150 godina tehničkih nauka i kritičke tradicije u Srbiji

(Povodom 150-godišnjice Velike škole)

prof dr Zoran Stokić

Znanje je ne samo mogući, nego i nužan proizvod prirodne selekcije i upravo zahvaljujući njemu mi kao vrsta još postojimo. Percepcija, memorija i ispravno zaključivanje omogućavaju kauzalne procese koji proizvode znanje. Bez razmišljanja i znanja ne možemo otkriti ni najobičnije činjenice, a kamoli stvoriti misaona oruđa neophodna za naš opstanak. Istorija nam govori da je do sada na hiljade naroda izumrlo. Zašto su izumrli? Pre svega zato što su unutar svojih kulturnih matrica imali problem sa ispravnim zaključivanjem. Svaki pojedinac se rađa u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruđa, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. U našim mozgovima se odvija sinteza kulturnih elemenata, tj. naš mozak je samo katalitički činilac u tekućem kulturnom procesu. Zato je polje kulture i obrazovanja toliko bitno. Da se Isak Njutn rodio i živeo u indijanskim plemenima, on danas svakako ne bi bio univerzalna ikona nauke.

Naučno znanje je sociološko-biološki fenomen i njegova je osnovna funkcija da omogući onome ko ga poseduje da se dobro adaptira na sve promene. Onaj ko nije u stanju da se adaptira na promene umire i nestaje. Kada čovek gleda stradanja i golgotu kroz koju neprestano prolazi srpski narod, ne može, a da se ne seti jednog drugog slovenskog naroda – Čeha. Ne mogu da se ne setim istorijske činjenice da na Prag nikada nije pala nijedna bomba, a da se bombama koje su padale na Beograd ne zna broja. Ne verujem u ono što su nas oduvek učili: da je to primarno stvar geografije, vere i psihologije. Neobaveštenost i predrasude vekovima nas sprečavaju da uvidimo da su njihovi i naši životni putevi bili toliko različiti isključivo zato što smo – u sociološkom smislu – prihvatili različite društvene modele. U srednjem veku oni su prihvatili policentrični društveni sistem zapadnog feudalizma, a mi monocentrični vizantijski (a kasnije osmanski) društveni model.

Ulaskom u vizantijski mediteranski krug naši daleki preci stvorili su uslove za kulturni preporod društveno-despotskog tipa. Srbija je polako prestajala biti pastirska i seljačka zemlja i počeli su se javljati utvrđeni gradovi sa dvorcima, crkvama, manastirima, freskama, dekorativnom plastikom, gradskom muzikom i književnošću. Na drugoj strani, ulazeći u zapadni društveni krug, koji još nije poznavao moć totalitarne države, Česi su poput Franaka, Germana,..., takođe prestajali biti seljačka zemlja i počeli su graditi utvrđene gradove sa dvorcima i crkvama. Ono što naši istoričari, socioloci i političari, međutim, nikada nisu želeli da vide jeste činjenica da je kopiranje vizantijskog društvenog sistema za naš narod bilo itekako retrogradno sa samog sociološkog stanovišta. Birajući bogatu, staru i svetu Vizantiju, Srbi su sebe nehotice predodredili da u sociološkom smislu drže kopču sa prastarim okoštalim totalitarnim sistemima – Vavilonom, Asirijom, Persijom, Egiptom. Birajući siromašnu, primitivnu Evropu, Česi su u  sociološkom smislu izabrali libaralni sistem, tj. izabrali su ono što je bilo u nastajanju, u evoluciji.

Vreme je zato da se konačno suočimo sa činjenicom da vizantijski despotski društveni model, kao i gradovi vizantijskog tipa, ma koliko ekonomski i kulturno razvijeni, nisu bili u stanju da iskorače iz srednjevekovlja. Ono što je Evropu izvelo iz srednjeg veka bio je socijalni tip slobodnog građanina, koji se pojavio u zapadnim policentričnim gradovima. Gradske opštine, strukovna udruženja, jako privatno vlasništvo (koje za sobom povlači i određenu političku moć) i, iznad svega, gradski slobodni univerzitet i ideologija nove nauke trasirali su, znači, put kojim je Evropa napuštala srednji vek.

