Izbeglištvo iz despotskih država

Bilo je pokušaja da se ovakvi događaji preduprede. Na primer, Karl Vitfogel je u razdoblju od 1931-1957. napisao niz studija pitajući se „čovečanstvo, kuda idemo?“ Kada se u SSSR-u i Kini suočio sa staljinizmom i maoizmom, ovaj marksista se latio pera da bi bio od koristi, tj. da bi objasnio posledice tog „birokratskog državnog ropstva“. Takođe je na svojoj koži 1933. osetio strahote Hitlerovih logora u nastajanju. Knjiga „Orijentalna despotija“ bila je njegovo poslednje upozorenje da će se svet pretvoriti u neki oblik pakla ako 2/3 država sveta i dalje ostanu u stegama svog političkog i kulturnog monocentrizma. Ako svet, govorio je tada, ne bude izvukao empirijske pouke iz despotskog kulturnog nasleđa, vreme za normalan, uređen život u svetu će brzo isteći. Nudio je rešenja da pomoću policentričnih građanskih društava svet postane „globalni grad“!

Nažalost, u tadašnjem SSSR-u, Kini, trećem svetu, kao i zapadnim državama, minimiziran je značaj kulturnih matrica (Veber, Dirkem...) i sad smo tu gde smo. Možda još nije kasno da se pomoću metoda „pokušaja i pogreški“ testiraju ove Vitfogelove ideje!

Zoran Stokić

Beograd

5. 09. 2015.

Društvena genetika i mi

To što neko ima najbolje namere – u evoluciji društava ne znači ništa: ta evolucija pamti samo uspešna rešenja! Ta uspešna rešenja su cigle od kojih su sazidana današnja društva poput Švedske, Holandije, Danske, Švajcarske... Za razliku od tih uspešnih društava, Srbija i Grčka, recimo, primer su neuspešnih. Kako vreme odmiče, mi za njima sve više zaostajemo. Naš problem nije u tome da nemamo dovoljno uspešnih rešenja, nego mi ni u 21. veku još nemamo ispravnu dijagnozu tog društvenog anhronizma u kojem živimo. Zašto je to tako?

Dijagnoze ne može biti tamo gde nema argumetovanog dijaloga, u kojem će objektivna empirijska praksa biti jedini sudija. A dijaloga nema jer ne postoji epistemološka matrica, niti kultura, koja bi sve učesnike na političkoj i kulturnoj sceni obavezivala da empirijsku praksu prihvate kao jedinog sudiju. Srbija je premrežena kružocima istomišljenika – elektronska komunikacija tome naročito pogoduje! Koliko kružoka – toliko monologa; dijaloga – ni na vidiku! Ono od čega ti kružoci naših levica i desnica polaze kada kažu "naše društvo" – a pogotovu "naša istorija" – puka je metafizička konstrukcija njihovih verovanja! Oni ne mogu prestati da veruju u svoje himere na isti način na koji čovek ne može da prestane da diše. Za tu pesimističku idealističku epistemologiju ništa na ovome svetu se ne može računati kao dokaz koji bi opovrgao njihova verovanja! Ali ako se naša verovanja ne mogu kritički preispitivati, to nužno vodi u jalovost i ambis. Jer ko garantuje da je baš naš „sistem“ primenljiv u praksi? Možda on nigde ne postoji, nego samo u našim glavama? Šta nam garantuje da to ipak nije kvazi-društveni sistem?

Za naše levičare, koji veruju da je komunizam bio demokratski sistem, te da nikako nije bio forma despotskog sistema, to što Srbija danas tone kao u živom blatu objašnjava se nametanjem Srbiji neoliberalnog privrednog modela sa Zapada. A empirijska činjencia da je u nas oko 75% kapitala i dalje društveno – njima ne znači ništa! Kakvo opovrgavanje!

A desničari, koji takođe poriču našu viševekovnu depotsku prošlost i drže da je ona sva bila slavna i nadmoćna, totalni neuspeh u sadašnjosti objašnjavaju zapadnim imperijalizmom.

Već tri decenije oni u svojim istomišljeničkim kružocima, opsednuti platoničarskom verom u logičke relacije, izvode dedukcije – tj. jurišaju poput Don Kihota na nove vetrenjače u svojim izmišljenim ne empirijskim kvazi-sistemima; i premda ih praksa svaki put dematuje, oni za to uopšte ne haju!

