 

***

 

Svi organizmi rešavaju probleme: problemi nastaju zajedno sa životom. Život je sama evolucija, proces sticanja znanja, bez obzira na to da li je znanje stečeno unapred genetski ili preko kulturnih matrica. Naš kognitivni aparat je je takođe rezultat  duge evolucije, otuda njegova prilična pouzdanost, koristimo "znanja" biljaka i životinja koje su preživele. One vrste, na primer, neke vrste majmuna, koji nisu imali "realnu percepciju grana" na koju su skakali, ubrzo su bili mrtvi majmuni  i zato ne pripadaju našim precima. I naše teorije su evoluirale od mita, magije, religije, metafizike do nauke. Homo sapijens je ovladao naučnim  apstrakcijama ali veoma malo poznaje - čulne funkcije - koje smo nasledili dugom evolucijom; čula su kombinacija bioloških predispozicija sa jedne strane i kulturnih matrica sa druge strane. Elementarni čulni podaci - ne predstavljaju - osnovne činjenice iskustva - jer i naša čula "teoretišu" (kognicija, afekti, konaktiva) - Gordijev čvor oseta je miks kvaliteta i relacija.  Naše naučno znanje, najsigurnija vrsta znanja, pomoću koje preživljavamo, nije moguće u potpunosti formalno-logički urediti, zato nam je potrebno "mnjenje", "kritičko mišljenje, "učenje na greškama"  da nas uputi u davanje "dobrog razloga" u stvarima o kojima prosuđujemo pri stvaranju novih teorija. U nauci racionalno pravimo hipotetičke pretpostvake, testiramo takve proizvode, popravljamo greške, to nam, za razliku od biljajka i životinja daje mogućnost  da sa pogrešnim hipotezama neizumremo i mi ljudi, "naše pogrešne hipoteze umiru umesto nas – ljudi"!

 

 

Zoran Stokić

16.04.2021.