Dok smo mi, živeći sticajem okolnosti u vizantijsko-osmanskom svetu, bili prinuđeni da ponavljamo “despotsku političko-kulturnu tradiciju”, kultura zapadnih gradova nagonila je zapadni svet da, osim u hrišćanstvo, još od ranog srednjeg veka počne da veruje i u druge stvari: u razum i empiriju, na primer! Tako, dok su naši Nemanjići, po ugledu na vizantijske vladare, gradili manastire (Milutin ih je sagradio čak 40!), u evropskim gradovima već počinju nicati fakulteti, na kojima su studenti, u okviru trivijuma i kvadrivijuma, bili učeni da poštuju kult razuma i empirije! Mnoga sveštena lica, koja su učestvovala u izgradnji Remsa i Šartra, na primer, već tada počinju tvrditi da sam “racionalni empirijski metod” mora imati prioritet nad “autoritetom”! Rodžer Bekon ide tako daleko da 1268. u pismu tadašnjem papi predlaže da logičko deduktivno mišljenje (koje su razvili Grci, a kasnije koristili hrišćanski teolozi) mora biti podvrgnuto kontroli “scientia experimetalis”! Iznosi: “iznad svih znanja i veština stoji veština vršenja eksperimenata i ta nauka je carica svih nauka”! Da, tu, na prvim gradskim evropskim univerzitetima, udareni su temelji novoj tradiciji, “tradiciji učenja na greškama”!

Opšte je mesto da nijedan događaj u celoj našoj istoriji nije toliko duboko i presudno uticao na celokupno formiranje našeg naroda koliko osmanska katastrofa krajem srednjeg veka i tursko gospodarenje sve do 19. veka. Sultanov Hatišerif iz 1830. bio je vesnik[1] konstituisanja samostalne srpske države, ali istovremeno s njim započinje i naša savremena kultura i obrazovanje, jer po tom dokumentu Srbi će „biti ovlašćeni da u svojoj zemlji štampaju knjige i podižu bolnice i škole radi vaspitavanja svoje dece“[2]. Sve do kraja 19. veka pored izgradnje samostalne države teče paralelni proces osnivanja obrazovnih i kulturnih institucija po ugledu na zemlje tadašnje Evrope[3]. Od osnivanja 1863, Velika škola je kao najviša obrazovna institucija uspešno obavljala tu funkciju preko 40 godina, sve do 1905, do njene transformacije u Univerzitet[4]. U njoj su znanje stekli budući ugledni profesori Univerziteta kao što su Kosta Stojanović, Mihajlo Petrović, Jovan Cvijić, Sima Lozanić, Ljubomir Klerić i drugi. Istorijat usvajanja Zakona o Univerzitetu istovemeno je i istorijat političkih, naučnih, kulturnih i ekonomskih događanja u Srbiji tog vremena. Sudbina Univerziteta organski je bila povezana sa svim oblastima života baš zato što su mu uloga i značaj bili znatno širi od samog obrazovanja. Kao što je u svom govoru u Narodnoj skupštini 7. februara 1905. rekao Andra Nikolić, ministar posvete u Pašićevoj Vladi, sam akt stvaranja Univerziteta imao je značaj „skoro kao proglašenje nezavisne kneževine Srbije“, jer je svojom ulogom u prosvećivanju doprinosio i jačanju državne nezavisnosti. Tu tezu Nikolić je obrazlagao time da se osnivanjem Univerziteta Srbija i u nauci i obrazovanju oslobađa zavisnosti od stranih država, čime se postavljaju temelji suštinske državne samostalnosti. Stvaranje Univerziteta smatralo se ne samo naučnom i prosvetnom obavezom, nego i nacionalnom, pa na tom skupštinskom zasedanju neki poslanici ističu: „putem Univerziteta širiće se misao o jednistvu srpskog plemena preko granica današnje Srbije. Taj kulturni centar biće najmoćnije oruđe za širenje našeg uticaja.“ 27. februara po starom kalendaru, ili 12. marta po novom, u Skupštini je izglasan Zakon o Univerzitetu kao „najvišem samoupravnom telu za višu stručnu nastavu i za obrađivanje nauke“!