Tako oni samo ponavljaju greške negdašnje vizantijske elite. Vizantijska elita, suočena sa nefunkcionalnošću birokratskog društvenog sistema, pokazala se nesposobnom da iz tog sistema izađe, pa da u prostoru sa više dimenzija iznađe delotvorne reformske korake (tj. da stvori sistem nezavisnih institucija i da stvori građanina), čime bi bitno povećala efikasnost privrede i tako očuvala društvo. S druge strane, osmanska elita je to rešenje ipak pronašla. Kako?

Pošto se osmanska civilizacija – „mnoštvo naroda, jedna carska porodica i jedan sistem“ – raspadala, jedan od otaca turskog nacionalizma, Zija Gekalp, u svom delu „Fondements du turquisme“ traži od svojih sunarodnika: „Da bi Turska mogla uspeti, moraju se prihvatiti načela zapadne civilizacije i napustiti načela vizantijske, koja dolazi sa Istoka.“ Evropljani, pisao je on, pošto su bili naslednici Zapadnog Rimskog Carstva, prihvatili su zapadno-rimsku civilizaciju, ali su je kroz reforme poput one Martina Lutera, te uz pomoć oslobođenog razuma, poboljšali, krenuli su putem napretka i progresa i stvorili novu zapadnu civilizaciju. Za to vreme, „osmanski je svet, koji je nasledio istočnu rimsku civilizaciju, zahvaljujući zarobljenom razumu stupio u propast“.

Osmanska birokratija, koja je bila kopija vizantijske, održavala je sistem totalne moći, koji je koristio sultanu i ljudima iz njegovog despotskog aparata. Zato je bila neophodna  principska reforma države i tog društva koje je počivalo na apsolutnoj moći sultanove porodice i njenog birokratskog aparata. Despotski monopolski birokratski aparat bio je jači od društva, on je sprečavao da se već postojeći privatni kapital sunarodnika upregne u političko organizovanje koje bi participiralo u opštem dobru. Birokratski aparat je preko zakonodavne, sudske i izvršne vlasti (koje nisu bile razdvojene), kroz povlastice, sprečavao racionalno predviđanje, konkurenciju, jako privatno preduzetništvo, jer je sve to moglo ugroziti njihovu asolutnu moć!

Istovremeno, tražila se reforma i u samoj bazi, jer je apsolutnoj moći birokatskog aparata bio podređen kompletan društveni život, gde se vertikalna i horizontalna prohodnost odvijala ne po sposobnosti, vrlinama i znanjima, već u spletu nepotizma, podobnosti i korupcije...

Prelaz iz manipulativne birokratske ekonomije u pravu tržišnu iziskivao je čitav niz baznih političkih, pravnih i kulturnih transformacija, koje je kasnije uspešno započeo Kemal Ataturk.

Zoran Stokić

8.02.2015

Zaboravljena prošlost akulturacije

„Okretanje alegorijskim tumačenjima, naročito lošim, i ideji da takva tumačenja treba davati svima, doprinelo je rađanju sekti u Islamu, koje se međusobno optužuju za neverovanje i jeres... a posledica svega ovoga je da su ljude okrenuli ka mržnji, uzajamnom nepoverenju i ratovima.“

Averoes

Na Zemlji će uskoro živeti onoliko ljudi koliko ima ćelija u kori velikog mozga jednog čoveka (oko 10 milijardi). Taj sve veći broj ljudi živi u jednom vremenu koje iz veka u vek, iz godine u godinu, iz dana u dan postaje sve ubrzanije i čija osnovna opšta karakteristika postaje razvoj kompjuter-sajensa i globalnih komunikacija. Sve nam to sugeriše mogućnost nekog skorašnjeg novog evolucijskog skoka. Pa ipak, budući da je dve trećine današnjih država i dalje uređeno po principima autoritarnih despotija, umesto da se čvršće povezujemo i stvaramo bolje šanse za preživljavanje ljudske vrste na planeti, mi lako možemo upasti u vrtlog novih i sve većih kriza i čak krenuti putem uništenja života na Zemlji. Svemir će pak nastaviti da se razvija ka većem stepenu integracije i složenosti bez obzira da li mi – ljudska vrsta – u tome učestvujemo ili ne.