U ontogenezi nove srpske države moglo bi se kazati da su godine funkcionisanja Visoke škole (do njenog prerastanja u Univerzitet) najviše doprinele da se čitava ona duga filogeneza kroz koju su prošle evropske države ovde u zgusnutom obliku odvije za samo tih oko 40 godina. Jer, podsetimo se, u tom procesu je trebalo prevladati brojne vekovne anahronizme. U osvit 19. veka Srbi Šumadinci bili su mahom seljaci, neuk narod, jer, prema Vukovom zapisu, ni u 100 sela nije bilo nijedne škole... Jedini uzor, politički i kulturni obrazac ponašanja, nalazili su pre svega u osmanskoj vladavini... A kako izgleda život u monocentričnim despotskim sistemima najslikovitije je opisao putopisac Riko, koji na početku svoje "Istorije sadašnjeg stanja Otomanskog carstva" iz 1669. godine kaže: "... i kada uzmem u obzir da se među Turcima vrlina tako slabo nagrađuje, a poroci tako retko kažnjavaju, što vladaru ide naruku, kao i to na koji način u toj zemlji ljudi odjednom, zahvaljujući laskanju, nekoj slučajnosti ili samo sultanovoj blagonaklonosti, bivaju postavljeni na najvažnije i najistaknutije položaje koji donose najveći ugled u Carstvu, iako nisu plemenitog porekla i mada su potpuno ništavni i ne raspolažu nikakvim iskustvom u vođenju svetskih poslova, kada uzmem u obzir koliko malo vremena oni opstaju na tako istaknutim položajima i kako sultan jednim migom naređuje da ih smaknu, kao i to da se Turci grozničavo, više nego pripadnici svih ostalih naroda sveta, trude da se brzo obogate, premda znaju da njihovo bogatstvo predstavlja za njih okove i da naposletku mora da dovede do njihove propasti i pogibije... održavanje takve države moram da pripišem pre natprirodnom uzroku nego mudrosti onih koji njome upravljaju."

Taj nezdrav društveni milje još je više pogoršavan „separatističkim“ nahijskim instinktima, koji nisu bili prevladani ni u Karađorđevom ustanku, ni u Miloševoj kneževini. Kopirajući osmanski način vladanja, Miloš je Srbiju smatrao svojim „domazlukom“ i vladao njome kao „mali sultan“, a prema ministrima i činovnicima se, po rečima Slobodana Jovanovića, ophodio kao prema svojim ličnim slugama. Ta „država“ više je ličila na posed i vladavinu nekog srednjevekovnog feudalca, kombinovanu sa slovenskom patrijarhalnošću i istočnjačkim despotizmom, nego što je mogla ličiti na evropske države 19. veka. Dve dinastije i nekoliko partija, kaže Dvorniković, našlo se u ljutoj međusobnoj borbi oko toga ko će seljačko-patrijarhalnom narodu „navući zapadno-evropsku državnu uniformu“. Ipak, i pored svih tih brojnih negativnih sila u nama i oko nas, nastavnici i đaci Visoke škole, i kasnije Univerziteta, pokazali su se kao ogromna vitalna snaga koja je pomogla da se primitivno društvo zameni elementima građanskog društva, te da država zameni pleme i klan.

Promene u sferi rada i proizvodnje takođe su diktirale potrebi za odgovarajućim srednjim i višim obrazovanjem. Proces industrijalizacije Srbije (zamena zanatskog načina prozvodnje naprednijim oblicima), koji je krenuo iz Kragujevca, rezultat je i funkcionisanja prve gimnazije u Srbiji 1833[5], kao i funkcionisanja Liceuma Knjaževstva Serbie[6], osnovanog u Kragujevcu 1838. godine. Prvi rektor Liceja u Kragujevcu, Atanasije Nikolić (1803-1882), bio je istovremeno i prvi školovani inženjer u Srbiji. U Kragujevcu su nastali prvi industrijski proizvodni pogoni, građeni za sopstvene potrebe i sopstvenim znanjima. Prvo je izgrađena topolivnica, čije je početke označilo prvo uspešno livenje topova u oktobru 1853. godine. Značajan iskorak u tehnološkom smislu ostvaren je 1857, kada je dovršena gradnja i montaža prve domaće kovačnice za kovanje u kalupima. Prvo električno osvetljenje, bazirano na dinamo mašini snage 5kW...

19.06.1846[7]. – formira se Inženjerska škola (na nivou srednjeg obrazovanja u trajanju od 3 godine) pri Popečiteljstvu unutrašnjih dela (a ne pri Liceju). To je početak ne samo mašinskih nauka, nego i građevinskih nauka i arhitekture.

18.03.1850. godine – osnovana je Artiljerijska škola. (Još u decembru 1837. počela je sa radom Vojna akademija, ali je ova škola već posle šest meseci zatvorena[8]. Nekoliko godina kasnije Ilija Garašanin, koji je bio zadužen za Garnizonu vojsku, predložio je da se osnuje Artiljerijska škola i na taj način unapredi vojna sprema Kneževine Srbije. Državni Savet je usvojio taj predlog, a knez Aleksandar Karađorđević ga je odobrio 18. marta 1850. godine. Artiljerijska škola je prva vojna visokoškolska ustanova u Srbiji, čije tradicije danas čuva Vojna akademija u Beogradu.)

15.09.1853. – na Liceju (koji takođe traje 3 godine) formiraju se 3 odeljenja od koji je jedno Odjelenije jestestvoslovno i tehničesko, i tada po prvi put počinje obrazovanje inženjera na fakultetskom nivou u Srbiji;

29.09.1863. – Licej se preimenuje u Veliku školu, studije se produžavaju na 4 godine, a iz odeljenja formiraju se fakulteti i tako nastaje poseban Tehnički fakultet.

Kratak istorijski pregled razvoja mašinskog fakultetskog inženjerskog obrazovanja do osnivanja zasebnog fakulteta:

Početak nastave i obrazovanja na visokoškolskom nivou u oblasti mašinstva vezuje se za 20.12.1873. god. kada je na predlog Akademskog saveta Velike škole Izmenama i dopunama zakona na Tehničkom fakultetu uveden predmet Mehanika i nauka o mašinama, pri čemu je osnovni razlog bio predviđena izgradnja železničke pruge.

19.01.1880. – Odlukom Narodne skupštine predmet se razdvaja na dva zasebna: Teorijska mehanika i Nauka o mašinama. Mehaniku nastavlja da predaje Klerić, dok se za Nauku o mašinama traži stalni nastavnik[9].

24.11.1887. to postaje inž. Svetozar Zorić, koji je sve do penzionisanja 1925. bio na čelu nastavničkog kolegijuma u Odseku za mašinske inženjere.

06.01.1897. – Tehnički fakultet uvodi tri odseka od koji je jedan Mašinsko-tehnički. 30.09.1900. – Odsek zvanično menja naziv u: Odsek za mašinske inženjere.

27.02.1905. – Velika škola se proglašava Univerzitetom, i pored postojećih fakulteta (Pravnog, Filozofskog i Tehničkog), dodaju se Bogoslovski i Medicinski fakultet.

1912-13 – Balkanski ratovi ometaju rad Univerziteta, a

1914-18, tokom Prvog svetkog rata, on se sasvim prekida.

1919. – ponovno otvaranje Univerziteta. Zbog povećanog broja studenata uz Kapetan-Mišino zdanje se dograđuje zgrada za potrebe grupacije tehničkih nauka.

1922. – Tehnički fakultet formira sledeće odseke: Mašinsko-elektrotehnički (Elektro-mašinski), Građevinski, Arhitektonski i Tehnološki.

1931. – Tehnički fakultet se seli u zgradu koja je sazidana po projektu na bivšem Trkalištu (Bulevar Kralja Aleksandra 73). Krajem *1940. završava se zgrada za Mašinske laboratorije u Grobljanskoj (Ruzveltovoj) ulici.

1941-45 – prekid zbog Drugog svetskog rata, a u prvoj školskoj 1945/46 bilo preko 975 studenata (530 novih) na Elektro-mašinskom odseku Tehničkog fakulteta, pa zbog toga 25.03.1946. dolazi do osnivanja posebnih odseka, Mašinskog i Elektrotehničkog.

21.06.1948. – Uredbom se Tehnički fakultet izdvaja iz sastava Univerziteta u Tehničku veliku školu, a odseci pretvaraju u fakultete. Tako nastaje današnji Mašinski fakultet, koji pored odseka koje je do tada imao (Opšte-mašinski, Železničko-brodski, Vazduhoplovno-motorizacijski), krajem 1946. god. osniva i grupu za Vojno mašinstvo.

25.10.1948. – prvi dekan Mašinskog fakulteta je prof. Vladimir Farmakovski.

Od 1960. Mašinsi fakultet je u novoj zgradi u 27. marta 80.