Okrenimo se sada našoj središnjoj temi – našoj zaboravljenoj prošlosti – u doba kada su arapska plemena brže od Germana prihvatala ono što je bilo životno u grčko-rimskoj tradiciji, kada su bili slobodniji od Vizantinaca u spajanju te tradicije s isto tako bogatim nasleđem Persije, bliži od Latina jeziku i tradicionalnom ambijentu Starog zaveta, kada su bili na vrhuncu organizacionih i asimilatorskih sposobnosti, kada su indijsku matematiku i kinesku umetnost prenosili i na tlo Evrope. Vratimo se razmišljanjima islamskog aristotelovca Averoesa iz 12. veka o „istini“,  „dvostrukoj istini“ (teologije i filozofije: „ono što je istinito u religiji može biti lažno u nauci i obrnuto“!), o tome da se do te istine može dođi različitim metodama, te da ne postoji samo jedan metod dolaženja do istine – razmišljanjima koja su aktuelna još i danas. Arabizam je nepobitno učestvovao u rađanju evropskih srednjovekovnih intelektualaca koji su počeli da prave jasnu razliku između svetog i profanog i mi danas moramo priznati da smo taj momenat iz naše prošlosti zaboravili i da smo ga zaboravili na štetu i zapadnog i muslimanskog sveta. Jer tek je ovo jasno razlikovanje (koje druge kulture nisu poznavale) – da saznanje (samo po sebi) isključuje procenu vrednosti i da je etika po svojoj suštini neobjektivna, pa stoga mora biti isključena iz oblasti saznanja – omogućilo nauci da traži sopstvene puteve, da opstane i ubrzano se razvija.

Kako su se vremenom nauka i građansko društvo sve više razvijali, jednog je trenutka prirodno započeo i proces urušavanja mitske, religijske i filozofske ontologije na kojima se zasnivala animistička tradicija. Ljudi odgajani na animističkim tradicijama taj su proces doživeli kao svetogrđe, kao napad na njihove vrednosti, pre svega na tradicionalnu autoritarnu porodicu, pa su reagovali odbacivanjem indivudualizma, favorizovanjem konformizma, slepim verovanjem autoritetu koji svoje poruke okreće ka emocionalnoj strani svesti vernika i gde nikakav dokaz istine ne može biti zamena za živo doživljavanje verske intuicije, gde je “mistička intuicija“ sve, a stvaralačka naučna intuicija ništa...

Umesto, znači, društvene evolucije pomoću novih mogućnosti, ideolozi despotskih kolektivističkih tradicija učaurili su se u strahu i mržnji prema građanskim individualističkim, naučnim, otvorenim demokratskim društvima. Ako čoveku od rođenja ulivate u glavu da su moralna pravila apsolutne istine, onda ga je moguće navesti na svaki čin, pa i na teroristički, i gotovo ga je nemoguće probuditi iz sna neznanja i despocentrizma! Oni, pak, koji su vaspitavani na ideji da su moralna načela voljne prirode biće spremni da svoje ciljeve donekle izmene kada uvide da se jedino tako mogu složiti s drugim ljudima. Prilagođavanje ciljeva jednog čoveka ciljevima drugih ljudi suština je građanskog vaspitanja.

Građanska društva moraju i pored ovakvih tragičnih događaja istrajati na svom „integrizmu“, jer ona ne praktikuju ekumenizam, nego su garant svima, pa i garant prava manjina, a tu se misli da su dužna da obezbede i integritet njihovom sećanju... To sve nije lako usaglasiti, građansko društvo kome je stran verski prozelitizam mora uvek iznova da pokušava da uspostavi mir razumom, pomoću institucija koje su posvećene odbrani i širenju kritičkog mišljenja, sloboda i saznanja, stvaralštva i kreativnosti!

Prvi put u istoriji evolucije odgovornost za odvijanje samog evolutivnog procesa našla se u rukama evolucijskog materijala: u našim moždanim vijugama i njegovom kritičkom mišljenju pohranjen je embrion razvojne budućnosti planete!

 8.01.2015.