Gledano globalno, nauka i u Srbiji dva veka upravlja našom državnom praksom – ne, međutim, i našom dušom! Naša duša je ostala zarobljena u mitu, religiji, astrologiji, vradžbini, ona i dalje živi vođena sistemima zaključivanja i vrednosti koje je nauka odavno obesmislila. Ko kod nas određuje šta je dobro, a šta zlo? Šta je zločin? Određuju baš oni tradicionalni sistemi koji su moral uvek stavljali izvan čovekovog domašaja. Nama su vrednosti oduvek bivale nametane (vizantijska, osmanska, komunistička faza), mi nismo bili kreatori vrednosti. Nama je, zato, danas u Srbiji nauka potrebnija nego u zemljama Zapada, jer, pored svoje osnovne funkcije, ona ima i još jednu ulogu – pedagošku – i zapravo je ona, smatramo, za nas daleko najvažnija. Nauka može i treba da nam pomogne da izgradimo građansku kulturu i moral. Već 20 godina stanje u našim školama, fakultetima, medijima, institucijama kulture, parlamentu i tsl. progresivno se udaljava od temeljnih postavki te kulture i morala. Nivo znanja i metode zaključivanja svakim danom u Srbiji nezadrživo regrediraju. To se vidi na svakom koraku. Koliko još katastrofa treba da zadesi naše društvo, da bi naši političari zaključili da se ni naša kuća ne može graditi bez temelja? Ti temelji u 21. veku ne mogu biti ništa drugo do procesi naučnog zaključivanja. Naučna metodologija za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili naučnici, nego da bismo bili građani! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova.

---

[1] Ovim hatišerifom sultana Mahmuda Srbija je dobila unutrašnju autonomiju, Miloš Obrenović proglašen za kneza, a Srbima je omogućena sloboda vere i pravo izbora mitropolita. Na osnovu ovog akta stvorena je nova državna organizacija i započet razvoj državno-pravnih institucija, što je vodilo potpunom osamostaljivanju Kneževine Srbije.

[2] Tako na primer Licej je osnovan u Kragujevcu 1. jula 1838. (nastava počela 1. oktobra 1838), a prvi profesori su bili profesori Kragujevačke gimnazije Petar Radovanović i Atanasije Todorović. Prve godine postojao samo jedan smer (opšti), a druge godine uvedeni su smerovi „filozofija“ i novi predmeti: fizika, praktična geometrija, francuski. 1840/41 uvedeno je i pravoslavno odeljenje. 1840. su i Licej i gimnazija preseljeni u veći, novi prostor „gostinsku ili gospodar Jevremov konak“; prvi rektor je bio Atanasije Nikolić (1.10.1838), koji je predavao matematiku i izdao knjige „Algebra za filozofski odsek na Liceju“ (26. 09. 1839, 169 strana) i „Elementarna geometrija za filozofski odsek Liceja“ (1841). Na zahtev profesora Licej je 1841. premešten iz Kragujevca u Beograd: nastava se u početku odvijala u privatnoj kući, a od 1844. u konaku kneginje Ljubice. 1844, na zahtev Sterije Popovića, uvodi se mesto i rang Liceja („Velikog učilišta“). 1853. Licej se reformiše u tri odseka: pravni, prirodno-tehnički i opšti (filozofija). 1843. na njemu studira 24 đaka, a 1847/48 broj đaka je 60.

[3] Zapravo već od 1808. od Ustaničke velike škole (prvo u privatnoj kući u Gospodar Jevremovoj br. 22, kasnije u Gospodar Jevremovoj br. 21 današnji Dositejev i Vukov muzej), u Srbiji se započinje s višim nivoom nastave. Vrata “ustaničke Velike škole” otvorena su besedom Dositeja Obradovića “O dužnom počitaniju k naukama”! Prvi đaci bili su sinovi i rođaci ustaničkih vođa, a prvi predavač, organizator i upravnik bio je Ivan Jugović. (Velika škola je bila nužna i neophodna radi obrazovanja kadra za vođenje države u nastajanju, te su đaci sa završenim trećim razredom odmah raspoređivani na razne vojne i administrativne dužnosti.) Vuk Karadžić i Lazar Arsenijević Batalka, najpoznatiji đaci te Velike škole, omogućili su nam da se upoznamo sa prilikama u kojim je škola radila. Mnoge događaje i činjenice o nastavi iznesene su u Vukovom radu “Praviteljstvujušči sovjet serbski za vreme Karađorđevića ili otimanje ondašnjih velikaša oko vlasti” i u prvom delu Batalkine “Istorije srpskog naroda”. Nastavu je u početku držao Jugović, kada udžbenika još nije bilo. Ali se 1809. pojavljuje “Čislenica ili Nauka Računa” Jovana Došenovića. (Iz “Srpske bibliografije” Stojana Novakovića 1869. saznajemo, međutim, da  su na našem jeziku postojale knjige računa koje prethode Došenovićevoj, te se kao najstarija može smatrati “Novija serpskaja aritmetika” Vasilija Damljanovića iz 1767.)  Turska osvajanja 1813. dovode do prekida prosvetnih aktivnosti. Hatišerif iz 1830. značio je prekretnicu, te je školske 1835/36. Srbija imala 26 državnih, 27 opštinskih i 17 privatnih škola. Prva štamparija je započela sa radom u Beogradu 1831, a po zamisli Dimitrija Davidovića i ukazom kneza Miloša Obrenovića, 1832. je otvorena Narodna biblioteka. 1838. u Beogradskoj gimnaziji osnovana je Univerzitetska bilioteka, 1842. osnovana je Lekarska biblioteka, a 1844. i Narodni muzej. 1845. Vuk Marković formira zbirku instrumenata i učila za fiziku. 1851. pokrenuta je prva državna ekonomija na Topčideru. Tu su izvršeni prvi eksperimenti sa đubrenjem zemlje,  prva ukrštanja domaćih i uvezenih rasa stoke, izvršena su i prva meteorološka merenja. 1853. na Liceju je otvorena Katedra za hemiju (preteča današnjeg hemijskog fakuleteta), a 1855, zaslugom Josifa Pančića, formirane su biblioteke i kabineti prirodnih nauka. 1863. osnovano je Srpsko učeno društvo tako što je najpre bilo ukinuto književno društvo srpske slovesnosti iz 1841. Prvi predsednik bio je Jovan Gavrilović. Društvo je, sa svoja 24 redovna, 44 počasna i 64 dopisna člana, imalo četiri odseka: Odsek za prirodno-matematičke nauke, Odsek za veštine, Odsek za moralne nauke i Odsek za istorijske nauke. Zadatak im je bio da se bave prikupljanjem raznih naučnih podataka, starih knjiga i rukopisa i istorijskih dokumenata o našoj prošlosti, snimanjem arheoloških spomenika, topografskim ispitivanjima, beleženjem meteoroloških podataka. Sve je to publikovano u 75 brojeva Glasnika Srpskog učenog društva. Godine 1863. Licej je iz Konaka kneginje Ljubice preseljen u završeno kapetan-Mišino zdanje.

[4] 1868. po projektu Jovana Frencla izgrađena je prva gradska bolnica. Pored Kapetan-Mišinog zdanja, ova bolnica (Džordža Vašingtona)  predstavlja najznačajniji primenr romantičarske gradnje u nas. Pančićeva stara Botanička bašta (1874) je 1889. prerasla u Botaničku baštu “Jevremovac” (na preko 5 hektara u užem gradskom jezgru obuhvatala je staklenu baštu i prostorije Instituta za botaniku – upravnu zgadu, ledaru, herbar, biblioteku, slušaonice i laboratorije. Formirana je astronomska opservatorija 1881, a nova zgrada je nastala 1929-1931. po projektu pionira srpskog modernizma u arhitekturi, Čeha Jana Dubovog. Astronomska opservatorija imala je izuzetan značaj u oblasti istraživanja, univerzitetske nastave i astronomije, koja je neodvojivo vezana za ime Milutina Milankovića, jednog od naših najvećih teorijskih naučnika.

[5] Avram Mrazović je u Somboru osnovao prvu srpsku višu učiteljsku školu 1778. Novosadska gimnazija 1815...

[6] Ukazom Kneza Miloša Obrenovića Velika škola je obnovljena 1. jula 1938. osnivanjem Liceja u Kragujevcu. U prve dve godine predavana je filozofija, čista matematika, statistika, opšta istorija, nemački jezik i crtanje. Licej je ostao u Kragujevcu sve do 1841. Zakon o Velikoj školi usvojen je 24. septembra 1863. Osim transformacije Liceja u Veliku školu, došlo je i do preseljenja nove škole iz konaka kneginje Ljubice u palatu Miše Anastasijevića (1803-1885). najbogatijeg čoveka u Srbiji tog vremena. Palata “dunavskog kapetana” je građena od 1857. do 1863. po projektu češkog arhitekte Jana Nevole i  građevinara Josifa Štajnlehnera i bila je zamišljena za dom “potencijalnog kraljevskog para”, Anastasijevićeve ćerke  Sare i Đorđa Karađorđevića. Ali kako je 1859. na svetoandrejskoj skupštini na presto vraćen Miloš Obrenović, Anastasijević ju je pri kraju izgradnje zaveštao “svome otečestvu” za smeštaj školskih i prosvetnih ustanova. Ako je ustanička Velika škola iz 1808. brojala nekih dvadesetak đaka, na Beogradskom univerzitetu je na početku njegovog rada, na primer, 1906/7. godine, tehničko odeljenje imalo 149 studenata (od toga 99 na građevini, a 50 na mašinstvu i arihitekturi), da bi današnji Univerzitet brojao nešto manje od 100.000 studenata, 31 fakultet, 10 naučnih instituta i oko 7000 predavača. Od 1905. do danas na BU je diplomiralo oko 350.000 studenata, a doktorat nauka steklo oko 13.000 akademaca.

[7] U Francuskoj je tokom 17. i 18. veka bilo više inženjerskih škola. Za vreme Francuske revolucije sva je nastava bila obustavljena (jer je revolucionarna vlast sa podozrenjem gledala na profesore i studente), ali Francuska je u isto vreme vodila i ratove i imala je veliku potrebu za inženjerskim poslovima izgradnje puteva, mostova, utvrđenja, razvoj artiljerijskog oruđa i tsl... Tada je jedna grupa njihovih naučnika na čelu sa matematičarem Gasparom Monžom predložila novoj vlasti da se stvori jedna inženjerska škola novog tipa, koja bi zamenila sve prethodne škole pod starim režimom. Predlog je 1894. prihvaćen i Ecole Polytechnique je počela sa radom 1895. Bila je to škola sa potpuno novom organizacijom (sve privilegije ukinute), a na potencijalno studiranje u njoj mogli su računati svi staleži. Uvedeni su prijemni ispiti (da bi se upisali najbolji, najsposobniji). Nastava u ranijim inženjerskim školama je izvođena po metodi majstor-šegrt, gde je nekoliko đaka od profesora učilo kako da konstruiše i projektuje neki objekat, najkraćim putem su se dobijala specijalistička znanja, a skupnih teorijskih predavanja nije bilo. Sada je težište upravo bilo na fundamentalnim naukama, na matematici, fizici, hemiji... Za razne inženjerske prakse nađena je mera u fundamentu. Sa tako stečenim opštim, fundamentalnim znanjima u Politehničkoj školi studenti su potom išli u pojedinačne zanatske škole...

[8] Interesi Francuza za Srbiju zbog Krimskog rata dovode do bliske saradnje u podizanju Topolivnice i obrazovanja kadra. Inženjerijski kapetan Ipolit Monden (Hippolyte Mondain) bio je poslat u Beograd s prvom misijom za vreme Krimskog rata (1853-1855). U periodu od nekoliko godina on će sačiniti plan mreže puteva i odbrane Srbije, preraditi program artiljerijske škole i formirati izvestan broj vojnih kadrova. Monden pre svega stvara vojsku rezervista koji se mogu brzo mobilisati, srpsku narodnu vojsku. Kao dobar poznavalac Balkana, on će već osamdesetih godina izvestiti da se "manevri odvijaju s poletom i zajedništvom koji bi se teško mogli očekivati od neregularnih trupa".
Tada stvorene veze dovešće do toga da prvi ministar vojni u Srbiji bude upravo Francuz Ipolit Monden (1861–1865), koji je kao kapetan bio zadužen da 1856. napravi temeljnu studiju o Srbiji. Monden je praktično ustrojio novo Ministarstvo vojno. U njegovoj kompetenciji bilo je i ministarstvo građevina ili dosledno, prema francuskom uzoru – javnih radova (jer su putevi, mostovi, vodosnabdevanje, a kasnije i železnice, bili u svim evropskim zemljama najvažniji uslov mobilizacije i ratnih operacija). Mondenova desna ruka bio je Blaznavac. Ruska pravila i zakoni zamenjeni su francuskim, ili su bili nešto malo prilagođeni srpskim prilikama. Ustanovljeni su penzioni fondovi za pomoć oficirima i podoficirima, reorganizovana zdravstvena služba, unapređeno je i konjogojstvo kao preduslov podizanja ratne armije, a i mnogo šta drugo. Srpska skupština je pre samog dolaska Mondena donela Zakon o Narodnoj vojsci...

^[9] Za potrebe vojne akademije, profesor matematike i mehanike (i član Srpskog učenog društva) Stevan Zdravković (1850-1921) napisao je 1875. prvi udžbenik mehanike („Osnovi Mekanike – Kinematika“, Beograd 1875, str. 303; „Osnovi Mekanike – Dinamika i statika“, Beograd 1877, str. 574; „Osnovi Mekanike – Hidrostatika, hidrodinamika i hidraulični motori“, Beograd 1880, str. 387). (Prof. Dragan Trifunović je, međutim, u Arhivu Srbije pronašao dokumenta koja pokazuju da je za potrebe nastave iz mehanike na Liceju Emilijan Josimović (1823-1897) napisao udžbenik iz mehanike 1861. godine, ali on, sticajem raznih okolnosti (problemi sa štamparijom u Štutgartu, materijalni i organizacioni problemi, česte smene osoblja u ministarstvima, ratne okolnosti... dokumenti o tome se protežu kroz razdoblje od čitavih 13 godina), nikada nije odštampan, a rukopis je u međuvremenu izgubljen.

Nekoliko godina po dolasku na Veliku školu, počev od 1880, Ljubomir Klerić je počeo objavljivati svoj udžbenik mehanike za potrebe nastave koju je držao studentima tehnike: „Teoriska mekanika za učenike Velike škole po J. Vajsbahu I – Kinematika, dinamika i statika“, Beograd 1880, str. 624; „Teoriska mekanika za učenike Velike škole po J. Vajsbahu II – Nauka o elastičnosti i jačini čvrstih tela“, Beograd 1883, str. 625-1072;  „Teoriska mekanika za učenike Velike škole po J. Vajsbahu III – Dinamika čvrstih tela“,  Beograd 1888, str. 1073-1317. Ali, kao je školske 1881/82. uveden predmet iz teorijske mehanike za studente Prirodno-matematičkog odseka Filozofskog fakulteta, napisao je jedan pomoćni udžbenik: „Sadašnji rezultati u kinematici kao prilog uz moju terijsku makaniku“, Beograd 1882, str. 47. Zatim profesor Velike škole Mihajlo Čirić objavljuje udžbenik 1897: „Racionalna mahanika – Uvod. Prethodni geometrijski pojmovi. Kinematika“, Beograd, 1897, str. 460.

Julijus Vajsbah (1806-1871) jedan je od najpoznatijih profesora u Nemačkoj sredinom 19. veka. 1826. je završio rudarsku školu u Frajburgu (studirao dve godine u Getingenu i Beču). 1836. odazvao se na poziv rudarske akademije u Frajburgu i počinje da predaje primenjenu matematiku (mehaniku i projektovanje mašina). Nastavio da razvija Ponseleove metode u hidraulici (kombinujući elemente teorijske analize sa eksperimentima). Nastavlja da razvija ideje Ponselea, Sen-Venana (teorija maksimalnih napona) u otpornosti materijala i teoriji elastičnosti, te u svojoj knjizi iz mehanike daje originalni doprinos projektovanju i dimenzionisanju mašinskih delova (koji su izloženi dejstvu  kombinovanih napona). Vajsbah je verovatno bio prvi profesor koji je omogućio da i studenti učestvuju u eksperimnetima (eksperimenti savijanja sa oslonjenim ili uklještenim gredama... kombinovana dejstva torzije i savijanja). Posle Napoleonovih ratova trebalo je obnoviti nemačku industriju. Osnovane su nove inženjerske škole po uzoru na francusku Politehničku školu (temelji na matematici, mehanici, fizici i hemiji). Od tih škola, koje su zbog takvog programa nastave stekle rang i status univerziteta, očekivalo se, dakle, da stvore inženjere koji će rešavati praktične zadatke tehnike, te istovremeno biti u stanju da unaprede inžinjerske nauke. Za razliku od Francuske, ovde su se u prve 2 godine predavali fundamentalni predmeti, a u završne 2 godine stručni predmeti. Takođe, u Francuskoj su škole bile pod svojevrsnom vojnom upravom, a u Nemačkoj su bile više autonomne, što se može pratiti po organizaciji  kadra...